Samo život za druge je život vrijedan življenja

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Samo zivot za druge je zivot vrijedan zivljenja....Albert Einstein
Only a life lived for others is a life worth while...

Ko se slaze s ovim=??

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Kirin,

Ovo je svakako zanimljiva misao, o kojoj može podrobno i smisleno da se diskutuje. Ipak, da njenu vrednost ne bi krnjilo pitanje anketnoga tipa, valjalo bi da navedeš i svoj stav, da taj stav obrazložiš, a to bi bio i prihvatljiviji povod za razmenu mišljenja.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Onda zapostavis sebe a kako budes zapostavio sebe tako ces i druge zapostavljati i naci ces se u haosu rastrzan na vise strana.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pa mislim , izreka nije mogla bolje da se iskaze, jer ko zivi samo za sebe ne moze da osjeti istinsku srecu i ne znam zasto zivjeti takav zivot a takvih ima na pretek.
Ima li sta ljepse nego usreciti nekog drugog,tad je tvoj osjecaj sreca duplo veci. Danas se tezi samo ka uspjehu i tako se zanemaruju drugi ljudi i njihove potrebe i osjecaji,gleda se samo na sebe a kad bi samo malo pogledali okolo sebe iznenadili bi se. Ne znam....rijetko ko zivi za nekog drugog. Steta

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Priznajem - zaista je lepo rečeno, i deluje zaokruženo.

Ali, hajde da se pozabavimo onim što prethodi prihvatanju istinitosti Ajnštajnove tvrdnje.

Pre svega, potrebno je sa sigurnošću znati ko su ti "drugi" (others) iz navedenog iskaza. Mogu li se oni odrediti/definisati bez pojmova "jedan"/"ja"/"subjekat"/"ličnost"? Ako se ne mogu definisati bez, na primer, pojma "ja", onda to znači da su to izvedeni pojmovi, nesamostalni i zavisni od prethodnog određenja "ja". Ulazimo potom u drugu vrstu problema: definišemo nešto što je "drugo" kao "ne-ja". Pretvaramo to "ne-ja" u objekat, u nešto što nije "ja", što je različito od "ja", što nije isto kao "ja". "Ti" si drugi, "on, ona, ono" je drugi/druga/drugo - svi na svetu osim "ja" su "drugi". Celi svet se javlja kao nešto drugo u odnosu na "ja".

Možemo, dakle, da uočimo i svojevrstan paradoks: Prvo ćemo svima drugima odreći pravo na istovetnost sa nama, a onda ćemo, kao "utešnu nagradu" i dokaz naše širokogrudosti, ponuditi da živimo za te "druge", dokazujući tako ispunjenost vlastitog života.

Ne treba živeti za druge. Treba otkriti i prihvatiti da je "ja" sadržano u "ti" i "on/ona/ono". Tek tada će pojam "mi" biti prava zajednica, a ne skup međusobno podvojenih individua koje se jedino iz straha udružuju i obrazuju takozvano "društvo". Tek tada će život biti vredan življenja. Tek tada možemo govoriti o bivstvu, i bivstvovanju.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Samo zivot za druge je zivot vrijedan zivljenja=Nije tvoje ono što imaš, već ono što si drugima dao!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

nevena nevene ::Samo zivot za druge je zivot vrijedan zivljenja=Nije tvoje ono što imaš, već ono što si drugima dao!

Ovaj "prevod" jedne misli drugom samo je naizgled identičan "originalu". U stvari, reč je o potpuno drugačijem polazu, i iskazu, makar se opet pominjali "drugi". Dakle, kad izvršimo analitičku denotaciju, videćemo da ova dva iskaza samo uslovno možemo dovoditi u konotaciju.
Drugi iskaz ima daleko više od suštinske vrednosti, pod uslovom da pod "davanjem" ne podrazumevamo neke imovinsko-svojinske odnose.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

tuzor ::nevena nevene ::Samo zivot za druge je zivot vrijedan zivljenja=Nije tvoje ono što imaš, već ono što si drugima dao!

Ovaj "prevod" jedne misli drugom samo je naizgled identičan "originalu". U stvari, reč je o potpuno drugačijem polazu, i iskazu, makar se opet pominjali "drugi". Dakle, kad izvršimo analitičku denotaciju, videćemo da ova dva iskaza samo uslovno možemo dovoditi u konotaciju.
Drugi iskaz ima daleko više od suštinske vrednosti, pod uslovom da pod "davanjem" ne podrazumevamo neke imovinsko-svojinske odnose.
Naravno da se pod davanjem ne podrazumevaju imovinsko-svojinski odnosi i materijalne stvari, koje su za većinu ljudi u današnje vreme jedino merilo vrednosti, bilo neke osobe, bilo nekog odnosa, jedino "rašta se vredi roditi".

kirin ::... jer ko zivi samo za sebe ne moze da osjeti istinsku srecu ....Ima li sta ljepse nego usreciti nekog drugog,tad je tvoj osjecaj srece duplo veci.
Mislim da ove reči govore sve, pod uslovom da čovek nije egocentričan i narcisoidan.
Ne može me nikada tako usrećiti prelepa zlatna narukvica koju mi je voljeno biće nakačilo na ruku, kao sjaj u njegovim očima kada mu učinim nešto, budem uzrok njegove sreće. Nikada u meni ne može probuditi tako lep osećaj, osećaj sreće i zadovoljstva, ispunjenosti, dugoželjene kupljene cipele, parfem, garderoba, šta li već, kao smeh moje prijateljice kojoj cakle oči dok mi kroz smeh dobacuje: "Ti si luda!", držeći u ruci raspakovan poklon koji sam joj dala.
Navela sam dva izuzetno banalna primera koja prividno za osnov imaju materijalno, te mi je jednostavnije da ih navedem, pojasnim. O suptilnijim stvarima se da pisati tri dana i tri noći, ali ih maksimalno pojednostavljujem povlačeći analogiju sa navedenim primerima. Neke se stvari ne daju opisati, one se jednostavno osećaju.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Da...neke se stvari ne daju opisati one se osjećaju.
Nije u poklonima nikakva vrijednost ali spremnost zrtvovanja za nekog drugog je ogromna vrijednost. Mi svi mozemo reci da smo spremni za nekog nesto uraditi "zivjeti" ali najveći test je uraditi nesto za nekog a da niko ne zna da si to TI uradio/la. To je mana ljudi, da se ne znaju kriti iza dobrih dijela...malo je takvih. Znas kako kazu...najteze je sebi odgriznuti komad mesa (sebe) pa bilo to i mali komadic na ruci. Dokaz da je tesko zrtvovati sebe za nekog drugog bez nagrade, bez znanja da neko zna.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Čitajući komentare na ovu temu stekao sam utisak da gotovo svi govore o istoj stvari, pomerajući samo ugao gledanja. U svemu ima istine, naravno, ali primećujem da je suština ostala nekako u senci svih odgovora. A suštinski problem (po meni), u vezi ove teme je zapravo motivacija. Šta je to što nas motiviše da živimo za druge, da ih činimo srećnim, da ih uveseljevamo, da se zbog njih žrtvujemo, a ponekad možda i patimo?... Reč koja bi trebalo da bude sasvim logičan odgovor na ovo pitanje je - LJUBAV. Ali tu u stvari upadamo u zamku, gde je Tuzorov komentar (poprilično filozofski iskonstruisan),u kome kaže da svi na svetu osim "ja" su "drugi", potpuno na mestu. Jer ako je glavna motivacija da živimo za druge - ljubav, onda se to odnosi samo na ljude koji su nam bliski i koje volimo. A šta je sa ostatkom sveta?
U vremenu u kome živimo, ili bolje reći životarimo, na površini svog bića, gde je po pravilu duhovnost potpuno odsutna, voleti nekoga koga ne poznajemo, ili još bolje žrtvovati se za njega, spada u domen urbane legende. Da li je čovek u opšte sposoban za tako nešto? Što ovaj svet postaje urbaniji a tehnološki progres veći, u ljudima je sve prisutniji onaj životinjski instikt koji nas nagoni da obeležavamo i branimo svoju teritoriju, gledajući pri tom sa prezirom, nepoverenjem, pa čak i neprijateljstvom na ljude oko sebe. U jednom od svojih izlaganja dr. Vladeta Jerotić kaže da je čovekovo otuđenje proizvod nepoverenja, a nepoverenje je ništa drugo do nedostatak vere...