|
Kroz zimsku samoću
Probuđen i ostavljen
u hladnom,
praznom kupeu,
voza koji je krenuo...
Iako sanjiv,
ranjiv poput deteta koje se tek rodilo,
skloniću ovaj pokrivač od blata,
sam.
Zar je moralo tako da se desi?
Sada, kada mi je najpotrebnija
tvoja ženstvena motivacija
zurim u zamagljeno staklo.
Sa zgnječenim srcem, koje trpi težinu praznine,
ja moram da ispravljam kalup u kojem sam zarobljen,
jer, vagon samoće staje tek
kada otopim stegnuti okov što nas je razdvajao.
Često me šine vode kroz duge tunele.
Tada, natopljen sećanjima
ja sklanjam se ka dnu, ležim rastvoren.
Mračni plafon se spušta, pritiska.
Tek poneko primeti usamljeni vagon, i mahne.
Kroz pokisli prozor posmatram decu,
zagrljene parove što šetaju žutim parkovima.
Možda vidim i vas...
Misli su opet lako skliznule ka tebi,
u ona vedra jutra, koja smo čekali zajedno.
Sada, ti dani izgledaju srećno,
bio sam ispunjen tobom, disao sam ljubav.
Iako si bila daleko - osećao sam miris tvoje nežnosti.
Sanjao sam tvoj pogled, dodir, tvoj meki, vrući, obraz
što je gasio i palio moj nemir
koji je ponizno drhtao pred tvojim prisustvom.
Po ko zna koji put razmišljam o nama,
o nama koji smo postojali samo u nadi, na plafonu moje svesti.
Preturam po davnim senkama u potrazi za greškom, pitam se šta bi bilo da sam...
Uzalud tražim izlaz iz ove priče.
Grejući promrzle prste svojim dahom, tiho
odlutam u dane koje nisam doživeo,
o kojima sam maštao,
i zbog kojih sam gorio, noćima.
Nedostaju mi tvoje misli,
nemam sa kim da podelim sebe.
Nedostaje mi duša
u kojoj mogu da se izgubim.
Voz nastavlja da se vuče mesecima.
Gde je tome kraj...
(Predrag Damnjanović - 17.11.2003)
|
