|
Imali smo jednu nenormalnu profesoricu iz Logike koja je deliva keceve kako hoces, pa je jedan lik iz mog razreda napisao pesmu o njoj. Mi smo imirali od smeha jedno 2 nedelje svaki put kada je neko uzimao da procita pesmu... ne znam da li ce i vama biti tako smesno.... 
СТОЈА ПИЈЕ УЗ РАМАЗАН АМБРОЗИЈУ
-Српска народна епска песма-
Мили Боже, чуда великога
Што се бјели у гори зеленој
Ил’ је ђаво, ил’ су голубови?
То не бјеше ђаво небијели,
Већ то бјеше мрско чудовиште
Стара Стоја од стотину кила.
Стара Стоја јасак начинише:
Да с’ не каче јакне о столице,
Да с’ не носе злаћани столови,
Да с’ не гледа небу под облаке.
И још Стоја јасак начинише
Да се учи Сократа и Канта,
Да се црта по тријес’т примјера,
Да се гледа боја у ђавола.
Ко Стојине часе походише,
Не имаше живот свакодневни
Већ имаше мőре од живота!
Ко не знаше – ађин добијаше
Ко немаше – дупло добијаше,
Понајвише Бране што лагаше.
Али Стоја себе превазиђе
Кад исприча до двије приче
Прва бјеше чудо невиђено:
Чо’ек јео месо антилопе
Како јео, срце му препуче
Од црне хране табуисане.
Друга бјеше чудо понајвеће
Стоја гледа боје у ђавола!
Каже – није боје бијелије.
Може бити боје црвеније,
Или можда боје зеленије –
Но је чудне боје небијеле!
И још Стоја ситну књигу пише
У њу меће малене оцене.
Оцене – све чудне од чудније!
Једно јесте ађин заокружен,
Друго јесте тројка на четири,
А треће је велики узвичник.
Али Стоја мира не имаше
Мучише је сићани памрави
Не даше јој мирно биствовати.
Памрави су мрави понајгори
Кад нападну јуначко тијело
Доњијем делом индивидуе.
Једног дана чудо се десише!
Стоја своје часе предаваше,
Аг’разеин помало вршаше
Кад упаде Божовићу Вуле,
Божовићу са обадва друга!
Они носе до три стола бјела
Дo три стола и зелену таблу.
Не могаше таблу угурати
Већ упадну Стоји на часове.
Први уђе Божовићу Вуле
Он упада кан’о гуја љута
Он вратнице руком не отвара
Већ јуначком ногом отвараше!
„Трећи седам!”, Стоја промумлаше.
И отада мира не имаше,
Већ мучише оне што носâше.
Причаше јој они очигледност
И многије групе т’ретичара
Ал’ им ово ништа не поможе
Већ им Стоја ађин исписаше
Не обичан – нег’ заокружени.
Тако Стоја јасак испунише
Ко бјежаше по п… добијаше
Ко болује исто добијаше.
Мили Боже, чуда великога
Ђе бијаше такво чудовиште
Ка’ што бјеше Стоја од логике.
Copyright 2001.
Taken from: »Marko pije uz ramazan vino«
»Stari Vujadin«
»Ženidba Milića Barjaktara«
»Banović Strahinja«
»Smrt majke Jugovića«
& »Gorski vijenac« by P.P.Njegoš
All rights reserved.
|
