offline
- Limit
- Melanholik
- Pridružio: 23 Jun 2004
- Poruke: 3996
|
Јутро - рађање. Једног дана, у неком месту, које ћемо овом приликом назвати Душа, родио се једна мали идеал. Родитељи решише да га назову Љубав.
Љубав је имала срећно детињство. Расла је уз особе које су је волеле, нашла добре другарице Веру и Наду. Волела је да јури по Души, да понекад завири у онај велики дворац на острву, кога су називали Срце. Њој је то име било смешно јер је срце увек замишљала као нешто округло, црвено, а замак Срце баш и није личио на то. Колико се само малена Љубав радовала када јој је Нада причала о прелепом цвећу, другим идеалима, осмесима... Једва је чекала да одрасте и упути се у тај иделни свет пун миомириса и боја... Могла је својим родитељима Срећи и Разуму да сатима прича шта ће све урадити, шта ће постати... Све је смислила до последње ситнице... Па, увек је тако. Детињство нам прође у стварању планова за живот у безбрижном свету, али...
Дан - живот. И тако је пролазило време. Љубав је расла и развијала се. Постала је свесна да ће најзад изаћи из колевке и предивног света у коме је живела. И радовала се због тога. Али, чим је провирила ван омотача Душе, уместо врућег ветра који је очекивала, на лицу је осетила ледени ветар. Обузела ју је језа... Пожелела је да се врати, али, авај, већ су се затворила врата иза којих је остала сигурност... Остала је сама на ветру... Оно Сунце о коме јој је Вера причала скривало се из облака... Погледала је око себе и није видела Осмех већ Гримасу, није видела Срећу већ Бол... видела је Страх, гледала га у лице... Чула је јауке, била у мраку. “Само помрачење Сунца”, помисли. “Да, само је то. Не желим, не смем да будем слаба... Знам шта су ми говорили, знам да сам мислила да ћу овде видети само лепоте... али морам да прихватим да, бар за сада, идеално не постоји. Али, нећу да посустанем! Знам да су ми малопре ноге отказале послушност, да сам хтела да потрчим или бар да паднем... али где? Опет бих се вратила на место одакле сам побегла. Земља је, ипак, округла?! Зато сам решила, сада, када гледам овај облак несреће на небу, да учиним све да га склоним, да га разбијем. Ако Сунце не може само ја ћу му помоћи. Једном ми је мој отац Разум рекао: “Направи колаче живота. Почни са сировом реалношћу, користи доста оптимизма, позајми нешто од Вере и Наде, зачини светлошћу и украси пољупцима. Можда нећеш постати врхунска домаћица, али ћеш дефинитивно постати најјачи идеал.” Ја цени себе! Верујем у себе! Неће ме сломити ма колико се трудили! Успећу да остварим свој циљ и циљ свих идеала пре мене: да постанем СТВАРНОСТ!” И тада је мали идеал Љубав постао велики, огроман. Јак и стабилан.
Ноћ... не, нема ноћи. То је превише дуг и велики појам. Смрт... не, нема ни тога... Постоји само сан и помрачење, које не траје дуго. Љубав живи и ради успешно. Нашла је нове пријатеље. Чак јој се једном приликом учинило да је видела свог двојника... Можда је то био само привид... Али она зна оно најбитније: да се не треба никада предати. Да треба ићи напред, насупрот олујама и мраку, да треба корачати храбро и свима делити колачиће живота.
|
