offline
- tiringer
- Ugledni građanin
- Pridružio: 17 Apr 2006
- Poruke: 364
- Gde živiš: u jednom srcu
|
Rodjen je 1881.godine u Mogeru, andaluzanskom gradicu. Kako je bio krhkog zdravlja zivot je proveo po lecilistima, banjama i sanatorijumima i gotovo uvek na ivici smrti. Njegova poezija je teska, suptilna i visoka.
Himenes je umro 1958.godine u Portoriku. Nobelovu nagradu dobio je dve godine ranije, a tri dana pre toga umrla mu je zena Zenobija, koja spada u one raritete u zenskom soju kakvi su bili Ana Dostojevska ili Zorz Sand. Toliko se brinula o pesniku, toliko zivela u sluzbi ne jednog coveka, vec jedne poezije i jednog shvatanja zivota.
Himenes se danas smatra najvecim spanskim pesnikom. Napisao je oko cetrdeset knjiga pesama i pesnicke proze. Iz tog domena najzanimljivija mu je knjiga Moj magarac i ja, koja je dozivela bezbroj izdanja i to je i njegova prva prevedena knjiga na srpski jezik. Prvi ciklus pesama Niza umetnost nazvan je po jednoj njegovoj ranoj zbirci pesama, i taj ciklus sadrzi izbor iz oko trideset njegovih knjiga. Drugi ciklus nosi naziv po istoimenoj knjizi, za koju je i dobio Nobelovu nagradu.
NIZA UMETNOST
Poslednje putovanje
... Otici cu. Ostace samo ptice
pevajuci;
ostace vrt, sa zelenim granama,
i belim bunarom.
I u svako podne,
nebo ce biti plavo i blago,
i zvonice, zvonice,
ko sto sada zvone,
zvona sa zvonika.
Umrece oni koji su me voleli,
selo ce biti novo,
svakog proleca,
i u kutu vrta, krecenog i cvetnog,
duh moj, camice setan...
Otici su
i bicu sam bez ognjista,
bez zelenih grana,
bez belog bunara,
bez neba plavog i blagog...
Ostace samo ptice, pevajuci.
* * *
Nada
Nadati se. Nadati se.
U medjuvremenu,
o nebo se kace;
Oblaci zlatni, kisonosci;
trn se pretvara u ruzu,
ruza u list, list u led.
U dugom dvoboju
oprasta se slavuj
od ljubavnih noci
i na suncu
leptiri u letu
udvajaju let.
Pod seoskom svecom
daleku kolevku snova
njise vetar zlatnog oktobra...
Telo mi bozanskije,
stare iluzije trulije;
Ono sto cekam, minulo je.
* * *
Nikad ne necu vratiti
Nikad se necu vratiti
Noc mlada, tiha i vedra,
uspavace svet, zracima
svog meseca - jedinca.
Tela nece biti,
i kroz prozor;
svezi ce uci lahor
da za dusu pita.
Niko nece cekati da dodjem,
iz dvostrukog mog odsustva,
nit ljubiti spomen na mene,
izmedju suza i milovanja.
Ali bice zvezda i cveca,
uzdaha i nada
bice ljubavi po avenijama,
u senci grana.
Isti ce klavir odjekivati,
kao u ovoj noci,
ali ga niko nece slusati,
zamisljen, sa mog prozora.
* * *
Ako ovde moram da ostanem
... Cuje se vec tvoj zov
iz daljina, i ne znam
da l' me strah da odem:
Strah me je, slutim...
da ce se moja glava,
zauvek osvrtati...
* * *
Ja nisam ja
Ja nisam ja
Onaj sam
koji nevidljiv pored mene hodi,
kog nekad nazrem,
nekad zaboravim.
Onaj koji cuti kad zborim,
koji prasta kad mrzim,
koji ide kud ne idem,
koji ce ostati uspravan,
kad umrem.
Dopuna: 21 Jul 2006 8:27
* * *
Zelena pticica
Rekom cu oteci,
kuda voda vodi,
medju dvema obalama.
Gledam kako tecem,
sa dveju obala,
sto je bilo, minulo je...
Zbogom. Zbogom.
Kako je slatko otici,
kad se ostaje u svemu.
* * *
MUZIKA IZ SENKE
Osluskujuci
kisu
pisem ti...
Sustina
starih
idila
donosi mi
casove
mira
Pamtis li?
Cvetna
livada je
slikala
u ocima ti
blagodarnim
razigrane
mrlje...
i moje oci
ulazile su
(Pamtis li?)
isto
kao sunca
u dusu ti
od ljiljana...
Osluskujuci
kisu
pisam ti...
Verovao sam
da ce grudi
moje i tvoje,
biti
zauvek
bozanske.
Ne. Bila si
uplasena...
I dodje
zivot
(zivot?)
bejah nedostojan.
Belo
postaje
zuto.
* * *
Leptirica svetlosti
Leptirica. svetlosti,
lepota bezi,
pridjem li njenoj ruzi.
Trcim, slep, za njom...
zamalo hvatam, kad tamo,
u ruci, ostaje
samo oblik njenog prhnuca.
* * *
Vetar, gore, mrsi sve
Vetar, gore, mrsi sve:
oblake, kule, planine...
Tiha basta, sama,
natopljena,
uvlaci se u sebe samu,
ko pretuzni covek,
i sanja cutke.
Sunce napusta vetar
u oblacima, i bezvremeno,
izokrenuto,
u pogrebne farbe,
umace siljke krosnji.
Iz jezera tecnog zlata,
alatkom ko pocinak,
u jatima, kroz pukotine
granja, prhnu ptice,
malecne i tihe.
Tihost. Jedna zena
bez ljubavi, za klavirom...
Zvuk kola, kao suza
rasprsnuta u prah, od zida,
do zida, pogreban, sam
srcu istolik.
Sunce, u najvisoj nijansi
belog, uspinje se,
s lista na list.
A ptice tuzne, ptice hladne,
u bajku se denuse.
Zena bez ljubavi, za klavirom.
* * *
NAJEDNOM, CUDNA NEKA PRAZNINA
Vi imate moje srce
Kamoens
Najednom, neka cudna praznina,
cudan neki nemir...
- Srce -
Stavljam ruku.
gde me boli i lutam,
i ne znam, i ne znam,
gde mi je srce!
Srce! Svet ceo
u njemu jasan,
s bremenom jednog dana.
To li se ono uznelo u nebo,
ostavsi u negvama tala?
Niti ima tezinu, niti ga osecam,
nit je gore, nit ga imam!
Vise necu brojati njegova blaga,
u svom zaboravu!
I vise ne znam, o dani jasni,
gde su lepota, slava, ljubav,
i bog.
Najednom, cudna neka praznina,
neki cudan nemir...
* * *
OGROMNO MORE
........
I taj zar, nije li njegov zivot,
nije li zivot moj,
nije li to zivot, koji hodi sa mnom,
za mnom i po nebu,
da bi me sustigao na tlu voda,
i pridruzio se mom bdenju;
taj zivot, zivot,
nije li prepoznat,
u zedji srca.
........
|
