offline
- Puky
- Scottish rebel
- Pridružio: 18 Apr 2003
- Poruke: 5815
- Gde živiš: u Zmajevom gnjezdu
|
Odmah na početku, da ne bi bilo “gorkih“ razočarenja, čitaocima napominjem da je tekst koji sledi samo mali “teaser” za eventualno zainteresovane srpske “automobilske avanturiste“.Diskusija i planiranje kroz komentare, uslediće, nadam se, u mesecima koji dolaze...A “pravu“ priču o putovanju od Londona, Beograda, ili nekog drugog evropskog grada do Ulan Batora napisaću, nadam se, za godinu ili dve. Kuc-kuc...
Uroš Bobić, BBC Serbian
Ukoliko ovog leta, iz bilo kog razloga, niste nikuda otputovali na odmor - a sebe smatrate avanturistom i još, povrh svega, volite da vozite - sva je prilika da će vas priča koja sledi, u najmanju ruku, rastužiti. Naime, 22. jula ove godine je iz londonskog Hajd Parka, koji je tradicionalno zborno mesto za skupove ljubitelja oldtajmera i članove mnogobrojnih londonskih auto-klubova, krenuo najveći i verovatno najčudniji automobilski konvoj koji su stanovnici britanske prestonice (naviknuti, inače, na sve i svašta) ikada videli. Među učesnicima nije, međutim, kao što je to inače običaj, bilo ni jednog “ulickanog“, skupog starog automobila, a cilj konvoja nije bio Trafalgar skver, već... Ulan Bator, glavni grad Mongolije.
Nosorog koji se pari
Kad su Hr Medžsti i moja malenkost stigli u Hajd Park pre nekoliko subota, nismo bili naročito pripremljeni za ono što nas čeka (uprkos višemesečnom “kopanju” po sajtu www.mongolrally.co.uk i praćenju mejling liste Relija tokom poslednje tri godine). U stvari, vilice su nam ispale. Bukvalno. Sa male, improvizovane bine postavljene na sred livade na kojoj je, za tu priliku, podignuto i par jurti (tradicionalnih mongolskih šatora, poznatih i pod alternativnim imenom ger), do par stotina okupljenih dopirao je zvuk - takođe tradicionalne - mongolske muzike. Životnu mi saputnicu najviše je podsetio na "ljubavni zov nosoroga uz pratnju drombulja”, a izvodio ga je opskurno obučeni par Engleza koji su već duže vremena ubeđeni da su, u stvari, Mongoli. Dooobro, pomislih… Moraju ljudi od nečeg da žive, valjda?
Nedaleko odatle, niz stazu, da ne kažem ulicu, koja prolazi duž cele severne ivice Hajd parka - tik uz Bejzvoter Roud, ko je bio u Londonu - kilometar i po dug stroj automobila “pripremljenih” za reli do Mongolije. Vrlo živopisan prizor! Namerno stavljam znake navoda pre i posle reči pripremljeni, pošto je pred nama bila gomila najrazličitijih krševa, leševa i krntija, uglavnom starih dvadesetak i više godina. Da se razumemo: ja stvarno OBOŽAVAM krševe, veći deo života se u njima potpuno svesno (i svojevoljno!) vozim sve dok mogu, odnosno dok se ne raspadnu. Nakon toga ih rasklapam i sklapam u nadi da ću ih ponovo voziti... Ali ono što smo videli tog dana bilo je stvarno zabrinjavajuće: dvesta “vozila”, otprilike dva puta toliko vozača i suvozača, i bar još toliko njihovih rođaka i prijatelja! Svi (bar naizgled) mladi, smeju se i dovikuju, roditelji ih gledaju zabrinutih izraza lica, neki “poznavaoci” među njima zainteresovano šutkaju gume - da vide ‘oće l’ krš izdržati put koji sledi, valjda? Elem, većina “putnika” za Ulan Bator brinula se, sat i po pre polaska, zbog toga što im, kako rekoše, još uvek nisu stigli pasoši sa viziranja. A dvadesetak graničnih prelaza? Početak (trećeg po redu) Mongol Relija bio je planiran za podne.
“Emulirani” Pariz-Dakar?
Organizator i “idejni tvorac“ Mongol Relija, Tom, tvrdi da je u nekoj dalekoj, paralelnoj dimenziji, “trka” koju već tri godine uzastopno organizuje pomalo nalik čuvenom reliju Pariz-Dakar. Doduše, pravila su malo izmenjena: dok specijalizovane ekipe svetskih proizvođača automobila troše milione dolara da bi vrhunski opremljene, tek “izbačene” nove modele pripremili za brzinsku trku kroz Evropu i severozapadnu Afriku, sve sa timovima podrške, nekoliko stotina učesnika Mongol Relija treba da ispuni relativno skroman zadatak: da za otprilike pet nedelja, kako znaju i umeju, bez ičije “profesionalne“ pomoći stignu od Londona do Ulan Batora
Do Mongolije, naravno, nema trkanja - važno je učestvovati… I stići do cilja. “Zborno mesto" za timove iz svih evropskih zemalja bilo je u Pragu (pošto se, razumljivo, nekima ne isplati da putuju sve do Londona!), a odatle učesnici sami biraju jednu od sedam ponuđenih ruta... Ili izmišljaju sopstvenu. Ako je suditi po SMS porukama na zvaničnomsajtu relija, koje stižu svakih nekoliko minuta, neki od učesnika ni deset dana po polasku još uvek nisu uspeli da stignu ni do trajekta, ni da pređu Lamanš... A London je udaljen stotinak kilometara od luke u Doveru...
Jednostavna pravila
Pravila su, kako god se obrne, laka: u reliju mogu da učestvuju samo automobili čiji je motor manji od hiljadu “kubika”. Za neupućene, Jugo 45 ih ima tačno 998, fića 750, peglica 650, spaček 602... Pre polaska, što je mnogima i najveći problem pri prijavljivanju, učesnici su dužni da uplate hiljadu britanskih funti, odnosno oko hiljadu i po evra, nekoj od brojnih dobrotvornih organizacija koje podržava i promoviše Mongol Reli.
U suštini, organizatorima nije bitno kako će učesnici doći do para dobrotvorne organizacije – preporučuje im se jurenje sponzora – važno je samo da lova legne... Najinventivniji način za koji sam čuo ove godine bila je naplata žvrljanja po automobilu - naravno, samo prijateljima : funta za potpis, dve funte za posvetu, tri za crtež...
Nakon toga kreću pripreme – auta, sebe, ili i jednog i drugog. Mnogima je jedina priprema - surfovanje Internetom i traženje jeftinih hostela u kojima će prepavati usput. Uglavnom, sve“virtuelno“ još i funkcioniše do Rusije, a nadalje... Hm...
S obzirom da su u Mongoliji automobili poprilično deficitarna roba, svi koji nekako uspeju da se dovuku do cilja dužni su da prvo svoja “prevozna sredstva” u Ulan Batoru pošteno operu, očiste i isprazne, a zatim ih prodaju - na aukciji – najčešće taksistima u mongolskoj prestonici. Sav novac prikupljen na taj način takođe ide u dobrotvorne svrhe, obično nekom od lokalnih sirotišta. Ljudi koji su učestvovali u reliju prethodnih godina kažu da su “peglice” na tim aukcijama bile pravi hit... Valjda zato što je Poljska blizu, a delovi relativno jeftini? Tko zna...
Potrošna roba
Moris Majnor iz pedesetih
Auto kojim se putuje do Mongolije mora da bude “potrošna roba” – ako uopšte preživi, jedini način da ga zadržite je da ga na kraju “otkupite” - tako što ćete dobrotvornim organizacijama dotirati desetak puta više novca nego što on vredi. U suprotnom, aukcija je obavezna. Stoga je retko kome od leševa parkiranih na “startnoj liniji“ u Hajd Parku vrednost prelazila par stotina evra. Najstariji “učesnik” bio je jedan Moris Majnor iz pedesetih, a među najnovije ubrajala se Nisan Mikra s početka devedesetih godina... Prošlog veka, naravno. Put od preko 15.000 kilometara u automobilu sa slabašnim motorom, starom u proseku dvadesetak godina (plus sav potreban alat, lični prtljag, rezervni delovi), bez mnogo pripreme, poprilično je suluda ideja ... A takvi su, većinom, i učesnici relija. Kako ih je većina u ranim dvadesetim (besposlena engleska studentarija, reče Ona), uglavnom nikad do sad nisu putovali istočnije od Pariza ili Berlina. Na krovove automobila su zato, valjda za svaki slučaj, natovarili gomile polovnih guma i felni, kao i silne kanistere za gorivo (toga nema u Rusiji i Kazahstanu?), a ulagalo se i u skupu “dodatnu opremu”.
Vize i njima!
Nisan Mikra
Naravno, sve to “budženje“ ne znači i da je čitav poduhvat odlaska u Mongoliju jeftin. Pre svega, treba kupiti auto. Trošak od stotinak do hiljadu evra. Priprema auta – minimalna, ali i to košta... Par stotina. Dobrotvorni prilozi, hiljadu i po evra po autu. Papiri za put, sa sve uvoznim i izvoznim dozvolama i osiguranjem, nisu zanemarljiv trošak... Još, recimo, petsto evra. Vize za Rusiju i nadalje, neophodne Britancima (što će, cenim, obradovati sujetne i pakosne u Srbiji?) još oko petsto po osobi (ahaaa, eto im ga sad!). Gorivo je oko petsto evra za ceo put, minimum, hrana prema potrebama, par desetina dnevno, istočnije=jeftinije... Povremeno spavanje u krevetu i(li) tuširanje usput košta od par evra do par desetina evra za noć... I, što mnogi ističu kao najvažnije, potplaćivanje pandura i carinika u svim zemljama istočno od Poljske je obavezno, i košta bar deset dolara. Svaki put. Na kraju krajeva, pre desetak vekova tu je počinjala i Mongolija!
Rasipnici?
Bilo je u stroju i očiglednih primera potpuno besmislenog trošenja novca. Recimo, tri Minija (Italian Job?) pripremljena su za najteže “pustinjske uslove“. U svaki je uloženo oko 2,500 evra... Naravno, ili srećom, trošak su – bar kako kažu dečaci koji ih voze - pokrili sponzori. Meni su, ipak, najzanimljiviji bili Amerikanci, dva brata, koji su prvo avionom otišli u Moskvu, da kupe belu Ladu Žiguli od nekog svog rođaka... Zatim su je dovezli u London da je, kao, malo “testiraju” usput... Izdržala!... A onda su rešili da će, da ne bi sad opet išli istim putem nazad, preko pola Evrope, do Ulan Batora ipak putovati preko Rumunije, Bugarske i Istanbula (?!?)… Ali dobro… Momci su iz Sijetla...
A kako?
Pa... Lako, pogotovo ako ne živite u Srbiji. Britansko tržište polovnih automobila je, recimo, među najvećim i najdinamičnijim u Evropi. Automobili “izlaze iz mode“ maltene svakodnevno, ljudi ovde ne vole da imaju “old car” (preko pet godina starosti), pa se, ukoliko niste naročito probirljivi, za par stotina funti može kupiti vrlo pristojan, ispravan i, bar po zapadnobalkanskim kriterijumima, “fensi” auto. Pežo 205 iz 1994, u odličnom stanju, kome u Srbiji cena dostiže i nekoliko hiljada evra, u Britaniji košta stotinak funti (oko 150eur) neregistrovan, a dva do tri puta toliko ako ima “uredne papire“. iBej je, naravno, bar što se kupovine auta tiče, definitivno najbolji izbor. Od dvadesetak na brzinu anketiranih učesnika relija, samo jedan je auto kupio preko “običnih“ novinskih oglasa, dva su bila poklon od rodbine ili komšija, a svi ostali su “trofeji” sa onlajn-aukcija. Najjeftiniji? Već pomenutih petnaestak evra... Plus prevoz do kuće.
Vamarova dobrodošlica
Iako na samom startu nije bilo mnogo novinara, osim onih “naručenih” od strane organizatora, nisu izostali ni selebriti posetioci. Ambasador Mongolije u Londonu, gospodin Vamar Davasambu održao je na trenutke čak i preterano vatren govor, sa sve vikanjem i skakanjem (veseo neki narod ti Mongoli?!) u kome se, naravno, svima zahvalio na hrabrosti, i dodao da ceni njihovu “nesmotrenu odluku” da se zapute u njegovu domovinu: “Budite svesni da je i geografski i po mentalitetu naroda moja zemlja veoma daleko od Londona, veoma daleko od Hajd Parka! Kod nas najčeše nema puteva... Ali zemlje su nam zemlje sa bogatom tradicijom i istorijom. Siguran sam da ćete znati to da cenite!”, rekao je on, misleći, naravno, na Veliku Britaniju, ne na Srbiju, iako sam stajao tik ispred njega.
Neokolonijalizam?
Mongol Reli je, kažu neki, sjajna prilika da Britanci (i ini “okupatorski“ zapadni narodi) ovako, na mala vrata, vaskrsnu davno iščezli duh kolonijalizma, i usput se oslobode otpada... Koga i inače imaju previše. Drugima se, pak, čini da je sve samo bezazleni, dobronamerni avanturistički trip ljudi kojima je, ako ništa drugo, dosadno u životu... Treći tvrde da su slanje krava u Afriku, pomoć napuštenoj deci Ulan Batora i beskućnicima Londona motivi bez premca. A četvrti? Oni ne misle, uglavnom, ništa... Osim kako da što pre prikupe nešto para i provozaju se do Ulan Batora. Ima li, ako ništa drugo, lepšeg načina da se na nekoliko godina odloži sahrana nekog sirotog automobila koji bi, u suprotnom, po kratkom postupku završio u visokoj peći?
Mark Hilman, iz dobrotvorne organizacije Send a Cow (Pošalji kravu): “Novac koristimo da kupimo krave ili koze za siromašne porodice u Africi. Za nas ovo nije samo gomila ‘ludaka’ koji voze neke opskurne, raspadnute krševe do Mongolije – ovaj događaj i za nas, i za te porodice, ima potpuno drugačiji značaj i jednu posebnu simboliku.”
“� to se smeješ? Ovo je Mini Skemp, auto napravljen od šasije običnog Minija i gomile navarenih šipki. Hiljadu i po kilometara smo putovali po njega… I dali 500 evra za auto, doduše u kvaru, sa sve polovnim gumama u gepeku! Ma, odličan je.”
***Kako napreduju učesnici Mongol Relija? SMS izveštaje, koji stižu svakih nekoliko minuta, možete pratiti na web adresi
http://www.mongolrally.com/txtdisplay.php
Text preuzet sa www.b92.net/automobili
|
