Erih Maria Remark

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pisac koji je podstakao moju ličnu zainteresovanost za knjizevnost. U svojim knjigama je davao oštru kritiku Svetskih ratova. Njegov je stil jedinstven. Pisao je o egzistencijalnim potrebama čoveka u doba rata, patnji, smislu zivota i ljubavi, bratstvu i preranom sazrevanju dečaka koji su iz školskih klupa otišli na front. Bio je veliki protivnik nacističkog režima. U knjizi "Iskra Života" izuzetno snažno opisuje teške uslove u jednom logoru za vreme drugog svetskog rata, okrutnost i iživljavanja nacističkih oficira. E.M.Remark je izuzetno vešt u dočaravanju slike na bojnom polju - velikim strahovima, nadanjima, osećanjima gladi, i pitanjima besmisla jedne velike zablude - uništenja čovečanstva, piše i o stanjima izmorenosti i nesanice. Vešt je da opiše promenu karaktera čoveka kada udje u vojnu uniformu- kada "mali" do tada neprimetni ljudi, na koje niko nije obraćao pažnju u godinama mira, postaju kompleksaši osvetnici sa instiktima za tlačenjem i uništenjem podređenih, poput Himlštosa iz romana "Na zapadu ništa novo". Verovatno je velik broj onih koji su čitali "Trijumfalnu kapiju", u kojoj se glavni junak, emigrant, a po profesiji hirurg, privremeno nastanjen u jednom jeftinom hotelu u Parizu, suočava sa traumama iz prošlosti (mučenja iz logora).

Da ne bi ulazio u neke detaljnije opise - predlozio bih svima koji nisu čitali, da pročitaju dela ovog sjajnog pisca; a oni koji to već jesu neka ostave komentar koji ih je Remarkovo delo oduševilo.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

”Ljubav! Koliko li to ime mora da pokrije! Od najnežnije nežnosti puti do najudaljenije pobune duha, od najprostije porodične želje do samrtne potresenosti, od obnevidelog žara do borbe Jakovljeve s anđelom. Eto, idem ja, reče Ravik, čovek od preko četrdeset godina, s iskustvom i znanjem, prosejan na filter godina, očvrsnuo, kritičniji, hladniji – nisam hteo i nisam verovao, nisam mislio da će to još jednom doći – a eto ga dođe, i sve iskustvo ništa ne vredi, sve znanje ga samo još vrelijim čini – a šta gori bolje na vatrama osećanja od suvog cinizma i nakupljenog drveta kritičkih godina?”

...

” – Šta ti znaš o meni? Šta znaš ti o tom kad u život u kom je sve postalo problematično uđe ljubav? Šta je prema tome tvoj jeftini zanos? Kad od neprestanog padanja odjednom postane zastoj, kad beskonačno Zašto postane konačno Ti, kad se, kao fatamorgana nad pustinjom ćutanja, najednom izvije osećanje, oblikuje se, i varljivo priviđenje krvi nad nemoćnim rukama postane predeo prema kome su svi snovi bledi i građanski?
. . .

Šta ti znaš o tom kad se otvore grobovi i kad se u strahu stoji nad mnogim bezbojnim noćima jučerašnjice – a ipak se otvaraju i u njima ne ostaje više nijedan kostur, samo je još zemlja u njima. Zemlja, plodna klica i prvo zelenilo već. Šta ti o tom znaš? Ti voliš zanos, savlađivanje, tuđe Ti, koje hoće da ti nestane a nikad neće nestati, ti voliš burnu obmanu krvi, ali srce će ti ostati prazno – jer u čoveku ništa ne ostaje sem ono što u njemu raste. A u buri ne raste mnogo. Prazne noći samoće su vreme kada raste – ako ne očajavaš. Šta ti znaš o tome?”

(E. M. Remark; Trijumfalna kapija)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Kod nas su Remarka prevodili mnogi, no dve kuće su najviše poradile na njegovoj popularizaciji: ''Otokar Keršovani'' i subotička ''Minerva''. Sabrana dela u izdanju ''Keršovanija'' pojavila su se ranije i sastojala su se iz deset romana. Taj prevod pokazao se literarno mnogo uspešniji nego ''Minervin'', no ''Minerva'' je sabrana dela proširila sa romanom ''Seni u raju''.

Ostaće upamćen po dva izvanredna anti-ratna romana ''Na Zapadu ništa novo'' i ''Povratak'' , koji čine jednu celinu. Sasvim sigurno jedan od najboljih opisa nastanka fašizma u Nemačkoj može se naći u romanima ''Tri ratna druga'' i , posebno, ''Crni obelisk''.
Šta mi je kod njega smetalo, ali opet ne toliko da ne bih pročitao sve njegove romane u oba prevoda? Opsednutost patetikom. Kasnije, kada je našim prostorom (ili - našim prostorima, kako to vole da pišu i govore polupismeni i neinventivni novinari) počela da hara pošast emigracije, prognaništva i izbeglištva, i to sam mu oprostio. Razlog je jednostavan: takvu i toliku količinu tuge i beznađa nisu uspeli , bez patetike, da opišu ni daleko značajniji i veći emigranti (Ovidije, Dante, Zola, Igo), no što je on...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Nekad sam ga mnogo volela, u ranoj mladosti. Pročitala sam sve knjige u izdanju "Otokara Keršovanija"; jedina knjiga koju nisam mogla da pročitam bile su "Seni u raju". Bila sam starija, otkrila sam druge pisce i možda sam bila zasićena.

Da je patetičan jeste, likovi su mu ponešto stereotipni, naročito ženski. U jednom blogu našalila sam se na njegov (i sopstveni) račun, odnosno na račun izvesnog klišea koji je patetičan, privlačan i zavodljiv (lepe, čak glamurozne junakinje koje piju, puše, boluju od tuberkuloze i na kraju umiru, ostavljajući junaka u još većoj usamljenosti i razočaranju).

Mene je pokvario (ako knjige mogu uopšte da "pokvare", naravno da ne verujem u to), bila sam previše mlada kad sam ga čitala i previše tužna. Na tu vrstu "kvarenja" omladine sam mislila: mladi ljudi se identifikuju sa likovima, osnovnim raspoloženjem i skriptovima gubitka ili nemogućnosti dobitka onog za čime se čezne ili ostvarenja sebe u svetu. A onda postoji opasnost da to sa čime su se identifikovali počnu nesvesno da "odigravaju" u sopstvenom životu.

Dakle, deco, oprezno sa čika Remarkom, u malim dozama i postepeno.

Moji favoriti su bili "Tri ratna druga", "Povratak" i "Trijumfalna kapija". Da, i "Noć u Lisabonu". Sad ste me naveli da počnem da se prisećam i drugih naslova - "Crni obelisk", "Nebo ne zna za miljenike", "Iskra života",
"Vreme života i vreme smrti". Neke sam skoro u potpunosti zaboravila.
Možda je vreme da ga ponovo pročitam ( i hoću, čim pretekne vremena), bilo bi zanimljivo videti kakav je utisak nakon svih ovih godina.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Potpisujem ove tvoje reči. Interesantno kako je Remark ostao na nivou srednjoškolske literature, a nikada u lektiru nije ušao. Ovaj tvoj post, Sorelag, lepo objašnjava i zašto. Povremeno uzmem neku od njegovih knjiga i pročitam dve do tri stranice i više ne mogu. Recimo da je jednoslojnost njegovih asocijacija to što me sada odbija od njega. Filosofi imaju lepu reč za tu pojavu - transparentnost. Lepu reč koju su političari i novinari iskarikirali i silovali, grubo nam namećući siromašnije značenje.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Imajući u vidu vreme u kojem je živeo delimično se može opravdati izvesna doza patetike. Možda je njegova patetika odraz uvida u razvoj i jačanje fašizma i njegove dominacije na nemačkom tlu. Naime, Remark je jako dobro predosetio šta će se dešavati. Mislim da se može prepoznati njegov bes zato što to velik broj ljudi nije mogao, a sve je dovelo do toga da je fašizam prevladao kritičku svest naroda.
Lično verujem da je sjajno oslikao patnje, strahove i strepnje ratnih generacija.
Zaista ne znam koju bih knjigu izdvojio kao najsnažniju. Ali po vlastitom mišljenju su "Senke u raju I i II" najtanje izdanje, možda baš zato što nisu direktno uključene u temu ratnih razaranja, već opisuju neizbrisive posledice koje rat ostavlja na svakog od nas.

Delimično se slažem sa vama oko toga da Remark unosi patetitiku u čitaoca, ali on je izvanredan "kritičar" rata. Mislim da je sa te strane njegova misao snažno edukativnog karaktera... veliki pacifista.

• 1Ovo se svidja korisniku: Sorelag
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Svakako da je Remark preteča pacifista i tačno je da to nije radio parolama i jevtinim sadržajem, već opisujući najskuplje iskustvo - svoje. Neke od knjiga koje su pisane u prvom licu jednine to i dokazuju. Posebno se po svojoj literarnoj vredosti ističe njegovo , verovatno najbolje delo, ''Povratak''. Ono nije toliko popularno kao ''Trijumfalna kapija'' ili ''Na Zapadu ništa novo'', ali je težina njegovih poruka neponovljiva. Remark se kasnije vraćao likovima i motivima iz tog romana. Možda ga je njegova prevelika želja da svima predoči težinu patnje izgnanika i surovosti rata i totalitarizma prevarila i primamila da se publici obraća uz pomoć linearnog i jednoslojnog kazivanja. Ostaje činjenica da je kao pripovedač izuzetno precizan i pedantan i da se iz njegovih dela može mnogo što-šta doznati u istorijskom smislu reči (opisi gradova, događaji, uniforme, naoružanje, svakodnevne životne sitnice i navike, itd). Roman ''Iskra života'' koji govori o životu u konc-logoru je pored romana Ane Zagers ''Mrtvi ostaju mladi'' jedan od najboljih romana s tom tematikom.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Slažem se Siriuse da je Iskra Života dočarala patnje Jevreja kao nijedna knjiga koju sam čitao sa tom tematikom. Čitajući tu knjigu ljudi mogu da uvide da njihovi životni "problemi" - ustvari i nisu problemi. Posle te knjige možemo da se zapitamo: Zašto svakog dana ne držimo osmeh na licu ako već imamo dobre preduslove za to?
Nisam čitao "Mrtvi ostaju mladi", ali ću je dodati na listu želja. Usputno hvala na posrednoj preporuci.

Ono što volim je kako Remark, očito verno, opisuje Pariz u Trijumfalnoj kapiji; ulice, kafane, jeftine hotele.
Takođe, ne znam da li se sećaš onog tako izraženog monologa glavnog junaka o besmislu rata kada se na frontu suočio sa protivnikom (mislim da je reč o knjizi Na zapadu ništa novo) gde je pokušao da spase život ratnom neprijatelju u jednom krateru između dve borbene linije...? Dugo je prošlo kako nisam čitao tu knjigu, ali znam da je utisak bio snažan.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

To mi je bila prva knjiga koju sam pročitao iz njegovoga opusa. Sećam se svega, naravno. Preporučio bih za čitanje i knjigu ''Mila 18'' Leona Urisa (snimljen je i film pod nemaštovitim naslovom ''Uprising''), kapitalno delo o borbi Jevreja u varšavskom getu. Knjiga je inspirisala mnoge filmove, pa i ''Pijanistu'' na posredan način.

Remark je u suštini pesnik. Njegove metafore su pesničke i to svaki književno-kritički znalac može da posvedoči. Zato su mu rečenice kombinacija šturog dijaloga i lepih, gotovo baroknih opisa. I kada su surovi, ti opisi su u suštini poetični. Ratište, najsuroviji pejzaž u ljudskom rodu i mašti, kod njega je često i nehotice intimistički opisivano. Imao je talenat da sintetizuje iskustvo, čak i u različitim žanrovima. U jednom romanu bavi se automobilskim asom, u jednoj krajnje prozaičnoj priči kakvu svako od nas može da ispriča. Možda je to ono što ga je stvarno sprečilo da dosegne svetske vrhove kad je reč o kritici. Čitaoci su svoje već rekli i on se konstantno već decenijama nalazi u vrhu čitanosti UDK statistike. To je sudbina pojedinih književnika. Radio sam izvesno vreme u biblioteci i tada sam se prvi put susreo sa fenomenom ''anonimne popularnosti''. Ljudi su masovno tražili ''Zagorku, gričku vješticu'' ili ''Ranjenog orla'', a ja nisam znao ko je to napisao...Čitaoci imaju svoje favorite, nezavisno od akademske kritike. Takvim favoritima pripada Remark.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Našla sam zapis (prepisani odeljak) u mom Dnevniku iz daleke 1978. godine i moj komentar: "plakala sam čitajući kraj. Sve je odjednom bilo strašno blisko, čitav jedan film mi se odvijao pred očima... baš kao da neko moj umire i ja ga gledam, i to je užasno."

Možda ovaj odeljak ilustruje na koji način on to radi, kojim sredstvima, a ona su, reklo bi se, svedena a efektna.

"Umrla je u poslednjem satu noći, prije svanuća. Umrla je teško u mukama, i niko joj nije mogao pomoći. Čvrsto je stegla moju ruku, ali više nije znala da sam kraj nje.
Ne znam kada, ali neko je rekao:
'Mrtva je __'
'Nije' - odgovorih 'ona još nije mrtva. Još uvijek mi steže ruku.'
Svetlo, nepodnošljivo, blještavo svetlo. Ljudi. Lečnik. Polako sam otvorio šaku. Patrisina ruka je pala. Krv, izobličeno, ugušeno lice. Ukočene oči pune patnje. Smeđa svilena kosa.
'Pat' - rekoh, 'Pat'.
I prvi put mi nije odgovorila.
'Htio bih ostati sam' - rekoh.
'Zar ne bi trebalo najprije' - upita neko.
'Ne', rekoh. 'Iziđite. Ne dodirujte je.'
Sprao sam tada sa nje krv. Bio sam kao od drveta. Očešljao sam joj kosu. Počela se hladiti. Položio sam je u svoj krevet i prekrio je pokrivačem. Sjedio sam kraj nje i nisam mogao ni na šta misliti. Sjedio sam na stolici i zurio u nju. Pas je ušao i sjeo kraj mene. Vidio sam kako joj se lice mijenja. Nisam mogao ništa učiniti, već sjediti i gledati u nju. Osjećao sam se praznim. Tada je svanulo jutro i nje više nije bilo."

Moj tadašnji komentar post festum:
Robi se verovatno vratio Kesteru koji je jednom rekao "Sada smo samo nas dvojica." Kesteru koji je prodao "Karla" da bi on i Pat mogli da ostanu u sanatorijumu. "Karlo" i Kester, "Karlo" i Lenc, "Karlo" i Pat. Ostali su zaista samo njih dvojica. A pored njih, kao u filmu, dve senke - Gotfrid i Patris.
Opet će Lokamp piti i noću obilaziti barove, samo da ne bi sedeo sam u sobi gđe Zalevske i mislio o tome kako je tu nekad sedela i hodala Pat, gledala se u ogledalu i šminkala, oblačila za izlaske i sa njim pila rum.

P.S. Iz nekog razloga u mom prepisu mešaju se ekavica i ijekavica. Izvinite zbog toga.