offline
- Bane san
- Zaslužni građanin
- Pridružio: 19 Jul 2013
- Poruke: 646
- Gde živiš: ZR
|
Napisano: 16 Jul 2026 11:10
Имам и Маријин речник.
Жао ми је што си га омашио. Био је сјајан професор, али и јако добар човек. Као декан је био вољан да сваког саслуша, помогне.
Већ у пензији, дошао је на неку прославу, шта ли, у 329.У повратку из тоалета, место тамо, забаса ми у библиотеку.
Деменција, баш ме је растужио.
Dopuna: 16 Jul 2026 17:35
Него, да се вратимо Јапанцима.
Беше то 1988. (или '89?). Дани културе Јапана у хотелу Југославија. Манифестација коју је организовала, пратила (и спонзорисала?), њихова телевизија NHK, са чак 150 учесника.Било је ту разних уметности и вештина. Ревија кимона кроз периоде, са манекенкама које су их носиле, калиграфа, музичара, мајстора оригамија, гоа... Шарено и атрактивно. Између осталих и госпођа која је направила од папир машеа читаву панораму јапанске улице из '30. година. Људске фигуре високе десетак сантиметара, али дрвеће, клупе, део пијаце. Ауторка је десетак година то смишљала а 20 стварала (или обрнуто?). Сви смо били ангажовани каао испомоћ и преводиоци. Манифестација је трајала 10-15 дана. Тренутке предаха сам махом проводио разгледајући ту дивоту и стално налазио безброј фантастичних детаља. Рецимо, на пијаци бака продаје поврће, где су венци црног лука израђени хипер реалистички, на белом су се разликовали и ченови. Поред друга бака продаје рибе које пливају у чабрици, а маче се прикрада с жељом да се заслади.
На проби бине, манеканке у свакодневној одећи планирају кораке. Једна у фармеркама и чизмицама, хода као чељаде са посебним потребама, газећи са прстима ка унутра, уз некакав трзај. Ниђе логике, али је све било јасно када се појавила као дворска дама периода Хејан. Мученица натоварена са "ђуни хитое", 12 кимона обучених један преко другог, укупне тежине као џак цемента. Скути и рукави вукли су се по бини, па је морала пре начињеног корака да ногом то гурне у страну, како би закорачила.
Уз остало, запало ми је да глумим конферансијеа и асистирам сјајном музичару који је свирао њихову фрулу (флауту?), шакухаћи. Публика је комуницирала са извођачима, питала шта их је интересовало. Мени се јавио баксуз да пита од чега је инструмент направљен!? Питам уметника, па удри по џепном речнику. Нађем то дрво, кажем како се зове, чак и латински, научни назив. При томе се оградим, назив ми баш ништа не значи, има ли можда ботаничара у сали? Било га је, па сам изгрђен што не знам, а у Јевремовцу, као и другим парковима га има!
Демонстратори израде фигурица оригами су били веома занимљиви, куд мајстори, још су делили папир и упућивали публику, да се окушају. Њима су испомоћ биле две колегинице, од којих је једна сасвим упућена, друга ни мукает. Логично, буљуци деце су салетали ову другу "Тето, како ово?", а она их пребацивала другарици.
Било је исцрпљујуће али лепо искуство. Мерачио сам да скинем пар постера када се манифестација заврши- да не би!? Народ је оглодао све са зидова, остао је само педаљ лепљиве траке.
|
Бр. 20 април-јуни 1989.
