Prica o Artiju

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Piše: Zorica Pavlović, novinarka

Ovih dana intezivno razmišljam o jednom psu i jednom čoveku. Pas se zvao Arti, a čovek se zove Nenad... Nenad Vučković. Priča o njima dvojici je priča o lažima i prevarama, nepoštenju, neodgovornosti, priča o lepom pakovanju bez sadržaja, o dobrom marketingu iza kojeg stoji loš proizvod, o zakonu bez zakona, nemoći, priča o nehumanosti i na kraju krajeva ili početku početaka to je priča o neljudskosti.

Vlasnica dalmatinca starog godinu dana odluči da svog kućnog ljubimca, bezuslovnog vernog prijatelja odvede na dresuru. Po preporuci, svog psa odvodi u Staru Pazovu kod iskusnog dresera koji se tim poslom bavi dvadeset godina, kome-kako je tada izgledalo- rad sa životinjama nije samo posao već i zadovoljstvo i ljubav. Kao i svaki vlasnik četvoronožnog ljubimca prvo je pažljivo pročitala sve na odlično urađenom sajtu firme koja se bavi dresurom i čuvanjem pasa. Zatim je otišla da se i lično uveri i zatekla lepe boksove, veliko dvorište sa rekvizitima za dresuru i što je najvažnije i uveravanja dresera da će njen pas biti ne samo obučen već i bezbedan u narednih mesec dana koliko je trebalo da traje dresura. Tada je potpisala i ugovor u kojem, između ostalog, piše da firma VINER-YU preuzima potpunu odgovornost za psa i garantuje vraćanje životinje, što bi se u Srbiji reklo, zdrave i prave. Istina, u ugovoru se pominje i mogućnost "vanrednih situacija" što znači da "u slučaju bolesti psa zbog nepravilne ishrane, mehaničke povrede ili loše nege troškove lečenja snosi VINER-YU, a u svim ostalim slučajevima vlasnik koji o nastalim promenama MORA BITI ODMAH OBAVEŠTEN kako bi sam mogao preuzeti brigu o psu". Sve je podsećalo na neku zemlju u Zapadnoj Evropi u kojoj postoji Zakon o zaštiti životinja, u kojoj se dreserskim poslom bave profesionalci, u kojoj i psi i njihovi vlasnici imaju i poznaju svoje obaveze ali i svoja prava. Nažalost, ova priča ipak se odigrala u zemlji Srbiji u kojoj, mnogi bi rekli ni važniji zakoni nisu doneti-tek ne Zakon o zaštiti životinja, u kojoj ne postoji ni udruženje dresera-pa samim tim svakome ko ima prut ili ti batinu može da padne na pamet da psu "pruža znanja" i okači reklamu na kojoj piše "profesionalna dresura pasa" i gde je ovaj posao postao još jedan od načina da se brzo i na prevaru zarade pare… u zemlji u kojoj se i dalje vodi polemika oko toga gde četvoronožni ljubimci mogu da se šetaju, gde istini za volju ni mnogi vlasnici pasa ne znaju pravila kulturnog ponašanja, u državi u kojoj se često ne brine ni o ljudima, a o psima…

Oktobra trinaestog dreser i ljubitelj životinja Nenad ostavio je svog psa – boksera mužjaka (valjda dobro dresiranog) i malog neukog Artija dva sata same, bez ičijeg nadzora. Šta se tada dogodilo nikada nećemo saznati jer psi još nisu naučili da govore. Dani su prolazili, a Ksenija vlasnica dalmatinca dobijala je e-mailove u kojima je pisalo da je njen pas dobro i da je počeo da stiče prva znanja, dobila je i fotografiju, istina minijatrurnu (kasnije é se ispostaviti sa dobrim razlogom za to), na kojoj je videla svog ljubimca pokrivenog na krevetu uz obrazloženje "da se toliko podvukao pod kožu dreseru da je završio i u njegovom krevetu!!!" Na njeno pitanje da li može da dodje da vidi svog psa stigao joj je odgovor da to nikako ne bi bilo dobro za psa i da sačeka da prođe još nekoliko dana. Posle šest dana (i brojem 6) "odgovorni dreser" i provereni ljubitlej životinja poslao je Kseniji pismo u kojem je kratko obaveštava da su se bokser i dalmatinac potukli i da je njen pas u toj tuči povređen i da on ne može više da ga neguje, pa traži od nje da dođe i uzme psa. Možda su tih dana bile prekinute telefonske veze između Pazove i Beograda, možda mobilna telefonija nije funkcionisala, pa je "odgovorni dreser" morao da pošalje e-mail kojem je bilo potrebno čitavih šest dana da doputuje na željenu adresu?! Ne, telefonski saobraćaj bio je sasvim u redu, ali lakše je saopštiti svoju neodgovornost, nemarnost i neljudskost u pisanoj formi. Otišla je Ksenija po svog psa... zatekla ga je, gotovo uginulog, u kartonskoj kutiji, od stomaka pa naniže videla je trulo meso i larve crva, prostorijom se širio nepodnošljiv smrad, ali iskrvareni pas još je disao... Arti je šest dana (a ko može da tvrdi da to nije bilo i duže?!) bez ikakve veterinarske pomoći, lagano trulio i umirao u kartonskoj kutiji... trpeo bolove i patio. Da, Arti je bio pas i moguće je da ljudi koji nemaju kućne ljubimce ne mogu da osete bol i užas koji je osetila njegova vlasnica kada ga je videla. Ali, ne zaboravimo da je i pas živo biće koje diše, hoda, jede i oseća kao i ljudi, živo biće koje potpuno zavisi od nas ljudi.

Veterinari u Beogradu samo su mogli da konstatuju da Arti nema šanse... konstatovali su da tog psa, gotovo sigurno, kada su povrede nastale nije pregledao niti jedan jedini veterinar jer da jeste nesrećni pas bi imao priliku da nastavi da živi. Nekoliko sati pre uspavljivanja Arti je jeo i pio vodu, a zatim završio svoj kratki pseći život.

Na sva postavljena pitanja od strane vlasnice dalmatinca i novinara nazovi dreser i ljubitelj životinja nije imao odgovore... nije imao da pokaže nalaze njegovog veterinara koji je navodno pregledao povređenu životinju, nije znao da objasni zašto su dva psa ostala bez njegovog nadzora, nije znao da kaže zašto odmah nije javio šta se dogodilo... uspeo je da izgovori "Žao mi je". Od koga je, mnogo je!

Ne znam da li će se ova priča nastaviti na sudu. Kod nas još nije usvojen Zakon o zaštiti životinja, što znači da tog čoveka vlasnica psa može samo privatno da tuži i dobije odštetu u vrednosti cene psa i odštetu za svoj pretrpljeni bol koju bi odredio sudija po sopstvenom nahođenju i sopstvenoj savesti. Kseniji nisu bitne pare, važno joj je da se nazovi škola Nenada Vučkovića zatvori da se nikada više nikome ne bi dogodilo to što se dogodilo njenom psu i njoj. U ovoj zemlji, u ovom trenutku to nije moguće! Ostaje samo da se preko ORCE – organizacije koja brine o životinjama i medija koji će odvojiti svoj prostor i za ovakvu priču obaveste i upozore drugi vlasnici kućnih ljubimaca.

Ako želimo da otvorimo svoje oči – zaista ćemo videti da je priča o Artiju i Nenadu Vučkoviću priča o prevari, neodgovornosti, nehumanosti i neljudskosti, u velikoj meri priča o državi u kojoj živimo. Priča koja me je još jednom uverila da smo daleko od Evrope i ostatka sveta… priča koja bi, uprkos svemu još težem i mučnijem što nas okružuje, trebalo da nas natera da nešto učinimo – onoliko koliko svako od nas može.



izvor http://www.orca.org.rs/Prica%20o%20Artiju.htm

Da li ste i vi vaseg psa vodili na dresuru i da li su tamo vodili brigu o vasem psu?