offline
- tiringer
- Ugledni građanin
- Pridružio: 17 Apr 2006
- Poruke: 364
- Gde živiš: u jednom srcu
|
ovo sam "iskopala" negde, svidelo mi se, pa evo da podelim sa svima vama
Nadam se da se nece ljutiti sto sam ovo postovala, to zasluzuje da ne ostane negde, u nekom cosetu, zaboravljeno.
Ako procitas ovo, javi se da znam da se ne ljutis sto su tu.
* * *
... Ne boj se niceg mala moja,
strah je samo obmana sisla sa usana
sanjaj i probudi se, ostvarenje ceka
ko sudbina
Ne boj se zelja moj cvete,
zudi, zudi, duboko udahni
vazduh sto ostvarenje nam daruje,
nama, malim ljudima
sto hode sa strahom na usnama
koji se dive kuraznim zvezdama
koje nam staze kazuju.
Zato budi jaka mila moja,
skini masku sa njihovih lica,
zagledaj se u njihove oci,
izazovi ih na tezak boj,
neka znaju da plasljiva nisi,
ostvari san koji odavno u sebi kujes
potpisi se na astro stazi.
Duboka je Nepobitnost Mojeg Postojanja,
Dugacak je Niz Mojih Tananih Osecaja,
Previse je suza iz ponosa
osusenih na pragu bitisanja naseg
sto ih izlih u nepresusno more
koje tvoje oko videlo nije,
i moras duboko da zaronis,
da procitas sta utisnuto stoji
na zidinama porusene, drevne Atlantide
Koju eonima uzaludno traze.
Kad padne noc u nasa malena srca,
kad izbor nam postane stran a ceznja tuzna
na vrata pokuca a taman je ovaj grad,
pun laznog sjaja, semena lazne istine,
sa srcem sto sve manje kuca
da se sto manje cuje,
da niko ne oseti sta ono zna.
Provlacimo se kroz centar suza
jedna noc je kratka za sve ono sto
mozemo reci i napisati u notes,
on je put plave hartije,
ni mali, ni veliki,
taman toliko koliko nase srce pise
sa volsebnom olovkom
po nebu zamisljenom,
po prstenovima ljubavi
koji su sa kisom pali
bez znanja drugih
oni sto ne cuju zov neba,
zov Zemlje ljubavi.
Zivot je pun tvojih snova,
Koje ne otkrivam nikom,
ni adresaru, ni rokovniku,
oni te slatke tajne sad cuvaju
od humanih ljudi,
sto kraj tebe prolaze i
radosno te gledaju.
Kada to pokusas da ispricas onome kome treba
zudnja se gubi a ruka se koci puna stida.
Reci jednom iskreno,
zapisi u notes sto vec odavno ceka prazan,
reci vetru, mozda ce bas on poslati poruku
onom kome treba, mozda ce on krilima nosen
znati kome treba istinu dati,
ti znas da on nece zalutati.
Mreze bez Riba,
Kavezi bez Ptica Zlatokrilih,
ljudi bez srca, kuce bez glasa nevinosti
pesma bez tuge, oci bez sjaja iskricavog
sve je prazno i otudjeno stoji
cekajuci nemo promenu sveta
uranjajuci u crne rupe.
Ledena stopala crni ples,
Zemlja topla, veliki stres.
I bez smokvinog lista,
i bez Eve i Adama
i bez greha
sislog sa usana
i bez plesa crni ples.
Cutim, svoje slutnje prikrivam,
cuvam ih samo za sebe,
nikom ih ne pokazujem,
ostavljam ih u kutiju sa uspomenama
gde samuju.
Ne zelim da otvorim tu Pandorinu kutiju
gde je smestena moja bol
njeno skloniste niko ne zna,
ona je duboko u mom srcu
i u bezdanu moje duse,
ne zelim da to mesto niko pronadje.
Zelim da to ostane samo meni znano,
znano mesto gde polu-tama vlada
zato cutim, ne govorim nikome sta ta pomracina skriva.
Povericu tu tajnu samo ovom papiru
jedino je on dostojan da tu tajnu zna,
obecao je da nece nikom reci
ponosan sto sam mu ukazao poverenje
sada moju tajnu samo on zna
verujem mu jer se zakleo svojom necujnom zakletvom.
Iscepali smo slike na kojima smo mladji,
izgubise se glasovi sto mutirase tek,
prohujase godine sto nas vezivase kao ogrlicu biseri.
Zaboravicemo lekcije duge
i zvono sto oslobadja od odgovornosti i straha,
nikom vise ne pomazu dosaptavanja tiha nasa.
Slike se iscepase, izlizase, izbledese,
glasovi odebljase, ogrubese
i nema nas vise zajedno osim u
ovoj nostalgicnoj pesmi.
Tvoje oci su Sopenove Etide,
cini mi se da sam njihov sjaj video vec
negde daleko, dok si ti za klavirom sedela
zamisljena stvarajuci rajsku muziku.
Sreo sam, siguran sam,
i secam se te noci
svirala si te Sopenove lake note
kao da su one za tebe napisane,
kao da si ih ti ljubavlju dozvala.
Sopen ne zna kakvu naslednicu ima, a mozda i zna
tajna je medju zvezdama koje mu one sapucu.
Da li si ga ikad videla u snovima,
da li te je on naucio nauku neznog dodirivanja,
neznog dodirivanja po klaviru?
Navire tvoj lik kao nacrtan,
kao naslikan na sarenom platnu,
kao zasencen senima sumskim,
senima zelenog tona.
Kao ususkana barsunom da si,
tananim vlaknima koji kao da zbore,
kao da me opominju da prikradas se
korakom nemim i sporim
koji zudi da prikrije prisustvo tvoje,
tebe - zene koje nema.
Ali uzalud se trudis,
tvoja prividnost je slaba,
tvoje cini dostojne su mladog carobnjaka
pa sam tvoje magije oslobodjen
i tako oslobodjen sanjarim.
Stupam na stepenik taj,
hrabro i bez stida,
sa njega povratka nema,
silazenjem eho unizenja se sprema
Dajte mi kljuc od neba,
bez njega survacu se sa ove visine sveta,
jer bez kljuca nema mi puta,
bicu razapet na hodocascu strasti.
Ako ga izgubim
ostacu samo jedan od mnogih
u inicijaciji bez kraja
koja savrsenstvu vodi.
Jer covek se zato rodi
da ponosno napred stupi,
da se zanosno uspe
na presto neizmerne casti
koji mu se od zacetka nudi.
Zato smelo napred stupi,
ne napustaj svoj put,
vecno njega prati.
Kraj je ove noci,
odlazim u mutnom sjaju,
bez plasta i maca,
bez traga ostalog iza mene,
bez mirisa gubitka i poraza,
odlazim da me niko ne nadje.
nastavlja se... ima jos...
Dopuna: 10 Sep 2006 21:32
...
Lutaju putnici mladi,
lutaju ovom stazom,
lutaju bez cilja,
bez odredista, bez konacnog odredista.
Jednog dana nece vise lutati ovom stazom
i oko ih moje videti nece,
bice na nekoj drugoj stazi,
koja se prostire daleko od mene.
Pala je kisa,
Kosa mi je bila mokra,
kao da su godine padale na nju,
kao da su je suze prekrile.
Pogledao sam se u ogledalu
video sam njene suze na mojoj kosi,
one su nemocno padale
i shvatio sam da sam je povredio.
Nista nije tako hladno
kao tvoje stopalo
u sred letnje zege.
Ono hladi tako da osetim studen
i setim se duge i hladne zime.
Leto je tu, suvo je i sparno
a nema ni daska vetra
da rastera zegu.
Nema ni tebe
odvela te je tvoja sestra
devojka sa belom kosom,
kraljica cetvrtog godisnjeg doba.
Otisla si sa svojim ledenim stopalima,
i samo ponekad
kad je zima cujem korake u mraku,
ucini mi se kao da si to to
i tad se setim tebe.
Kisa, kisa, samo kisa,
nema niceg osim nje,
poplavila je osecanja burna, luda
i zalutah u sumi prekobrojno puta
bez nade da cu naci otkrovenje
kako da se vratim nazad
u proplanak gde sve vidljivo je.
Bludne usne nocas ljubim
tvoje su daleko negde,
zalutale u sumi voljenih ljudi,
zatrovana otrovima bludis.
Trazis fluid tudji
otiske celivanja dugih
zato propast odvec slutim
jer osecam miris zaludne ljubavi.
Muzika nize neke tihe note
kao znamen vajkadasnje tuge
tuge sto nocima skriva
drevni maester iza sanjivog klavira.
Secao se oseka i plima
grleci dirke proslog vremena
trazio je note sfere
trudeci se nezno sa puno volje
nadajuci se da ce jednom dostici san
da sa orkestrom svira
kad dodje njegov sretan dan.
Leteci bez krila
uzivam u ekstazi
pri sjaju punog Meseca
sto naginje se nad mojim srcem.
Muzika njegove renesanse
bojeci zimu u leta
vraca me iz magnovenja vascelog sveta.
Daj mi snage, imaginacije,
ucini me faraonom svesnosti,
uvedi me u svoju crvenu sobu
u prostoriju tanane spoznaje.
Ne dopusti da budem prosecan,
jedan sto u cekaonici stoji
koji nece osetiti cari tvoje jer poklonik tvoj nije.
Trava se njise pod udarom tvojim
o vetre, najokrutniji macu,
priroda bi htela da pupi,
da nas svojim tonom budi,
da nas tesi, ali uz placne zvuke opore jeseni
zivot nam neprimetno bezi.
Usao sam tiho u vrt
u dubinu crvenog kruga
punog svetla sveznanja,
od tada me nemir obuze
nedoumica da li cu zadrzati mesto
u dubini tog zraka
da li cu i dalje gledati
u to svetlo spoznaje
jos dugo, dugo vremena
nespokoj nikako da ode.
Jos jedna noc se spusta u moj zivot
tiho, necujno,
u plastu od somota
na vrhovima prstiju
kao devojka svakom obecana
a nikom poklonjena.
Ulazi ali kratak je njen ostanak
kao boravak najboljeg prijatelja
a kada ode svakom nadu nudi
da se ce skoro vratiti
da sa nama ponovo druguje.
Upotrebljavajuci sestar
crtam kruznicu zivota svoga
Naziru se kruznice godina,
tackice meseca,
i minijature svakog minuta.
Ovaj efemerni crtez
ostavicu kao uspomenu
na stranu i zaboraviti ga
kao da nikad postojao nije
i promenicu sve u sebi
u crtez drugacijih boja
na jednom novom listu
koji prazan stoji.
Kraj ognja sto nas greje
osmehom svojim slatkim
treba ostati vecno,
pored tog ognja sto nas greje
ali svojom vatrom ne pece,
ne vredja ni srce, ni telo a ni dusu tvoju,
uvek se raduje kada te ogreje,
time se snazi.
Ova je noc kad se dusa gubi,
pod naporima ceznje vecne
sto me blago celog obuzima
i zarobljaju u okove svoje
koji tako slatko sputavaju
u hodu zivota,
u hodu zivota koji mi je podaren,
podaren jednom zauvek
u bezmernoj noci toj.
U ovoj noci razum se gubi,
lako i bespovratno,
gubi se na najsladji nacion od svih koji mi se nude
otvoreno i bez stida,
kao knjige neprocitane,
kao prijatelj koji tajni nema.
Ja okusih taj ukus neopisivih i neprobanih cari,
iskustvo nepojmive snage
poledeh i izgubih dusu
a bez ijednog greha
koji okajati treba.
Dodjite prijatelji,
postanite braca moja,
kusajte samnom ovaj ukus carni,
pridruzite se mom utisku,
pomirisite miris ove noci u ekstazi
zauvek zajedno u vecnosti ove noci ostanite!
Negde daleko u prerijskim zabitima
jahao je jedan konjanik
konjanik na mladom vrancu
osmehnuo mi se sneno
i ako ja tom prerijom hodao nisam
i nisam imao konja za trku stvorenog
kao sto ga je imao on.
Neko mi sapnu da njega nemiri vuku
da luta i trazi izgubljenu Indijanku
koju on samo jednom vide,
jednom vide i zauvek mu u srcu osta
a njeni plemenici odose
na neko drugo mesto
njemu neznano da se sklone od nadolazecih konjanika.
... sledi jedan deo koji ne mogu procitati...
Pohodi nocas ove puteve,
pohodi svugde gde bila nisi,
pohodi i tamo gde te ja nikada odveo ne bih,
na one prostore meni neznane.
Predji staze i bogaze,
pusti da te srce vodi,
icices pravo bez zastanka,
pravo prema cilju,
posalji mi izvestaj
kojim cu sve saznati
o pohodu tvome
na pohodu mladih duhom,
pa i ako traje sedam godina,
izdrzace srce tvoje,
izdrzace telo tvoje
jos nenaceto,
izdrzace sparinu i toplotu,
izdrzace hladnocu dugih zima
i snaznije ispricati novu pricu.
Pozeleo sam da ozivim san,
pa da bude noci
pa da bude dana
i da se stope u jedno.
Vapio sam da ozvucim sve,
pa da bude glasa,
i da bude tisine,
pa da se stope u jedno.
I tek tada dosticu sjaj,
neostvarenih teznji vrh
trodimenzionalan dar zivota.
Ko te posla da me budis iz sna,
da mi iskusenje nudis,
a znas da se odupreti necu
postacu na kraju rob
sa kajanjem u srcu,
a oprostaja biti nece,
jer primih poslanicu greha.
Vojvodino, u tebi se najduze zivi,
Tvoj mili miris svugde se siri,
Vojvodino, u tvojim vrtovima dan najduze traje
al' Sunce ratarima najkrace na nebu ostaje,
Vojvodino, ti siris moje vidike,
a ja te gledam i carima se tvojim predajem
i zudim da te svakome pokazem
da te svako primi u svoja nedra punim srcem.
Nadjose me tu izmedju dveju planeta,
pred otkricem nas,
pred otkricem naseg zivota.
Srusise planetu moju,
tebe mladu u drugu postelju odvedose,
bez icijeg znanja.
Znam da se nikada neces probuditi
iz tog ruznog sna
jer smejes mi se usnulim osmehom
iz dalekih nedostiznih zona.
To je prostor za kojim zudim
da ukotvim brod u tu cudnu luku
gde bih bio bez kraja,
bez proslosti, buducnosti i sadasnjosti.
Na tom platnu svetlost i mrak se bore,
pred svevidecim okom neimara svetog,
i stojim tako
u borbi mraka i sjaja
pred zapadnim dverima raja
i na moj zahtev
niko ih ne otvori
jer lozinku ni danas ne znam
i ne podelih ljubav sa bracom mojom svekolikom
ali nadu jos ne izgubih,
cekam nemo ispred zakljucanih vrata.
Reci sta se nocas desava,
Sta te nocas mori,
Lice ti je kao da tvoje srce gori,
Kao da si poludela od strepnje
Kao da tvoje oci nikako vise videti nece.
Toliko puta sam ti rekao da si mi prijatelj,
da je sve u redu,
da se nas put nikada nece odvojiti
od matice svih puteva zajednickih.
Recicu ti jos milion puta,
reci cu ti dok me god reci sluze,
recicu sve sto je istina
i hiljadu i milion puta
jer ti zasluzujes reci koje uzvisuju i srce raduju
reci mog najiskrenijeg prijateljstva.
Robujem tebi noci,
ti me hvatas u svoje mreze,
cvrstog tkanja nit,
sad zarobljen stojim k'o mitoloski lik
zavezan u tami proslosti
i pozivam krikom novim
koji niko cuti nece,
vapaj - mene Prometeja.
Putem snova odlazim u tvoj dom
na uglu ulice,
vidim kako se spremas za pocinak
tih i bezbrizan,
krijes svoje mlado telo
u barsunastoj spavacici, nudis se usnulo
obecana krevetu na rasklapanje,
jedino on cuje zevanje,
ponekada cuje plac iz tastine
proizasao u poznom casu,
ponekada se smejes smehom polu-zrele zene
koja smatra da je svet projekcija
stvorena samo za tvoje smedje oci
jer postujes samo ono sto sija neprepoznatim sjajem.
Kada te takvu spoznam
snovima bezim bez osvrtanja.
Sedim Tako Uzburkan
i tiho se molim,
da se otvore kapije
pred kojima stojim.
Zakljucane Dugo vec su
pred ocima zeljnim lepota,
pred srcem zastrasenim
da se ostati nedoreceno
pred ulazom u doba savremenih
sa onima sto ne strepe
da ce ostati na pola puta,
oni su davno nasli kljuc
kojim otvara se sfera cuda.
Izranjas tiho ti kao iz izmaglice
kao da te vodi nezna ruka,
nezna ruka svevidjenja
i vodi te ka meni,
do spajanja sa mnom doci ce
jedne burne noci
kada susret izbeci nece moci
niko od nas oboje,
nas, sto se trudimo
da dozivimo spoj vecnosti.
Svetla je noc
ona nas pokrece
na putu do secanja
i vuce nas ka nedozivljenom i neosmotrenom.
Svako poverenje u nju ima
i uzvisuje se iznad ponora i svih nizina
sve do plavog horizonta
do purpurnih daljina
koje za oko nevidljive su
jer ih nocna odezda skriva.
Tiha Noc Uspavljuje
ritmom depresivnog tona,
kao da voli ljude u kuci ususkane,
u posteljama toplim
koje greje san
po kojem plivaju ti snevaci
sto duboko disu
i omamljuje ih spoljasnji vazduh svezi
koji dopire kroz odskrinute prozore
i uljuljkuje ih nezno
kao majcina uspavanka
otpevana u poznom casu
pred kolevkom drevnom
koju odavno postavise
ova noc i zima.
Ove noci davi me tisina,
muci me njena nezna paucina
u koju sam se zapleo.
Ne volim je,
neka cuju to svi mehurici vremena,
neka ode necujno
bas onako kako je dosla po mene
zeleci da me upozna.
Sada i da vrisnem
niko ne bi cuo,
ne bi dala ona
ta uboga neprijateljica svakoga sna,
ona je protiv svih,
a vreme joj je saveznik,
zajedno su tu
veceras u mojoj sobi,
gde ih ne zelim
i mrak je na njenoj strani,
kao da su se oni urotili
protiv coveka koji ne moze da spava
u gluvoj noci.
Dodjite da zajedno pobedimo
tog neprijatelja zvanog tisina.
Stojiim pred maglovitom slikom sveta
sto me mami i doziva
da ga zgrabim
i utkam u svoja nedra
i da se potrudim
da to tkanje bude neponovljivo.
Noc je pokrila stabljike crnim plastom tisine,
nedorecene, nedocarane spoljasnje dubine,
kao vitez na konju
pracen drevnim zvucima nepobedjene tisine
koja obhrvava svojim dahom
necujno kao sneznim prahom
uz uznose nesvakidasnjih tonova noci koja strahuje od praskozorja,
i polako, neprimetno za svako culo bezi necujno i nevidljivo.
Ona je kao srna u begu,
kao da je gone,
a mi, zamisljeni, mali pred tajnama i cudima,
zapitani i nemirni
ostajemo pred njom
i bdimo nespokojno trazeci odgovor.
Naglo pred mojih ocima pomeraju se zidovi,
iscezose sve prepreke duboko u meni
i nadjoh se u vrtu zivota,
gde ni jedna stopa stupila nije.
Obuzese me tanani osecaji mira
duboki odjeci uzivanja
koje covek izgubi
u pra-davna vremena
a osetice ih ponovo u svetovima krajnje otvorenosti
u basti zivota koja nas verno ceka
da nam ponudi latice svoje.
I zato osvrni se i nadji me,
a zatim me sledi,
jer ne zelim da budem sam
u prostorima ovim smelim,
jer znam da i ti zasluzujes
ovaj poklon drevni
cijeg darodavca i dalje ne znam.
Smesis se ti kao i pre,
kao i pre milion godina,
kao da se nista dogodilo nije,
kao da snegovi nisu saprali tragove,
kao da se noci nisu pretvorile u jednu.
Tako, dolazis ti,
posle toliko mnogo vremena
i mrsis mi kosu
raznezena na krilima ljubavi,
i pruzas mi utehu za sve sto je proslo,
za sve sto je zaboravljeno.
Magle Natkriljuju secanja
na san jednom davno nedosanjan,
ciji huk cujem, doziva me
u skriven plast noci
nad kojim kao cuvarkuca stojis ti, vecni nocobdija
sa nedovrsenom knjigom u ruci
koja te mami
da je cuvas od nocnog pocinka.
Sta je moj zivot?
Senka lisca otpalih sa grana,
jedan smiraj velike kugle,
velike kugle nebeske,
samo jedno duvanje svecica
kojim ima stvarno 21
i suvise da ih jednim dahom,
jednim dahom sve ugasim.
Moj zivot je kao Adagio
kojeg je Albinoni napisao,
u kojem violina vecno place,
za izgubljenim stolecima.
Juce, pred mojim ocima zablista zraka sna
sudbonosna i puna nemira,
i promeni zivot moj,
i ukaza se samo za moje oci
da je vecno u srce pohranim,
da je uvek upamtim,
da je risujem po secanju,
i kao nosac baklje da je predajem svima.
Poslato 23. decembra 2005. nekom, nadam se da ce da vam se svide stihovi, meni su pravi. Nisam pisala naslove, svi su dati na pocetku, a zatim idu stihovi, ne zna se tacno gde pocinje a gde zavrsava koja, meni deluje dobro ovako kao celina.
|
