|
Eto,rece ona,prodje jos jedan uspavan dan,okrenu jos jednu stranicu,zalupi knjigu i polozi je na stolcic pored kreveta.Ugasila je svetlo.Pokusala je da zaspe ali od sna joj se otrjgne misao o recenicama i ulogama te knjige.Uporno je trazila pouku te price i svrhu tih uloga a te uloge smo bas mi gde se oko svakog vrti posebna prica,za svakog pojedinacno interesantna.
Noc je prosla.Prosli su i dani.Mozda i sedmice,meseci,ne znam,ne bih mogao opisati velicinu njenog vremena.Cinilo se da je posle dugog razmisljanja resila da da nas napusti i da digne ruke od mas.Ubijala nas je mislju da cemo zagrizeni zaboravom ostati bas tu,na tom stolcicu,nastaviti skupljati prasinu.
Nastavila je citati price o nama,i taman kad bi dobila utisak da stojimo u mestodok slova tonu dole,mi bismo napredovali,neki manje,neki vise,neki gore neki dole,Manje vise,sve se svodi na isto.Vrtimo se u krug
Citala je i dalje,ulazila duboko u nasu psihu,nasu nevolju i radost,dok smo mi i knjiga starili,ona i broj neprocitanih stranica je uvek ostajao isti.I taman kad bi se zapitala ''kuda sve ovo vodi'' , kad okrene stranicu vidi samo jednu ispisanu recenicu : "Ka nasem kraju i tvojim mudrosti" .
Uvek se sve svodilo na isto,prica o nama,o njima,o vama.Tako u nedogled.
NJeno ime je sudbina.
|
