offline
- Tamtitam
- Legendarni građanin
- Pridružio: 19 Maj 2005
- Poruke: 5224
- Gde živiš: Oslo
|
Evo bas jedan zgodan blog (  ) o toj temi
Citat:Naleteh na dva interesantna teksta u domaćim novinama koji se kritički, relativno promišljeno, bez apokaliptične gorljivosti iza koje se krije neobaveštenost, odnose prema fenomenu web 2.0 -a. Oba su pisali novinari koje čitam i inače i oba se se pozivaju na strane autore. U Politici u tekstu Milana Mišića „Zaglpljivanje Internetom“, autor na ličnom primeru razmatra tezu kako internet bukvalno oblikuje naš misaoni proces, evo banalnog primera – smanjena koncentracija za čitanje obimnih knjiga, potreba da se do informacije dođe istog trenutka, da se bude povezan non-stop (kad sam tražila stan bitnije od adrese mi je bilo da li ima internet vezu) u stalnom kontaktu sa drugima (koliko puta dnevno proveravate šta vam rade prijatelji na Facebooku). Mišić upućuje na kritiku kulture amatera Nicholasa Carra, koji za ovo najviše krivi Google. Nemoguće je a ne pomisliti da ovakav pristup je suštinski elitistički da znanje pripada samo nekima i da u vremenu Wikipedije je neozbiljno pozivati na bilo kakvu vrstu prosvetiteljstva.
Sa druge strane Teofil Pančić donosi recenziju neobjavljene knjige Andrewa Keena The Cult of an Amateur – How Today’s Internet is Killing Our Culture. Teofil tvrdi da gomila naroda koja truća na blogovima samo uništava kvalitetno novinarstvo, unosi kakofoniju u javni prostor, obezvređuje znanje i podstiče mediokritetski amaterizam. Moja prva reakcija je ovo delimično tačno. Blogovi nam daju privid da naše mišljenje vredi, da nas neko čita, da možda doprinosimo nečemu. U moru tinejdžerske poezije, ličnih dnevnika i svakakvih trač baljezgarija, postoje blogovi koji su se isprofilisali. Stekli kredibilitet možda čak i veći od takozvanog kvalitetnog, tradicionalnog novinarstva, koje funkcioniše pod šinjelom korporativnih interesa, a kod nas tajnih službi. Da web 2.0 ima uticaja na politiku jasno je svima. Čuju se glasovi da ako Barack Obama bude izabran za prvog crnog predsednika Amerike za to će veliku zaslugu imati web aktivizam njegovih pristalica i Facebook.
Web 2.0 nije promenio svet, on je promenio samo deo sveta na sunčanijoj strani tehnološkog ambisa.
Počela sam da čitam knjigu Don Tapscotta i Anthony Williamsa Wikinomics: How Mass Collaboration Changes Everything. Kad vidite ovaj pompezan naslov, već vam je jasno o čemu se radi – slavljenje networkinga, sharinga, peeringa, sve u ime kulturne revolucije, bez spominjanja ko od svega toga ima profit. Javljam se kad pročitam celu.
Autor Popkitchen
Dopuna: 15 Jul 2008 14:19
A vec kad je spomenut (a moguce je i da je doticni tekst inicirao pitanje iz prvog posta) evo i tog teksta iz Politike.
Citat:Милан Мишић
Заглупљивање Интернетом
Да ли „медиј свих медија” репрограмира наш мозак?
Смишљајући како да почнем овај текст о Интернету, пошто сам претходно обавио сва истраживања (преко Интернета), учинило ми се да би било згодно да прво наведем колико је корисника Интернета у Србији. Наравно, опет је у помоћ прискочио Гугл (на мом компјутеру подешен да ми најпре избацује резултате страна на српском): претрага на задату фразу „број корисника Интернета” моментално ми је (0,30 секунди) понудила 10.900 „serbian pages” које садрже ове три речи, баш по реду како сам их написао.
Кликнуо сам на један од сајтова који су били у врху листе. Био је то „форум” где је један од учесника саветовао да се оде на сајт РАТЕЛ-а. И заиста, на његовој почетној страници био је одељак „тржиште”, са статистиком о корисницима Интернета у Србији, али прилично бајатом, из 2005.
Вратио сам се један корак уназад, кад ми је пажњу привукао „Одговор председника Управног одбора РАТЕЛ-а на последњи интервју Александре Смиљанић на функцији министарке за телекомуникације”. Кликнуо сам и на то и прочитао фотокопију текста који је објављен у листу „Данас”. Пре него што сам се вратио послу, погледао сам пошту, одговорио на један и-мејл.
Горе наведено је у ствари прави шлагворт за оно што сам био наумио да пишем – баш о томе како је Интернет велика благодет која ће нам жељену информацију пронаћи фантастично брзо. Наше је само да је искористимо.
Коначно, тема је – да ли Интернет, нудећи нам инстант огромну количину информација, у сваком случају неупоредиво више него што смо у стању да конзумирамо, мења наш „интелектуални инструментаријум”: начин на који читамо, размишљамо и пишемо.
Потврдан одговор на ово питање је, у ствари, основна теза провокативног есеја Николаса Кара објављеног у најновијем броју америчког месечника „The Atlantic” (http://www.theatlantic.com/doc/200807/google), чији наслов гласи „Да ли нас Гугл заглупљује”? Подигао је велику прашину у „блогосфери” (претрага је излистала 204.000 страница).
Полазећи од личног искуства писца који је стално испред компјутера, Николас Кар на почетку наводи како у последњих неколико година има непријатан осећај да му неко, или нешто, „репрограмира мозак”. Симптоми су да му није више лако да се удуби у неку књигу или неки дугачак чланак; „дубоко читање” које му је некад било удобна навика, сада је велики напор. Концентрација почиње да му опада, а мисли да лутају већ после неколико страница. Чак и кад не ради, опет је испред компјутера: чита и одговара на и-мејлове, прегледа наслове, гледа видео-клипове, слуша аудио-снимке, или једноставно скаче од једне странице до друге.
То га је подстакло да се посвети овом проблему и, на крају, формулише закључак, сличан ономе до којег је давне 1960. дошао и већ помало заборављени Маршал Маклуан: да медији не само обезбеђују елементе за размишљање, него обликују и сам процес размишљања.
Наравно, пре скоро пола века није било ни наговештаја нечега попут Интернета, који је, како оправдано констатује Кар, постао „медиј свих медија”. И као такав почео да увелико мења мозгове оних којима је постао обавезни део посла и живота (не обавезно овим редом).
Кар износи мноштво примера из личног искуства, али и налазе студије о онлајн навикама. Примерице, петогодишња анализа посета сајту Британске библиотеке, која нуди разноврсне писане информације, показала је да су корисници склони овлашном прегледу текстова, скакању са извора на извор и ретком враћању на било који на поменути начин једном већ „конзумиран”.
То значи да се „онлајн” не чита на традиционални начин – кроз концентрисану акцију вида и ума – већ се само „пролази” кроз текстове. Људи данас, додуше, читају много више него пре Интернета, али, са друге стране, читају много површније, без оне врсте менталних веза које су (некад) подразумевале дуге сате уз дебелу књигу.
Природу Интернета као бескрајног рудника информација данас обликује главни посредник у њиховом прибављању – Гугл. Ова корпорација, највећи бизнис и технолошки феномен овог века, своје милијарде долара зарађује тиме што кориснике (којима не наплаћује), продаје оглашивачима – то су они „спонзорисани” линкови. Његов је интерес дакле да отворимо што више страница, што подразумева да на свакој будемо што краће.
Знање које нуди Интернет јесте све обимније, али истовремено и све плиће. Али цена коју плаћамо за овај бесплатан рудник чињеница јесте дезоријентисаност, истовремено посвећивање многим изворима – ниједном са дубоком пажњом – то постаје нешто сасвим нормално.
Ко жели да лично провери да ли му је мозак репрограмиран, нека покуша да на компјутеру прочита нешто класично, рецимо „Рат и мир”. Или нека узме та два дебела тома из Гутенбергове галаксије. Исход ће, у оба случаја, гарантовано бити исти.
http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Za.....om.sr.html
Dopuna: 15 Jul 2008 14:39
I moj licni komentar na Politikin tekst: problem nikad nije u medijima nego u pojedincu. Ako gospidin Kar sumnja u svoju psihu i moc koncentracije, bojim se da ima problem koji se nas nimalo ne tice a pomalo se osecam i uvredjenom ukoliko on taj problem pocne da generalizuje.
Taj koji razmislja svojom glavom je i 90tih prosao TV-nesipranog mozga i tom vise ni alieni ne mogu nista.
"Dugi sati uz debelu knjigu" su zamenjeni "povrsnim citanjem". Haha, ovo je bilo dobro. Zanima me koji procenat populacije je provodio te "duge sate" uz knjigu pre 10, 20, 30 godina. Sirote, retke pticice.
Moram da primetim, da ako vec pricamo o losem ucinku interneta, na prvo mesto bih stavila povrsna i samim tim opasana istrazivanja i zakljucivanja koja se namecu od strane pojedinaca koji ista ne bi nikad ni mogli sprovesti u delo bez tog interneta.
I dosta vise sa skromnim misljenjima.
|
). No, vidis, da nije ove nase forumske diskusije a drzeci se samo sfere svoga interesovanja, nikada za njega, verovatno, ne bih ni cula.
