Neprimetna ::
Zevalica -Antirrhinum majus.
Kada poseješ seme, nećeš se lako osloboditi, sledećih godina će se širiti i nicati samo, mada slovi za jednogodišnju biljku.
Vikend na Filozofskom fakultetu i druženje sa prijateljima. Svega je bilo - izložbi, video instalacija, filmskih projekcija, zanimljivih studentskih priča + humanitarna akcija i živa svirka mladih muzičara na Platou. Lepo, zanimljivo i pametno osmišljeno, vedro i društveno korisno.
Totalno sam propustila da fotografišem. Imam samo par slika pred sam fajront.
Dan mi je uljepšalo obilježavanje međunarodnog dana medicinskih sestara.
I pored svih nedaća koje već duže vremena prate cijelo društvo, pa tako i zdravstvo, sa ponosom mogu da kažem da sam medicinska sestra i da sam zaposlena u Institutu "Dr Simo Milošević". U ovo izopačeno vrijeme, kada se pretežno sve mjeri, vaga, procjenjuje, u mojoj radnoj organizaciji su sačuvane ljudske vrijednosti, a briga o pacijentu je na prvom mjestu. Zadovoljna sam što i mlade koleginice prihvataju naš način rada. Ostaje nam da se trudimo da i dalje budemo moralne, tolerantne, predane poslu koji obavljamo. Divno je pružiti ruku bolesnom čovjeku koji dođe kod nas sa nadom da ćemo mu pomoći, to stvara odgovornost, to obavezuje!
Provela sam ugodno veče, a evo da i vi vidite dio atmosfere.
Prvi put posle duže vremena da vidim u gradu kako prolazi jedna prelepa devojka.
Ali kako to mislim prelepa?
Prelepa u vidu 100% prirodna, sa sjajnom linijom, vedrim duhom i božanskim osmehom. Umerenost u oblačenju, jednostavno, nije brendirano, a tako ukusno i elegantno, udobno. Lepotica koju ne biste samo valjali po krevetu no vam pravljenje dece sa njom prvo pada napamet.
Nije namrštena, nije digla nosić u nebesa.
Ah, živele prirodne lepotice!
Kad smo već kod toga.
Silazio ja u Rodić market u centru grada koji se praktično nalazi u podrumu zgrade. I tako, dok sam silazio niz stepenice, vidim ja jednu, ne tako lepu, ali meni lepu devojku kako stoji naslonjena na zid. Čekala je nekog. Zagledao se ja u nju, preleteh preko četiri stepenika za koja se nisam nadao da će biti na tom mestu, uvrnuh nogu, udarih kolenom o koleno ali održah ravnotežu i počeh da se smejem.
Mislila sam da neću o njima govoriti više nikom, ali moram.
Prošetala sam do trešnje koja je povila grane, pod teretom roda, skoro do zemlje.
Trešnje su počele da crvene, još nisu zrele ali su krupne, i ne mogu da im odolim..
Njih dvojica su me pratila - kao uvek
Znam da vole voće, ubrala sam nekoliko trešanja, i dala ih njima.
Propeli su se na zadnje noge i elegantno ih otkidali sa peteljke.
Kada sam se vraćala, njih nema.
Okrenem se, i vidim ih kako brste trešnje sa grana
Nisam ih slikala, zaboravila sam, ali mi je slika upečtljiva. Umirem od smeha dok ovo kuckam.
Eto, meni je to ulepšalo dan.
Thanks. 
