Blog korisnika Panonsky
| BoNbastično | |
|---|---|
| 10 Jun 2022 21:22 | Idi na vrh |
Inspirisan jednim fejs statusom i ovom slikom, prošla mi je sledeća situacija između ušiju. Povukla promaja. Recimo, da stvari ovako funkcionišu, kao na slici. To bi značilo sledeće. Prvo kao prvo, ovi Anonimusi ili ko je već krivac, nemaju šanse! Naime, stalno čitamo da je stigla pretnja bombom, ni manje ni više, nego mailom. I sad, u sudu, opštini, školi... imamo jednu osobu koja se razume u te mailove i naiđe na jedan takav. Šta će, kako je zapoveđeno, odštampa primerak i ubaci u jednu ovakvu kutijicu. Odštampa sve mailove i u toj hrpi je jedan od pretnji bombom. Onda sledi pauza. Posle pauze, direktor, recimo škole, mora da izađe negde. Ili još nije došao u školu. Pa kad završi šta već završava, uzme da pregleda mailove, ove papire. I naiđe na jedan, privuče mu pažnju, kucan masnim slovima. Onda pozove tetkicu (spremačicu) škole, da mu rastumači tekst, jer ipak ona ima ekonomski (npr.) fakultet i razumeće šta tu piše, a i brže čita. Ispada pretnja bombom. Kako dužnost nalaže, zove se policija. Ali, avaj, sve patrole su na terenu, pa predlažu da tetkica pregleda školu, jer realno, ona i najbolje poznaje svaki kutak škole. A i više vremena je provela/provodi u školi nego bilo koji policajac, bilo kad. Opet, kako zakon nalaže, direktor izdaje obaveštenje i javljaju roditeljima da sutra neće biti škole, jer imaju dojavu o bombi. Sećam se, u moje vreme su tetkice sve znale. I gde pušimo iza škole i gde krijemo cigarete i ko se, gde, s kim, ljubio, potuko... Ništa nije moglo da prođe pored budnog oka tetkice! Ja sam uneo petardu jednom, malo je falilo do ukora! I sad, ne mogu da zamislim da neko unese paket (bombu), a da tetkica ne zna. Možda su se tetkice promenile!? I onda, opet razmišljam, čekaju ovi, recimo Anonimusi ili ko već, čekaju - ništa se ne dešava. Niko ne diže paniku, škola radi li radi, nema policije... Nazovu telefonom: - Halo, jeste vi dobili mail? - A? - Mail, da li ste dobili? - Čekajte da vam dam sekretara. ... - Sekretar ovde, izvolite. - Da li ste dobili mail? - Koji mail? - Pa neki neobičan mail? - Čekajte da proverim... Nismo. - Kako niste!? - Evo gledam, ništa nije stiglo. - Kako nije? Mora da je stigao neki mail... - A jeste, evo 3 dana simpozijum na Zlatiboru za predavače... - Ne taj, neki drugi. - Samsung vam poklanja... - Jeste proverili Junk ili Spam folder? - Am? - Otpad, neželjena pošta... - Ne znam. Gde da to vidim? - Dobro, uh, šta vam piše na ekranu gore? - Popunjeno vam je 98% prostora. - Auuu, pa koliko imate vi nepročitanih mailova? - Piše 1378. - Od danas? - A kako da znam koji su od danas, a koji od juče? Šta vama treba? - Ništa. Imate bombu u školi. - Svaki kontrolni imamo bombu u školi, a nikad nemamo i nemojte da nas više zovete, prijavićemo vas miliciji! Mislim, naš sistem je čudo! Bombe pored tetkica - malo morgen. Arhive, baze podataka u sigurnim rukama: 
|
|
| Tvrđava | |
|---|---|
| 20 Mar 2021 01:36 | Idi na vrh |
| E tako lepo. Sedim u toplini doma mog. I baš kad razmišljam, da li baciti oko na neki film ili sport, idem prvo da zapalim jednu na terasu. A s terase pogled na nju... Napolju je tišina, sve su zatvorili zbog epidemije. Tišina, to je zvuk vremena kako prolazi. I noć je. Mrak. A u mraku ona obasjana, Iločka tvrđava. I baš je lepa. Tu mi je, nadohvat ruke. A opet, tako daleko. Taj Dunav, toliko puta opevan, teče između nas. Mirno, nečujno, ko da ga i nema. Ali tu je. I sred srede tog mutnog Dunava su raspizdili još i granicu! Dakle nije dovoljno što je širok Dunav prepreka, nego su morali i granicu i vojsku i sve da natrpaju. Nikako da se dočepaš te neosvojive tvrđave! Ne... Ne želim ja da je osvajam kao neke gluperde devedesetih (pljuc s terase). Ta osvajanja su previše zla nanela i zbog njih je tvrđava sada tako odvojena.
Mene muči ONA. Ona – živi u Iloku. Lepa, obasjana tvrđava me samo svaki put podseti na nju, kad god pogledam kroz prozor, ja se setim NJE. Znate, sinoć mi je bila u poseti... Sasvim potpuno, ko grom iz vedra neba, nikako se nadajući, jednostavno je došla. Rekla je „ja dolazim i donosim kafu“. WTF? Čekaj, stani, duboko udahni, šta je sad ovo koju pičku materinu? I stvarno je došla. Onako, kežual, u trenerci, ništa fensi. To volim kod nje. Kakva šminka, kakvi bakrači, what you see is what you get! Samo sam je posmatrao kako se sagnula i izuvala. Uh, kakva guza! I tako, seli, posrkali kafu... Jel sme da zapali jednu? Sme! ONA sme. Ne puši se kod mene u stanu, ali ona sme. I sliku „Priča o Vasi Ladačkom“ da odimi – sme. I onako, ta slika, to je moj život. Očmudi ga. A ONA, ona je moja Iločka tvrđava, neosvojiva. Sa sjajem u očima, koji je krasi, baš kao što svetla obasjavaju Iločku tvrđavu. Tako blizu, a tako daleko... |
|
| Povratak u budućnost | |
|---|---|
| 02 Avg 2020 12:42 | Idi na vrh |
| Godina je 2120-ta...
Budim se. Žena još spava... Vidim je na monitoru u drugoj sobi. Reko, neću je buditi laserom... Idem do grada moram da se ošišam. Kafu da popijem na miru. Nek spava. Vidim napičila je aparat za vlagu na max... A prozor joj otvoren! Eto kako se komunalije dupliraju. Al nema veze... Oblačim se, ono klasika... Uvek sam bio mangup. Crvena maska, plave rukavice, crne naočare... A na nogama Nike Handshake Air, specijalno razvijene patike za prisno rukovanje nogom... Sredim se dakle i eto me napolju na ulici. Gužva neka, skoro svaka 2 metra čovek. Svako malo pišti mi smarfon da sam bliže od 3 metra od drugog čoveka. Stvarno ti ljudi nisu normalni. Dolazim pred frizerski salon. Vidim unutra radi Slavica, ona najbolje šiša. Skonto sam je po zelenom odelu vakumskom. Jbt ko astronaut izgleda. Pokazuje mi kroz prozor i viče da idem negde na kafu, mora da počisti, imala je već 3 šišanja, sada mora napraviti dnevni test sebi, da se vidi je l' negativna na COVID 243, pa onda može dalje da radi. Ako nije - 20 dana je nema. Jbg takav je zakon. Ok reko', taman sat vremena ubijem u kafiću. Ulazim u kafić. Skoro svi stolovi puni. Za nekim većim sede i po dvoje... Al' razmak je ok, pa hajde, ne treba ih prijaviti... No dobro, odem za šank. Vidim iza stakla na šanku rade neke dve dobre ženske... Jedna mi se čini deblja malo u vakumskom odelu, ali ok lepo je znati da je žensko unutra. Eto je do mene, kaže: izvolite? Reko, može kafa... Iiii tako krene priča... Priča mi ta konobarica kako joj je sin u školi juče prošao... Kaže, učiteljica započela nastavu sa nekom čudnom pričom: "Znate deco draga nekada su se ljudi rukovali u znak pozdrava, hodali su jedan uz drugog jako blizu, šišalo se više ljudi od jednom, u kafićima se sedelo jedan do drugog kao "sardine u konzervi" konobari nisu imali maske, nisu imali odela i rukavice, plaćalo se papirnim novcem... Ma ne bi verovali... Kada je neko kinuo vikali su mu "nazdravlje" ili "istina"...!!!" U to se ceo razred nasmejao, pa mali Marko kaže: "ja kući imam sliku dede i bake, a na njoj se njih dvoje ljube i grle"! O da! - Kaže učiteljica. "I to se nekada smatralo normalnim... Pa zar nije bolje "rukovati" se nogom? I poslati poljubac elektro-magnetnim dodirom? Pa kad dođemo kući i skinemo maske, na kućnom testeru vidimo da nismo pozitivni na trenutni virus, smemo li se zagrliti?" - Upita učiteljica... Ovaj put Anđela kaže: "Ne smemoo!!! Samo ukoliko smo 20 dana u obostranoj izolaciji i imamo svaki po 2 negativna testa!" "Bravo!" - Ushićeno vikne učiteljica! "Sedi 5!" I kako se sagla da unese ocenu na tablet, maska joj pade sa lica na sto... Profesorka ne razmišljajući uze masku i stavi je nazad na lice... Tek onda shvati da je pogrešila ... Ceo razred se skamenio... Ona mora sada 20 dana u izolaciju. To se ne sme. Maska je pala na moguće kontaminiranu površinu. Na to se javi Perica, konobaričin sin: "Nastavnice, domaći ćete slati online? Ili će Vas hologram opet menjati dok se ne vratite?" "Hologram Perice! Za tvoje provokacije eto ti opomena! Dobro znate da su takve šale neumesne! To što sam ja staromodna po vama pa i dalje šaljem online neke stvari, to je moj način da se prisetim svojih dedova i baka koji su bili pioniri on-line nastave! Ajde sada svi prema kućama, i zapamtite! Dronovi nas kući prate, 2 metra je razmak! Toliko da znate!" Eto, to mi konobarica ispriča... O reko jebem ti sve kakva živčana nastavnica... Pa kud ovaj svet ide!? Daj mi reko jedan pelinkovac u tableti, pa ću ga kući popiti naveče uz online video poziv sa ženom... Danas imamo virtualno druženje sa komšijama, moram u 20 kući biti, okupan i dezinfikovan. Da mi ona 2 tablete pelinkovca i veli: "kuća časti"! Reko - mala hvala ti! Od sad tu dolazim na kafu. Ostavim joj bakšiša na kraju bez da je skontala. Ukucao sam dupli iznos na "pay šta si popio" aplikaciji.. O kakav divan dan ❤️... I još me predivan crveni dron pratio do kuće. Izmerio mi temperaturu 3 puta... Kud ćeš bolje? P.S. još večeras ima Liga Šampiona Juventus protiv Reala, prošli put im je 6 puta puko 12 G internet pa je pola igrača stajalo na terenu nisu bili spojeni na server... 
|
|
| Vaše omiljene igrice na telefonu? | |
|---|---|
| 12 Feb 2020 16:31 | Idi na vrh |
Da vidimo, koje su vaše omiljene razbibrige na mobilnom telefonu? Kako ubijate vreme na poslu, u školi, u WC-u...? 
Ja sam imao instaliranu neku igricu, zove se nešto "underworld...", kao neka ptičica koja leti između prepreka, kao flappy bird, ali sa extra grafikom. Zaboravih joj ime i nikako da izguglam... Inače volim Bubbles, da ispaljujem kuglice i uništavam boje. Kao i brick breker, da lopticom uništavam ciglice. Jednostavne... Ali baš bih voleo nešto interesantno za zanimaciju, a nemam inspiraciju šta da nađem, pa eto teme da podelimo ideje. 
|
|
| Crnogorci | |
|---|---|
| 04 Mar 2019 20:26 | Idi na vrh |
| Neću da zvuči nekako nacionalistički, ali...
Odosmo ekipa na Žabljak! Lepa vila, ima Wi-Fi, grejanje, sve ful. Izađemo mi Lale ujutru kafu da srknemo i zakoljemo jedan kulen i slaninu za fruštuk, dok se izdivanimo sa nekim Nikšićaninom komšijom... Lep pogled. Livada. Čovek tera motokultivator, vuče prikoličicu neku, a ženica sa vilama baca seno u tu prikolicu. Da je tako nazovemo. Ko auto prikolica, al dobro, prikolica ko prikolica! I tako mi srčemo kafućino i zobamo domaću radisnost, kad kaže drug - aj da mi njima pomognemo! Svi drugari 100+kg i svi poljoprivrednici, ojaki... Ova ženica nema 40 kg i tovari! Daj da mi to, šta nam je to, njihova njiva ko pola moje bašte! Pa to je za 15 minuta gotovo, možda nas i počaste! Dođosmo do ograde: jeli bako, imate vi tu još vila, da mi to pobacamo i ĆAO! Veli baka: Nema sine, ali ja tako ceo život, navikla sam. Deda tera, ja tovarim. jbga, nama žao bake... Mi bi to očas posla. A da ne kažem kolike traktore imamo... Sproveli bi Jadran u Panoniju, samo da uzoremo! |
|
| Ka'sam p'jan | |
|---|---|
| 26 Feb 2019 21:32 | Idi na vrh |
| Beše davno, ali setih se mlađahnih dana. Idem kući iz izlaska. P'jan. Teturam se levo desno, nigde moga stana, oj ulice ali si pijana... Pa ja ne znam iskreno kako se toga uopšte i sećam, ali ovako nekako je bilo. Da krenemo.
Prvo, kasam krenuo teo da zapalim jednu usput. Upalio sam filter od cigarete. Opsovo, pljunuo i daj novu. U inat neće više upaljač da kresne. Naiđe neki dobar deran, zapalismo. 'Odam tako, 'odam, kad ono ker na trotoaru, neki nemački ovčar leži na trotoaru i gleda me. Pa reži. Aham, ajmo mi na drugu stranu ulice, for ič kejs. I sve je bilo dobro, dok se nisam susro sa roletnom. Letnje doba, ljudi izvrnuli napolje roletnu i CVAK po čelu. Malo krvavo, al aj, ništa šta malo hidrogena i hansaplast neće rešiti... Idem dalje, tom drugom stranom ulice, koju baš i ne poznajem i skljokam se u neku rupu, udarim o zid od kuće i poderem drugu stranu čela. Samo onako tanak sloj kože sam skinuo... No, idem dalje, smišljam – a šta sad da kažem ujutru mami??? Dođem kući, popi*dim, otvorim još jedno pivo i sednem za komp. Aj da vratim flašu, da budem fin sin, nije pio, nema flaša, kako to već biva, znamo svi... Ispadne mi flaša u kuhinji i razbije se. Rasečem taban! Pokupih staklo, usput skinuo potkošulju da pokupim krv i sve saniram... Šta tek sad reći materi? Stakla u kanti za otpad, krvava potkošulja, flaster na čelu, druga strana čela poderana, taban rasečen jedva 'odam... Oj lebe mekani... Jutro. Ustajem sav “onakav”. Majka: - Pa šta je to bilo sinoć? - Ma ništa, potuko sam se malo... Ništa strašno, pobedio sam. - ŠTA??? Tuko si se??? - Ma malo samo, drugara branio... (a majka lekar) - Da vidim ja to čelo. - Ma sve je u redu, ništa strašno, ne treba da se šije, ogrebotina... - Đubre, lažeš me!!! Majica krvava! Staklo u korpi! (ulazi tata) - Ma vidiš da se napio, ko zna šta je gde radio, pusti ga, vidiš da te laže! Ko da ja ne znam!? - HIIII, napio si se!?!?!?!? - A jbga. Šta god da kažem nećete mi verovati... Nego, daj mi ovu ranu očisti i skuvaj mi čaj, jer ja idem nazad u krevet. - OK. Al pričaćemo o ovome!!! - Mama, bolje me istuci, samo da ne pričamo o “ovome”! (trčim napolje) - BLJUV! (povraćam) - Ti pi*da materina koja te rodila, koja te takog okotila, ja sam te rodila, ja ću te ubiti!!! (a tata gleda i smeje se: pa ti si mu majka!) Ne znam zašto sam vam ovo ispričao, ali eto tako... Nekih 16 godinica sam imao i – mladost ludost. Eh, 100x bih se vratio...  Jedna je majka. 
|
|
| Traktorista | |
|---|---|
| 17 Jun 2018 12:53 | Idi na vrh |
| ...nastavak od oranja...
Dođem ti ja tako dedi, treba mi traktor. Treba neka drva da prevezem, nebitno, al treba mi traktor i prikolica! Neću sad da cimam nekog druga, komšiju ili koga već – kad imam “svoje”! Jel tako? I, kaže deda, možeee... ALI! Prvo da ga proverimo. Ko je čitao moj blog Oranje, zna da deda baš i ne vidi dobro, što je ipak bitno za ovu fabulu. - Proveri ulje. Ovde izvuci i vidi di je. Evo ti krpa, prvo obriši, pa opet metni, pa izvuci, pa ondak pogledaj. - OK je deda, taman na pola. - Nije, vidiš, ovde je sredina, ovo je malo ispod. (Deda inače “ne vidi”) - Ma dobro deda, imam možda 5 km... Nije da idem ko zna di... - Ne! Dospi. - Dosuo. - E sad, da vidimo rezervar! Imal nafte? - Ima deda, evo vidi se... - NE! Evo ti drveni štapić, gurni da vidimo dokle je... - Gurnuo... - Dobro je! (veli deda) - Super, žurim deda, čekaju me ljudi sa motornom testerom i da utovare, bežim... - A voda u hladnjaku? Jesi to proverio? - Nisam. - Evo ti drveni štapić pa turi... - Ima vode! Vidi dokle je... - Dobro. - E deda, stvarno žurim, daj da zakačimo prikolicu i odoh! Zakačili prikolicu... - Jesi zakačio kabal? - Ta, nisam, jebeš ga i kabal... - Proveri žmigavce i štop svetla!!! Oćeš opet u zatvor? - Neću u zatvor, bio sam i nisam baš nešto oduševljen. Sendvič je bio ok, ali ipak – smrzo sam se... - Levi! - Radi! - Desni! - Radi i taj. - Jel znaš gde je prva i sporohod? - Znam deda sve, žuuuriiiim, čekaju ljudi... - A gde su ti papiri? Oj, 'bem ti i papire, psujem u sebi... - Tu su i za traktor i za prikolicu, hvala lepo. - I posle da ga opereš od prašine i dopuniš rezervar!!! A u očin, ko da tuđe kradem. Eto, tako sam se iznervirao i morao da podelim sa vascelim svetom. |
|
| Kafanska priča | |
|---|---|
| 16 Jan 2016 15:35 | Idi na vrh |
Aco ::
Ovaj Acin post me je podsetio na kafanu. Onu pravu domaću, lokalnu, sa kariranim stonjacima, pikado u ćošku, bilijar na sred "sale", par likova za šankom u izbledelim plavim odelima koji cepaju vinjak i pušu Drinu. Pošto sam ja čovek, koji svaki dan ode u kafić ili kafanu, pročita novine, popije kafa + cedevita, eventualno nešto kratko ili ako ima drugara popijem i to pivo makar i na silu! Sad je zimsko doba, posle dugog putovanja s posla valja se i jednim kuvanim vinom zagrejati. No da ne dužim moju alkoholičarsku ispovest...
Imao sam prilike da sedim sa nekim od tih ljudi. Nikad ne bi reko za čoveka da može pravo biciklo da vozi, vazda je olešen. Izazvao me na bilijar. Maše rukama, maše štapom, al pogađa sve ko iz topa! Drugi ludak, živi kao najgori prosjak, grebe se za cigare i tu i tamo mu neko plati pivo, mnogo je komičan i onda ljudi i plate i nasmeju se. E onda vas navuče na tanak led... Igrajte šah sa njime! Može i kartanje. Pijan, al tačno zna koje karte imaš u ruci, valjda broji... Godine prakse.
Ima jedan pisac. Piše i danas. Nebrojano knjiga je napisao, pune mu sveske. Hoda okolo kao klošar. Čizme, dug mantil, u kafani se pije kafa i vinjak i priča sa stolicom pored ili radijatorom ili nekim predmetom. Puši i objašnjava tom predmetu nešto. Pisac je. Završio je škole i drži rekord u inteligenciji u jednoj gimnaziji... Pričao sam sa njime, nikakve gluposti nije lupao... A piše na mnogim jezicima manjina, dakle poznavalac gramatike i literature. No, ima tu još nekoliko njih, da ne dužim. Dobri u pikadu, ping-pongu... Ali priča se svodi na isto. Isim životom žive. Poenta mi je u tome da, da li su ti talenti proćerdani? Mislim, svi komentarišu "eto kakav um, kakav talenat, a vidi kako živi". Pa reko, ja nisam nikakav talenat, um sam kakav sam, završio škole i mislim da sam solidan u svom poslu... Šta sad... To što sam okupan, obrijan i pristojnije obučen - više vredim? A znamo i dosta glumaca i pisaca da su bili kafanski ljudi, boemi. Jel to za vas nekakva njihova mana? Proćerdan talenat? Ili se prosto potrefilo, da ti ljudi žive tim životom... Uglavnom su sami, većina i neoženjeni, neki razvedeni... Možda ih primećujemo u masi zato što su ipak ostavili neki "trag", dokazali nešto. A danas, pod njihove srednje-starosne godine, deca (ne njihova, nego klinci krenuli da izlaze) im se podsmevaju, ne znajući, kakvi su to ljudi i šta znaju i umeju... Malo filozofska tema, malo kafanska, al eto, naterala me da vas priupitam, šta vi o tome mislite? Imate li vi takvog nekog u svom okruženju? Jesu oni proćerdani talenti i umovi ili... Možda smo i mi proćerdani, samo što možda ne živimo kao "klošari"?
|
|
| Panonsko more vojvođanskih salaša... | |
|---|---|
| 10 Nov 2014 22:58 | Idi na vrh |
Slobodno okačite slike ili stihove sa motivom Vojvodine (zašto volete Vojvodinu) u ovom blogu, ja ću evo početi... Nije ovo nikakav separatistički, secesionistički ili tog tipa blog. Prosto, jedna regija, u kojoj puno nacija skladno i vredno živi... Ima svoju specifičnost. I baš je volem... 
VOJVODINA Volim je od štala do neba, od blata do pšenice, toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša, vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice, tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša, gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali, gde su starice tepale i pragove branili golim šakama, pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i živeli, pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali, - tu Vojvodinu bogomojačku, i bezbožničku, i ivnsku, belju od jaganjaca, crnju od paljevina, tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku, kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina, pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narod robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba, ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara, zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav - volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica, jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama, i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica večito će lepršati nad našim umornim glavama. I volim je prosjačku pred crkvama, nedeljama u ritama, i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima, i Vojvodinu vašarsku i hramonikašku, čas raspusnu, čas pitomu, i birtijašku, što osvanjiva štucajući pod stolovima, pa Vojvodinu bečku i varmeđsku, sa tuđim barjacima pred četama, K.u K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama, ej, pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu, obešenu o bandere, probušenu po čelima, uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu, i partizansku, kad je oktobra donela proleće selima, volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako. Prskajte kajsije zvezda z kosi drveća njenog. Uvek će biti krovova pozadi krova svakog, jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno. I danas, zemljo rodna, kad nisi bosonoga, kad nisi gola beda, u dronjcima i plaču, ti, što se moliš bogu, ti što pljuješ na boga, ti što si dugovala i naplatila račun, nazdravlje, diži čaše, razbij astale šakom, zapevaj preko njiva, neka zabride kosti, volim te što si prosta, sirova, divlja tako, i tako mnogo luda, volim te... volim... oprosti, ti,što si danas lepša, ti, bez krasta i vaški, ti, ljuljaško i rakožut, zubat osmeh ne skrivaj, pevaj pijano racki, mađarski, totski, vlaški, makedonski i lički, preko dalekih njiva, i voleću te uvek, krvavo moje odojče i srećo nova, jer se e stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaća, od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova... Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam! Miroslav Mika Antić |
|
| Kajšovi | |
|---|---|
| 01 Sep 2014 01:20 | Idi na vrh |
| Ja sam tako imao običaj da odem kod mog dede na pivo. Subota popodne, ja se vratio iz Vojvođanske prestonice da vidim zelenu travu doma mog, kako veli pesma... I onda da obiđem babe, dedu, rodbinu i tako zaradim džeparac zbog mukotrpnog studiranja. Koliko se tu samo litara znoja prosulo, nije ni čudo što sam izmršavio...
I tako, dođem ja kod dede, kaže on "mama donesi nam dva piva"! I baba imala razlađeno, znala je da će doći unuk... I kifle sa kobasicom u sredini napravila, nema šta. I krene moj deda priču kako je on kao mlad bio u Novome Sadu! Pa, priča kaže sledeće... ~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~ Bio sam mlad, tek što smo se uzeli ja i tvoja baba... Šta ja znam, imao sam oko 20 godina. Sad ti baš datum ne bih znao reći tačan, ali tako nekako... Oko 20 godina. I odem ti ja autobusom u Novi Sad. Tada su autobusi bili malo drugačiji, smelo je i da se puši unuri. A i ljudi su više voleli da pričaju. I dođem ti ja tako na stanicu, gledam, ne znam kako, kojim prevozom do centra, tad je još i tranvaj išo. A ja lepo peške! Tražio sam Železničku ulicu, tamo je bila radnja i tamo su prodavali kajševe za kosilice (prim. aut. kajševi za kosilicu sena što se kači na traktor, nešto poput ovoga na slici ispod). 
I tako ti ja to tražim, tu prodavnicu i naiđem na restoran. A sad ne znam, možda je to bila i kafana. Ali, pravili su roštilj! Gledam, zove se Piroš Čižma. Valjda je neki mađar držo to, nacrtana crvena čizma, to je to. Pričo sam ti već da sam učio mađarski u školi, onaj pop nas tuko kad nismo znali Očenaš na mađarskom... Tad je bila okupacija i tako je moralo. A ja sam terao inat i uvek sam najviše batina dobijao. Ali, proterali smo ga sa partizanima. Više se nije vraćao u naše selo, neka trune đubre! I tako ti ja uđem u taj restoran i gledam... 3 stola! A iza ovog trećeg, kad pogledaš levo, u ćošku, frižider. Sad ja baš ne znam šta su tamo hladili, ali rekao bih pivo. To je tada nekako ulazilo u modu. Mi smo na selu imali domaće vino. Vino se tako brzo i ne ugreje na njivi, pre se voda nego vino ugreje. I domaću rakiju smo imali. Dudovaču! Eh, tu pored mene je bilo dudinja... Al su tvoja majka i tetka dobile batine kad su uzeli da jedu!!! Ja stavio najlon da se skupi za rakiju, a one bi jele! A za ovim srednjim su sedeli dvojica nekih čika, oni mislim da su pili rakiju. Ja nisam hteo da ih pitam šta piju, ali sam im reko DOBAR DAN! Glasno. Oni u gradu valjda nisu baš vaspitani, samo su me pogledali čudno i klimnuli glavom... Dobro, mislim se ja... Neka vas. Ja sam seo za onaj treći sto. I... Radila je tu jedna cura, lepa, a mlada... Kaže da izvolim. Reko, da li vi ovde pečete ćevape? Kaže da peku. Deder ti meni sunce moje jedno 20 ćevapa ispeci i meti dosta luka i donesi mi jednu flašicu one koka-kole i dupli vinjak. Donela ona vinjak i kolu... Reko, sačekaj! Ona stoji, ja sunuo vinjak na belo - e sad donesi još jedan dok se to ispeče! I donela, fina neka... Ja i taj sasuo i stigli ćevapi. No, da ti sad baš ne pričam da im nisu bili našto slani... I, posle ćevapa sam popio 2 deci vina, neko dobro, kažu Tokajsko. Da platim... Platio. E usput sam saznao di je prodavnica i kupio kajševe i došo kući! ~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~ Priča traje oko 2 piva, koliko treba da se popiju! Tako je moj deda kupovao kajševe u Novom Sadu. Moglo bi to u dve rečenice da stane, ali ne... Ritual ispijanja piva... U jednom trenutku sam bio i ustao, reko moram da idem deda. Ali, NE! SEDI TU, NISAM ZAVRŠIO, MAMA DONESI MU JOŠ JEDNO!
I tako... Meni je bilo isto zanimljivo koliko i vama ovo čitati! 
|
|
