Hermann Hesse: Rosshalde

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

"Rosshalde" je svojevrsna oda prekoj potrebi stvaranja umetničkog dela. Pitanje koje se nameće je da li umetnik nužno mora biti usamljenik? Ne samo fizički, odlaskom na udaljeno mesto na planeti, u Indiju, Hesseov umetnik traži i u samome sebi prostor "u kome bi njegove patnje, brige, borbe i preganjanja postala daleka i bleda, u kome bi mu sa duše otpalo stotinu malih svakodnevnih tereta i u kome ga obavija čisto ozračje bez krivice i patnje". Lično, ne znam za briljantniju definiciju stvaraoca i njegove nasušne potrebe da živi i stvara, uprkos svemu. Jer, veliko delo zahteva žrtvu, najčešće najveću koju stvaralac može da prinese. Svakodnevnica, život bez stvaranja, neizbežne porodične razmirice, za Hesseovog umetnika su sramota, nešto što se prikriva od drugih. A sramota rađa nesreću. Stvaranjem, radom, on dobrovoljno zida kulu u koju se živ zaziđuje i koja ga sklanja od pogleda i od sveta. Usamljenost i duševno samomučenje stvaralac kao tajnu krije na jedinom bezbednom mestu – u svojoj duši, odakle usamljenost tvori nezasiti poriv za stvaranjem. Odatle vodi poreklo i "ona neobična žalost kojom velika umetnička dela ispune tihog promatrača"...

(Ceo tekst - prikaz knjige možete pročitati na [Link mogu videti samo ulogovani korisnici])

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

"Veragut je do sada vodio neprirodni, ali dosledni život čoveka koji se dobrovoljno zazidao, koga život više ne zanima, a čije se bitisanje pre sastojalo od podnošenja negoli od doživljavanja života".
"Patio je i borio se protiv patnje, buneći se i mireći se sa sudbinom, a sve se završilo na tome da je pustio da stvari idu svojim tokom, održavajući sebe samo za svoj rad".
"Opet je bio sam i osećao se još prazniji nego pre...Najsrećniji bi bio da je negde daleko, gde za njega niti ko zna, niti za njega pita"...

osećam da umetnikov životni put( kao uostalom i životni put bilo koga od nas) u vrlo maloj meri zavisi od njega (ili od nas samih), a u velikoj meri je predodređen, ne bih rekla sudbinom, nego time što je svako od nas neponovljiva, jedinstvena egzistencija i ima svoj način komuniciranja sa svetom.i kao što svako od nas teži da se iskaže, on se iskazuje u svojoj sferi, kroz ta dela..i uvek je prisutna ta glad da se kaže, da se stvori što više i da se za ono što se želi reći pronađe savršen izraz. a sve to zahteva vreme..vreme koje se oduzima od porodice, od prijatelja...
e sad, muči me pitanje...
ako se recimo jedna tako fina, tanana dušica odluči da potisne u sebi taj demonski nagon da porađa iz sopstvene patnje, žrtve i samoće dela koja će ga nadživeti... da potiskuje zato što odbija taj put samoće i stradanja...zato što mu ne veruje... da li će s jedne strane načiniti greh prema talentu koji joj je Bog dao? i sa druge strane - da li će ikada uspeti da se iskaže na drugi način i da bude zadovoljna, mirna i srećna prihvatajući standarde onoga što se zove prosečnim i normalnim...
taj krst umetnika ponekad se može naslutiti u jednom neusmerenom nagonu za stvaranjem, potrebi da se čovek iskaže u određenoj formi. ali da bi se stvarala umetnička dela...heheee... za to treba posvećenosti i vremena..rada..

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 22 Jul 2009 22:41

Стваралаштво је нагон који се не може сузбити.

Dopuna: 22 Jul 2009 22:46

Да је демонски - јесте, али се уметник саживи са демонским у себи. Ако остварује дела за вечност, није битан он, он је еманација духа свих.