Treća strana medalje

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Mimohod

Prolog:
Bio je običan dan, otišao van, obišao grad, pazario stripove i pivkanicu, kao car. Klopn'o pljeku, video bilbord sa Džekom iz "Losta", i dok sam ček'o da trola dođe, piva zvekn'o sam pola. O da, dan je bezvezan i divan, svest k'o usporeni snimak, nek se stvarnost kotrlja. Ali tada, ko zna zašto, videh bus, koji baš tom stranom na koju gledam prođe časkom, al' dovoljno da vidim lice... ...i da vreme stane.


1. strofa:

Samo pogled. Sudaren s mojim, raspuče se, pažnja kriknu; iz pogleda iscureše žmarci, zubima za kičmu, pijucima za dušu - čista sabotaža nirvane. Piljeći nemo ka busu, kažem vremenu da stane. Samo pogled, zar ne? To me prenu na tren. Nekuda krenula svest, samo slučajnost, to je sve. Samo lice na staklu busa, oči u prolazu. Ja uvek rasejan, ne znam ni šta mi bi da zveram tu. Al' eto, ima lica što ulube lobanju, pa se pitaš ko li su? Slično kao kad boli zub, a ti jezikom čačkaš, ne mož' da se maneš, mada smeta. Vrag bi znao šta nas tera da čačkamo bolna mesta. Ko su svi ti ljudi, što ih u prolazu srećemo? Glupi pogled. Ništa više znati nećemo. Al', odjednom, neka seta seti te na svrhu svega: svi smo mi hladni, k'o fol, jeb'o romanse iz poema. Al' ova kora tu gore je zbog kamuflaže i fore. Tamo ispod, vapiš ipak da srodne duše postoje. Da joj s licem psiha priznaš da ne vidiš druge žene, da će se desiti kraj tebe - ako ona ne bude kraj tebe. Onako s dečačkom patetikom, čisto naivno i smešno čak, k'o da je za tri dana zvezda pad i sveta smak! Onako kako priznajemo samo onda kad smo mortus. Onako kako trezni lažemo za istu stvar. Onako kako se tešimo da je u nedostižnom čar, dok šakom teramo mušice mašte u mrak.

Refren:

Mimohod. Svet je mali, osim kad to hoćemo (I sve je samo mimohod). Stvarnost se saplete na tren (samo na tren) i to je to. Mimohod... samo tren.

2. strofa:

I setih se Big Mazija – hm, taj je jeo satove. Kakav car, a možda je imao višestruke razloge. I, šta ga znaš, vele ljudi, čudni su putevi gospodnji. Možda, ali lavirinti su samo ljudski, prokleti k'o i mi. Mada ponekad stanu u poneki stih. Al' samo kad se njima ćefne, pa ni tada ne znamo šta s tim. A ko si ti? Kuda si išla? Na posao, možda? Kafa u kancu, hrpa papira, tvoje pažnje konak. Ili pak - šank i mrcine što ti kriče na sav glas svoje glupe istine noćima, ovako kao ja sad. Ili si išla kod dečka? Hm, pametan tip, svestran, ali kilav u krevetu, pa švrljaš a on pojma nema. Možda te noćas izmasakrira, špaklom skrcka sinuse, jer je baš krečio gajbu, crveno dekoriše zidove. A možda ste srećni, izvini što mi prvo sine morbidno. Možda ste pukli, ali biste ipak hteli ponovo, pa si baš bila pošla na svoj prvi novi stari sudar. A možda se samo heftate i baš vas izbole za sutra. A možda bi baš meni bila ta, i, vidiš... ja tebi taj, znaš ono: troje dece, kamin, raj - sve kako treba. A možda sam samo blesav što večito budan dremam i serem koješta, serem tamo gde čuda nema. Al' čudna neman ipak mi sela na dušu večeras... Ko si ti, šta me to muči kroz tebe? Ne znam.

Epilog:

Te noći sam usnio jedan neobičan san: na megdan me zove crni čovek, u ruci mu mač. Ja goloruk vičem da to nije fer, al' ode glas, ode skupa s glavom koju mi odseče u taj čas. Al' kako već biva u snu, nekako sam ipak živ: glava gleda sa poda ubicu i otkriva trik: tek tada videh jasno, sa tog malog razmaka, da to u ruci nije mač, nego ogromna kazaljka.

Marčelo

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Samo sam čekala...

Marčelo-Ponos

Ti, tvoji roditelji i tvoj grad... večni ljubavni trougao.

"Šta ćeš da budeš kad porasteš?" Kažeš, to i to ćeš.
Oni ne bi da te koče, ali ipak znaju bolje.
E, onda, procep: nisi ono što je plan očev,
a i keva ima svoje, al' ni to nije tvoj hleb.
Oni misle samo najbolje, oni znaju šta rade...
Istina, al' se ipak dele na dve kaste:
a) Uspešni su, pa moraš i ti
i b) nisu uspešni, pa zato moraš ti.
A ti si mali drkoš i, gle čuda, imaš "hir"
da u umetničkom nemiru sebi tražiš mir.
"O, ne! Loš sin, kanda nije skroz čist!
Zar u današnje vreme? Šta ćeš da jedeš, moj ti?"
Umesto podrške, sledi pogled kameni.
Nije opcija da ih razočaraš i osramotiš. Ali, hej!
Svoje puteve sam biram - to se ne zove inat,
nego ponos - on je pogon u žilama što čini da plivaš sam,
za svoje 'ja', za svoju stvar.
Matori shvate da si car kad im drugi kažu da si car. To tako biva,
i nema ljutnje - važna je briga. ...i, da,
biće ponosni na tvoj 'ponositi inat'.

Refren:
Dotaći sunca zrak, i to sam - znači stoput opeći dlan.
Čak kad misle sve naj - opet, nisu ja.
Svoju stvar najbolje znam sam.

Pošta 35250, s ponosom predstavljam 'Ćin:
nađeš me u "Sokaku", cirkam gorivo za skill.
Izborio se za stih, našao recept svoj:
solo revolt, pod đonove zabio bol!
...ali, som ostaje som - ipak probiju moj gard
kada kažu da ne pamtim ko sam i odakle sam.
Nisam otporan, te vakcine nikad neće biti:
ništa ne štiti od pakosti što je pletu ljudi sitni.
Ruže što do juče meni trnjem hrle
sad žale što ih s ponosom ne zadenem za rever uvek.
Ja dobro znam ko je tu bio i kad,
ja volim grad - ali nikada celi grad, pa je
najlakše srati da čoveka menja uspeh.
Ja ne dižem nos, ja samo od takvih dižem ruke.
Kad u apoteci savesti nemaš serum protiv pakosti,
jedino u tuđoj propasti sebi rađaš radosti
- postoje takvi, zato popizde kada rokaš carski.
Ili se, pak, glupo slavi što je uspeo "naš mali" ("...'de si, mali!")
- kao da si svačiji - a nisi, naravno, ne:
Eho podsmeha podseća šta je bilo pre.
Al' neka ih, ej: najbliže društvo deset godina
nije promenilo sastav, pa smo sad već rodbina.
Oni ponosni na mene, ja blistam što imam njih
- uz njih mi je ponos sit, i ostajem ponosit.

Refren

Ljudi često greše oko toga šta je podrška,
misleći da je to aplauz kad se slavi pobeda.
Zapravo, šta će mi bodrenja kada već steknem ordenja?
Čemu rame za plakanje onda kad je vreme osmeha?
Sve možeš sam tad, ali kad sam sam, kad krene loše,
kad je mrak dna i jak jaz između mene i volje
- onda, i samo onda, vredi iskren stisak ruke
i topla reč - i samo tad si blizak, druže.

Deca tuđih nada, deca malog grada... čemu ta ljutnja, na šta, u stvari, spada?
Na nas, jer nismo to što ste hteli od nas, il' na vas, što to niste videli ranije?
Čuvam se promene - putem promene, al' u džepu nosim snove sve... i samo ja znam domete.

Refren

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

@Limit
samo ccu da kazhem: A-HA-HA... kao pozitivnu reakciju na pesmu... tj.na tekst pesme.i da izdvojim:

"Onako kako priznajemo samo onda kad smo mortus.
.....

A možda ste srećni, izvini što mi prvo sine morbidno. Možda ste pukli, ali biste ipak hteli ponovo, pa si baš bila pošla na svoj prvi novi stari sudar. A možda se samo heftate i baš vas izbole za sutra."

nekad ume Marchelo....

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ma ume..

"Da li sam stih-linija ili osoba?
Ja nisam ti, ni ti ja, i još ovo znam:
nisam ono što o meni kažu tvoje reči,
al' nisam ni onaj od juče. Sad sam neko treći."

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Meni se najvese svidja pesma ,,Tri prsta'' ,takodje sa ovog albuma. Kad god je slusam uvek se najezim,kao i kad slusam SVETI BES.