offline
- Pridružio: 16 Mar 2010
- Poruke: 160
|
Priča:
ZAPIS SA SEDNICE NASTAVNIČKOG VEĆA
Časovi skraćeni, najava sednice stručnog organa nastavničkog veća, po rasporedu prva sednica u septembru, na početku školske godine. Imam tri časa, u skučenoj prostoriji nastavničke kancelarije, jedne male seoske škole u provinciji na Jugu Srbije.
U vremenu pauze časova, do početka sednice čitam časopis ”Knjizevni list”, što je možda malo i neobično za jednog matematičara, ali izuzetci su uvek na osnovu zakona verovatnoće mogući.
Jedva dišem, napolje grmi, kiša lije, deca sa planinskih proplanka, više gledaju kroz prozor i u nebo, nego li nastavnika na času.
U kancelariji smeštena i biblioteka, pa tako pored dimnjaka, gde se teško diše, teško se može i okrenuti; naročito u vremenu kada se deci daju knjige za čitanje.
Lokalna samouprava nema sluha za promenu stanja u školi, pa se radi u jednoj-umesto u dve smene, kako bi se podigao kvalitet nastave.
Kada su u pitanju deca, ne treba sve gledati kroz dinar. Šta se tu može.
Učionice okrenute prema seoskoj ulici, kraće prema lokalnom putu.
Rad seljaka, podiže galamu, a unutra zagušljivo, često se pale razne gume, plasticne flaše, onda buka motora za drva.
Tesko se podnosi, jer se moraju prozori otvarati, da se provetrava.
Ucionice su male i nepogodne za rad. Održati normalno čas, održati disciplinu i pažnju dece prema matematici, prava je veština umeća.
No, navikne se na sve, pa i na sve te nedaće u skoli.
U Književnomj listu čitam jednu zapisanu poodavno priču, od našega poznatog putopisca Zuke Dzumhura:VELIKA ŠKOLA MARIFETLUKA. Nasmejao sam se i sebi, a mlađim kolegama učiteljima, onako šeretski rekao:”nije uvek važno da znaš ili da budeš moralan, pravičan, možda je potrebno malo više znanja i o ”marifetlucima” da se zna, da se snalazi u mutnim situacijama, da se bude pošten prema poštenim a “svinjast” prema surovim”.
Ispricao im onako kraće Zukinu priču zapisanu u Bosni u jednoj kafani.
Naravno retko ko od seoskih UČE danas se ponosi, što je preplatnik KNJIZEVNOG LISTA, pre su bile ”Književne novine”, a dolaze mi redovno preko trideset godina-a i ”Prosvetni pregled”.
Naravno da tu ima dosta kritike na njegov račun, ali o tome možda u nekom drugom vremenu.
To što se želi više saznati, što se oseća ”glad” za čitanjem, ostalo je od mog učitelja u planini, kad sam učio osnovnu školu negde pedeset i neke godine dvadesetog veka.
Poseban ritual čitanja novina u nastavničkoj kanceariji; eto izvodim više od trideset godina.
To mi često daje snagu da intelektualno izdržim sve napore, koji često donosi surov zivot u jednoj maloj zaostaloj i duhovno bednoj sredini.
Male sredine, palanke, često gutaju svaku slobodnu misao. One su barustine u kojima se može često zaglavi u nekoj kaljugi, gde nema izlaza.
O svemu tome često mislim, pa i ovoga puta, dok se čeka početak sednice nastavničkog veća u školi.
Školsko zvono označava kraj i poslednjeg časa. Žagor dece u hodniku škole. U stešnjenoj kancelariji, gde često nema mesta za sedenje, guraju se mladi učitelji, kako bi silaskom sa pobrdja, planinskih visova, nešto saznali više o samoj sednici.
Naravno dnevni red je poslat svim isturenim odeljenjima, a u centralnoj školi stoji nekoliko dana na oglasnoj tabli.
Onako dok se u žagoru traži neko objašnjenje, popuši se koja cigareta. A čistačice često skuvaju i po kafu, dok se čeka za početak sednice.
Nekada se ispričaju svi seoski i gradski tračevi, nekada se ižali na svekrve, nekada na težak položaj u društvu, a često i ”bistri” krupna politika.
Naročito se žučno raspravlja o kriminalu, korupciji, kao i o prosveti.
O problemima u školi se ne priča, izbegavaju se škaljive teme, vezane za konkretnu sredinu u školi.
Naravno da se svuda u školi javljaju grupe. U njima se iznosi i zauzima stav.
Ukoliko je suprotan drugoj grupi, čim uđe neko u kancelariji iz ”suprotnog tabora”, prekida se rasprava.
Zanimljivo je da su svi pojedinačno veoma škrti na reč, kada se treba javno govoriti na sednici.
Kada uđe direktorica u kancelariju, odmah je tajac.
Svako se plaši da nešto ”glasno” ne kaže, sto bi mu otežao položaj kod direktorice.
Vlast je vlast, pa bilo i ona koju ima direktor u jednoj maloj seoskoj skoli. Za sredinu i male ljude ona je velika i najvažnija. Od nje se treba bojati.
Onu visoku možeš da psuješ, kuneš i brbljaš svakojake gluposti- ispraznjavaš se ujutru kada dođeš u skolu, kada se ”ubija” dosad i vreme školske pauze i nikom nista.
Oni te nečuju i nisu opasni u onoj meri, koliko je ova vlast koju ima direktor u skoli.
Tu su česte kontrole na času, kontrole priprema, dežurstva i zakašnjavanja za čas, rad sa decom.
Uvek postoje zvrčke. Može se ”podmetnuti ”: problem deca, roditelji, prljavi ljudi u školi i u sredini; uvek ti ”visi” radno mesto, tako se gleda na moć vlasti u školi.
Tu moć su danas ”preuzeli” partiski poslušnici i ”podobni” partiski mediokriteti po opštinama. Njih biraju partije na ”vlasti” preko Školskih odbora-partiskih. Sve je postalo partisko:škola, direktori, školski odbori i sama država.
Naravno ako se bude pokorni podanik, postoje i suprotno od toga, privilegije u školi.
Da bi bio slobodan, bez straha od moći vlasti u školi, mora se biti u radu i ponašanju iznad škole i sredine. Tu postoji velika žrtva i svakojaka odricanja.
Naravno da postoje mnoga odricanja od svega, a narocito od dodele priznanja za rad u nastavi i sa decom.
Poltroni i oni koji osecaju moć vlasti, često netrpe one koji su u radu i slobodnom ponašanju iznad sredine.
Često takvi smetaju, ako su još i slobodnoumni.
Birokratska stega netrpi slobodnu misao i kritičko misljenje.
Sve se teži ”uokvirit” u birokratski ram, kako bi se lakše kontrolisao um. Svaka kreativnost u radu se sputava
Nekada su sednice nastavničkog veća, bile prilika da se siđe iz planinskih zaseoka, seokih isturenih odeljenja do četvrtog razreda, sa sedištem u matičnoj osmogodisnjoj osnovnoj školi, koje su mahom bile sagrađene gde se ukrštaju putevi u raznim pravcima, pored kafana, mesne kancelarije i seoskih prodavnica.
Na sednicama se dolazilo da se nešto čuje i vidi. Naravmo da tada nije bilo ni struje, ni radija, ni novina ni televizije.
Usmena reč učitelja se prenosila među planinskim gorstacima, pa je bilo važno da se sa sednice nastavničkog veća, kao i u susretu sa kolegama, što više prikupe informacije o raznim dogadjajima, o kojima se prepričava mesecima, sve do naredne sednice.
Znači, planinski uče su bili potpuno odsečeni od sveta, a o tome treba pisati i ostaviti trag, što je i ovaj zapis
U kasnijim godinama, kad su počele da se čitaju novine, na sednicama su često vršene razmene informacija među kolegama, kako bi se što više pročitalo.
Nekada se i neprimeti šta se pričalo na sednici nastavničkog veća.
Bilo je važno da se što više izvrši razmena u informacijama o događajima, bilo u svetu ili kod kuće..
Često se istoga dana pored sednica nastavničkog veća držani partiski sastanci, onda sindikata i Zbora radnih ljudi u skoli.
Nekada su sednice nastavničkog veca služile samo za ”odmeravanje snaga” među grupama, koje će tek na partiskom sastanku voditi pravu ”bitku” za prestiž moći u školi.
Naravno onaj direktor koji uspe da ”grupašenjem” stvori povoljniji položaj kod partiskih moćnika u komitetu, ima šanse da opstane na vlasti.
Mnogo je dobrih učitelja i nastavnika bilo stradalnika u prljavim partiskim obračunima, koji su često vršeni na sednicama nastavnickog veća, da bi samo preko zbora, sindikata i partiske organizacije bili samo ”overeni” prostom većinom
U vremenu kada se u selima u planini retko susretao pismen covek, učitelj je bio sve i sva u sredini. Veliki problemi mladih učitelja i učiteljica bilo je zasnivanje bračne zajednice.
Na sednicama nastavničkog veća, često je bilo njiovog susretanja , ”gledanja” i provodadzisanja od starijih kolega i koleginica.
Bilo je i veselih događaja, koji su se završavali čašćenjem u seoskoj kafani. ”Susretale” su se mlade i srodne duše, javljala se često i ljubav; koja se završavala udajom i ženidbom.
Mnoge je u planinskim zaseocima nevolja zbližavala, pa se preko prijateljstva radjala i ljubav, pa je bilo mnogo bračnih supružnika učitelja i nastavnika u istoj školi.
Sve mi je to prolazilo u glavi, dok sam čekao početak sednice nastavničkog veća u školi, posle provedenih trideset pet godina na selo.
Godinu dana nisam prisustvovao nikavim sednicama u školi, naravno postojao je debeli razlog tome.
Poslednji put sam dobro bio nasamaren, gde sam naseo marifetlucima grupe u skoli koja olako deli dobre ocene u školi bez znanja. Naravno kukavičluk, potom i nemoć mnogih golega, potom i direktorice, stvorene su mi mnoge nevolje na radno mesto, zbog kritickih reči na toj sednici nastavnickog veća, na račun ucitelja i kolega, koji su davali petice iz matematike do četvrtog razreda za neznanje i loše ponašanje učenika.
Naravno da su polovina učenika bili odlicni., a u petom razredu na kraju skolske godine niko nije dobio peticu iz matematike. Dogovorili smo se da kriterijum bude pravičan. Nažalost bio sam izigran, pa su čak neki učenici dobili i petice od jedinica i dvojki-kako u petom razredu, tako i drugim razredima.
Naravno da je bilo neprijatnosti. Mnogi su roditelji bili nahuškani i dolazili su na čas da intervenisu, nisam popustio. To su bili roditelji bogatog imovnohg stanja, preduzimači zidarski, koji su novcem mogli sve da kupe i potkupe, ali nastavnika matematike nisu mogli, a prevareni su da i to mogu.
Naravno potkupljeni učitelji i nastacnici su se bili prevaril u računici. Cena je bila skupa. Bilo je cele godine namerno ometanje nastave, organizovano u školi i sa strane.
Sa nevericom, pomalo i u strahu od odgovornosti, direktorica me nekoliko puta pitala za prisustvo sednici, a čekala me i na ulazna vrata učionice.
Naravno ulazim često zadnji i sedim u prvoj ili poslednjoj klupi. Naravno kada sam ušao u ucionicu, direktorka je odahnula; očito je bila pod pritiskom u skoli.
Seo sam u prvoj klupi. Niko nije seo pored mene. Naravno sedi se po grupama, a meni nije mesto u ni jednoj grupi, a nezgodnom igraču se teško “oduzima” lopta.
Tako je bilo i na sednici tog nastavničkog veća. Naravno pored formalnosti oko usvajanja programa škole, uvek iskrsnu važnije stvari koje se žele pokrenuti ili pokriti na nastavničkom vecu.
Tako je bilo u prošlosti, tako je i danas, ništa se nije promenilo. Sve isti kadar u školi, niko celog života nije pročitao ni knjigu, a kamo li da se krene u reformu.
Naravno bolesne ambicije, želja za samoisticanjem, kao i moć vlasti i novca, učinio je mnoge stavri naopako u školi.
Skola se prijavila za projekat razvojne prirode. Poslato je ministarstvu prosvete- usvojeo.
Čudno je kako će da ga sprovode pedagosko nepismeni kolege i kopleginice i sama direktorka škole.
Ni oni gore u Beogradu, ni ovi ovde, nisu svesni koliku štetu nanose školstvu i sredini.
Na sednici nastavničkog veća, ukoliko se nešto i pita, često to se radi iz straha za odgovornost, a i iz neznanja, može se uraditi svasta.
Često se nebiraju sredstva.
“Ispomoc” se dobija iz gradskih skola, moćnika koji je “večiti” direktor u svim sistemima od komunisticko-socijalistickog do ovog danasnjeg, koji niti je kapitilisticki ni feudalni, često nedefinisan.
Svaka kritička reč, ona traje preko trideset i više godina, nikako nije dospevala da utiče na promenu stanja i svesti, kako u školstvu tako i lokalnoj sredini.
I pre, a i sada, uvek treba prepoznati pravce istinskih reformi, promena , bilo u sredini ili skoli.
Od ”laznjaka” i mutivoda se treba čuvati, koji više samoisticanjem žele ličnu afirmaciju.
Nekada se dobro i od ”reformi”zaradi i debelo placa, bilo radi očuvanja fotelja ili dobrog provoda na štetu škole, društva i drzave.
Bilo je teško, a to je i sada, ko se usudi da malo zaviri u taj osonjak.
Često je to birokratsko dogmatski osonjak, koji nazalost je imao i ima podrsku od “vrha”, sto je nedopustivo da se više trpi i ćuti.
Nažalost većina takozvanih nevladinih prganizacija sa zapada organizovane u nerazvijenim sredinama su vise profitabilne nego što po fukciji istinski trebaju da budu.
Tako se novac troši i rasipa, a kritički se sputava svaka misao, jer istinski reformator i onaj ko voli svoj kraj, svoju državu, naciju, nikada nije potkupljen i nemože za nikakve ciljeva da služi, osim za svoja uverenja i osecanja potrebe pripadnosti da daje i stvara za svoju zajednicu.
Treba javno rasklinkati sva ”Potemkinova sela”, bilo u prosveti ili drustvu u svim sredinama Juga Srbije, pa i u Srbiji.
Dosta je lakirovki, lažnih pohvala, nagrada, kojima se često “peru autobiografije” ili ”pare”ili se “sticu poeni” za pravljenje karijere; a često da se i izbegne neka odgovornost.
Pravi stvaraoci u mojoj sredini se klone takvih sumljivih nagrada i pohvala, koje se često dodeljuju na ”Dan” olsobodjenja grada ili škole.
Dosta je sa prividom, uspeh u peticama, takmicenjima, sticanju diploma prestiza.
Mnoge škole na Jugu Srbije, a i fakulteti bih bili zatvoreni, da se neodržava taj privid, a da se dođe do takvih “rezultata” nebiraju se sredstva.
Dirne li neko u osonjak laznog sjaja, gotov je, spasa mu nema.
Taj sistem godinama uspeva.
Treba istinski izvršiti pravu analizu u školama, pa krenuti u prave reforme korak po korak, nikako brzopleto i “prepisivanjem” tudjih programa bez našega iskustava.
Sa starim kadrovima nema reforme, trebalo je sve prosvetne radnike od 30/35 godina penzionisati, potom osposobiti mladi kadar, potom stvoriti povoljnu klimu u društvu i školstvu- krenuti demokratizacijom sistemski u istinske reforme društva i školstva na pravi način.
O tome sam često razmišljao, dok sam biciklom i pešice išao do seoske škole, a i na samoj sednici nastavničkog veća.
Na sednici nastavničkog veća se niko živ neusuđuje da nešto pita.
Jedino ako se po uputu grupe ili direktora treba nešto pitati, onako da se usput i zvanično ”potvrdi” ono što je unapred odlučeno.
Tako se gubi svaki smisao postojanja takvih sednica i njihov smisao održavanja, kao i besmislenom prisustvu.
Ali u sistemu podaništva, one su privid ”zadovoljstva” i često neke male sreće, što se služi posanički direktoru, partiskoj vlasti, nekoj vlasti koja je često nedostižna za malog čoveka.
Tako po nekom unapred scenariju, postavljaju se razne komisije koje treba da unapred ”pokriju” neku prljavu rabotu u školi, bilo kada su krupne ili sitne stvari u školi.
Tako su bile za pravljenje takozvanog pedagoškog rasporeda prošle godine, kada sam deblji kraj izvukao što sam uopšte i objašnjavo kako se treba praviti raspored časova u školi.
Sada se isto čini, ali da se glavni problemi zamagle u školi, što se stvaranjem često drugih problema teži “nerešiti: “stari problem i tako u nedogled. Takav sistem ”vladanja” traje i u samoj državi.
Tako je sa tim komisijama bilo nekada, kada sam bio odbacivan za stambeni kredit, u nekoj drugoj školi, bezobzira što sam bio socijalanj slučaj sa porodicom u skoli, samo zbog svojih uverenja.
Tako je bilo kada sam zbog verbalnog delikta bio čak šest godina izbacen iz prosvete, tako je i danas, ništa se ne menja.
Naravno na samoj sednici se težila odvući pažnja na problem ponašanja navodnog nepedagoškog (koje se pripremi kao privid “problem”) sa učenicima u školi, osmog i sedmog razreda, odmah na pocetku školske godine.
Naravno da mi je to sve dosadilo, sve se slamalo na moja leđa, na moj život, koji se ugrožava godinama u školli, a sve je nemoćno da se nešto reši.
Ustao sam u odbranu dece. Održao jedan pedagoski govor.
Probleme dece rešavati pedagoški, nikako policiskim metodama.
Nastalo je gundđanje onih kojima nije stalo ni do pedagogije, ni do škole ni do dece, jedino do ličnih interesa da se nešto celebrčne u đackoj kuhinji i polsuže svakom prljavomj lobiranju.
Odrečno sam odgovorio da je njima lako da od dvojki daju petice, a moje trojke moraju biti pokrivene znanjem i da će mene psovati seljaci ukoliko nepolože deca prijemni ispit iz matematike.
Treba videti kolika je svačija odgovornost, a bilo bih bolje da se radi u školi, održavaju časovi odeljeske zajednice i sa decom otvoreno se razgovara o problemima u njihovom razvoju u pubertetu..
Nikako batine i povike. Treba se deca angažovati u radu sekcija i u fizičkoj aktivnosti sporta i zdrave zabave. Deca se treba vaspitavati pedagoškim taktom, a prema potrebi da se angažuje i školski pedagog ili psiholog o održavanju nekog predavanja iz domena puberteta.
Deci treba pomoci da odrastu i da lakše rešavaju probleme. U školi neželim da budem policajac, pa zato i nedežuram, ali zato odlazim pet minuta ranije, kako bi sa decom porazgovarao o njihovim problemima, stupio u neposredan kontakt, pregledao domaći zadatak, pomogao deci u učenju i menjanju nekada njihovog lošeg ponasanja.
Naravno da nekada negativna klima u školi i sredini i porodica onemogući svaki pokušaj pedagoških metoda u vaspitanju dece za rad i ponašanje prema normama u školi.
.Naravno da sam svojim ličnim primerom rada na času iznosio slučajeve kako se deca trebaju menjati, kako se nekada i ličnim primerom samodiscipline i samokritike može uspešno delovati pedagoški na promenu dece u ponašanju i interesovanju za matematiku..
Svi su slušali. Gledao sam da nebudem emocionalno manje opterećen, kada sam izlagao svoje stavove.
Naravno neki su bledeli, nekim crveneli, a direktorka je samo ”poptvrđivala”, ali se u njenom glasu osećao drhtaj, možda i strah od nemoći, a i odgovornosti.
Posebno sam bio zapanjen, a ostali kolege zbunjeni, kada je saopšten podatak da se u školi u nižim razredima svi ucenici prijavili da uče veronauku u školi, a da više nema učenika koji će učiti kao fakultativni predmet građansko vaspitanje.
Teško je nekome da bude Vođa, a sam nezna pravi put izlaska is slepe ulice. Takvo je stanje u obrazovanju.
Sa postovanjem i ”umiljatim glasom” me direktorica otpozdravila na kraju sednice nastavničkog veća, koja je trajala više od dva sata neprekidno.
Meni lično je laknulo, osetio sam neko olakšanje koje je bilo u mojojoj duši.
Nešto što nisam mogao da kažem i preko deset godina, rekao sam javno barem na sednici nastavničkog veća, ako nemogu javno u štampi da iznosim svoje kritičke stavove.
Naravno znao sam da ću zbog kritičkih reči da plaćam i dalje ceh u školi; a jedinu korist će imati direktorka u školi .
Opet kao i svih ovih godina koje su “pojeli skakavci”, onda kada postane “vruće”, žrtva će postati “krivac” a krivac žrtva. Tako godinama funkcioniše vladavina moći birokratije.
Uzeo sam bicikl, stavio tašnju sa pripremama na bickl i onako u jednom transu otišao radostan svojoj kući u gradu. Barem je kratko trajala ta privid radosti, samo do narednoga dana.
Taj privid zadovoljstva je trajao samo jedan tren. Drugog dana teško sam mogao da izvučem i jednu reč od svojih kolega i koleginica.
Tako dok se malo ”zaboravi”, opet počne sve kako je i dalje teklo.
Opet ce biti ”sednice nastavnickog veća” u skoli.
Došla neka još surovija i gora vremena za školu i decu. Više se nemože ni meriti ljudske vrednosti, jer ni sam život na Jugu Srbije je postala itekako jeftina kategorija. Niko više i ne ceni ni školu, ni znanje, ni moral ni prosvetu,
Starom i oronulom nastavniku matematike sa 62, gidine života, pešačeći i do osam kilometara dnevno do seoske škole, teško je da se više nosi sa nemoralom, neradom, partiskim moćima mediokritetsva. Da bi sačuvao i ovo malo zdravlja, više nema ni trunke popstojanja nade za ovu još 1,5 godinu penzije da išta menjam u školi. Više i neodlazim na sednicama, niti sedim u kancelarijama, nego odnosim dnevnike ujutru u učionici, tamo zapišem časove i sa decom boravim ceo radni dan. Ona su mi ostala jedini ”saveznik” u ovom sumnorno teškom vremenu života i rada u prosveti u jednoj maloj zabačenoj seoskoj osnovnoj školi u vlasotinačkoj opštini na Jugu Srbije.
Naravno da će se čekati neko drugo vreme, drugi pogled na obrazovanje i vaspitanje, neka druga strategija, drugaciji rad i odnos prema radu sa decom, moze promeniti funkciju stručnog rada nastavničkog veća i suštinu rada na samoj sednici.
To se može promeniti samo ako se u školi učenik posmatra kao subjekt obrazovno vaspitnog rada u školi.
Nazalost takve generacije učitelja, nastavmika i profesora u ovo vreme nema za jedan težak i mukotrpan pedagoski rad sa decom.
Samo onaj ko voli decu, može sebe menjati .
Samo svojim celim svojim bicem treba davati sebe u stvaranju zdravih i obrazovanih mladih osoba, kojima će se pružiti šansa da se spreme za jedan pravi život pun neuzvesnosti.
Ko zna možda će to vreme i doći, treba se nadati, verovati i čekati, Takva je naša profesija.
I ovaj zapis sa sednice nastavnickog veća je možda jedna nada, možda neki novi početak u školi.
Autor: Miroslav B.Mladenovic Mirac, nastavnik OŠ ”Braća Milenković” selo Šišava-Lomnica Vlasotince
5 mart 2010. godine Vlasotince
Iz RUKOPISA: MOJE PRIČE(Autor: Miroslav B. Mladenović Mirac) 2008. godine Vlasotince
|
