offline
- TiSi
- Ugledni građanin
- Pridružio: 25 Mar 2009
- Poruke: 388
|
Смрт важне особе
Убијена је Важна особа. Било је то сасвим обичног дана раног лета који није указивао нинакакво зло, нинакакву несрећу, дан као и сваки други. Важна особа је убијена, тако рећи, на прагу куће у којој је свила породично гнездо, рaзвила посао, стекла углед у друштву и, што је најважније да би нека oсоба била важна, стекла председавајућа звања у својој вароши. То што су та звања уједно била и занимања Важне особе, то никоме није сметало јер су варошани били углавном задовољни својом Важном особом, очигледно не и сви. Први који су имали икакве везе са убиством биле су прве комшије које су, вршећи варошку дужност, одмах алармирале полицију која је стигла незапамћено брзо на лице места, као да су били иза угла. Одмах су развукли жуте траке са натписом ''Стоп полиција'' и тиме оградили простор око куће, сад већ покојне, Важне особе. Треба рећи и то да Важна особа није одмах подлегла повредама нанешеним ватреним оружијем, већ је неких пет до десет минута издисала на рукама првог комшије који је у очајању дозивао помоћ. То је важно јер се касније шпекулисало тиме, шта је то Важна особа рекла на самрти. Комшија на чијим рукама је издахнула Важна особа се касније клео да није постојала конверзација између њих двојице, међутим, по систему од уста до уста, њихова конверзација у тих пет минута добила је фантастичне димензије. Једни су тврдили да је тада Важна особа свом комшији рекла име свог политичког наследника, док су други тврдили да му је рекао шифру сефа у којем је чувана тајна документација о субверзивном деловању на постојећи систем у вароши. Када је стигла Хитна помоћ, Важној особи више није било спаса. Још док су полицајци прикупљали чауре, обележавали бројкама места материјалних доказа, премеравали трагове гума од аутомобила који се са лица места удаљио у непознатом правцу, комшиница прекопута је позвала куму која је живела на другој страни вароши и испричала јој шта се догодило Важној особи. Наравно, одмах јој је изнела и свој суд о томе да су Важну особу убили Они, из оног табора који се залажу за Оно, а зна се који су ти. И, како то већ бива, и пре него што су полицајци прикупили материјалне и нематеријалне доказе, цела варош је већ знала да је Важна особа убијена, ко ју је убио и зашто, и за које паре и због које афере. И сами зачуђени муњевитошћу и силовитошћу силе зване рекла-казала, полицајци у полицијској станици нису могли да се одбране од знатижељних новинара. Смена која се затекла у време убиства није била припремљена за ванредне ситуације, тако да су морали да позову појачање да би се одупрли навали знатижељника који су из прве руке хтели да сазнају нешто више о убиству, не убија се сваки дан Важна особа, еј! Најупорнији, а међу њима је било највише новинара, све до касно у ноћ су седели у оближњем парку очекујући да се неко званично обрати јавности и каже шта се заправо догодило. Поделили су се у две групе: једни су чекали у парку испред станице полиције, а други испред Хитне помоћи и сами не знајући шта тамо чекају, ваљда не да се сама Важна особа појави и исприча шта зна о догађају. Коначно, чекање се исплатило. Полицијски званичник је сазвао конференцију за штампу у просторијама згради Задруге и, на поште разочарање, издао штуро саопштење да је дана тог и тог, у дворишту своје куће, кад је хтела да уђе у аутомобил, са четрнаест хитаца из ватреног оружија погођена Важна особа која је нешто касније подлегла повредама.
Већ сутрадан уведене су ванредне мере на територији целе вароши: Похапшене су све сумњиве особе, ђаци тај дан нису ишли у школу, у Болници су примани само хитни случајеви, радиле су само две дежурне апотеке, Главна пошта и по једна продавница у сваком делу вароши. Улицама и сокацима су се кретали само шпијуни и полицијски доушници. Први јутарњи задатак који је имао државни апарат вароши је био да се распадне и да власт преда Већу стараца. Оне похапшене сумњиве особе су углавном биле особе које су се замериле Старцима из неких других времена. Званичник који је испред Већа стараца сазвао конференцију за штампу, изнео је сва злодела похапшених која су корумпирани правосудни органи годинама прикривали и злочинце пуштали на слободу поред необоривих доказа. Ту је речено да је тај и тај још те и те године оптужен за то и то и да је правоснажном пресудом кажњен са само толико и толико, да је тај и тај тад и тад одбио да плати толико и толико као казну за то и то и да је касније пуштен због недостатка доказа, да је тај и тај тукао жену; због тога је ухапшен и судија који је изрекао тако благе казне за поменуте криминалце, чак је поменут и несрећни тај и тај који је јуче, на дан убиства Важне особе, дозволио себи да се гласно весели славећи сину рођендан.
Веће стараца је одлучило да ванредне мере буду на сназ све док се не утврди ко је убио Важну особу и ко све стоји иза тога. Наравно, већ после пар дана и само Веће је увидело да су ванредне мере неодрживе на дуге стазе: деца морају да иду у школу, болесни не одлучују кад ће да се разболе и кад ће им затребати лекови, писма и пакети стижу, без хлеба варошани не могу да живе и томе слично. Дакле, живот у вароши је морао да се нормализује, хтело то Веће или не. Ипак...не убија се Важна особа сваки дан.
Морала је некако да се да важност том догађају. Већу је било јасно да су Важну особу искрено жалили само мајка и троје деце, жена је жалила положај жене Важне особе, ужа родбина, она која се још није запослила, је жалила за запослењем као родбина Важне особе, а она запослена за могућношћу да у брк саспу шефу да су они родбина Важне особе. Жалили су и они који су како-тако задужили Важну особу, макар и најбезначајнијом ситницом, и нико више. Оперативни подаци указују на то да су постојали и они који су оспоравали значај Важне особе, чак и у самој вароши. Неки злонамерник, наиме, платио варошкој будали и пијанцу да иде по варошким кафанама и прича свашта о Важној особи: како је дошљак из ко зна одакле; како је сву власт узео за себе; како је шуровао са онима, зна се са којима; како је у ствари био шпијун који је радио за те и те, и те и те, и слично. И поред оперативних података полиција није могла да установи ко је варошкој будали плаћао вињаке да по кафанама распреда о Важној особи, поготову ако се зна да будала, то што је причала, сама није могла да смисли. Углавном су будалу истеривали из кафане после првог вињака, али било је, богами, и кафана у којима је будала могла да седи и прича о Важној особи а да га нико не дира и не истерује. Закључак је био да је налогодавац варошкој будали био неко, или њих више, који нису волели ни жалили за Важном особом. Ни самом Већу није било сасвим јасно зашто би то још неко жалио Важну особу. Ипак, не убија се Важна особа сваки дан. Морало се приступити плану 'Б'. План 'Б' се састојао у томе да се варошанима, ако немају разлога да жале Важну особу, онда разлог треба дискретно наметнути као логичан.
Почело се проглашењем недеље жалости за, како је у уводној речи на коменорацији рекао званичник Већа, ''Визионаром и највећим сином којег је изнедрила наша мала варош''. Било је непримерено бити изузетак и не ставити у излог слику Важне особе са црним флором, све локалне новине биле су препуне читуља у којима су се све радне организације, грађани, знани и незнани, опраштали од вољене и никад прежаљене Важне особе уз пропратни, патетични текст. Свака локална телевизијска станица је догађаје тих дана пропратила пригодним програмом у којем су се смењивали блокови озбиљне музике са документарним програмом који је пратио живот Важне особе од најранијег детињства. У емисијама су учествовали сви који су икако били повезани са Важном особом, од првих комшија, па преко најуже родбине, па шире родбине, па све до најближих сарадника. Упечатљив утисак оставила је касирка која је радила у продавници у коју је често свраћала Важна особа. Сузних очију причала је како је Важна особа увек имала разумевање и саосећање за обичног човека, за његове проблеме. Две девојчице су прочитале песмицу коју су, по сведочењу учитељице, саме написале:
Мене мама пита
Да ли волим Важну особу,
Аја њој велим
Шта највише желим
Да нам Важна особа дође,
И кроз школу прође,
Да види све ђаке,
Па и нас прваке.
Телевизијски програм је био обогаћен и тиме што су глумци варошког позоришта са уздржаним патосом читали најдирљивије поруке из Книга жалости које су биле изложене по свим деловима вароши. Приказиване су колоне које су чекале да се упишу у Књигу, програм је прошаран приказом догађања са главног трга на којем је био изложен ковчег Важне особе прекривен заставом вароши око кога се смењивала почасна стража. У миру и достојанствено, непрегледна колона је чекала да ода почаст Важној особи. Учесници сликарске колоније који су тих дана боравили у вароши добили су задатак да сваки уради по један портрет, уље на платну, Важне особе, а најуспешнији ће бити посебно награђен. Знајући да је Важна особа и сама у младости писала поезију, локални песници, од којих су неки били познати нашој читалачкој публици, па и шире, латили су се посла да опевају драгог колегу. И тако све до дана предвиђеног за сахрану.
Иако је све било напречац и неочекивано, организација сахране је била таква да су и много веће вароши, па и сами градови, могли само да позавиде организаторима. У рекордном року је поплочан део гробља виђенијих варошана на којем ће почивати и Важна особа, озидана је омања просторија на чијој средини је већ била ископана рака у коју ће бити положено тело у храстовом сандуку са грбом вароши у дуборезу на поклопцу. Два дана пре сахране установљен је протокол: Ко, кад , где, како и колико, све у секунд и милиметар. Око поднева тог дана клесари су завршили клесање слова на црном гранитном блоку предвиђеном за надгробну плочу. На плочи без верских обележја уклесано је само ''Важна особа'', испод година рођења и година смрти. Остало је још само дочекати дан сахране.
Сахрана је била велелепна, каква се не памти ни у другим, околним варошима. Народ се почео скупљати још од раних јутарњих сати да заузме место за што бољи поглед. Шпалир светине се формирао од главног градског трга па све до улаза у градско гробље. За ту прилику је улазак у градско гробље, по протоколу, био предвиђен само за најужу родбину, најближе сараднике и званице из других вароши. Тачно у подне је сандук са посмртним остацима Важне особе стављен на нарочиту приколицу коју је на лаганом гасу вукло такође нарочито возило преко цвећа које је светина бацала на улицу. Одмах иза сандука, достојанственим, спорим ходом ишла је уцвељена удовица у дугачкој црној хаљини држећи под руку неутешну мајку Важне особе, а поред њих ишла су збуњена деца обучена у црна одела. Иза њих је, такође у црнини, ишао први круг сарадника, затим други круг, па трећи, четврти и тако редом, онда један мали празан простор, па непрегледна поворка света. На месту предвиђеном за укоп одржани су говори које је народ испред гробља слушао преко звучника намештених за ту прилику. Пошто су се родбина, сарадници и званице повукли, светини је дозвољено да се у мимоходу још једном опрости од, како је већ речено, ''Највећег сина наше вароши''. Тако је окончана сахрана незапамћена у овим крајевима, а и шире.
На пар дана после церемоније сахране јавили су се биографи и историчари који су се понудили да на основу бележака Важне особе и сведочења сарадн
|
