|
Kada se devojka naljutila na mene, ovo se rodilo:
(mali uvod)
Najpre te molim da ne promišljaš svaku moju rečenicu svojim idejama, shvatanjima i željama, i da dopustiš da te redovi spontano vode sve dalje, dole do ruba stranice; ovo ispoštuj barem prvi put kad ti se oči budu igrale po kukicama i pravim linijama na papiru koji gledaš – osetićeš glas u sebi, koji te vodi bolje i sigurnije nego kad počneš predvidljivo ponavljati upoznate misli patetično grešnog uma koji me okupira…
- Nepovraćeno izgubljeno, naučeno, neponovljeno -
Nikada nisam hodao u društvu ljudi ovim tamnim putem sopstvene istine… A i dan je zaboravio da mi se pojavi, otkako znam za sebe; barem mi je nada bila okićena nestašnim zvezdama koje su mi nudile mirnoću svoje tajanstvenosti, koja me je opijala, držećii mi obraz visoko podignut u vis…
Iz haotičnog roja očiju se tiho izdvojila svest dovoljno fleksibilna da proguta hirove jedne nepotpune duše, pitoma i zauvek dogledna. I, jesi, trgnula si me nepresušnom energičnošću iz sna manje prijatnog od jave u kojoj odsad prebivam, svestan tvojih podrški – ceneći ih više od mojih shvatanja sebe.
Naravno, posumnjavši u nepomične dlanove pune poštovanja, žedne prihvatanja, naterala si me da se sam bacim u okove; a znajući da me držiš u šaci, ipak si nesvesno izvrnula savest koja se nije opirala… Ona te moli da ne zaboraviš krhkost kojom će te zauvek dočekivati i da je prihvatiš kakva jeste (pored tebe može izrasti u ono što nikad nije bila, u ono što si oduvek očekivala).
|
