Blog korisnika kindergirl
| Religion | |
|---|---|
| 20 Nov 2009 18:48 | Idi na vrh |
| Postala sam vernik.
Verujem u Tebe i u Dobro. Pomaze mi da prezivim dan. 
|
|
| Dovoljno | |
|---|---|
| 19 Nov 2009 22:26 | Idi na vrh |
| Volela bih da mogu
da napišem nešto smisleno o tome kako se dugo znamo i kako ti čitaš sve kardiograme mojih misli kao album na rasklapanje ali ovde se radi o tome da ležimo isprepletanih usana i misli i nogu i da što duže udišem tvoje "ja" to čvršće osečam da me grizeš duboko. Tvoje noge i moje ruke su supersonični avioni za druge galaksije i spakovala sam sve dnevnike i napravila sam piling kože da možeš da me voliš novu i posebnu od stopala do nosa od kolena do usana i dok stojim bez kišobrana na semaforu mislim o tragovima tvojih jagodica na mom telu koje je instrument za tvoje uzdahe i lakiram nokte i sva sam u bojama čak i kad je magla čak i kad mi se plače i znam da "nedostaješ mi" ne može da se napiše ali ja to imam ugravirano na levom dlanu i u desnom uglu slepoočnica i dala bih ti mandarinu i klizanje na tankom ledu i jedan noćni autobus koji vozi ka Zapadnom nebu i fotografiju kišnih kapi na pločniku u dva ujutru. Dala bih ti svoje kukove koji šume latino ritmove i poglede bistre od suza i vlažne od magle i noći sa šećerom koji je opasniji od otrova po broju kalorija koje nosi i endorfin kao spejsšatl u lunaparku Dala bih ti deliće sebe koji ispadaju dok me voliš na barem četiri jezika koje samo ti i ja razumemo. Papir ostaje prazan a ti ispunjavaš noć. Dovoljno. * shhhhh ....... |
|
| Different... | |
|---|---|
| 15 Nov 2009 18:18 | Idi na vrh |
|
|
| bad,bad week | |
|---|---|
| 14 Nov 2009 10:33 | Idi na vrh |
|
i jedino dobro njegov koncert sinoc sa Matijom Dediccem. You Don't Know Me..... |
|
| Noćna pesma | |
|---|---|
| 04 Nov 2009 18:22 | Idi na vrh |
| - Miki Antiću -
"Živim samo onoliko života Koliko umem puta Da, uzbuđenjem prvog pogleda, Ugostim nešto odavno znano. Koliko umem da dozvolim sebi da se zaljubim U komadić života koji mi je uzmicao Dok sam mislio da sve vidim i znam. Ako to ne umem, mana nije u stvarima Koje me uvek gledaju iz novog ugla, Već u meni koji sam obesmislio načine gledanja, Koji sam porekao bojama pravo na nijanse, Oblicima pravo na preobličavanje, I životu na raživljavanje... U noći, kada se sve pretvara da je mrtvo, Svi oni što za dana taje svoju mrtvost Prepuštaju se potpuno beživlju, Razrešeni čak i od obaveze da sanjaju. Oni nikad ne saznaju kako noć cveta, I kako, tek na njenom zagasitoplavom platnu, Možemo dokučiti vrednost svetla, Kojim nas gledaju milijarde dalekih očiju. Koga gledaju zvezde, taj nikad nije sam, Ali mu je potrebna mudrost odricanja drevnih mornara, Koji su plovili nebom, verujući da plove morem. Samo ne znajući da znam, mogu stvarno saznati I smeškom naseliti u svoje srce Zvezdoliko vrcanje novih prvih susreta Sa bezbroj puta viđenim stvarima. Treba umeti podneti vođstvo najdalje zvezde Iz sazvežđa Penelope, koje postoji samo U večitoj noći mog grudnog koša, I koje zbog toga ni sa kim ne mogu da podelim. Te zvezde koja mi svake noći daruje život Samo da bi mi ga nanovo u svitanje otela. Ovladati umećem, za koje ne postoje škole, Da bih naučio da nadigram dnevne smrti I odživim život u beskrajnoj noći neugasivih zvezda. " Beograd, 2009. Slobodan Nikolić |
|
| Anatomija melanholije | |
|---|---|
| 03 Nov 2009 23:30 | Idi na vrh |
  
Katarzyna Widmańska melancholy hvala maloj princezi za link. |
|
| male radosti | |
|---|---|
| 31 Okt 2009 20:04 | Idi na vrh |
Mnogo toga se dešava ovih dana. Puno je ljudi oko mene, puno pričamo, planiramo, mislimo. Da, hoću mnogo, hoću sve. Dobro, ne baš sve.  Ali čekam da nam ukinu vize, čak možda budem i deo " veselog autobusa", koji će prvi preći granicu.  no, za sad se još ništa ne zna, izvesno je samo da planiram da putujem i da za sada postoje dobre šanse za ti (pupu, nadam se da će tako i da ostane!). U celoj toj frci uspela sam prethodnih dana i da uradim neke stvari "za sebe". Da, znam i ove druge koje su pod "moram" isto tako za sebe,ali... 
Sinoć je "u našem malom gradu" gostovao bend, "jedan u nizu", mislila sam, tribute 2 RHCP. Između mene i Pepersa postoji neka "tajna veza". Prvi cd koji sam kupila u prodavnici u šestom razredu (godina bombardovanja & i još nekih stvari) je bio Californication i tu je magija pochela. Tog dana sam kupila još jedan cd, " The best of Nirvana" i onda vishe nista nije bilo isto.  Obožavam ta dva albuma.Slušala sam ga do iznemoglosti sa najboljom drugaricom koja mi je tada bila kao sestra,toliko puta smo ga preslušale da mislim da bih i dan danas bez ikakvog vežbanja mogla da odsviram savrsheno..zatim mi je život poslao novu najbolju drugaricu koja je potpuno sekla vene za Entonijem, pa smo onda išle na koncert u Indjiju i to je bio potpuni horor. Ne zbog Pepersa. Svi znamo kako je bilo. da, taksijem smo se vratile. Ali sad kad mislim o tome nije mi žao. Sećam se da smo na putu do Indjije jele žužu, i da smo se nešto švercovale za kartu, ne mogu sad tačno da se setim priče, ne skroz, nego valjda nismo imale rezervacije,a upale smo. Onda je malo posle toga i druga najbolja drugarica zauvek otišla iz mog života i ja sam Peperse slušala sama.i to je ok, sad stvarno tako mislim.
I sinoc..... momci iz tribute benda me potpuno oduševe,ali baš. i čujem "Under the Bridge dowtown..." i ne plače mi se. Skačem i vrištim, i opako mi se svidja frontmen i da, bila bih njegova grupi,ali mi se ne plače više kad čujem tu pesmu. Pojma nemam kako i zašto se to desilo (?, retorsko pitanje...) I pogledam preko levog ramena i pored mog dečka stoji Njena sadašnja najbolja drugarica. I pogledam desno i tamo stoji od nekog drugog Njega cimer. I javlja mi se. A meni smešno, onako baš. ...i situacija i On, i Ona i Ja, i svi Mi koji smo bili Mi,a sad više nismo. I gucnem limunizaciju. I ne bude mi gorko.
I kupila mi drugarica na sajmu od Mihajla Pantića "Slankamen". Ali...danas konačno uspem da malo guglam i da čitam neku štampu koju sam propustila i vidim da Mihajlo ima još dve nove knjige i kaže čovek da "pisanje prevazilazi samoccu". Verujem mu, mnogo mu verujem. I onda kao veliki poklon za mene: Sanja Domazet izdala novu knjigu. Možda se neko seća iz prethodnih postova, da , da baš to sam htela. To i da idem u Budimpeštu. Zove se "Čitati more." Ne treba mi ništa više. Samo malo slobodnog vremena. Da udahnem duboko, mada je hladno napolju.
Ako idete večeras na maskenbal, lepo se provedite. Ja hoću. : cheers! * gledalo se ovih dana: Hors de prix (volim Audrey Tautou mnogo, mnogo!inspiriše me njena moć transformacije....u ovom filmu glamur,glamur i Nica! Hocu na Jug.
..ali mi se "Koko pre Šanel" uopšte nije dopao, baš mi je nekako već viđeno, opšte mesto,blabla,ali kadrovi su  )
* 
u slobodno vreme crtam srca na zamagljenim prozorima.... da ne bude zabune, nije moja fotka nego sa deviantarta. * http://www.politika.rs/rubrike/intervjui-kultura/P.....cu.sr.html * i "Pesma"
|
|
| uz prvi nes | |
|---|---|
| 29 Okt 2009 12:51 | Idi na vrh |
| Love is like jazz...
& ..jutro kao takvo. (: "Obrisi savršenog jutra budim se, ustajem rastvaram se u čaši vode pogled na raspored zrak sunca se prelama kroz staklo kroz reverb I filtere sat pokazuje pogrešno vreme pravim se da ne primećujem.." dwd obozavam kad jednom u 100 godina mogu da imam ovakvo jutro... 
|
|
| ronjenje na dah... | |
|---|---|
| 23 Okt 2009 20:04 | Idi na vrh |
| ".........Mnogo čuvenih ljudi je kroz istoriju dokazivalo kakav zapravo potencijal ima ljudski organizam, istraživali su ga neprestano spuštajući se u dubine okeana dokazajući da su granice ipak tamo gde ih vi sami postavite. Jedan od takvih je i pionir ronjenja na dah po kome je čuveno Besonovo Veliko plavetnilo i snimljen, Jacques Mayol. Mayol je smatrao da koristeći tehnike opuštanja, relaksacije i meditacije možemo sopstveno stanje svesti da dovedemo na vrhunac. Kada to dostignete počinjete da shvatate koliko u stvari možete, i da granice nisu tamo gde ih trenutno vidite, u bilo kom smislu te reči.
“Upravo i mi to radimo. Pokušavamo da se što više opustimo, smanjimo otkucaje srca što je više moguće i krenemo da klizimo kroz vodu i kroz sebe same. Onda sve to prenosimo i na sam život, na onaj ispravan način. Ronjenje na dah je naš način života. Ljudima je veoma čudno, ali istovremeno i veoma impresivno, kada im kažemo da neki od nas rone 50, 60, 70 metara u dubinu samo jednim udahom. " @ B92 impresivno meni. volela bh da nauchim.
|
|
