Antropološka kontroverza: Janomamo, anthros, medicos et al

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Čitajući pre nekoliko godina Eriksenovu i Nilsonovu History of Anthropology, naišla sam na podatak da je Patrik Tirni, novinar koji se bavi istraživačkim novinarstvom, objavio 2000. g. knjigu Darkness in El Dorado: How Scientists and Journalists Devastated Amazon. U njoj je izneo veoma ozbiljne optužbe protiv Napoleona Šenona i njegovog tima koji je vršio terenska istraživanja među Janomamo Indijancima u Venecueli od 1960-ih – za neetičko ponašanje na terenu koje se graniči sa „kriminalom“, povrede ljudskih prava i čak etnocid (zloupotrebe i ucenjivanje domorodaca u cilju dobijanja podataka, biološko eksperimentisanje nad njima i namerno širenje zaraznih bolesti). Naime, u ekipi je bio i genetičar Džems Nil, Šenonov mentor i „otac moderne humane genetike“ na Univerzitetu Mičigena: kada su stigli na teren 1968, izbila je epidemija malih boginja u domorodačkim selima na Gornjem Orinoku, pa je Nil upotrebio navodno zastareli tip vakcine, tzv. Edmondston B.

Antropolog Terens Tarner pročitao je rukopis Tirnijeve knjige pre njenog izlaska iz štampe i odmah reagovao, tako što je poslao i-mejl tadašnjem predsedniku Američkog antropološkog društva, pretpostavivši da će objavljivanje knjige podstaći u javnosti „linč“ na Šenona i njegove saradnike, kao i na antropologe uopšte. Skandal je ipak izbio, pa su milioni antropologa i drugih zainteresovanih korisnika Interneta u svetu mogli da prate online raspravu između dve strane u polemici, Tirnijeve i Šenonove (Džems Nil je umro početkom 2000, nekoliko meseci pre objavljivanja Tirnijeve knjige). Antropolozi su se podelili, a stavovi oponenata zadobili političku intonaciju. Dok su jedni poredili Tirnijevo seciranje Šenonovog etnografskog pisanja i prakse sa Frimanovom kritikom Margaret Mid, koja je znatno benignija i poglavito metodološka, Edvard O. Vilson, Ričard Dokins, Stiven Pinkler i drugi sociobiolozi stali su u odbranu Šenona i prešli u kontranapad, tvrdeći da je Tirnijeva knjiga deo političke kampanje „marksista“ i „postmodernista“ protiv sociobiologije.

Kliford Gerc je među prvima rekonstruisao tok kontroverze i na „lucidan način ’dekonstruisao’“ pozadinu ovog slučaja u jednoj od njemu svojstvenih „dubokih analiza“ (2001). Njegov prikaz započinje kolažom ilustrativnih citata iz referentnih knjiga i novinske štampe, kao i rečima Davi Kopenave, glasnogovornika naroda Janomama iz knjige Klaudije Andujar (2000).

„Antropolozi su utisnuli neizbrisiv pečat Janomamama. U stvari, reč antro ušla je u indijanski rečnik, a to nije izraz naklonosti. Za Indijance, antros je počela da označava nešto potpuno suprotno njenom izvornom grčkom značenju ’čovek’. Janomame smatraju da je antro moćno ne-ljudsko biće sa duboko poremećenim sklonostima i divljačkim ekscentričnostima – olimpsko biće u strahu.“ (P. Tirni)

Prvo obaveštenje da je optužnica („j’accuse“) Patrika Tirnija na putu stiglo je u formi i-mejla na šest strana, koji su predsednici Američkog antropološkog društva Luiz Lamfer uputili Terens Tarner, profesor antropologije na Univerzitetu Kornel i Lesli Sponzel, profesor antropologije na Univerzitetu Havaja, Manoa, obojica stručnjaci za Amazon i borci za ljudska prava – par nedelja pre najavljenog izlaska knjige iz štampe i, kao što će se kasnije ispostaviti, par meseci pre njenog stvarnog pojavljivanja.

„Glavni predmet skandala“ o kojem knjiga govori jeste dugoročni projekat proučavanja Janomama pod sponzorstvom Komisije za atomsku energiju, koji je započeo Džems Nil sredinom šezdesetih, a u kojem su učestvovali Napoleon Šenon, Timoti Eš i mnogi drugi antropolozi. Prema autorima cirkulara, Tirni iznosi „uverljive dokaze“ da su Nil (koji je rukovodio proučavanjima posledica radijacije u Japanu posle rata) i Šenon („verovatno najistaknutiji i svakako najkontroverzniji istraživač Janomama“) umnogome „pogoršali, a možda i izazvali epidemiju malih boginja u kojoj je umrlo nekoliko stotina, a možda i hiljada Janomama“ 1968, tako što su vakcinisali ljude koristeći zastarelu vakcinu na bazi živog virusa, nakon čega su odbili da pruže medicinsku pomoć obolelim pacijentima. U nastojanju da testira svoje „ekstremne eugeničke teorije“ u „prirodnom“ i „netaknutom“ društvu, Nil je navodno sugerisao svojim kolegama da posmatraju i beleže tok epidemije, ali „ne i da pružaju medicinsku pomoć.“

Potom se u i-mejlu navodi da je Šenon zajedno sa Ešom, etnografskim snimateljem koji je sa njim radio oko deset godina, podstakao „ratove“ tako što je za potrebe snimanja inscenirao sukobe između sela, koji su se često pretvarali u prave bitke i prolivanje krvi. Zajedno sa Nilom, on je navodno bio u tajnom sporazumu sa „venecuelanskim političarima“ koji teže da kontrolišu teritorije Janomama radi „ilegalnih rudarskih koncesija.“ On sâm navodno je priredio, odnosno konstruisao činjenice kako bi potvrdio „neohobsovsko“ gledište o brutalnom životu Janomama usled urođenih dispozicija i biološke selekcije.

Priča poput noćne more, kaže Gerc, „pravo antropološko srce tame“, koju ni Džozef Konrad nije mogao da zamisli (dok je Šenon ogorčeno komentarisao da ga neprijatelji i štampa porede sa Jozefom Mengeleom). Knjiga je trebalo da uzdrma antropologiju iz temelja.
Mada su, prema Gercu, Tarner i Sponzel kasnije tvrdili da je njihovo pismo bilo poverljivi memorandum za uzak krug ljudi, njegovo slanje elektronskom poštom učinilo ga je dostupnim praktično svima. Izvan medija, mnoštvo zainteresovanih ustanova, društava i komentatora ispaljivalo je „baraže“ u jednom ili drugom pravcu. Univerzitet u Mičigenu, na kojem je Nil predavao skoro pola veka, istupio je u javnosti sa izjavom na 20 strana, optužujući Tirnija da vodi „kampanju protiv nauke“.

Tim „evolucionih psihologa“ (tj., sociobiologa, pojašnjava Gerc) sa Univerziteta Kalifornije u Santa Barbari, odakle se Šenon bio nedavno povukao, postavio je „preliminarni izveštaj“ od sedamdeset strana, pod naslovom „Velika laž“, označavajući Tirnijeve tvrdnje kao „maliciozne, smešne i lažne“. Brus Albert, predsednik Akademije nauka i Nilov stari prijatelj doprineo je izjavom u kojoj je napao Tirnija zbog nanošenja ogromne štete velikom naučniku i samoj nauci. Dr Semjuel Kac, koautor vakcine protiv malih boginja koju je Nil koristio, uputio je otvoreni i-mejl da bi doprineo otklanjanju posthumno nanesenih uvreda Džimu Nilu, tvrdeći da da vakcina nije mogla izazvati male boginje i da je neškodljiva jer je primenjena u milionima slučajeva širom sveta.

Usledile su dve plenarne sednice AAA, kojima je prisustvovalo više stotina antropologa, gostujućih naučnika, novinara i, kao što to biva u Kaliforniji, raznih agitatora. U panel diskusiji učestvovalo je sedam eksperata – epidemiolog, imunolog, stručnjak za medicinsku etiku, „naučni istraživač“ koji radi u Brazilu, inače nekadašnji istraživač u Nilovoj laboratoriji, predsednica Biroa za indijanske poslove u Venecueli (Varu Indijanka), jedan osvedočeni Šenonov pristalica i pri dnu stola, delujući „odsutno i nezainteresovano ili možda samo zbunjeno“ tokom tri sata neprestanih napada, Patrik Tirni. Svi učesnici diskusije, osim Indijanke koja je konstatovala odsustvo nativnih glasova i pledirala za učešće Janomama u svakoj budućoj istrazi, proglasili su Tirnijevu optužbu da je vakcina izazvala epidemiju lažnom klevetom, a njegov „antinaučni pristup“ pretnjom programima medicinske pomoći širom sveta. Tirni je „blago“ odgovorio da nije protiv vakcinacije niti protiv nauke, da shvata da je napisao „bolnu knjigu“ sa kojom će se mnogi teško složiti i da se nada da će ljudi iz Santa Barbare i Mičigena temeljno razmotriti Šenonov rad, kao što su i njegov.

Druga sednica sutradan, na kojoj je govorilo trideset ljudi, uključujući Tarnera i Sponzela, ali ne i Tirni, razjasnila je još manje, budući da niko nije ni pročitao knjigu koja se tek tada pojavila. Na kraju, predsednica i novoizabrani predsednik pozvali su bivšeg da stane na čelo komisije koja će proceniti da li treba oformiti komitet za istraživanje slučaja.

Tirnijeva knjiga („tri dela, 18 glava, 398 izvora, 1599 napomena“), koja će biti nominovana za glavnu književnu nagradu (kategorija nefikcije), obiluje „proizvodnjom vrednosti“. Niz slabo povezanih delova, ako se zanemari nekoliko statističkih izveštaja i medicinskih rasprava, priča sopstvenu priču. Venecuelanski politički avanturista, okupiran problemima čovekove okoline i kopač skače padobranom usred džungle da bi razdvojio dvojicu francuskih antropologa koji su, iz nekog razloga, rešili da ubiju jedan drugog. Ljubavnica predsednika Venecuele, „obučena u belo“, u dugačkim čizmama i sa „belim šeširom“ leti helikopterom iznad indijanske teritorije, prevozeći američke novinare, putničke agente i druge slavne ličnosti u potrazi za „devičanskim selom“ i „autentičnim primitivcima“. Šenon, ukrašen perjem, igra i peva pod dejstvom lokalnih halucinogena i ispaljuje strele kao da ritualno „ubija“ malog preplašenog dečaka. Postoje homoseksualni haremi, masakri zbog zlata, priče o zarobljavanju, šamani koji jedu duše, napadi gerilaca, četiri vrste misionara i samrtna agonija indijanske žene i njenog novorođenčeta koje snima britanska televizijska ekipa. A sve ih gura napred „furiozni“ autorski glas koji izriče osude i ne prašta.

Teške optužbe zahtevaju čvrste dokaze ili, u nedostatku takvih, nagomilavanje podataka. Tirnijev cilj u prikupljanju podataka na terenu (projekat koji je po njegovim rečima trajao 11 godina), mapiranjem pravaca kretanja, intervjuisanjem Indijanaca i čitanjem izveštaja u misionarskim stanicama, bio je da razotkrije tajanstvene i složene aktivnosti glavnih osumnjičenih, Nila i Šenona, u periodu između 1966. (kada je prvi stigao na Orinoko) i 1995, kada ga je drugi definitivno napustio postavši persona non grata (pre toga je bar dva puta bio oteran).

Po Gercovom sudu, Tirnijev rezultat je neujednačen po kvalitetu, često slabo utemeljen, a ponekad i nepravedan kao „ideologizovano nagađanje“. Ali kako se primeri nagomilavaju i njihove implikacije postaju jasnije, sve to zajedno na neki čudan način počinje da dobija smisao. Šta god da je izazvalo epidemiju malih boginja (Gerc konstatuje da ovo pitanje ima mnogo manju ulogu u samoj knjizi nego u diskusijama o njoj), slučaj pokazuje, koliko god mutno i nejasno, da nešto ozbiljno nedostaje u odnosu između tih samouverenih, odlučnih „naučnika“ sa kamerama, instrumentima, epruvetama i beležnicama, i mučenih, zbunjenih „domorodaca“ od kojih se traže činjenice – nešto u njihovom susretu duboko je i obostrano pogrešno shvaćeno.

„Zašto [ovi antros] toliko žele da nas proučavaju?“ zapitao se jedan Indijanac koji ih je trideset godina posmatrao u poslu i koji se seća da je vrišteći pobegao u šumu kada su prvi put stigli: „Imaju mozak. Janomame imaju mozak. Imaju dva oka. Janomame imaju dva oka. Imaju pet prstiju, Janomame imaju pet prstiju. Zašto su toliko zainteresovani za nas?“

Problem nisu samo hiljade uzoraka krvi i urina, misteriozni radioaktivni izotopi joda ili loše objašnjeni lekovi i vakcine. Niti je to običaj posetilaca da beleže reproduktivne istorije, što je zahtevalo otkrivanje ličnih imena koja su predmet jakog tabua i izvor velike uznemirenosti za Indijance (Šenon je jednom zamalo izgubio glavu zbog toga). Prema Gercu, glavni problem je bio u tome što su antros (i medicos), redukcionisti do srži, shvatili subjekte svog proučavanja ne kao ljude nego kao „populaciju“. Janomamo su bili samo kontrolna grupa u istraživanju, čiji je centar na drugom mestu.

Nil je, u stvari, imao onu vrstu romantične koncepcije o Indijancima kao hrabrim, muževnim, neposrednim, živopisnim i neiskvarenim „apetitima civilizacije“, svojstvenu ljudima koji nemaju drugog posla s njima osim da ih posmatraju. Poverovao je u svoju pretpostavku da su Janomamo najbliži „netaknutoj“, „pretkulturnoj“, „prirodnoj“ ljudskoj zajednici, poslednji živi predstavnici našeg „predačkog stanja“. Zbog toga je navodno lakše otkriti fundamentalne sile koje upravljaju čovekovom evolucijom među njima nego u modernim populacijama, čije regulativne institucije (opadanje mortaliteta u detinjstvu, medicinski tretman starih, nestanak poliginije) možda osiguravaju i produžavaju život pojedinaca, ali degradiraju vrstu. Konkretnje, verovao je da je moguće ustanoviti „jasnu povezanost između ’sposobnosti’ i reprodukcije muškaraca“ i objasniti je kao rezultat veće plodnosti vođa ili starešina.

Šenon je kao diplomirani student u potrazi za temom doktorske disertacije odlučio da posveti svoj život i karijeru realizaciji tog programa – traganju za „genom vođa“. Bio je to pokušaj da se potvrdi Nilova darvinovska teza o selektivnoj povezanosti muškog nasilja, dominacije i prisvajanja žena u plemenskom društvu kroz diferencijalnu plodnost starešina, te ratovanju i nejednakosti kao pokretačkim silama u odvajanju Homo sapiensa od ostalih primata. To je ono što je „nenadmašnog kulturnog antropologa“, kako je Nil nazvao Šenona, uvalilo u nevolje. Proveo je četvrt veka na terenu očajnički nastojeći da nađe dokaz za ovu Nilovu tezu, vršeći merenja i snimajući, a možda i podstičući nasilje po cenu svog suptilnijeg, neposrednijeg, podrobnijeg i iznad svega lično doživljenog osećaja za to ko su Janomame, svakako manje „okrutni narod“ nego što su rezilijentni. Etnograf, stručnjak za partikularno i specifično postepeno, a zatim i nepovratno iščezava pretvarajući se u Nilovu i Vilsonovu totalističku viziju. Postao je žrtva hipoteze, kao i njegov imenjak.

Ima izvesnog patosa u svemu ovome. Može se biti empatičan prema Šenonovoj nezgodnoj situaciji, nastojanju da u isto vreme bude odgovoran antropolog i „Nilova Keli devojka“, po rečima jednog njegovog neprijatelja. Ili bi se to moglo, da nije postajao sve više ekstreman u svojim shvatanjima, rigidan, svadljiv i samohvalisav. Sve koji su doveli u pitanje njegov rad i njegov socijalni darvinizam – a to su skoro sve njegove kolege stručnjaci za Amazon – etiketirao je kao „marksiste“, „lažove“, „kulturne antropologe sa akademske levice“, „ajatolahe“, „politički korektna srca koja krvare“, „pacifiste“ i „nenaučne postmoderne moraliste“ koji brane koncepcije o primitivnom životu kao stanju „plemenitog divljaka“. Razišao se sa mnogim svojim studentima, sa Ešom, naposletku i sa Nilom. Na kraju, penzionisao se u 62. godini i povukao na „svoju privatnu Svetu Jelenu“ u severnom Mičigenu, maštajući o rekonkisti, osveti i konačnoj odbrani.

Imajući u vidu sve što se dogodilo Janomamama u poslednjih pola veka od kako su sreli antropologe i kritičare antropologa, tih 20 000 Indijanaca našlo se zarobljeno usred najveće i najgrabežljivije zlatne groznice u istoriji. Šuma koja ih je oblikovala i štitila ugrožena je zbog međunarodnih interesa. Bili su podvrgnuti misionarskom radu i pod vlašću dve nacionalne države – najviše čemu su se mogli od njih nadati je sažaljenje i ignorancija, da bi postali turistička destinacija. Izloženi su gladi i neuhranjenosti, hroničnim i za njih fatalnim bolestima, kao što su malarija, tuberkuloza i druga respiratorna oboljenja Stopa umiranja je u porastu, procenjuje se na 35 %, 10 % godišnje, dok je stopa rađanja u nekim područjima na nuli.

Šta god da se događa sa Janomamama u stvarnom svetu – „akulturacija“, „minorizacija“, iscrpljivanje, preseljenje u naselja straćara ili ono što je E. O. Vilson u impresumu jedne Šenonove knjige nazvao „dokoličarskom akomodacijom njihovog i našeg sveta“ – njihovo mesto u sajber prostoru je osigurano. Svako ko traga za njima moći će pretragom da ih nađe na Yanomami.com.

Gerc je pretpostavio da bi sledeći korak u eksploataciji ove kontroverzne teme mogao biti neki holivudski film (Šon Pen u ulozi Napoleona Šanona? Dženifer Lopez u ulozi predsednikove ljubavnice?) Poenta njegovog napisa je pitanje koje on eksplicitno postavlja: „Koje mesto u svetu imaju ’nekadašnji primitivni’ narodi?“

Robert Borovski je 2005. objavio knjigu, udžbenik namenjen studentima antropologije, u kojoj je izvršio rekonstrukciju celokupne debate i ključna pitanja pokrenuta u njoj smestio u okvire refleksije o novim zahtevima koji se postavljaju pred antropološku profesiju i njenu praksu u našem veku.