O priči i pričanju

• 2Ovo se svidja korisnicima: Denis_t, takulica94mk
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pozdrav!
Imam neka pitanja da uradim o ovoj besjedi Ive Andrića, koja ne mogu ni da razumijem a kamoli odgovorim. Pa pomozite ako ikako znate.

1. Andrić u ovoj besjedi govori o društvenoj ulozi književnosti kao umjetnosti. Koje je sve ideje pokrenuo pisac dok je govorio o odnosu književnosti i društva?

2. Kako ste razumjeli Andrićevu misao o čovjekovoj potrebi za pričom i pričanjem? Kako to književnost pomaže čovjeku da se snađe?

3. Objasnite piščevu misao da je u pričanjima sadržana prava istorija čovječanstva.

4. Kakav je odnos prošlosti i sadašnjosti u književnom djelu?

5. Obratite pažnju na Andrićev stav o humanističkom značenju književnosti.

6. Šta znači kada kaže Andrić da svaki pisac piše svoju priču prema svojoj unutrašnjoj potrebi i po mjeri svojih okolnosti i shvatanja?

7. U čemu vidite moralnu odgovornost pisca? Na koji način pisac služi čovjeku i čovječnosti?

8. Objasnite odnos pisca prema svom djelu. Kako ste shvatili Geteove riječi da je umjetnikovo da stvara, a ne da govori?

9. Kako ste shvatili misao da pisac i njegovo djelo prije svega služe ljepoti umjetničkog izražavanja pa onda svemu drugom?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Prijatelju moj mladi,
Svaka od ovih teza traži disertaciju koja uključuje desetine stranica teksta , citiranu litaraturu (izvore) i sve što s tim ide. Za početak, morao bi da nam kažeš u kolikom obimu treba da bude tvoja studija , odnosno, koliko svaka od ovih teza treba da zauzima prostora (bolje rečno - koliko tvoj profesor obično očekuje od tebe). Zato je bolje da nam , bar kao naznaku prvo to napišeš, inače mrka kapa da će ti neko ovako, na neviđeno, sve ovo ispisati.
Može?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uh, pa dovoljno je recenicu, dvije za svako pitanje. Ako je potrebno, mogu napisati i odlomak sto imam u knjizi, molim vas samo pomozite

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

To je već bolje. Baci taj odlomak na monitor, da vidimo šta te muči.

• 1Ovo se svidja korisniku: Sirius
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ali kad je u pitanju pisac i njegovo delo, zar ne izgleda pomalo kao nepravda da se od onog koji je stvorio neko umetničko delo, pored toga što nam je dao svoju kreaciju, dakle deo sebe, očekuje da kaže nešto i o sebi i o tom delu? Ima nas koji smo više skloni da na tvorce umetničkih dela gledamo bilo kao na neme, odsutne savremenike, bilo kao na slavne pokojnike, i koji smo mišljenja da je govor umetničkih dela čistiji i jasniji ako se ne meša sa živim glasom njegovog stvaraoca. Takvo shvatanje nije ni usamljeno ni novo. Još Monteskije je tvrdio da "pisci nisu dobre sudije svojih dela". Sa divljenjem i razumevanjem sam nekad pročitao Geteovo pravilo: "Umetnikovo je da stvara a ne da govori!" Kao što sam mnogo godina docnije sa uzbuđenjem naišao na istu misao, sjajno izraženu, kod neprežaljenog Albera Kamija.

Stoga bih želeo da težište ovog kratkog izlaganja postavim, kao što je po mom mišljenju pravo i umesno, na razmatranje o priči i pričanju uopšte. Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj, koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove priča sâmo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja. Ili možda pripovedač svojim delom treba da pomogne čoveku da se nađe i snađe? Možda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli ili, oboreni pre vremena od života-krvnika, nisu stigli da se izraze? Ili to pripovedač možda priča sâm sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj tog pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo; tako da često tek iz reči dobrog pripovedača saznamo šta smo učinili a šta propustili, šta bi trebalo činiti a šta ne. Možda je u tim pričanjima, usmenim i pismenim, i sadržana prava istorija čovečanstva, i možda bi se iz njih bar mogao naslutiti, ako ne saznati smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obrađuje prošlost ili sadašnjost.

Kad je reč o pripovedanju koje ima za predmet prošlost, treba napomenuti da ima shvatanja prema kojima bi pisati o prošlosti trebalo da znači prenebregnuti sadašnjicu i donekle okrenuti leđa životu. Mislim da se pisci istorijskih pripovedaka i romana ne bi složili sa tim i da bi pre bili skloni da priznaju da sâmi stvarno i ne znaju kako ni kada se prebacuju iz onog što se zove sadašnjost u ono što smatramo prošlošću, da sa lakoćom kao u snu, prelaze pragove stoleća. Najposle, zar se u prošlosti kao i u sadašnjosti ne suočavamo sa sličnim pojavama i istim problemima? Biti čovek, rođen bez svog znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.

Tako, i s one strane crte koja proizvoljno deli prošlost od sadašnjosti pisac susreće tu istu čovekovu sudbinu koju on mora uočiti i što bolje razumeti, poistovetiti se sa njom, i svojim dahom i svojom krvlju je grejati, dok ne postane živo tkanje priče koju on želi da saopšti čitaocima, i to što lepše, što jednostavnije, i što ubedljivije.

Kako da se to postigne, kojim načinom i kojim putevima? Jedni to postižu slobodnim i neograničenim razmahom mašte, drugi dugim i pažljivim proučavanjerm istorijskih podataka i društvenih pojava, jedni poniranjem u suštinu i smisao minulih epoha, a drugi sa kapricioznom i veselom lakoćom kao onaj plodni francuski romansijer koji je govorio: "Šta je istorija? Klin o koji ja vešam svoje romane." Ukratko, sto načina i puteva može postojati kojima pisac dolazi do svoga dela, ali jedino što je važno i presudno, to je delo sâmo.

Pisac istorijskih romana mogao bi na svoje delo da stavi kao natpis i kao jedino objašnjenje svega, i to svima i jednom zauvek, drevne reči: "Cogitivi dies antiquos et annos aeteornos in mente habui." (Razmišljao sam o drevnim danima i sećao se godina večnosti.)

Pa i bez ikakvog natpisa, njegovo delo kao takvo govori to isto.

Ali, na kraju krajeva, sve su to pitanja tehnike, metode, običaja. Sve je to manje ili više zanimljiva igra duha povodom jednog dela i oko njega. Nije uopšte toliko važno da li jedan pripovedač opisuje sadašnjost ili prošlost, ili se smelo zaleće u budućnost; ono što je pri tom glavno, to je duh kojim je nadahnuta njegova priča, ona osnovna poruka koju ljudima kazuje njegovo delo. A o tome, naravno, nema i ne može biti propisa ni pravila. Svak priča svoju priču po svojoj unutarnjoj potrebi, po meri svojih nasleđenih ili stečenih sklonosti i shvatanja i snazi svojih izražajnih mogućnosti; svak snosi moralnu odgovornost za ono što priča, i svakog treba pustiti da slobodno priča. Ali dopušteno je, mislim, na kraju poželeti da priča koju današnji pripovedač priča ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mržnjom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja, nego što je moguće više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha. Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničem ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti. To je ono što je bitno. I to je ono što sam smatrao za dobro da istaknem u ovom svom kratkom prigodnom razmatranju koje ću, ako mi dopustite, završiti kao što sam i počeo: sa izrazom duboke i iskrene zahvalnosti."

Da ti pravo kazem, ja ovo nista ne razumijem

• 1Ovo se svidja korisniku: jabadabaduu
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:Ali kad je u pitanju pisac i njegovo delo, zar ne izgleda pomalo kao nepravda da se od onog koji je stvorio neko umetničko delo, pored toga što nam je dao svoju kreaciju, dakle deo sebe, očekuje da kaže nešto i o sebi i o tom delu? Ima nas koji smo više skloni da na tvorce umetničkih dela gledamo bilo kao na neme, odsutne savremenike, bilo kao na slavne pokojnike, i koji smo mišljenja da je govor umetničkih dela čistiji i jasniji ako se ne meša sa živim glasom njegovog stvaraoca. Takvo shvatanje nije ni usamljeno ni novo. Još Monteskije je tvrdio da "pisci nisu dobre sudije svojih dela". Sa divljenjem i razumevanjem sam nekad pročitao Geteovo pravilo: "Umetnikovo je da stvara a ne da govori!" Kao što sam mnogo godina docnije sa uzbuđenjem naišao na istu misao, sjajno izraženu, kod neprežaljenog Albera Kamija.


U prvom odeljku Andrić pokreće pitanje uloge pisca u tumačenju (smisla i značenja) dela i tumačenju namere (čuveno: šta je pisac hteo da kaže?). Uprošćeno rečeno, Andrić, slično Geteu i Kamiju, ovim kaže "ne pitajte pisca šta je hteo da kaže, dovoljno je to što je napisao, stvorio delo koje govori samo za sebe." Važna je samo namera da se stvori delo. Umetnik je, dakle, neka vrsta anonimnog kreatora (pokretača) ili slavnog pretka bez prava glasa - "nem, odsutan savremenik" ili "slavni pokojnik". Andrić zapravo poručuje da delo, njegov smisao, poruke itd. ne treba poistovećivati sa ličnošću, životnom pričom, sudbinom i glasom samog pisca, čoveka. Pisac, autor je ovde shvaćen kao funkcija autor (Fuko) ili "onaj koji piše" (Bart). Pisac ne govori o sebi, ne reprezentuje i ne zastupa sebe u delu, on je pre anonimni glas koji govori o drugima u svetu.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ehej, hvala ti puno. Shvatila sam dosta sad.
Samo mi nije jasno ovo prvo i zadnje pitanje.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Strpi se malo, sad će se i drugi priključiti.

• 2Ovo se svidja korisnicima: jabadabaduu, Denis_t
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Прво питање јесте мало рогобатно постављено, пошто је тешко прихватити да се идеје "покрећу", чак и у преносном значењу. Но, философске идеје које Иво Андрић у свом штиву разрађује тичу се судбине човекове, и свечовечанске потребе да се та прича казује и чује. Андрић на тај начин не потцртава самољубље човеково, него истиче трајну запитаност над животом и смрћу и над човековим трајањем. У свему томе, књижевник-уметник је истовремено део друштва, и јединка са посебним даром. Део, и целина. Зато и књижевност, као уметност, у себи има нешто од пресудне важности по друштво и појединца, по људски род у целини. Чак и ако је реч о илузији, схватамо да је она насушна потреба човечанства, које кроз књижевност добија трајање. Друга идеја јесте идеја остварења сваког појединца, и друштва у целини. Кроз причу и књижевност чује се глас чак и оних који, по Андрићу, "нису стигли да се изразе". Трећа могућа идеја јесте да књижевност доприноси да друштво и сваки човек боље разумеју саме себе, и живот који живе.

Ето, нешто на брзину...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ehej hvala ti punoooooo