Blogovi

Blog korisnika MladjaVR

Čudo koje me je u životu spopalo
26 Okt 2010 00:23	Idi na vrh
Zdravo, MC svete! Verujem da su se 'stara dobra' vremena mog nadasve aktivnijeg posećivanja ovog mesta itekako promenila, te da ima pregršt novih korisnika koji me nikada nisu ni znali, kamoli da me se sećaju... Ali ovo je, naprosto, apsolutno postojan prostor mog mentalnog odrastanja, te sam u ovom času, dirnut ovoliko koliko jesam, iminentno poželeo da se nakon duge pauze vratim bar na ovaj vremenski sitan, a značajno silan, za moju malenkost monumentalan trenutak. Poenta je da je ovo bio moj dom izvan moja četiri zida, te da sam iako nepopravljivi nevernik osećao blagoslovenost mnogim ljudima koji su mi ovde prišli. Upravo zato želim da, nakon bezbroj mučnih, setnih i nekad se činilo - beskrajno beznadežnih momenata upućenih s moje strane, sada i ovde, po prvi put podelim s vama i toliko potentno dobro koje me je zadesilo... Upoznao sam jednu ne-ve-ro-vat-nu osobu, koja je izgleda neminovno lako izmaknula moje vidike, načinivši me ispunjenim i pored svih svojih mana koje me još uvek neslavno okupiraju. Pored nje, čak i ovako polovičan, osećam se dovoljno čistim, dovoljno prirodnim, a to nikada u životu nisam mogao biti čim bi neko prekinuo moju sopstvenu lagodnu samoću. Ja sam momak, ona je devojka. Big deal. Nikada, zaista, nisam imao većeg prijatelja od nje, nekog od koga ništa ne moram da krijem, niti prema kome imam ikakve skrivene namere. Posve je nebitno šta će s nama biti u budućnosti, do'god je ne izgubim u ovom nestvarno snažnom, a tako neiznuđenom pogledu. Kakvi smo mi, sad, kao ljudi - koliko inteligentni ili glupi, dobri ili iskonski zli, takođe je sasvim periferna stvar za vas koje fizički nemam u svom svakodnevnom životu... želim samo da, zanesenjački, umišljeni poeta koji jesam, kažem kako sam se promenio, te se po prvi put, uz svu svoju nepobitno negativnu životnu celokupnost, osećam svrsishodnim i nagrađenim. Evo, dakle, vinovnice ovog obraćanja vama - SMS poruke koju sam malopre poslao duhovno predivnoj M., sve će biti jasno i bez ijedne dodatne reči s moje strane: '' Rekla si mi, mnogo puta već, reči hvale za mnoge aspekte mog postojanja (ali i kritikovala me kad je to zaista bilo ispravno), no jednom za svagda me sada čuj - da ti sama nisi biće istaknuto iznad drugih, mirno, prijatno, inteligentno, mnogosmerno potentno i dobronamerno, ne bih bio toliko zahvalan i krajnje iskren u svim svojim nastojanjima s tobom. A jesam, nikad neću moći pokazati koliko... Svaki trenutak mog disanja me je podsećao da jesam drugačiji (iz ma kog razloga, te negativno jednako kao i pozitivno), iako sam se trudio da budem 'običan', najpre neomražen i onda kada sam bio spretniji, umešniji od drugih. Onda si se pojavila ti, takođe drugačija od mnogih, svih, barem, koje ja na svom putu sretoh; i mislim da po prvi put doživljavam apsolutnu lagodnost, nesputanost od drugog živog entiteta... sasvim prirodan i sretan. Veliko ti, širokogrudo hvala što ne činiš da se osećam kao da išta MORAM da ti kažem, već sve što izustim posve ŽELIM. Udaljili se ili ne - veruj da ću uvek kada mogu biti tu da te poguram kada sama ne možeš, a želim da najpre sama suvereno i uspešno krojiš svoje životno dobro. Osećam se kao nakon napisane pesme - ogoljen, iskren i na ivici radostivog plača... Ako ti nikad više ne kažem ''hvala'', to će biti jer se silina moga poštovanja neće moći sabiti u jednu tako jadno malu reč, te će biti u celosti irelevantna, bespotrebna. Ono što ti želim ću zato nastojati da ti uvek i sâm obezbedim... Ne daj nikom da ti oduzme vrednost koju ja vidim! ''

26 Okt 2010 00:23

Zdravo, MC svete!

Verujem da su se 'stara dobra' vremena mog nadasve aktivnijeg posećivanja ovog mesta itekako promenila, te da ima pregršt novih korisnika koji me nikada nisu ni znali, kamoli da me se sećaju... Ali ovo je, naprosto, apsolutno postojan prostor mog mentalnog odrastanja, te sam u ovom času, dirnut ovoliko koliko jesam, iminentno poželeo da se nakon duge pauze vratim bar na ovaj vremenski sitan, a značajno silan, za moju malenkost monumentalan trenutak.

Poenta je da je ovo bio moj dom izvan moja četiri zida, te da sam iako nepopravljivi nevernik osećao blagoslovenost mnogim ljudima koji su mi ovde prišli. Upravo zato želim da, nakon bezbroj mučnih, setnih i nekad se činilo - beskrajno beznadežnih momenata upućenih s moje strane, sada i ovde, po prvi put podelim s vama i toliko potentno dobro koje me je zadesilo...

Upoznao sam jednu ne-ve-ro-vat-nu osobu, koja je izgleda neminovno lako izmaknula moje vidike, načinivši me ispunjenim i pored svih svojih mana koje me još uvek neslavno okupiraju. Pored nje, čak i ovako polovičan, osećam se dovoljno čistim, dovoljno prirodnim, a to nikada u životu nisam mogao biti čim bi neko prekinuo moju sopstvenu lagodnu samoću.

Ja sam momak, ona je devojka. Big deal. Nikada, zaista, nisam imao većeg prijatelja od nje, nekog od koga ništa ne moram da krijem, niti prema kome imam ikakve skrivene namere. Posve je nebitno šta će s nama biti u budućnosti, do'god je ne izgubim u ovom nestvarno snažnom, a tako neiznuđenom pogledu.
Kakvi smo mi, sad, kao ljudi - koliko inteligentni ili glupi, dobri ili iskonski zli, takođe je sasvim periferna stvar za vas koje fizički nemam u svom svakodnevnom životu... želim samo da, zanesenjački, umišljeni poeta koji jesam, kažem kako sam se promenio, te se po prvi put, uz svu svoju nepobitno negativnu životnu celokupnost, osećam svrsishodnim i nagrađenim.

Evo, dakle, vinovnice ovog obraćanja vama - SMS poruke koju sam malopre poslao duhovno predivnoj M., sve će biti jasno i bez ijedne dodatne reči s moje strane:

'' Rekla si mi, mnogo puta već, reči hvale za mnoge aspekte mog postojanja (ali i kritikovala me kad je to zaista bilo ispravno), no jednom za svagda me sada čuj - da ti sama nisi biće istaknuto iznad drugih, mirno, prijatno, inteligentno, mnogosmerno potentno i dobronamerno, ne bih bio toliko zahvalan i krajnje iskren u svim svojim nastojanjima s tobom. A jesam, nikad neću moći pokazati koliko... Svaki trenutak mog disanja me je podsećao da jesam drugačiji (iz ma kog razloga, te negativno jednako kao i pozitivno), iako sam se trudio da budem 'običan', najpre neomražen i onda kada sam bio spretniji, umešniji od drugih. Onda si se pojavila ti, takođe drugačija od mnogih, svih, barem, koje ja na svom putu sretoh; i mislim da po prvi put doživljavam apsolutnu lagodnost, nesputanost od drugog živog entiteta... sasvim prirodan i sretan. Veliko ti, širokogrudo hvala što ne činiš da se osećam kao da išta MORAM da ti kažem, već sve što izustim posve ŽELIM. Udaljili se ili ne - veruj da ću uvek kada mogu biti tu da te poguram kada sama ne možeš, a želim da najpre sama suvereno i uspešno krojiš svoje životno dobro. Osećam se kao nakon napisane pesme - ogoljen, iskren i na ivici radostivog plača... Ako ti nikad više ne kažem ''hvala'', to će biti jer se silina moga poštovanja neće moći sabiti u jednu tako jadno malu reč, te će biti u celosti irelevantna, bespotrebna. Ono što ti želim ću zato nastojati da ti uvek i sâm obezbedim... Ne daj nikom da ti oduzme vrednost koju ja vidim! ''

Not a cure for a broken heart...
19 Dec 2008 10:29	Idi na vrh
... but not that much of an unimportant thing either. Elem, sumnjam da ste me baš zaboravili (bar ne oni stariji članovi), iako me relativno dugo nije bilo; a to zapravo beše mnogo više namera nego slučajnost. Prosto, nakon perioda nekreativnosti tj stagnacije (i na najosnovnijem nivou svog postojanja; a to je, uvideh, daleko gore nego kad 'presušiš' po pitanju uzvišenih tema) i posledičnog ponavljanja, ne i rešavanja problema, reših da malo odrastem bez MC-ja... I dalje me odlikuje ona stara dobra (ipak nepopustljiva, a dobro je što je takva) suština; ali sam bolji Mladen od onog kog ste mogli sresti pre par meseci i mali koraci su me vremenom doveli dovoljno daleko... u željenom pravcu, što je najvažnije. Ali pisanje koje sledi će vas podsetiti na moje ranije vapaje; samo zato što nisam (ni hteo a ni) mogao da promenim i druge. I opet, svi znamo koliko je teško osećati se bespravno napadnutim, čak ugroženim, od šačice bliskih ljudi, radije nego biti prihvaćen ili veličan od strane svih ostalih... Dakle, mog druga je ostavila devojka, umnogome bez razloga (osim ako puka potraga za savršenim partnerom nije dovoljan razlog da prekinete vezu sa nekim ko vas obožava i ko je ionako poprilično dobar prema vama; ah da, ne rekoh da je devojka [koja je i moja drugarica, btw, te nisam jednostrano pristrasan ili neupućen iako zasigurno ima puno intimnih pojedinosti medju njima] već otprilike i upoznala g-dina Savršenog, pre raskida), a uz nedovoljno brige za nekim ko nije načinio nijednu grešku niti išta nažao. OK, možda je sve to bilo neminovno i ranije nagoveštavano, ali - nije bilo fer. Raskid se je (preko telefona, dodjavola) desio početkom prošle nedelje. A on otad nije spavao više od tri vezana sata na dan, katkad ni toliko tokom celog dvadesetčetvoročasovnog perioda Vremena... ima česte glavobolje i ponekad mu srce poluuuuuuuuudi kad pomisli da ju je video napolju (iako smo u NS-u, gde inače studiramo i gde smo ga ostatak društva i ja naterali da dodje, a devojka i on su iz Bgd-a; ona je trenutno tamo, mada i ona studira ovde, te sad razumete njegovu bar blagu zabrinutost). Zbog te njegove kompletne i nažalost nimalo naivne slomljenosti sam i ja zabrinut. Pričao sam (a i drugi momci) s njim već previše puta i iako ga apsolutno razumem i (ionako moram da, budući da mi se to dešava pred očima) verujem da se oseća bespomoćno, a posve nedužno, ne mogu da katkad razlučim da li je tolika patnja osećajnog bića spojiva sa njegovom inteligencijom i zdravim tumačenjem stvari... I tako mu danas, rešivši da se iz petnih žila potrudim da me nakon mnogo sati razgovora konačno razume, te da prisvoji nesputano dobro koje mu želim i malo se trgne iz katarze, poslah snažnu (SMS) poruku; ali tek nakon što smo se bili razdvojili (maltene čitavo popodne sam proveo s njim). Sastoji se od pesme koju sam odavno napisao (izvinjavam se što je ovde dupliram, budući da je deo još jednog blog-a; vrlo je bitno za ovaj blog da ostane u svojoj formi) i spontane iskrenosti, pošto sam i ja nekako iscrpljen ponavljanjem rezonovanja koje meni pomaže, a blisko je zapravo svakom Čoveku. Here goes => ~~~~~ Odlaganje zime Hoćeš li se ikad okrenuti kad zastaneš pre reči odlaska i pobiti svoje navike, udeliti mojim sanjivim očima opet celu sebe? Jeza tiho nadvladava vrelinu nekad što osećasmo, a svet sav, bez tebe i mene, izgleda da menja se... P.S. Let it go; not the memory - the pain... get rid of it. I hope such a thing will never force itself upon you again, but you'll surely be more resilient, stronger and hopefully undisturbed (at least not as much as this time around) even if it does. So, my friend, I ask you - how could it not be eventually purposeful? What you have felt for her is but a mere fragment of the lifelong capacity of emotions waiting to be released... or created anew. You'll know the perfect One for you only when you've passed through Hell (maybe even faced against each other) and survived willing to wait for another imperfect day together..! ~~~~~ E sad, ono što mene direktno muči je činjenica da ljudi oko mene (da, društvo, jbt; oni pred kojima bih morao da se osećam sigurnije, slobodnije) umeju da me naprave debilom i sasvim umanje bilo koju moju poentu (sličnu ovoj, pa i nju samu) koju i pokušam da doturim nekom oko sebe ko ima slične tegobe - jer, vidite, kako god da sam metalno sklopljen, kako onaj ko nikada nije imao devojku i ko izbegava da čak ljubi drugarice i u obraz, prilikom pozdrava može imati pojma o osećanjima (barem vezanim za ovakvu zbrku) ?! Tako me, previše već puta, lako baci u očaj kada neko kaže: ''Vreme je da nju zaboraviš i moooraš pod hitno da nadješ drugu devojku'' ili ''Pazi sad - ti nju niiiiiiikako ne smeš ni da pomisliš da zoveš'' iiiiiiiili ovo: ''Ima smisla to što Mladen priča, ali ne može on da zna kako ti je kad nije bio u vezi i imao takav problem tj koliko je teško pričati o tome što nisi doživeo, bla, ba, bla...'' A već i zidovi znaju da sam imao trogodišnje iskustvo (koje se ne bi moglo opisati kao klasična 'veza') snažne zaljubljenosti (ne i ljubavi, iako nije baš da uopšte nije uzvraćala) koja mi je umnogome oblikovala život; zbog Nje sam bio uopšte počeo da pišem, nikad ranije ne pomislivši da se dohvatim olovke... a da sam bezosećajan - apsolutno nisam. To isto društvo ovom drugu kaže: ''Previše si dobar za svoje dobro'', dok ja svaki put nakon toga pomislim ''Jbt, ja sam onda morončina ( ) za [i]svoje dobro'' i to me mnogo više sputava nego ovog druga koji je, nažalost, takav uglavnom samo prema devojkama... a ja prema svima koje poznajem i ne poznajem, što je tako prokleto vidljivo. Samo, najgore je to što umesto da se opet i iznova čudim pravcu razmišljanja takvih ljudi, onih koji uopšte nisu glupi, ili umesto da se osećam ljuto ili ponizno, ja se prosto rastužim, razvodnjim... jer kao što taj drug dozvoljava da ga podsvest, pored dovoljno jake izgradjenosti koja bi barem sprečila njegovo zdravstveno propadanje, razori, tako mi je neobjašnjiva svaka kontradiktorna i glupa izjava pametnih ljudi koja mene ograničava bez suštinski postojanog razloga... I manje od ičeg drugog mi je krivo to što je drug, u moru nakorektnih 'saveta' moje reči lako ispustio, zanemario, za razliku od svih onih navoda koji nisu zlonamerni, ali jesu nebulozni, kratkoročni i haotični - zbog direktog prenošenja umišljenog sveznanja ili zasigurno delotvornih 'lekova' od strane subjektivnih entiteta; koji pored svoje fizičke ograničenosti na jedno telo, jedan život i jednosmerno iskustvo, ali i nedovoljnog pshihičkog sklopa za razrešenje SVAKOG iskušenja koji bi ih spasao svoje preambicioznosti ne vide da ni sami ne prelaze put do svog postepenog sazrevanja, kao što sprečavaju i druge da spoznaju bar novi, drugačiji način da se izbore, ne samo sa jednim konkretnim problemom, već i dozvole da nagomilaju diverzitet sposobnosti za ma koje sutrašnje izbaranje za sebe... Da, to su ljudi koji imaju i objašnjenje za to kako sam se ja oslobodio tolike opsednutosti svojim silnim zdravstvenim problemima i srodnom psihičkom patnjom zbog nemanja prilike da budem svakodnevno slobodan, bar kao i ogromna većina ljudi koja (iako ne bazbrižno) šeta ulicama, žali za izgrebanim autom kao za detetom, traži malo 'ljubavi' i pored postojeće ljubavne upletenosti i izlazi na ispit nespremna iako je mogla naći vremena odričući se pijančenja i igranja igrica, isto kao i mojom neminovnošću po pitanju, upravo - nesputanosti zbog nemanja devojke (tako obavezne, stvari, zar ne? Blah, zašto li svako smelo pretpostavlja tudje prioritete na osnovu svojih [ne]ostvarenih poriva/potreba?!). U prvom slučaju (tičući se zdravlja), ja sam (pazite sad, ovo nisam ni sâm znao, prosvetljen sam :-P ) navikao da budem u takvoj situaciji, pa mi to ne predstavlja toliki stres... Molim?!? Da, mora da je to - ja svaki put kad me ponovo savlada ista boljka ili kad me iznenadi nova (iako sam taman mislio da sam ih skoro sve upoznao; dobro, transparentno je kako sam ovde ironičan) pomislim kako je šteta i kako, jbga, moram da joj se prepustim. YEAH, RIGHT! Kao da me svaka nova ugroženost ne dotiče ili kao da, iako se zaista manje cimam, nemam mogućnost (ponekad pomislim - nemam čak ni pravo) da se katkad zaista nasekiram i uplašim..! Da, moram da sa vama podelim i ovo drugo rešenje misterije => ja se, navodno, niti želim vezati niti previše brinem oko toga jer mi, shodno prethodnom, odgovara da budem sâm tj nisam navikao da imam devojku. OK, nije da to ponekad i nije bilo tačno, ali zašto se onda poriče to da ja imalo želim da budem sa nekim? Iako su umeli da budu sumnjičavi oko toga, jasno sam im, mnogo puta, to predočio; dodjavola, od 15-te godine pišem upravo pokrenut time! Ali ne, ja sam ovde u svom stanu, sâm perem, čistim, kuvam i slobodno se krećem (a ovo poslednje je zapravo diskutabilno, budući da jedva-kad izadjem u grad, posebno uveče), preko dana učim, gledam TV, idem na Net ili vodim bitke sa svojim neposlušnim zdravljem i to je TO (dobro, pored povremenih vidjanja sa društvom)... I onda se, eto, pokaže koliko me slabo poznaju ljudi s kojima provodim daleko više vremena od ostalih, izuzev jedino svoje porodice (a ni oni nisu mnooogo bolji) i to čini stvar još gorom. Ne volim da se pretvaram i da kupim zasluge za ono čemu nisam mnogo ili nezavisno doprineo - i upravo je to moralno načelo bila jedna od vodilja mog postojanja. Zbog toga ne ljubim (da podsetim, u obraz ) drugarice koje kako daju tako i tumače dvojake signale i bilo ispaštaju u vezi ili su same uzrok problema iz razloga što neretko budu nezrele, te se medjusobno zajebavaju, kinje, ali i prikriveno 'opipavaju teren' za eventualno 'muvanje'... a Ljubav je ozbiljna stvar, zar ne? Bezveze mi je kad vidim da svi maštaju o pravoj ljubavi (i svemu što ide uz to), a umnogome svesno srljaju u glupe polu-veze. A zbog te svoje moralnosti ni ne pokušavam nešto što ne mogu ili za šta nisam spreman, te ponekad 'bezrazložno' (tj bez razloga u očima drugih) i gubim, ispuštam prilike npr. na faksu... Eto, nisam se ni veličao, niti previše ocrnjivao; to sam ja, bez vrlina (u jednom segmentu) ne bih imao ni mane (u drugom segmentu svog života). Samo, opet se osetim bespomoćnim što me upravo takvog ne vide barem bliski mi ljudi..! Jer sam svesno, namerno onakav kakav jesam, inače svaku grešku (tj moju interpretaciju iste; my life, my decisions) težim da postepeno ispravim, ali sam i svojom odlukom transparentan, otvoren... iako mi je milion puta već prebačeno to da se zatvaram u sebe ili kako ih ne puštam da mi 'pridju'. Ta slepoća, njihovo tumačenje mene na njihov način me ubija - a i to jer mi je stalo do njih i jer im istinski želim dobro. Da nije tako, ne bi me bilo briga ili bih bio ljut/besan... ali ovo boli. Ta licemernost je zaslepila previše ljudi. Rekoh već da svi očekuju jedno, a usput grabe drugo, ono što stignu ili se ne potrude da dobiju tj eventualno očuvaju to što žele. Pritom, opet, neretko i ne mare za svoje slabosti a upuštaju se u ono što iziskuje spretnost, sposobnost (da se razumemo, jeste mnogo-šta u Ljubavi spontano, tečno, organsko, ali skontaćete da, ne samo da ne naginjem ka suprotnosti, i sâm uronim u prepuštenost i da ovde govornim o nečemu suptilnijem)... Zato i ne opstane veza, bez neukaljanog rezona (pored emocija, naravno, samo u dovoljnoj meri da ne dozvoli da one potpuno prevagnu) i odluke o prioritetima. (apropo licemerja, mogao sam da čujem svakakve izjave i vidim nesavršenije nesavršenstvo Čoveka od onog stvarnog; ''Ja želim da je ona sretna sa tim drugim, ali bih želeo i da uvidi koliko se je zajebala i vrati mi se /.../ želim da znam da li je dobro [tj on dobar prema njoj], ali ne i da ga ikad vidim, jer ću ih onda zamišljati zajedno'' ili ''Moram da počistim stan i operem sudove [btw, sve koji su se nagomilali tokom nedelju dana; a itekako je bio kući maltene sve to vreme] jer mi dolazi devojka'' iiiiiiiiiiiiiiiiiiii tako dalje... Stvari [bi trebalo da] radimo radi sebe; da, suštinski radi sebe i pored toga što nešto osećamo prema nekom drugom ili što smo dobri prema svima - odvojena smo bića, koliko god težili psihološkom preplitanju, stapanju u Jedno. Ako ni zbog čega drugog, onda se mora ostaviti bar maaalo rezerve, samoograničenja baš zbog očuvanja sebe u situacijama rastanka/raskida/gubitka. Iz svoje se kože ne može, a mrtvom čoveku je svejedno. A činjenica da nismo [ni približno] jedini koji smo iskusili isto je, opet, tek jedan od razloga koji podstiču ili ti podrazumevaju nastavak života; tog - svog. Inače, zar ta nikada oduzeta samostalnost nije takva i mimo svakog našeg pokušaja da uradimo suprotno? Možemo se osećati praznim, prevarenim i kao da smo nešto, ne izgubili - protraćili [tipa: vreme, deo života na nešto što se nije održalo, te umislimo da je bilo pogrešno] a zapravo nas je oblikovalo, uz sijaset ostalih stvari koje su nam se dogodile, u ono što će, kako nestajemo, biti sve postojanije... a nakon te silne konkretnosti, nepobitnije postojanosti => smrt. Pored toga, osoba/veza koju smo 'izgubili' je bila kombinacija mnogo obostranog truda [nažalost, pre će ovde biti - nedostatka ovoga malopre pomenutog] i malo sreće. Koliko god pomagali partneru i brinuli se za njega, on i bez nas može [dobro, u ogromnoj većini slučajeva] sam hodati, hraniti se, misliti, igrati itd. Neke stvari radimo i njihovo značenje preuveličavamo samo zato što smo zajedno, ne shvatajući koliko lako možemo biti zamenjeni... Mislim, mnogo toga što je deo veze onoliko koliko i ljubljenje, vodjenje ljubavi i kupanje zajedno uradimo samo jer smo najčešće bili tu za partnera! Da je neko drugi bio tu i dovoljno mario [ne i automatski bio dobrica; ima ljudi koji zajedno rade i gadne, zle stvari], mi ne bismo ni oformili toliku količinu sećanja, zajedničkih uspomena sazdanih od sasvim posebnih momenata i pokušaja...) === Eto, već sam iscrpljen i ne mogu više forsirati ovu temu. Počeo sam melanholično, zbog nas dvojice (trenutno nesretnog druga i mene), ali sam, čini mi se, donekle svesno projektovao barem poruku priče i na vas... Mislio sam da ja ne znam gde/kako ću, ali sam polako sebi dao odgovor, ali tiho se i potrudio da eventualno neko od vas upije deo ovoga, te se dâ na razmišljanje i odluči da ne bude u nekoj meri sâm svoj izvor zla. Ako ne čuvate sami sebe, niko vas neće (ni moći, iako možda želi) sačuvati... a da ne govorim o tome kako i sami sebi naplatimo greške i kako postoje stvari na koje nismo mogli uticati, a ni bilo ko drugi; najzad, samoodržanje je proces, nikako tren, dva ili tri. Ono što ga čini zanimljivim, ali i neslavno neizvesnim, opasnim je to što mu ne možemo predvideti trajanje. Kako god, generalno je dobro to što, i pored tolikog dijapazona i količine sposobnosti, Čovek (hteo ili ne) biva obuzdan nemogućstvima. Razlog zbog kojeg sam se (spontano) vratio na MC (iako sam umeo da 'zavirim' katkad) je to što sam bio pod jaaakim utiskom, a ovde se, je li, osećam kao kod kuće (što se vidi po trademark kilometarskom komentaru) i htedoh da, kako zatražim utehu, tako se i sâm oslobodim tereta (koji nije uzaludan) na 'pravi' način... Ono što me razlikuje od mnogih (koje bar vidim i čujem) je činjenica da, iako nikako nisam jedini dobronamernik, pazim na druge potpuno im se predajući (a ''paziti'' i ''potpuno se predati'' su kontradiktorne, ali moguće i u ovom objašnjenju sasvim pristajuće stvari) i svesno mareći za njihove potrebe kao za sopstvene. U tome je i fora, što pridajem punu važnost nekome, ali se ograničavam u smislu da znam kako nemam uvid u sve njihove želje (vidne, već izražene, a kamo li potajne; primetite da tu ne impliciram na nečiju malvolentnost - skrivaju se i težnje koje su sramotne, preambiciozne ili takve zarad iznenadjenja nekoga) ili sve dogadjaje koji su doveli tu osobu u odredjeno stanje (i opet, kad si dobro nastrojen, a još znaš da nikad nećeš biti u tudjoj koži [bilo naći se u sličnoj situaciji ili imati preslikane osobine tog drugog, a nemati svoje, koje već dobro poznaješ] svoje savete držiš na uzici, te se trudiš da direktno ne navedeš individuu na nešto tvojevoljno, već pronalaziš njemu/njoj pristajući način rezonovanjem, okolišanjem - ali onim koje ne oskudeva u značaju; najzad, taj neko mora sâm sebe izbaviti i sâm živeti svoj vek, ma koliko da ja želim da ga odmenim nekad. A ovako se ne može poreći da ne radim sve što mogu...). Baš zato mislim da (budući da, ne rekavši da sam nešto mnogo pametan, znam kako mogu da se snadjem i u komplikovanim situacijama, posebno ove vrste) sam barem malo uticao na njega (eventualno i na nekog od vas; dobro, onog ko je uspeo da preživi čitanje čitavog blog-a :-P ), te da ću, nastavim li, uspeti da trgnem druga u očaju. Usput, verujte mi, učim i sebe mnogim stvarima, najpre tome kako da se sačuvam ili budem što manje iznenadjen od strane Zla, a i kako da ga sâm ne dozovem... (da podsetim, drug je do granice patološke brige i zaljubljenosti sad umnogome sâm kriv za to što je zdravstveno loše; preteruje, ali to se odražava i na njegovo telo - samo, moje skromno mišljenje je da je tolika žrtva jedva-kad vredna, posebno ne sad pošto je ostavljen. Niko nikad ne može biti siguran u to da li će doveka biti s nekim, niti, u skladu sa mojim skromnim mišljenjem, bismo sebi smeli da dozvolimo to... just go with the damn flow, strongly and enthusiastically, but not so that you quickly drain yourself out) Izvinjavam se zbog haotičnosti i dužine svega ovoga... verujem da sam i pored toga uspeo da zvučim racionalno i ne beznačajno, posebno kad se setim da sam pri početku i sâm lutao. Živeli.

Not a cure for a broken heart...

19 Dec 2008 10:29

Idi na vrh

... but not that much of an unimportant thing either.

Elem, sumnjam da ste me baš zaboravili (bar ne oni stariji članovi), iako me relativno dugo nije bilo; a to zapravo beše mnogo više namera nego slučajnost. Prosto, nakon perioda nekreativnosti tj stagnacije (i na najosnovnijem nivou svog postojanja; a to je, uvideh, daleko gore nego kad 'presušiš' po pitanju uzvišenih tema) i posledičnog ponavljanja, ne i rešavanja problema, reših da malo odrastem bez MC-ja...
I dalje me odlikuje ona stara dobra (ipak nepopustljiva, a dobro je što je takva) suština; ali sam bolji Mladen od onog kog ste mogli sresti pre par meseci i mali koraci su me vremenom doveli dovoljno daleko... u željenom pravcu, što je najvažnije.

Ali pisanje koje sledi će vas podsetiti na moje ranije vapaje; samo zato što nisam (ni hteo a ni) mogao da promenim i druge. I opet, svi znamo koliko je teško osećati se bespravno napadnutim, čak ugroženim, od šačice bliskih ljudi, radije nego biti prihvaćen ili veličan od strane svih ostalih...

Dakle, mog druga je ostavila devojka, umnogome bez razloga (osim ako puka potraga za savršenim partnerom nije dovoljan razlog da prekinete vezu sa nekim ko vas obožava i ko je ionako poprilično dobar prema vama; ah da, ne rekoh da je devojka [koja je i moja drugarica, btw, te nisam jednostrano pristrasan ili neupućen iako zasigurno ima puno intimnih pojedinosti medju njima] već otprilike i upoznala g-dina Savršenog, pre raskida), a uz nedovoljno brige za nekim ko nije načinio nijednu grešku niti išta nažao. OK, možda je sve to bilo neminovno i ranije nagoveštavano, ali - nije bilo fer.
Raskid se je (preko telefona, dodjavola) desio početkom prošle nedelje. A on otad nije spavao više od tri vezana sata na dan, katkad ni toliko tokom celog dvadesetčetvoročasovnog perioda Vremena... ima česte glavobolje i ponekad mu srce poluuuuuuuuudi kad pomisli da ju je video napolju (iako smo u NS-u, gde inače studiramo i gde smo ga ostatak društva i ja naterali da dodje, a devojka i on su iz Bgd-a; ona je trenutno tamo, mada i ona studira ovde, te sad razumete njegovu bar blagu zabrinutost).

Zbog te njegove kompletne i nažalost nimalo naivne slomljenosti sam i ja zabrinut. Pričao sam (a i drugi momci) s njim već previše puta i iako ga apsolutno razumem i (ionako moram da, budući da mi se to dešava pred očima) verujem da se oseća bespomoćno, a posve nedužno, ne mogu da katkad razlučim da li je tolika patnja osećajnog bića spojiva sa njegovom inteligencijom i zdravim tumačenjem stvari...

I tako mu danas, rešivši da se iz petnih žila potrudim da me nakon mnogo sati razgovora konačno razume, te da prisvoji nesputano dobro koje mu želim i malo se trgne iz katarze, poslah snažnu (SMS) poruku; ali tek nakon što smo se bili razdvojili (maltene čitavo popodne sam proveo s njim). Sastoji se od pesme koju sam odavno napisao (izvinjavam se što je ovde dupliram, budući da je deo još jednog blog-a; vrlo je bitno za ovaj blog da ostane u svojoj formi) i spontane iskrenosti, pošto sam i ja nekako iscrpljen ponavljanjem rezonovanja koje meni pomaže, a blisko je zapravo svakom Čoveku. Here goes =>

~~~~~
Odlaganje zime

Hoćeš li se ikad
okrenuti kad zastaneš
pre reči odlaska i pobiti
svoje navike,
udeliti mojim
sanjivim očima
opet celu sebe?

Jeza tiho
nadvladava vrelinu
nekad što osećasmo,
a svet sav,
bez tebe i mene,
izgleda da menja se...

P.S. Let it go; not the memory - the pain... get rid of it. I hope such a thing will never force itself upon you again, but you'll surely be more resilient, stronger and hopefully undisturbed (at least not as much as this time around) even if it does. So, my friend, I ask you - how could it not be eventually purposeful? What you have felt for her is but a mere fragment of the lifelong capacity of emotions waiting to be released... or created anew. You'll know the perfect One for you only when you've passed through Hell (maybe even faced against each other) and survived willing to wait for another imperfect day together..!
~~~~~

E sad, ono što mene direktno muči je činjenica da ljudi oko mene (da, društvo, jbt; oni pred kojima bih morao da se osećam sigurnije, slobodnije) umeju da me naprave debilom i sasvim umanje bilo koju moju poentu (sličnu ovoj, pa i nju samu) koju i pokušam da doturim nekom oko sebe ko ima slične tegobe - jer, vidite, kako god da sam metalno sklopljen, kako onaj ko nikada nije imao devojku i ko izbegava da čak ljubi drugarice i u obraz, prilikom pozdrava može imati pojma o osećanjima (barem vezanim za ovakvu zbrku) ?! Tako me, previše već puta, lako baci u očaj kada neko kaže: ''Vreme je da nju zaboraviš i moooraš pod hitno da nadješ drugu devojku'' ili ''Pazi sad - ti nju niiiiiiikako ne smeš ni da pomisliš da zoveš'' iiiiiiiili ovo: ''Ima smisla to što Mladen priča, ali ne može on da zna kako ti je kad nije bio u vezi i imao takav problem tj koliko je teško pričati o tome što nisi doživeo, bla, ba, bla...''
A već i zidovi znaju da sam imao trogodišnje iskustvo (koje se ne bi moglo opisati kao klasična 'veza') snažne zaljubljenosti (ne i ljubavi, iako nije baš da uopšte nije uzvraćala) koja mi je umnogome oblikovala život; zbog Nje sam bio uopšte počeo da pišem, nikad ranije ne pomislivši da se dohvatim olovke... a da sam bezosećajan - apsolutno nisam. To isto društvo ovom drugu kaže: ''Previše si dobar za svoje dobro'', dok ja svaki put nakon toga pomislim ''Jbt, ja sam onda morončina ( Mr. Green

) za [i]svoje dobro'' i to me mnogo više sputava nego ovog druga koji je, nažalost, takav uglavnom samo prema devojkama... a ja prema svima koje poznajem i ne poznajem, što je tako prokleto vidljivo.

Samo, najgore je to što umesto da se opet i iznova čudim pravcu razmišljanja takvih ljudi, onih koji uopšte nisu glupi, ili umesto da se osećam ljuto ili ponizno, ja se prosto rastužim, razvodnjim... jer kao što taj drug dozvoljava da ga podsvest, pored dovoljno jake izgradjenosti koja bi barem sprečila njegovo zdravstveno propadanje, razori, tako mi je neobjašnjiva svaka kontradiktorna i glupa izjava pametnih ljudi koja mene ograničava bez suštinski postojanog razloga...
I manje od ičeg drugog mi je krivo to što je drug, u moru nakorektnih 'saveta' moje reči lako ispustio, zanemario, za razliku od svih onih navoda koji nisu zlonamerni, ali jesu nebulozni, kratkoročni i haotični - zbog direktog prenošenja umišljenog sveznanja ili zasigurno delotvornih 'lekova' od strane subjektivnih entiteta; koji pored svoje fizičke ograničenosti na jedno telo, jedan život i jednosmerno iskustvo, ali i nedovoljnog pshihičkog sklopa za razrešenje SVAKOG iskušenja koji bi ih spasao svoje preambicioznosti ne vide da ni sami ne prelaze put do svog postepenog sazrevanja, kao što sprečavaju i druge da spoznaju bar novi, drugačiji način da se izbore, ne samo sa jednim konkretnim problemom, već i dozvole da nagomilaju diverzitet sposobnosti za ma koje sutrašnje izbaranje za sebe...

Da, to su ljudi koji imaju i objašnjenje za to kako sam se ja oslobodio tolike opsednutosti svojim silnim zdravstvenim problemima i srodnom psihičkom patnjom zbog nemanja prilike da budem svakodnevno slobodan, bar kao i ogromna većina ljudi koja (iako ne bazbrižno) šeta ulicama, žali za izgrebanim autom kao za detetom, traži malo 'ljubavi' i pored postojeće ljubavne upletenosti i izlazi na ispit nespremna iako je mogla naći vremena odričući se pijančenja i igranja igrica, isto kao i mojom neminovnošću po pitanju, upravo - nesputanosti zbog nemanja devojke (tako obavezne, stvari, zar ne? Blah, zašto li svako smelo pretpostavlja tudje prioritete na osnovu svojih [ne]ostvarenih poriva/potreba?!).
U prvom slučaju (tičući se zdravlja), ja sam (pazite sad, ovo nisam ni sâm znao, prosvetljen sam :-P ) navikao da budem u takvoj situaciji, pa mi to ne predstavlja toliki stres... Molim?!? Da, mora da je to - ja svaki put kad me ponovo savlada ista boljka ili kad me iznenadi nova (iako sam taman mislio da sam ih skoro sve upoznao; dobro, transparentno je kako sam ovde ironičan) pomislim kako je šteta i kako, jbga, moram da joj se prepustim. YEAH, RIGHT! Kao da me svaka nova ugroženost ne dotiče ili kao da, iako se zaista manje cimam, nemam mogućnost (ponekad pomislim - nemam čak ni pravo) da se katkad zaista nasekiram i uplašim..! Da, moram da sa vama podelim i ovo drugo rešenje misterije => ja se, navodno, niti želim vezati niti previše brinem oko toga jer mi, shodno prethodnom, odgovara da budem sâm tj nisam navikao da imam devojku. OK, nije da to ponekad i nije bilo tačno, ali zašto se onda poriče to da ja imalo želim da budem sa nekim? Iako su umeli da budu sumnjičavi oko toga, jasno sam im, mnogo puta, to predočio; dodjavola, od 15-te godine pišem upravo pokrenut time!
Ali ne, ja sam ovde u svom stanu, sâm perem, čistim, kuvam i slobodno se krećem (a ovo poslednje je zapravo diskutabilno, budući da jedva-kad izadjem u grad, posebno uveče), preko dana učim, gledam TV, idem na Net ili vodim bitke sa svojim neposlušnim zdravljem i to je TO (dobro, pored povremenih vidjanja sa društvom)...
I onda se, eto, pokaže koliko me slabo poznaju ljudi s kojima provodim daleko više vremena od ostalih, izuzev jedino svoje porodice (a ni oni nisu mnooogo bolji) i to čini stvar još gorom.

Ne volim da se pretvaram i da kupim zasluge za ono čemu nisam mnogo ili nezavisno doprineo - i upravo je to moralno načelo bila jedna od vodilja mog postojanja. Zbog toga ne ljubim (da podsetim, u obraz Wink

) drugarice koje kako daju tako i tumače dvojake signale i bilo ispaštaju u vezi ili su same uzrok problema iz razloga što neretko budu nezrele, te se medjusobno zajebavaju, kinje, ali i prikriveno 'opipavaju teren' za eventualno 'muvanje'... a Ljubav je ozbiljna stvar, zar ne? Bezveze mi je kad vidim da svi maštaju o pravoj ljubavi (i svemu što ide uz to), a umnogome svesno srljaju u glupe polu-veze.
A zbog te svoje moralnosti ni ne pokušavam nešto što ne mogu ili za šta nisam spreman, te ponekad 'bezrazložno' (tj bez razloga u očima drugih) i gubim, ispuštam prilike npr. na faksu... Eto, nisam se ni veličao, niti previše ocrnjivao; to sam ja, bez vrlina (u jednom segmentu) ne bih imao ni mane (u drugom segmentu svog života). Samo, opet se osetim bespomoćnim što me upravo takvog ne vide barem bliski mi ljudi..! Jer sam svesno, namerno onakav kakav jesam, inače svaku grešku (tj moju interpretaciju iste; my life, my decisions) težim da postepeno ispravim, ali sam i svojom odlukom transparentan, otvoren... iako mi je milion puta već prebačeno to da se zatvaram u sebe ili kako ih ne puštam da mi 'pridju'. Ta slepoća, njihovo tumačenje mene na njihov način me ubija - a i to jer mi je stalo do njih i jer im istinski želim dobro. Da nije tako, ne bi me bilo briga ili bih bio ljut/besan... ali ovo boli.

Ta licemernost je zaslepila previše ljudi. Rekoh već da svi očekuju jedno, a usput grabe drugo, ono što stignu ili se ne potrude da dobiju tj eventualno očuvaju to što žele. Pritom, opet, neretko i ne mare za svoje slabosti a upuštaju se u ono što iziskuje spretnost, sposobnost (da se razumemo, jeste mnogo-šta u Ljubavi spontano, tečno, organsko, ali skontaćete da, ne samo da ne naginjem ka suprotnosti, i sâm uronim u prepuštenost i da ovde govornim o nečemu suptilnijem)... Zato i ne opstane veza, bez neukaljanog rezona (pored emocija, naravno, samo u dovoljnoj meri da ne dozvoli da one potpuno prevagnu) i odluke o prioritetima.
(apropo licemerja, mogao sam da čujem svakakve izjave i vidim nesavršenije nesavršenstvo Čoveka od onog stvarnog; ''Ja želim da je ona sretna sa tim drugim, ali bih želeo i da uvidi koliko se je zajebala i vrati mi se /.../ želim da znam da li je dobro [tj on dobar prema njoj], ali ne i da ga ikad vidim, jer ću ih onda zamišljati zajedno'' ili ''Moram da počistim stan i operem sudove [btw, sve koji su se nagomilali tokom nedelju dana; a itekako je bio kući maltene sve to vreme] jer mi dolazi devojka'' iiiiiiiiiiiiiiiiiiii tako dalje... Stvari [bi trebalo da] radimo radi sebe; da, suštinski radi sebe i pored toga što nešto osećamo prema nekom drugom ili što smo dobri prema svima - odvojena smo bića, koliko god težili psihološkom preplitanju, stapanju u Jedno. Ako ni zbog čega drugog, onda se mora ostaviti bar maaalo rezerve, samoograničenja baš zbog očuvanja sebe u situacijama rastanka/raskida/gubitka. Iz svoje se kože ne može, a mrtvom čoveku je svejedno. A činjenica da nismo [ni približno] jedini koji smo iskusili isto je, opet, tek jedan od razloga koji podstiču ili ti podrazumevaju nastavak života; tog - svog. Inače, zar ta nikada oduzeta samostalnost nije takva i mimo svakog našeg pokušaja da uradimo suprotno? Možemo se osećati praznim, prevarenim i kao da smo nešto, ne izgubili - protraćili [tipa: vreme, deo života na nešto što se nije održalo, te umislimo da je bilo pogrešno] a zapravo nas je oblikovalo, uz sijaset ostalih stvari koje su nam se dogodile, u ono što će, kako nestajemo, biti sve postojanije... a nakon te silne konkretnosti, nepobitnije postojanosti => smrt. Pored toga, osoba/veza koju smo 'izgubili' je bila kombinacija mnogo obostranog truda [nažalost, pre će ovde biti - nedostatka ovoga malopre pomenutog] i malo sreće. Koliko god pomagali partneru i brinuli se za njega, on i bez nas može [dobro, u ogromnoj većini slučajeva] sam hodati, hraniti se, misliti, igrati itd. Neke stvari radimo i njihovo značenje preuveličavamo samo zato što smo zajedno, ne shvatajući koliko lako možemo biti zamenjeni... Mislim, mnogo toga što je deo veze onoliko koliko i ljubljenje, vodjenje ljubavi i kupanje zajedno uradimo samo jer smo najčešće bili tu za partnera! Da je neko drugi bio tu i dovoljno mario [ne i automatski bio dobrica; ima ljudi koji zajedno rade i gadne, zle stvari], mi ne bismo ni oformili toliku količinu sećanja, zajedničkih uspomena sazdanih od sasvim posebnih momenata i pokušaja...)

===
Eto, već sam iscrpljen i ne mogu više forsirati ovu temu.
Počeo sam melanholično, zbog nas dvojice (trenutno nesretnog druga i mene), ali sam, čini mi se, donekle svesno projektovao barem poruku priče i na vas... Mislio sam da ja ne znam gde/kako ću, ali sam polako sebi dao odgovor, ali tiho se i potrudio da eventualno neko od vas upije deo ovoga, te se dâ na razmišljanje i odluči da ne bude u nekoj meri sâm svoj izvor zla. Ako ne čuvate sami sebe, niko vas neće (ni moći, iako možda želi) sačuvati... a da ne govorim o tome kako i sami sebi naplatimo greške i kako postoje stvari na koje nismo mogli uticati, a ni bilo ko drugi; najzad, samoodržanje je proces, nikako tren, dva ili tri. Ono što ga čini zanimljivim, ali i neslavno neizvesnim, opasnim je to što mu ne možemo predvideti trajanje. Kako god, generalno je dobro to što, i pored tolikog dijapazona i količine sposobnosti, Čovek (hteo ili ne) biva obuzdan nemogućstvima.

Razlog zbog kojeg sam se (spontano) vratio na MC (iako sam umeo da 'zavirim' katkad) je to što sam bio pod jaaakim utiskom, a ovde se, je li, osećam kao kod kuće (što se vidi po trademark kilometarskom komentaru) i htedoh da, kako zatražim utehu, tako se i sâm oslobodim tereta (koji nije uzaludan) na 'pravi' način...
Ono što me razlikuje od mnogih (koje bar vidim i čujem) je činjenica da, iako nikako nisam jedini dobronamernik, pazim na druge potpuno im se predajući (a ''paziti'' i ''potpuno se predati'' su kontradiktorne, ali moguće i u ovom objašnjenju sasvim pristajuće stvari) i svesno mareći za njihove potrebe kao za sopstvene. U tome je i fora, što pridajem punu važnost nekome, ali se ograničavam u smislu da znam kako nemam uvid u sve njihove želje (vidne, već izražene, a kamo li potajne; primetite da tu ne impliciram na nečiju malvolentnost - skrivaju se i težnje koje su sramotne, preambiciozne ili takve zarad iznenadjenja nekoga) ili sve dogadjaje koji su doveli tu osobu u odredjeno stanje (i opet, kad si dobro nastrojen, a još znaš da nikad nećeš biti u tudjoj koži [bilo naći se u sličnoj situaciji ili imati preslikane osobine tog drugog, a nemati svoje, koje već dobro poznaješ] svoje savete držiš na uzici, te se trudiš da direktno ne navedeš individuu na nešto tvojevoljno, već pronalaziš njemu/njoj pristajući način rezonovanjem, okolišanjem - ali onim koje ne oskudeva u značaju; najzad, taj neko mora sâm sebe izbaviti i sâm živeti svoj vek, ma koliko da ja želim da ga odmenim nekad. A ovako se ne može poreći da ne radim sve što mogu...).

Baš zato mislim da (budući da, ne rekavši da sam nešto mnogo pametan, znam kako mogu da se snadjem i u komplikovanim situacijama, posebno ove vrste) sam barem malo uticao na njega (eventualno i na nekog od vas; dobro, onog ko je uspeo da preživi čitanje čitavog blog-a Mr. Green

:-P ), te da ću, nastavim li, uspeti da trgnem druga u očaju. Usput, verujte mi, učim i sebe mnogim stvarima, najpre tome kako da se sačuvam ili budem što manje iznenadjen od strane Zla, a i kako da ga sâm ne dozovem... Wink

(da podsetim, drug je do granice patološke brige i zaljubljenosti sad umnogome sâm kriv za to što je zdravstveno loše; preteruje, ali to se odražava i na njegovo telo - samo, moje skromno mišljenje je da je tolika žrtva jedva-kad vredna, posebno ne sad pošto je ostavljen. Niko nikad ne može biti siguran u to da li će doveka biti s nekim, niti, u skladu sa mojim skromnim mišljenjem, bismo sebi smeli da dozvolimo to... just go with the damn flow, strongly and enthusiastically, but not so that you quickly drain yourself out)

Izvinjavam se zbog haotičnosti i dužine svega ovoga... verujem da sam i pored toga uspeo da zvučim racionalno i ne beznačajno, posebno kad se setim da sam pri početku i sâm lutao. Živeli.

What I've done...
16 Jun 2008 05:05	Idi na vrh
Ne gledaj me; pogledom prodornim, iako iskrenim, oduzimaš mi lagodnost i pribojavam se da me ne razumeš... A znam da, ovako neproživljen, u ljubavnom činu sudar sam noseva. Dovoljno tiho izustih da do moje srži stiže se posve drugim putem i sve što prizvao sam u tebi - ljutnja je. Ako postoji savršen par, zar ne vidiš da jedini stojim daleko od gomile ljudi spojenih istim porivima, one čiji deo i sama si? Ova duša jedino je nešto što mogu zvati svojim koliko god se želja u njoj roji; sunce posustaje i jesenji dan sustiže moje snove... i 'bilsko' još uvek nije 'isto', nesudjena moja. ''Niko me ne poznaje'', M.T. i odgovarajuća pratnja:

What I've done...

16 Jun 2008 05:05

Idi na vrh

Ne gledaj me;
pogledom prodornim, iako iskrenim,
oduzimaš mi lagodnost
i pribojavam se da me
ne razumeš...

A znam da, ovako neproživljen,
u ljubavnom činu
sudar sam noseva.

Dovoljno tiho izustih da
do moje srži stiže se
posve drugim putem i
sve što prizvao sam
u tebi - ljutnja je.

Ako postoji savršen par,
zar ne vidiš da jedini stojim
daleko od gomile ljudi
spojenih istim porivima,
one čiji deo i sama si?

Ova duša jedino je nešto
što mogu zvati svojim
koliko god se želja u njoj roji;
sunce posustaje i jesenji dan
sustiže moje snove...

i 'bilsko' još uvek nije 'isto',
nesudjena moja.

''Niko me ne poznaje'', M.T.

i odgovarajuća pratnja:

Praznina posvuda...
04 Jun 2008 02:18	Idi na vrh
Znam da dobri ljudi, koliko god pomagali drigima, ne mogu očekivati da bilo ko od tih drugih (a još manje neko treći) bude uvek tu i za njihove potrebe; da 'uskoči' u njihov život baš u trenutku kada problem počinje da ih savladava i izbaci ih iz stiska sete, na neki način uzvrati uslugu... iako je ona bila nesebično delo; jer takav je dobar čovek, automatizovano/nepopravljivo ljubazan, ponekad odvaja od svojih ustiju da bi drugome dao, rizikuje svoje dobro da bi ga drugi dobio... A ja često imam osećaj da niko nikad nije bio tu u času moje najveće potrebe. Naprotiv, onda kada sam želeo da budem sâm, bio sam okružen sa previše ljudi; naravno, svima sam dao sve što sam mogao, tražili to ili ne, kad god sam mislio da je potrebnije njima nego meni. A još ni sa jednim od njih nisam mogao da provedem dovoljno vremena (bilo ih je mnogo), koje ionako ne bi ni bilo kvalitetno - ljudi, bili dovoljno pametni ili ne, redovno umisle da sam naivna budala, a ne toliko dobar; i zato svoj odnos sa mnom vremenom svedu na jednustranu eksploataciju i laganje i kad me gledaju u oči... i uvek saznam 'od treće strane' da, iako im nisam dao nijedan jedini razlog da sumnjaju u mene, šire svakakve tračeve o meni. No, priznajem; jesam čudan i neretko kontradiktoran. To je zbog unutrašnjeg sukobljavanja, koje uvek kao žrtvu prinese svoje meso, nikad ne dozvolivši da ispašta drugi, čak iako mi nije prijatelj. Važno je samo da osetim kako je nekome nanešena nepravda... ili da vidim nemanje koje mogu da zadovoljim. Najčešća odrednica o sebi koju sam imao prilike da čujem je nešto tipa: ''Dobar je on dečko, al' ne bih ja baš bio mnogo s njim...'' Pročitaćete razloge malo kasnije. Pošto sam desetak dana bio maltene stalno u stanu, reših da malo izadjem napolje; otišao sam, ispostavilo se, u trosatnu šetnju gradom. U poslednje vreme mi je stalno bilo loše, uglavnom zbog vrućina i činjenice da sam oduvek bio bolešljiv, a danas sam se osećao sasvim dobro... motivisano (a nije uvek tako). I relativno brzo sam se skejao. Sve što je prolazilo kroz moju glavu je činjenica da ne volim što sam baš ovakav, da bih voleo da sam u nečemu onakav... i činjenica da sam sâm, usamljen. Nešto ranije danas, pokušao sam da pridobijem društvo par drugova, ali nisam se mnogo trudio da ih ubedim da podju sa mnom - naravno da ljudi imaju svoje živote; a ja, opet, neverovatno poštujem to, pa i ne marim, skoro uopšte, kad budem 'ispaljen' ili kad me neko zajee. Znam da ljudi radije imaju vrlo dobar razlog za to, a i da sam ja manje-više periferan... a opet dotrčavam, 'mrtav bolestan', probudjen u 3 ujutru od drugarice s kojom i nisam tako dobar/blizak i koja ne živi toliko blizu, da joj pomognem da otključa ulazna vrata od zgrade od spolja, jer iznutra ne može - nestala struja. I radim pregršt sličnih ludosti, samo zarad svog ideala Dobrote. Ngo, da se vratim na priču => koliko god da nisam hteo da izadjem sâm, ipak sam morao to da uradim. I eto, mogao sam samo da mislim o tome kako sam, zapravo oduvek, sâm. Ni moji roditelji, ni brat, ni društvo me ne poznaju dobro. A i nikada nisam imao devojku... Iako sve to nije previše smetalo ranije i beše posledica toga što već dugo nisam bio bez ičijeg društva; nedostajalo mi je to što svi ostali pričaju o automobilima i jebenom ubijanju životinja, a mene zanima prefinjenost, umetnost, mudrost... vozim ja auto, svi kažu - prilično dobro (pre svega sigurno, opušteno), ali ne znam ni točak da zemenim... Zato sviram, crtam, pišem, iako studiram Medicinu. Dodjavola, i to je iz prostog razloga što znam kako je biti uopšte bolestan, a kamoli stalno... i što znam da mogu bolje/više da pomognem ljudima i jer imam nepobitnu želju za tim i zato što bolje razumem sijaset bolesti od lekara koji nikada nisu bili ni prehladjeni. A totalno sam se prokleto razočarao u te profesore i doktore, a i današnje studente Medicine... Bilo kako bilo, pored toga što je devojka, ljubav, bila najveća želja koja je dominirala mojim životom i doskora me potpuno prožimala, setih se kako imam svaki razlog da budem srećan i uspešan; a nisam. Govorim tri strana jezika (iako sam malo 'zardjao', malo mi je potrebno da se povratim; a razumem i nešto od drugih), umem lepo da crtam, umem lepo da pišem, sviram, nisam glup - naprotiv; vrlo naprotiv... i tu nije kraj. Ali, koliko god talenata nabrajao, oni su već neko vreme samo to. Talenti. Nisam, sâm sebe sprečivši, napredovao; a u Vranju svi stariji koji me poznaju o meni pričaju kao o ''klincu koji će da uradi nešto veliko''... Ne, ja sam dozvoljavao da mi takozvani drugari (desetak njih, naizmenično; iako nisu uopšte loši svojom prirodom) za vreme prvih dveju godina studija budu u stanu 24 časa dnevno... nikad nisam mogao da spavam kad sam hteo, dozvoljavao sam im da me bude kad god im je nešto trebalo od mene; uvek bih im davao sve skripte i knjige, a saznavao da oni meni ni deo od svojih nisu pokazali, da puše kod mene u stanu iako mi to smeta i tako u nedogled... Najgore je to što nisam imao kad da učim. A opet sam OK... Uzgred, to se i danas dešava, doduše u znatno manjoj meri i u nešto drugačijem obliku - još uvek sam dobrica koji je sâm sebe osudio na propast. E, pored toga što sam znao da lako mogu da zaslužim svoj ponos nazad samo tako što bih isključio sve druge iz svog života i posvetio se bilo kojoj jednoj (pa čak i par) stvari u kojoj sam već bio dobar - znao sam da to baš i ne mogu da uradim. Hoću, evo i sad to priželjkujem, ali mislim da ne mogu... ne mogu da budem kučka prema ljudima... Zato sam još uvek tužan; ali znam da nisam depresivan (nisam malodušan, smešim se svima kada to i mislim itd.). Samo tužan; mnogo. Ko da sve to nije bilo dovoljno. Dok sam hodao, stariji ljudi na ulici ili u prodavnici (a, bogami, i profesori na faksu) su buljili u moje tetovaže; a i fenseri/fenserke, pored toga što su birali da ne pričaju sa mnom ili da ne gledaju moju asimetričnu facu i slomljen, stoga iskrivljen nos... a treće je malo interesovalo zašto malo čudno hodam; koleno mi je uništeno, dodjavola, a i kičma... ugojio sam se zbog toga; slabašan sam, iako krupnije gradje, i ne mogu da potrčim ili savijem nogu do kraja, da sedim normalno... I svi se iščudjuju kad skontaju da ''nisam uopšte onakav kakav izgledam''... iako im se, znam, ni tad mnogo ne dopadam. Jebiga, imam mnooogo malih, glupih, ali postojanih, mana. Imam tikove sa očima, opsesivno-kompulsivan sam, ponekad sam neodgovoran (iako nikad kad se radi o zaista bitnoj stvari), nisam toliko ružan koliko (i meni samom se to oduvek čini; vidim ja sebe u ogledalu ili fotofrafiji ili na video-snimku) sam nedopadljiv ponašanjem... zatvoren sam, relativno, ali zato što se trudim da ne zamaram ljude svojim problemima... Ja sam i odlično i poražavajuće, u jednom... (i smeta mi što ima mnogo onih koji su ljubomorni na mene [većina to čak i otvoreno kaže, wtf?!], a ne znaju da sam ja upravo to, SVE TO; i volim sebe, ali i mrzim, u manjem pogledu) Kako god; biće, valjda, neke vajde od svega ovoga... Ja ne odustajem. Štaviše, pišem (inteligentnu i izgleda, obećavajuću) knjigu koja će neterati u plač mnoge koji me poznaju (ali, to je naša tajna ), uspela ona ili ne. Ionako je pišem za sebe i za one koji su, upravo, mislili da me poznaju... Jedino mi je još uvek žao što sam sâm. Ali tako je i bolje; nisam dovoljno dobar ni za sebe (ili barem onakav kakav bih želeo da budem; a ne izvoljevam, imam vrlo dostižne ciljeve u planu), a kamoli za drugoga. Idem da se razbijem od sklekova i trbušnjaka (iako nema te količine serotonina koja će me večeras oraspoložiti; posle ću da blenem u plafon, jer ne mogu da zaspim...). Izvinjavam se zbog haotičnog i sirovog, gadnog blog-a; morao sam da se 'ispraznim'/'otvorim'... Volim vas sve, ljudi. (majke vam ga )

Praznina posvuda...

04 Jun 2008 02:18

Idi na vrh

Znam da dobri ljudi, koliko god pomagali drigima, ne mogu očekivati da bilo ko od tih drugih (a još manje neko treći) bude uvek tu i za njihove potrebe; da 'uskoči' u njihov život baš u trenutku kada problem počinje da ih savladava i izbaci ih iz stiska sete, na neki način uzvrati uslugu... iako je ona bila nesebično delo; jer takav je dobar čovek, automatizovano/nepopravljivo ljubazan, ponekad odvaja od svojih ustiju da bi drugome dao, rizikuje svoje dobro da bi ga drugi dobio...
A ja često imam osećaj da niko nikad nije bio tu u času moje najveće potrebe. Naprotiv, onda kada sam želeo da budem sâm, bio sam okružen sa previše ljudi; naravno, svima sam dao sve što sam mogao, tražili to ili ne, kad god sam mislio da je potrebnije njima nego meni. A još ni sa jednim od njih nisam mogao da provedem dovoljno vremena (bilo ih je mnogo), koje ionako ne bi ni bilo kvalitetno - ljudi, bili dovoljno pametni ili ne, redovno umisle da sam naivna budala, a ne toliko dobar; i zato svoj odnos sa mnom vremenom svedu na jednustranu eksploataciju i laganje i kad me gledaju u oči... i uvek saznam 'od treće strane' da, iako im nisam dao nijedan jedini razlog da sumnjaju u mene, šire svakakve tračeve o meni.

No, priznajem; jesam čudan i neretko kontradiktoran. To je zbog unutrašnjeg sukobljavanja, koje uvek kao žrtvu prinese svoje meso, nikad ne dozvolivši da ispašta drugi, čak iako mi nije prijatelj. Važno je samo da osetim kako je nekome nanešena nepravda... ili da vidim nemanje koje mogu da zadovoljim.
Najčešća odrednica o sebi koju sam imao prilike da čujem je nešto tipa: ''Dobar je on dečko, al' ne bih ja baš bio mnogo s njim...'' Pročitaćete razloge malo kasnije.

Pošto sam desetak dana bio maltene stalno u stanu, reših da malo izadjem napolje; otišao sam, ispostavilo se, u trosatnu šetnju gradom. U poslednje vreme mi je stalno bilo loše, uglavnom zbog vrućina i činjenice da sam oduvek bio bolešljiv, a danas sam se osećao sasvim dobro... motivisano (a nije uvek tako).
I relativno brzo sam se ske*jao. Sve što je prolazilo kroz moju glavu je činjenica da ne volim što sam baš ovakav, da bih voleo da sam u nečemu onakav... i činjenica da sam sâm, usamljen. Nešto ranije danas, pokušao sam da pridobijem društvo par drugova, ali nisam se mnogo trudio da ih ubedim da podju sa mnom - naravno da ljudi imaju svoje živote; a ja, opet, neverovatno poštujem to, pa i ne marim, skoro uopšte, kad budem 'ispaljen' ili kad me neko zaje*e. Znam da ljudi radije imaju vrlo dobar razlog za to, a i da sam ja manje-više periferan... a opet dotrčavam, 'mrtav bolestan', probudjen u 3 ujutru od drugarice s kojom i nisam tako dobar/blizak i koja ne živi toliko blizu, da joj pomognem da otključa ulazna vrata od zgrade od spolja, jer iznutra ne može - nestala struja. I radim pregršt sličnih ludosti, samo zarad svog ideala Dobrote.
Ngo, da se vratim na priču => koliko god da nisam hteo da izadjem sâm, ipak sam morao to da uradim. I eto, mogao sam samo da mislim o tome kako sam, zapravo oduvek, sâm. Ni moji roditelji, ni brat, ni društvo me ne poznaju dobro. A i nikada nisam imao devojku... Iako sve to nije previše smetalo ranije i beše posledica toga što već dugo nisam bio bez ičijeg društva; nedostajalo mi je to što svi ostali pričaju o automobilima i jebenom ubijanju životinja, a mene zanima prefinjenost, umetnost, mudrost... vozim ja auto, svi kažu - prilično dobro (pre svega sigurno, opušteno), ali ne znam ni točak da zemenim... Zato sviram, crtam, pišem, iako studiram Medicinu.
Dodjavola, i to je iz prostog razloga što znam kako je biti uopšte bolestan, a kamoli stalno... i što znam da mogu bolje/više da pomognem ljudima i jer imam nepobitnu želju za tim i zato što bolje razumem sijaset bolesti od lekara koji nikada nisu bili ni prehladjeni. A totalno sam se prokleto razočarao u te profesore i doktore, a i današnje studente Medicine...

Bilo kako bilo, pored toga što je devojka, ljubav, bila najveća želja koja je dominirala mojim životom i doskora me potpuno prožimala, setih se kako imam svaki razlog da budem srećan i uspešan; a nisam.
Govorim tri strana jezika (iako sam malo 'zardjao', malo mi je potrebno da se povratim; a razumem i nešto od drugih), umem lepo da crtam, umem lepo da pišem, sviram, nisam glup - naprotiv; vrlo naprotiv... i tu nije kraj. Ali, koliko god talenata nabrajao, oni su već neko vreme samo to. Talenti. Nisam, sâm sebe sprečivši, napredovao; a u Vranju svi stariji koji me poznaju o meni pričaju kao o ''klincu koji će da uradi nešto veliko''...
Ne, ja sam dozvoljavao da mi takozvani drugari (desetak njih, naizmenično; iako nisu uopšte loši svojom prirodom) za vreme prvih dveju godina studija budu u stanu 24 časa dnevno... nikad nisam mogao da spavam kad sam hteo, dozvoljavao sam im da me bude kad god im je nešto trebalo od mene; uvek bih im davao sve skripte i knjige, a saznavao da oni meni ni deo od svojih nisu pokazali, da puše kod mene u stanu iako mi to smeta i tako u nedogled... Najgore je to što nisam imao kad da učim. A opet sam OK... Uzgred, to se i danas dešava, doduše u znatno manjoj meri i u nešto drugačijem obliku - još uvek sam dobrica koji je sâm sebe osudio na propast.

E, pored toga što sam znao da lako mogu da zaslužim svoj ponos nazad samo tako što bih isključio sve druge iz svog života i posvetio se bilo kojoj jednoj (pa čak i par) stvari u kojoj sam već bio dobar - znao sam da to baš i ne mogu da uradim. Hoću, evo i sad to priželjkujem, ali mislim da ne mogu... ne mogu da budem kučka prema ljudima...
Zato sam još uvek tužan; ali znam da nisam depresivan (nisam malodušan, smešim se svima kada to i mislim itd.). Samo tužan; mnogo.

Ko da sve to nije bilo dovoljno.
Dok sam hodao, stariji ljudi na ulici ili u prodavnici (a, bogami, i profesori na faksu) su buljili u moje tetovaže; a i fenseri/fenserke, pored toga što su birali da ne pričaju sa mnom ili da ne gledaju moju asimetričnu facu i slomljen, stoga iskrivljen nos... a treće je malo interesovalo zašto malo čudno hodam; koleno mi je uništeno, dodjavola, a i kičma... ugojio sam se zbog toga; slabašan sam, iako krupnije gradje, i ne mogu da potrčim ili savijem nogu do kraja, da sedim normalno... I svi se iščudjuju kad skontaju da ''nisam uopšte onakav kakav izgledam''... iako im se, znam, ni tad mnogo ne dopadam. Jebiga, imam mnooogo malih, glupih, ali postojanih, mana. Imam tikove sa očima, opsesivno-kompulsivan sam, ponekad sam neodgovoran (iako nikad kad se radi o zaista bitnoj stvari), nisam toliko ružan koliko (i meni samom se to oduvek čini; vidim ja sebe u ogledalu ili fotofrafiji ili na video-snimku) sam nedopadljiv ponašanjem... zatvoren sam, relativno, ali zato što se trudim da ne zamaram ljude svojim problemima... Ja sam i odlično i poražavajuće, u jednom... (i smeta mi što ima mnogo onih koji su ljubomorni na mene [većina to čak i otvoreno kaže, wtf?!], a ne znaju da sam ja upravo to, SVE TO; i volim sebe, ali i mrzim, u manjem pogledu)

Kako god; biće, valjda, neke vajde od svega ovoga... Ja ne odustajem. Štaviše, pišem (inteligentnu i izgleda, obećavajuću) knjigu koja će neterati u plač mnoge koji me poznaju (ali, to je naša tajna Wink

), uspela ona ili ne. Ionako je pišem za sebe i za one koji su, upravo, mislili da me poznaju... Jedino mi je još uvek žao što sam sâm. Ali tako je i bolje; nisam dovoljno dobar ni za sebe (ili barem onakav kakav bih želeo da budem; a ne izvoljevam, imam vrlo dostižne ciljeve u planu), a kamoli za drugoga.
Idem da se razbijem od sklekova i trbušnjaka (iako nema te količine serotonina koja će me večeras oraspoložiti; posle ću da blenem u plafon, jer ne mogu da zaspim...).

Izvinjavam se zbog haotičnog i sirovog, gadnog blog-a; morao sam da se 'ispraznim'/'otvorim'...
Volim vas sve, ljudi. (majke vam ga Mr. Green

)

She...
15 Maj 2008 01:15	Idi na vrh
>(Slipknot - Vermillion pt 2) >(Dream Theater - Vacant) >(Dream Theater - Wait For Sleep)

the bards and their songs...
27 Avg 2007 12:48	Idi na vrh
Pa, pošto se već relativno dugo praktikuje postavljanje muzičkog 'materijala' na Forum-u (tj. prevashodno u blog-ovima ), evo vama jedne prelepe pesme (kultne medju metalcima) : Blind Guardian - The Bard's Song (In The Forest) http://www.youtube.com/v/X2ErYEwYq34 P.S. Joooj, mučim se nešto oko ovog embed-ovanja..! Ne znam šta je po sredi, ali prosto ne mogu ovo da sredim... Zamolio bih pomoć moderatora (i unapred se izvinio zbog njihovog angažovanja)...

the bards and their songs...

27 Avg 2007 12:48

Idi na vrh

Pa, pošto se već relativno dugo praktikuje postavljanje muzičkog 'materijala' na Forum-u (tj. prevashodno u blog-ovima Mr. Green

), evo vama jedne prelepe pesme (kultne medju metalcima) :

Blind Guardian - The Bard's Song (In The Forest)

http://www.youtube.com/v/X2ErYEwYq34

P.S. Joooj, mučim se nešto oko ovog embed-ovanja..! Ne znam šta je po sredi, ali prosto ne mogu ovo da sredim... Zamolio bih pomoć moderatora (i unapred se izvinio zbog njihovog angažovanja)... Neutral

Greater now than ever...
05 Jul 2007 04:53	Idi na vrh
... my life is shit! How 'bout yours? ---------------------------------- Zdravo, Dno koje nikad ranije nisam video. A mislio sam da sam već i bio najdublje... Kada se dvoje ljudi medjusobno povredi, mnogo više no jednom, samo zato što su tvrdoglavi i previše dominantni, gušeni čitavog života (više sami od sebe nego od drugih), a u to budete uvučeni i vi - nimalo krivi, naprotiv, željni pomoći i izvučete najdeblji kraj, kako se osećate? Ja sam vam već rekao... Ne razumem zašto nema ni najmanje pravednosti. Ako sam ikad bio nevin - sad sam na vrhuncu; a nisam loš čovek, uopšte. Samo, kazna (koju nikad ne tražim, koja uvek mene, iz nekog razloga, nadje) je redovno preteška i toliko me iscrpi da jedino na šta se koncentrišem u svom svestranom, a praznom životu, bude ''Zašto (opet) ja?''... To me obuzima, toliko da ne napredujem, a mogu, mogu mnogo! Ali ne - za mene, patetičnog, predvidivog, slabašnog i zaboravljenog nema mira. Moja uzica se ne popušta, a kamoli skida; i koliko god mi je jaka želja za begom iz svega ovoga, jedino što me pre svega savlada je sopstvena lenjost i naviknutost da patim ne koprcajući se... Da, jednom naviknut, kukavičan i nikad naučen na drugačije (pored svega što ovaj moron ima u lubenici povrh koje se natače kapa) osudjen sam da sedim i gledam kako Svet tutnji pored i ne obazire se na okove koje sam sam sebi zaključao... i osećam da tako zauvek živeću...

Greater now than ever...

05 Jul 2007 04:53

Idi na vrh

... my life is shit!

How 'bout yours?

----------------------------------

Zdravo, Dno koje nikad ranije nisam video. A mislio sam da sam već i bio najdublje...
Kada se dvoje ljudi medjusobno povredi, mnogo više no jednom, samo zato što su tvrdoglavi i previše dominantni, gušeni čitavog života (više sami od sebe nego od drugih), a u to budete uvučeni i vi - nimalo krivi, naprotiv, željni pomoći i izvučete najdeblji kraj, kako se osećate? Ja sam vam već rekao...

Ne razumem zašto nema ni najmanje pravednosti. Ako sam ikad bio nevin - sad sam na vrhuncu; a nisam loš čovek, uopšte. Samo, kazna (koju nikad ne tražim, koja uvek mene, iz nekog razloga, nadje) je redovno preteška i toliko me iscrpi da jedino na šta se koncentrišem u svom svestranom, a praznom životu, bude ''Zašto (opet) ja?''... To me obuzima, toliko da ne napredujem, a mogu, mogu mnogo!
Ali ne - za mene, patetičnog, predvidivog, slabašnog i zaboravljenog nema mira. Moja uzica se ne popušta, a kamoli skida; i koliko god mi je jaka želja za begom iz svega ovoga, jedino što me pre svega savlada je sopstvena lenjost i naviknutost da patim ne koprcajući se... Da, jednom naviknut, kukavičan i nikad naučen na drugačije (pored svega što ovaj moron ima u lubenici povrh koje se natače kapa) osudjen sam da sedim i gledam kako Svet tutnji pored i ne obazire se na okove koje sam sam sebi zaključao... i osećam da tako zauvek živeću... Crying or Very sad

Enough bullcrap from me
15 Maj 2007 01:51	Idi na vrh
E, izvinjavam se MC-ju i njegovim gradjanima što sam ih smarao svojim glupostima ovih nekoliko dana... Mada, ni sad ne idem previše daleko; samo je u pitanju estetski lepši način. Moj pokušaj stilisanja 'onog unutra' (i molim vas, primetite razliku kod pesama koje sam pisao za nekoga i nekome; itekako je važno! ) ..: Niko Ona je tako lepa, a ja sam Niko. Vreme, klizeći, poručuje da ona živi, šapuće kako umirem. Vidim je kad god zatvorim oči. Ja ne poznajem dodir sreće duže od skromnog dana. A njena koža isijava, otkriva mi dušu tako bledu... Ne znam zašto jedno smo, njen je izbor samo. Ona je prelepa, a Niko sam. Onoj koja odlazi Mrzim te; jer kada odlučila si da napustiš moj krotki raj, spakovala si jos nečiju sreću, kradljivice srca. Volim te više od ikog; samo zato što za prvi put kada opio sam se krivo je vino sa usana ti, mekih. Nisam ti ništa, a jesi mi sve. Imaš li me u grudima? (za Nikolu) Neko, delić mali sveta, a tako sjajan, baci senku na nesputani izbor srca i tek jedna vodilja se izdvoji medj' zvezdanim strukturama htenja. Želimo da želimo, zar ne? Da osamljenost odagnamo... A onda duh, što punu pažnju dobije, stiša se u dosadnosti preosetljivog drugog, te visoki plamen zamre. Bez motiva, utopljene strasti, šta smo? Jesmo li, uopšte? Tvoje trnje u stopalima ne poznam, a sam kao da nikad ne postojah... Za vreme moga disanja Kada Značenje podmuklo promrmlja da nikad bio nisam njegova plana deo, da li da ponovim bogati život koji lutaše izmedju puteva? Tama koja oduvek dobija moj usamljeni jecaj, privlači mi svest očajem oblivenu, ne voli me ni sama. I kamo se je dala želja da pobijem svu tišinu svojih iskreno dostižnih snova i zaslužim sebi ponos? Svako sutra srodno je prethodnom gubitku godina, a nije, zaista, da osećam se isto. Majko Misliš li da ja nikad nisam osetio da je svemu kraj? Da nisam ostao slep kad svet je tutnjao pored, ne pitajući me da li koprcam se? Jesam; a onda i shvatio da ništavilo dolazi tek pošto izgubiš i sebe, da kraj ne postoji za um i dušu koji su prosuti uz vetar. Odrastao sam, pusti malo mene da vodim. Odlaganje zime Hoćeš li se ikad okrenuti kad zastaneš pre reči odlaska i pobiti svoje navike, udeliti mojim sanjivim očima opet celu sebe? Jeza tiho nadvladava vrelinu nekad što osećasmo, a svet sav, bez tebe i mene, izgleda da menja se... Izgubio sam, zauvek, svoga dobra sud Kovitlac od vazduha satkan i presečen jezom, iako ga ne osećam na koži, skreće pažnju na svoj početak. "Dolazim izdaleka i tvoj gorki jecaj tražim", jurnu stav odlučni s' mesta samo etrom zauzetog. ''Il' je šala il' od ljutnje ludim" i pokazah ledja onom čega nema, zagrabih bez reči toplom svetu svome. I tren je odveć dug za hitrost što me sledi - "Tu sam, stari, samo zbog te, promatram gde toneš sam". "Nekad bejah i ja poput tebe, al' zamalo da uzme me mrak u čijem drustvu švrljaš". "Samo li jednom posustaneš, a hoćeš, pusti da te uhvatim, donosim ti spas". Presvetli vodeni čas Suze sa neba zaustave se sekundama daleko od ustiju željnih; I slatkasti poljubac jedan oblak mi da. Nespretno granje izmigolji se tik iznad usamljenog hoda; A hitri tuš ukrade mi dah. Zevanje Sunca, tu iza brega, požuruje prolećni dan; Ptičiji cvrkut opozdravlja svačiji san. Zatvaraš mi oči Tvoj mlaki dah usudio se da krene put kože moje ruke; Moj meki vrat voli igru poljubaca tvojih, još mekših, usana; Tvoj me obraz blagi u zagrljaju sigurnom najsporije uspavljuje Dok prisnost tvoga tela jedina je sila što dozvoljava da, i kad nisam sam, budem svoj. Kći Nebesa i Sna Korak do najlepših priča i posustaja očiju slabašnih prinose osećanja visprena; Poziv na vernost ranjivom biću u mojoj je glavi najdraži gost. Iz sunčevog zraka izranja ona, trenutno tiha, oduvek zavodljiva; Belina oblaka i neba plavetnilo oubličuju njeno, tako mirisno, telo; I topli, golicajući sjaj izmamljuje reči: "Sebe mi daj". Ja biram Noć Nežnom bojom nepostojećeg glasa Doziva me moja obećana; Prozirna maska neopaženog lica Šalje pesmu večnog zavodjenja. Skrivenim treptajem srca Uzvraćam joj lepršavi poljubac; Poskakujućim zvezdama šapuće uspavanku, Ali radije je budan sanjam. Prekratkim posetama zagonetna ostaje, Ta Noć, oduvek nedodirljiva... Žedan Nebesko sivilo je jedini prijatelj ovog sumraka oslobodjenog reči. Ja, avaj, nemam podsticaj vredan i najmanjeg uspeha. Ne zaslužujem dah osamoćene misli, a to je sve što moj plašljivi pokret odlučio je da dozove. Nezadovoljena strast proždire poslednju bit moga spasenja. Moli se da ne upoznaš bol koja se je u meni udomila. Pad Tup, zvučan pad. I suze sažaljive duše. Posvećenost je došla po danak. Bio sam gluv za opomene. Zaborav ima sirov osmeh. Ali ona pamti moju priču. Ponos slomljenog tela. Njen čvrst stisak u zagrljaj. Zaslužila je više moga vremena. Tu kletvu neće izgovoriti. Odjekujući, hladan pad. Krivica zauvek nepokajana. Osvoji me (za Ivicu) Osvoji me, jer u tišini svoga uma već odavno volim te. Zaboravio sam svet; pogled, hitar i žedan, samo jedan lik mi izdvaja. Osvoji me, jer plašim se da put ka tebi ne otkrije drhteće korake. Posegni i dodirni me; spokojno gledaj kako pretvaram se da se opirem. Osvoji me, jer vrelini ove uzburkane krvi oduvek nedostaješ. Poslednji čin Kapi znoja koje oblivaju lice I suze zato neprimećene Večeras ostaju usamljene. Oštri jezik kritike I aplauz koji se ne čuje Su krajnji trenuci jednog klovna. Neubedljiva maska, more pudera I poluprazna čaša omiljenog pića - Nagrada koju ne zaslužujem. Histerični smeh publike Odjekuje ispred pozornice; Kraj moje velike tragedije. Samoća društva (Dušanu) Pusti me, prijatelju, da gajim misli drugačije od tvojih, da plivam nasuprot toku reke, stanujem gde živa duša ne postoji. Uvek s' tobom, a nikad svoj bio sam; Nežniji dodir slabost ne znači, zato ostavi me u svetu slobodnom od sukoba; šta sledi kada ostanu poslednja dvojica? I nezaslužni drugovi moju nagradu su kušali; U društvu opstajemo jer mu doprinosimo, a zasluge, dok god postoje, ne moraju biti izjednačene i velike. A moja je žrtva dosad bila usamljena; Odlazim, druže, i više ne vraćam se - shvatićemo koliko vredimo tek kad sasvim sami pokušamo. Ja... vesnik proleća ledenog (Saški) Vetrovi jaki i visoki talasi U glavi tvojoj I duši mojoj Uskomešani, nakostrešeni Ne daju mi te Ne daju ti me. Želela si malo, Nudio sam sve Izgubili smo se... Sudili su nam, zaprepašćeni, I odlučili da trebam te; Zaključili da voliš me. Bacili nas, nesavršene, u okove Da samo gledamo se; Da nam udovolje... Molim te da me ne prezireš: Miran sam i slab pred tobom, Izjedam se i svadjam sa sobom Jer, tvoja je rečitost meni sve; Povredio sam te Ne rekavši prelako "ne". Nesigurna si i uplašena: Bojiš se razočarenja, Gladna moga spasenja... Naučila si me Da pobegnem od straha i stida, Al' sad ti hodaš, uskraćena vida, Umorna zbog prošlosti, U neotkrivajućem mraku Po pustom budžaku... Ne ostavljaj me! Bar kao prijatelja čuvaj me Da ovo meko srce ne zastane! Magnovenja šumskog sna (Njoj... <3 ) Ja sam glas što juri šumom, nečujan za uši običnog čoveka; Moj plač donosi rosu na jutarnje lišće, i to je vama lepota prirode... Moj jezik vi ne poimate jer mi drveće sakriva drugo drveće; Meni se voće greha ne nudi i granje me jadnog zla ne šiba. Čist sam i proziran, usputan u vašem neznanju. Al' jedno čudno biće došlo je sasvim blizu i pozvalo me... Čarobne kose devojka moju tajnu pesmu tuge je poslušala, Držeći oko ka mom pogledu poznate reči tiho je izustila: "Čemu te ne nauči pamet spoznaće ti emocije." Osetih se nelagodno u društvu nikad ranije dobijenom; Nevidjena ikad okraj doma mog, a oduvek i doveka tu pripada... "Ono sam što nisi dosad osetila, a ti si ono što nikad imao nisam." "Tvoj svet me ne zaslužuje, a moj nisi dobro upoznala;" "Ja neću van, a ti unutra ne možeš, iako volim te..."

Enough bullcrap from me

15 Maj 2007 01:51

Idi na vrh

E, izvinjavam se MC-ju i njegovim gradjanima što sam ih smarao svojim glupostima ovih nekoliko dana...
Mada, ni sad ne idem previše daleko; samo je u pitanju estetski lepši način.
Moj pokušaj stilisanja 'onog unutra' (i molim vas, primetite razliku kod pesama koje sam pisao za nekoga i nekome; itekako je važno! Mr. Green

) ..:

Niko

Ona je tako lepa,
a ja sam Niko.

Vreme, klizeći,
poručuje da ona živi,
šapuće kako umirem.

Vidim je kad god
zatvorim oči.

Ja ne poznajem
dodir sreće duže od
skromnog dana.

A njena koža isijava,
otkriva mi dušu
tako bledu...

Ne znam zašto
jedno smo,
njen je izbor samo.

Ona je prelepa,
a Niko sam.

Onoj koja odlazi

Mrzim te;
jer kada odlučila si da napustiš moj krotki raj,
spakovala si jos nečiju sreću, kradljivice srca.

Volim te više od ikog;
samo zato što za prvi put kada opio sam se
krivo je vino sa usana ti, mekih.

Nisam ti ništa, a jesi mi sve.

Imaš li me u grudima? (za Nikolu)

Neko, delić mali sveta,
a tako sjajan, baci senku na
nesputani izbor srca i tek
jedna vodilja se izdvoji medj'
zvezdanim strukturama htenja.

Želimo da želimo, zar ne?
Da osamljenost odagnamo...

A onda duh, što punu pažnju
dobije, stiša se u dosadnosti
preosetljivog drugog, te
visoki plamen zamre.

Bez motiva, utopljene strasti, šta smo?
Jesmo li, uopšte?

Tvoje trnje u stopalima
ne poznam, a sam kao da
nikad ne postojah...

Za vreme moga disanja

Kada Značenje podmuklo
promrmlja da nikad bio nisam
njegova plana deo, da li
da ponovim bogati život
koji lutaše izmedju puteva?

Tama koja oduvek dobija
moj usamljeni jecaj, privlači mi
svest očajem oblivenu,
ne voli me ni sama.

I kamo se je dala želja da
pobijem svu tišinu svojih
iskreno dostižnih snova
i zaslužim sebi ponos?

Svako sutra srodno je
prethodnom gubitku godina,
a nije, zaista, da osećam se isto.

Majko

Misliš li da ja nikad nisam
osetio da je svemu kraj?

Da nisam ostao slep kad
svet je tutnjao pored,
ne pitajući me da li koprcam se?

Jesam;
a onda i shvatio da ništavilo
dolazi tek pošto izgubiš i sebe,
da kraj ne postoji za um i dušu
koji su prosuti uz vetar.

Odrastao sam,
pusti malo mene da vodim.

Odlaganje zime

Hoćeš li se ikad
okrenuti kad zastaneš
pre reči odlaska i pobiti
svoje navike,
udeliti mojim
sanjivim očima
opet celu sebe?

Jeza tiho
nadvladava vrelinu
nekad što osećasmo,
a svet sav,
bez tebe i mene,
izgleda da menja se...

Izgubio sam, zauvek, svoga dobra sud

Kovitlac od vazduha satkan
i presečen jezom,
iako ga ne osećam na koži,
skreće pažnju na svoj početak.

"Dolazim izdaleka i
tvoj gorki jecaj tražim",
jurnu stav odlučni s' mesta
samo etrom zauzetog.

''Il' je šala il' od ljutnje ludim"
i pokazah ledja onom čega nema,
zagrabih bez reči
toplom svetu svome.

I tren je odveć dug
za hitrost što me sledi -
"Tu sam, stari, samo zbog te,
promatram gde toneš sam".

"Nekad bejah i ja poput tebe,
al' zamalo da uzme me mrak
u čijem drustvu švrljaš".

"Samo li jednom posustaneš,
a hoćeš, pusti da te uhvatim,
donosim ti spas".

Presvetli vodeni čas

Suze sa neba zaustave se
sekundama daleko od ustiju željnih;

I slatkasti poljubac jedan oblak mi da.

Nespretno granje izmigolji se
tik iznad usamljenog hoda;

A hitri tuš ukrade mi dah.

Zevanje Sunca, tu iza brega,
požuruje prolećni dan;

Ptičiji cvrkut opozdravlja svačiji san.

Zatvaraš mi oči

Tvoj mlaki dah
usudio se da krene
put kože moje ruke;

Moj meki vrat
voli igru poljubaca tvojih,
još mekših, usana;

Tvoj me obraz blagi
u zagrljaju sigurnom
najsporije uspavljuje

Dok prisnost tvoga tela
jedina je sila što dozvoljava
da, i kad nisam sam, budem svoj.

Kći Nebesa i Sna

Korak do najlepših priča
i posustaja očiju slabašnih
prinose osećanja visprena;

Poziv na vernost
ranjivom biću u mojoj je
glavi najdraži gost.

Iz sunčevog zraka izranja ona,
trenutno tiha,
oduvek zavodljiva;

Belina oblaka i neba plavetnilo
oubličuju njeno,
tako mirisno, telo;

I topli, golicajući sjaj
izmamljuje reči:
"Sebe mi daj".

Ja biram Noć

Nežnom bojom nepostojećeg glasa
Doziva me moja obećana;

Prozirna maska neopaženog lica
Šalje pesmu večnog zavodjenja.

Skrivenim treptajem srca
Uzvraćam joj lepršavi poljubac;

Poskakujućim zvezdama šapuće uspavanku,
Ali radije je budan sanjam.

Prekratkim posetama zagonetna ostaje,
Ta Noć, oduvek nedodirljiva...

Žedan

Nebesko sivilo je jedini prijatelj
ovog sumraka oslobodjenog reči.

Ja, avaj, nemam podsticaj
vredan i najmanjeg uspeha.

Ne zaslužujem dah osamoćene misli,
a to je sve što moj plašljivi pokret
odlučio je da dozove.

Nezadovoljena strast proždire
poslednju bit moga spasenja.

Moli se da ne upoznaš bol
koja se je u meni udomila.

Pad

Tup, zvučan pad.
I suze sažaljive duše.

Posvećenost je došla po danak.
Bio sam gluv za opomene.

Zaborav ima sirov osmeh.
Ali ona pamti moju priču.

Ponos slomljenog tela.
Njen čvrst stisak u zagrljaj.

Zaslužila je više moga vremena.
Tu kletvu neće izgovoriti.

Odjekujući, hladan pad.
Krivica zauvek nepokajana.

Osvoji me (za Ivicu)

Osvoji me,
jer u tišini svoga uma
već odavno volim te.

Zaboravio sam svet;
pogled, hitar i žedan,
samo jedan lik mi izdvaja.

Osvoji me,
jer plašim se da put ka tebi
ne otkrije drhteće korake.

Posegni i dodirni me;
spokojno gledaj kako pretvaram se
da se opirem.

Osvoji me,
jer vrelini ove uzburkane krvi
oduvek nedostaješ.

Poslednji čin

Kapi znoja koje oblivaju lice
I suze zato neprimećene
Večeras ostaju usamljene.

Oštri jezik kritike
I aplauz koji se ne čuje
Su krajnji trenuci jednog klovna.

Neubedljiva maska, more pudera
I poluprazna čaša omiljenog pića -
Nagrada koju ne zaslužujem.

Histerični smeh publike
Odjekuje ispred pozornice;
Kraj moje velike tragedije.

Samoća društva (Dušanu)

Pusti me, prijatelju, da gajim
misli drugačije od tvojih, da
plivam nasuprot toku reke,
stanujem gde živa duša ne postoji.

Uvek s' tobom, a nikad svoj bio sam;

Nežniji dodir slabost ne znači,
zato ostavi me u svetu slobodnom
od sukoba; šta sledi kada
ostanu poslednja dvojica?

I nezaslužni drugovi moju nagradu su kušali;

U društvu opstajemo jer mu
doprinosimo, a zasluge, dok god
postoje, ne moraju biti
izjednačene i velike.

A moja je žrtva dosad bila usamljena;

Odlazim, druže, i više ne
vraćam se - shvatićemo
koliko vredimo tek kad
sasvim sami pokušamo.

Ja... vesnik proleća ledenog (Saški)

Vetrovi jaki i visoki talasi
U glavi tvojoj
I duši mojoj

Uskomešani, nakostrešeni
Ne daju mi te
Ne daju ti me.

Želela si malo,
Nudio sam sve
Izgubili smo se...

Sudili su nam, zaprepašćeni,
I odlučili da trebam te;
Zaključili da voliš me.

Bacili nas, nesavršene, u okove
Da samo gledamo se;
Da nam udovolje...

Molim te da me ne prezireš:
Miran sam i slab pred tobom,
Izjedam se i svadjam sa sobom

Jer, tvoja je rečitost meni sve;
Povredio sam te
Ne rekavši prelako "ne".

Nesigurna si i uplašena:
Bojiš se razočarenja,
Gladna moga spasenja...

Naučila si me
Da pobegnem od straha i stida,
Al' sad ti hodaš, uskraćena vida,

Umorna zbog prošlosti,
U neotkrivajućem mraku
Po pustom budžaku...

Ne ostavljaj me!
Bar kao prijatelja čuvaj me
Da ovo meko srce ne zastane!

Magnovenja šumskog sna (Njoj... <3 )

Ja sam glas što juri šumom,
nečujan za uši običnog čoveka;

Moj plač donosi rosu na jutarnje
lišće, i to je vama lepota prirode...

Moj jezik vi ne poimate jer mi
drveće sakriva drugo drveće;

Meni se voće greha ne nudi
i granje me jadnog zla ne šiba.

Čist sam i proziran,
usputan u vašem neznanju.

Al' jedno čudno biće došlo je
sasvim blizu i pozvalo me...

Čarobne kose devojka moju
tajnu pesmu tuge je poslušala,

Držeći oko ka mom pogledu
poznate reči tiho je izustila:

"Čemu te ne nauči pamet
spoznaće ti emocije."

Osetih se nelagodno u društvu
nikad ranije dobijenom;

Nevidjena ikad okraj doma mog,
a oduvek i doveka tu pripada...

"Ono sam što nisi dosad osetila,
a ti si ono što nikad imao nisam."

"Tvoj svet me ne zaslužuje,
a moj nisi dobro upoznala;"

"Ja neću van, a ti unutra
ne možeš, iako volim te..."

Moja 'mala' metamorfoza
11 Maj 2007 03:01	Idi na vrh
Well, at least I'm getting uglier... Before: -------------------------------------------------------- After (now): Note - odavde sam, zbog slabijeg kvaliteta fotografija, menjao exposure... satori = prosvetljenje [ispod levog ramena]: Trivium (omiljeni bend, ubedljivo; toliko ga volim; promenio mi život, na bolje) [na desnoj nadlaktici]: Wisdom owl [na unutrašnjoj strani zgloba leve ruke]: kitoushi = Medicine man (podseća me na ono što sam zamalo zaboravio; više od jednom) [na spoljašnjoj strani zgloba leve ruke]: The bat (moj trip; pogledajte mi avatar ; biće ih još desetak, manjih) [na spoljnoj strani leve potkolenice]: -------------------------------------------------- Pa, ugojio sam se 20-tak kg za dve godine - zbog težih povreda kolena (6 povreda) i relativnog neizlaženja iz stana, osim kad mooram da idem na faks... Pustio kosu jer volim dugačku kosu, koliko god mi kraća bolje stojala (mada mi je na novijoj slici kosa pozadi, iza ušiju). Postao sam pametniji, barem... ili mislim da jesam! P.S. Niste me dugo videli... P.P.S. A tetovažama se ne hvalim (to mi je bezveze), već pokušavam da iskažem poentu... koju ćete saznati kasnije.

Moja 'mala' metamorfoza

11 Maj 2007 03:01

Idi na vrh

Well, at least I'm getting uglier... Mr. Green

Before:

--------------------------------------------------------
After (now):

Note - odavde sam, zbog slabijeg kvaliteta fotografija, menjao exposure...

satori = prosvetljenje [ispod levog ramena]:

Trivium (omiljeni bend, ubedljivo; toliko ga volim; promenio mi život, na bolje) [na desnoj nadlaktici]:

Wisdom owl [na unutrašnjoj strani zgloba leve ruke]:

kitoushi = Medicine man (podseća me na ono što sam zamalo zaboravio; više od jednom) [na spoljašnjoj strani zgloba leve ruke]:

The bat (moj trip; pogledajte mi avatar Wink

; biće ih još desetak, manjih) [na spoljnoj strani leve potkolenice]:

--------------------------------------------------

Pa, ugojio sam se 20-tak kg za dve godine - zbog težih povreda kolena (6 povreda) i relativnog neizlaženja iz stana, osim kad mooram da idem na faks... Pustio kosu jer volim dugačku kosu, koliko god mi kraća bolje stojala (mada mi je na novijoj slici kosa pozadi, iza ušiju).
Postao sam pametniji, barem... ili mislim da jesam! Smile

P.S. Niste me dugo videli... Embarassed

P.P.S. A tetovažama se ne hvalim (to mi je bezveze), već pokušavam da iskažem poentu... koju ćete saznati kasnije.

Our not so dirty little secrets...
06 Maj 2007 20:30	Idi na vrh
Slučajno mi pade na pamet ideja koja mooožda može da još maaalo začini ovo naše blog-ovanje... Elem, postoji li nešto kod vas ili na vama što niko drugi ne zna? Nije poenta da bude nešto loše ili dobro, već da se otkrije odredjena činjenica koja nije primećena od strane drugog/drugih, bilo usputno, bilo namerno... iz bilo kog razloga, dakle; a da je nevino, bezopasno... (ja i moja komplikovana objašnjenja?!) Evo, meni je brada primetno redja na desnoj strani lica... Jbg, rodjen sam ranije (mesec i po, valjda, ranije) + mislim da niko to dosad nije provalio...

Our not so dirty little secrets...

06 Maj 2007 20:30

Idi na vrh

Slučajno mi pade na pamet ideja koja mooožda može da još maaalo začini ovo naše blog-ovanje...

Elem, postoji li nešto kod vas ili na vama što niko drugi ne zna?

Nije poenta da bude nešto loše ili dobro, već da se otkrije odredjena činjenica koja nije primećena od strane drugog/drugih, bilo usputno, bilo namerno... iz bilo kog razloga, dakle; a da je nevino, bezopasno... (ja i moja komplikovana objašnjenja?!)

Evo, meni je brada primetno redja na desnoj strani lica... Jbg, rodjen sam ranije (mesec i po, valjda, ranije) + mislim da niko to dosad nije provalio...

Wink

Strana:
1
2
Sledeća

MyCity » Blogovi » MladjaVR

Prijateljski sajtovi

Blog korisnika MladjaVR

Blog korisnika

RSS feed-ovi blogova

Naši sajtovi: