Mitologija ribolikih antropomorfizama

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Predmet ovog rada je ispitivanje porekla i rasprostranjenosti drevnih mitoloških tragova ihtiokefalije (riblje glave) i ribolikih formi kod raznih kultura i naroda.

1. DOGON (predeo istoimene etničke skupine u današnjoj zapadnoafričkoj državi Mali):

A)

«Politikin Zabavnik», br.1585, 14.V 1982., autor članka D.V. [verovatno Diego Varagić – prim. Hijerakul]:

«Prošlost mnogih afričkih plemena, pa i onih nastanjenih u Dogonu, prilično je nerazjašnjena.Iako ih neki antropolozi još nazivaju ''domoroci'', dva miliona ljudi koji sačinjavaju ova i okolna plemena nikad neće prihvatiti ovaj epitet, jer ga, sasvim sigurno, ne zaslužuju, mada su već više vekova tu i ne menjaju svoj način života.Otkud to? Negde između trinaestog i šesnaestog veka doselili su se na visoravan Bandžagara gde se sa jedne strane uzdiže greben visok četiri stotine metara, a sa druge proteže savana i ogromno peskovito prostranstvo Sahare.Ova oblast je najvećim delom godine pusta i neplodna, bez padavina.Kuće su male, sa kupastim krovovima, načinjene od blata i slame.Stanovništvo Dogona potpuno je ravnodušno prema savremenim tehničkim dostignućima, ali im je zato životna filozofija bogata i složena.Svi oni koji su imali prilike da sa njima provedu izvesno vreme govore o Dogoncima kao jednostavnom i serećnom narodu čije osnovne životne vrednosti imaju korene u pradavnim vremenima.Između ostalog, zanimljiva je i gotovo neverovatna njihova tvrdnja da su ih mnogim stvarima naučila bića iz svemira! Tačnije, došljaci iz sazvežđa Veliki Pas [Canis major – prim. Hijerak.] gde se nalazi zvezda Sirijus udaljena od zemlje oko 8.7 svetlosnih godina.Oni takođe znaju da ova najsjajnija zvezda na nebu ima i svog pratioca koji je nevidljiv golim oko, zvezdu Sirijus B, veoma malu, sabijenu i izuzetno tešku.

Ovi zanimljivi astrološki podaci sastavni su deo mitologije Dogonaca: utkani su u njihovu tradicionalnu arhitekturu, rezbarstvo i ćilimarstvo.Kako su to mogli da znaju? Detaljnim proučavanjem izvornog materijala američki antropolog Robert Templ zaključuje da stanovništvo Dogona zna dosta, ne samo o Sirijusu B već i o celokupnom Sunčevom sistemu.Na primer, da je Mesec «suv i mrtav», da Saturn ima prsten (tako ga i predstavljaju na svojim crtežima), znaju takođe da se planete okreću oko Sunca i da Jupiter ima četiri «glavna pratioca», da se Zemlja okreće oko svoje ose i da u Mlečnom putu ima beskonačno mnogo zvezda... Da bi simbolizovali Sirijus B Dogonci su namerno izabrali najmanji, ali i najznačajniji predmet za koji znaju: zrno njihove osnovne žitarice čiji je latinski naziv «digitaria exilis».Oni ga, inače, nazivaju «po», tako da je Sirijus B za njih «po tolo» («tolo» znači zvezda).A da bi što vernije dočarali težinu ove zvezde kažu da je svi Zemljani zajedno ne bi mogli da podignu.Dogonci duboko veruju da su ih u dalekoj prošlosti posetila bića sa neke planete u blizini Sirijusa i prenela im sva znanja.Nazivju ih Nomo i slave kao vladare svemir, naše praočeve, čuvare duhovnih vrednosti, nosioce kiše i gospodare nad svim vodama.Na njihovim crtežima svemirska letelica je obavezan motiv, a opisi njenog spuštanja na zemlju obiluju detaljima.Pojavila se, kaže dogonsko predanje, u severoistočnom delu afričkog kontinenta odakle, kako tvrde, vodi poreklo njihov narod.Imala je neobičan zaglušujući zvuk, a Nomo, nalik na ribu, govorio je prodornim glasom koji se prostirao u četiri pravca podsećajući na eho četiri velika kamena bloka u pećini u blizini jezera Debo.Snažan vibrirajući ton koji se ovde postiže ritmički udaranjem kamena o kamen u stvari podseća na zvuk motora nekog mlaznjaka.Dalje se kaže da je letelica, spuštajuću se, podigla ogroman oblak prašine i da je tlo, na mestu gde je stajala, toliko očvrslo da je i dan-danas tvrdo kao stena.

Kako Sirijus B ima orbitalni ciklus koji traje pedeset godina, Dogonci svakih pola veka održavaju slavlje koje nazivaju Sigi.Kažu da se godinu dana pre toga obavezno pojavljuje ''znak'' - veliku stenu koja oduvek stoji na ulazu u najstarije naselje Dogonaca, Jugo Dobro, obasja crvena svetlost i na poljima počinju da klijaju tikve koje niko nije posadijo (?!?).Na osnovu svega što je saznao Templ je uveren da ima nepobitne dokaze da su Zemlju u prošlosti posećivala vanzemaljska bića.Sa njim se slažu i neki drugi naučnici i istoričari kao što je čuveni Robert Grejvis.On smatra da su se sa došljacima iz svemira prvi susreli Egipćani jer je dokazano da je njihova civilizacija naglo napredovala oko 3400. godine pre nove ere i podigla zemlju na stadijum neolitske kulture, i da su iz Egipta vesti o Sirijusu i Sirijusu B stigle najpre do Sumeraca a odatle do Grka.To potkrepljuju legendama koje u osnovi imaju broj pedeset – godinu orbitalnog ciklusa Sirijusa B – kao što je priča o Argonautima za koje Herodot kaže da su stigli do Libije i tamo osnovali neke gradove.Odatle su ih, nastavlja Grejvs, starosedeoci potisnuli na jug do gornjeg toka Nigera, pa je vrlo verovatno da su Dogonci neki njihovi potomci.Deniken, na primer, u svojoj veoma čitanoj knjizi prihvata verovanje Dogonaca i naziva ga «konačnim dokazom o...davnoj poseti astronauta iz svemira».Nasuprot njemu, pisci koji se bave naukom kao Karl Segan i Jan Ridpat , smatraju da to nije dokazano i da su se, na čelu sa Templom, zaneli mitologijom neobičnog naroda.Ključno pitanje je, ipak, da li je stanovništvo Dogona jednostavnim putem moglo da dođe do nekih saznanja, odnosno da li im je pomenuto znanje iz astrologije preneo Nomo ili su ga usvojili od naučno naprednijeg sveta i utkali u svoje mitove? Odgovor na ovo pitanje moraćemo da sačekamo, ali sigurno ne dugo».

B)

«Politikin Zabavnik», br.2765, 4.II 2005., autor članka Bojana Dožić:

«Predanje Dogona, afričkog plemena od oko sto hiljada godina, kaže otprilike: «Velika Sigu Polo ima pratioca čije je ime Po Polo, nevidljivog golim okom, teškog i velike gustine, koji za pedeset godina napravi pun krug.Ništa na Zemlji nije mu slično».[…] Sirijus B otkrio je 1862. godine Elvn Klark, sin američkog naučnika i konstruktora teleskopskih sočiva Grejama Klarka. […] Da li su im [odnosi se na Dogone/Dogonce – prim. H.] Sirijusov dvojni sistem objasnili Nomo, kako oni zovu riboliki narod vanzemaljaca poreklom sa Sirijusa? Ovo ne zvuči naročito ubedljivo i nauka o tome ima svoje pretpostavke.Po mišljenju holandskog naučnika Valtera van Beka, u priči da su Dogoni poznavali binarni sistem Sirijusa nema ni trunčice istine.Da bi se donekle razumeo ovaj mit, treba se vratiti unazad, i to u prvu polovinu prošlog veka kada su francuski antropolozi Marsel Griol i Žermen Diterlen među Dogonima boravili od 1931. do 1952. godine i imali prilike da prikupe njihove priče, običaje i znanja.

Ono što su ovi Franzuci pisali o Dogonima nadahnulo je engleskog naučnika Roberta Templa, zanetog istočnjačkim civilizacijama, da im se u Maliju pridruži i da kasnije, 1976. godine, objavi knjigu «Tajna Sirijusa» krcatu podacima iz oblasti egiptologije i astronomije. […] Valter van Bek [koji je s Dogonima proveo 11 god.] tvrdi da Dogoni nemaju pojma šta znači dvojna zvezda, a najveći broj njih nikada ne koristi imena Sigu Tolo i Po Tolo što, na njihovom jeziku, a po Robertu Templu, znači Sirijus A i Sirijus B.Osim toga, Dogoni uopšte nisu pleme odvojeno od sveta i niko ko je bio u dodiru sa njima nije otkrio da raspolažu bilo kakvim znanjima.

Piter i Roland Peš iz opservatorije Vorner i Svozi iz Ohaja istakli su da su neki francuski naučnici od 1907. godine posećivali Dogone.Posle njih, dvadesetih godina 20.veka među Dogone su pristigle grupe misionara, a baš u to vreme astronomi su prvi put počeli da govore i pišu o supergustim zvezdama i belim patuljcima što je u široj javnosti izazvalo veliko iznenađenje.Možda su ti misionari o tome pričali pripadnicima plemena Dogona, ali sasvim površno[…] Francuski antropolozi Griol i Diterlen, kako ističu naučnici, uvek su s Dogonima opštili preko prevodioca.A Dogoni su vaspitani da neprotivreče svojim sagovornicima ma šta o njihovim pričama mislili.Nije isključeno da se ni tumači nisu suprotstavljali pretpostavkama francuskih antropologa bujne mašte kako ih ne bi ozlovoljili.[…]»

Više o Dogonu na crystalinks.com/dogon.html

Dopuna: 15 Jun 2008 1:23

2. MESOPOTAMIJA I HALDEJA (stare države Bliskog Istoka):

Aleksandar M. Petrović «Praistorija Srba – razmatranje građe za staru povesnicu», Beograd 2001., Biblioteka: Tragom Slovena, knj. XV, 156-157.str.:

«Premda su ih nazivali Oanesi (neizgledni) ili Anedoti (ružni), jer su odzada imali krljušt i riblju glavu, a spreda čovekoliko lice (što bi moglo da podseća na drevni skafander), pokazali su se znatni u delima poučavajući ljude pismenosti, zanatima i veštinama, uređenju društva i države zbog boljeg i skladnijeg života f29. (fusnota 29 – Fabricije u «Bibliotheca Graeca», T. XIV, navodi izveštaj Aleksandra Polihistora: ''Onaj deo Vavilonije koji se graniči sa Arabijom bio je go i bez vode, dok je deo na drugoj strani bio brdovit i plodan.U Vavilonu su se u to doba okupljali ljudi raznih narodnosti, koji su prebivali u Haldeji i živeli bez reda i zakona kao životinje s polja.Prve godine, iz ovog dela Eritrejskog mora koji se graniči sa Vavilonom, pojavila se neka životinja odarena umom, koja se zvala Oanes.Celo je telo tog živog bića ličilo na riblje, pod ribljom glavom imalo je još jednu glavu, a i noge slične čovečijim dodate su ribljem repu.Takođe, glas i govor bili su mu razgovetni i ljudski, a slika mu se sačuvala do današnjih dana.Danju je to biće razgovaralo sa ljudima, a u to doba nije ništa jelo, dalo im je osnovno znanje, nauke i sve vrste umetnosti.Naučilo ih je da grade kuće, osnivaju hramove, sastavljaju zakone i objasnilo im je načelo geometrije.Protumačilo im je kako može da se razlikuje zemaljsko semenje i pokazalo im kako se beru plodovi: ukratko, poučilo ih je svemu što je moglo da ublaži način života i da ga očoveči.Od tog vremena ništa drugo važnije nije pronađeno.Kada bi zašlo sunce, to bi biće opet uronilo u more i celu je provelo u dubinama, jer je bilo vodozemac''. / tamo, str. 184-187/ )».

3. ISTOČNI MEDITERAN:

Takođe na gore pomenutom linku o Oanesima može se naći podatak o filistejsko-semitskom božanstvu Dagonu (Daganu) sa sličnim opisom, čiji se kult poštovao od sredine trećeg milenijuma pre naše ere.Sada se ne mogu tačno setiti gde pročitah da su Filistejci možda isto što i Pelazgi koji su verovatno preko Male Azije prodrli na prostor današnje Sirije i sukobili se (kasnije i delom pomešali) sa starim palestinskim stanovništvom.Riba je inače veoma zastupljen simbol u istočnom Mediteranu.U knjizi Vernera Kelera «Biblija je u pravu – istorija i arheologija potvrđuju», Kragujevac 1979. (original iz 1955.) [po mom mišljenju, knjiga je inspirativna ali autor u velikoj želji da dokaže neke stvari odlazi u krajnost; osim toga, delo je sačinjeno pre 50 godina] na 353-54. strani piše: «Posmatrači neba na istoku kao astrolozi pripisuju svakoj zvezdi poseban značaj.Prema haldejskom shvatanju, riba je znak zapada, dakle zemlje na Sredozemnom moru.Prema jevrejskoj tradiciji, riba je znak Izrailja, znak mesije.Sazvežđe riba nalazi se na kraju jednog starog i na početku jednog novog Sunčevog kruga».

4. BALKAN I SLOVENI:

Zasigurno da su jedne od najstarijih balkanskih ihtiokefalnih predstava poznate glave iz Lepenskog Vira.U vezi knjige «Lepenski Vir» Dragoslava Srejovića stoji: «Snaga vode i svih bića, koja u njoj borave, sjedinjuju se u oblutku sa čvrstinom kamena i silama živog sveta, koje on nosi.[…] A ispod njega [misli se na oblutak – prim. H.] sahranjivana su – ili tela pokojnika, ili pak samo glave, što se sigurno vezivalo za veoma složenu religioznu misao, koja tek u Lepenskom Viru ljudsku glavu uzdiže na stepen velikog verskog simbola.Može se smatrati da je simbolika glave bila mnogostruka, odnosno, da se verovalo, da ona deluje na sve sile koje gospodare životom u kući i naselju, u šumi i u vodi. […] Uz to doznajemo, da su prilikom iskopavanja pronađeni ostaci žrtava i istrumenata kulta, ali – da je izvesno, na koji način i u kakvim prilikama su prinošene žrtve, kao i sve drugo, što je pratilo taj čin.A kao žrtve prinošene su ribe, jelen i pas...»

U «Srpskom mitološkom rečniku» se može videti da se riba često dovodi u vezu sa zmajem koji se, opet, dovodi do složenog simbola mitskog pretka. «[…] uobličila su se verovanja i predanja da su i ribe demonska bića, ili bar neke od njih, kao i da se u njima nalazi snažna demonska moć (v. zmaj).U podunavskim selima u istočnoj Srbiji verovalo se da zmaj postaje od šarana kad doživi četrdeset godina.U mnogim krajevima Srbije, a naročito u Timočkoj Krajni i u jugoistočnoj Srbiji, za neke vrste riba i za one koje se posebno odlikuju bojom, izgledom, ili je na njihovom telu neki neuobičajeni znak, na primer krst, verovalo se da imaju određena natprirodna svojstva.Takve ribe nazivane su ''ribljom kraljicom'' ili ''ribljim carem''.Verovalo se da one vladaju vodenim svetom ili samo ribama.Ako neko ulovi takvu ribu, mora je vratiti u vodu, jer ribar koji tako ne postupi bio bi proklet […] U Negotinskoj Krajni, međutim nisu jeli šarana iz straha da se ne razbole.Ta zabrana se može dovesti u vezu sa verovanjem o pretvaranja šarana u zmaja […]».Za razliku od južnoslovenskih shvatanja, mitološke predstave kod Istočnih Slovena sadrže nešto antropomorfnije oblike vodenih bića. «Slovenska mitologija (enciklopedijski rečnik)», Beograd 2001.: «Ukrajinci iz Bukovine prikazivali su carstvo mrtvih kao zemlju blaženih ''Rahmana'' - pola ljudi, a pola ribe (467.str.)»; «Kod zapadnih Ukrajinaca i Rumuna postojalo je verovanje o mitološkom narodu, koji se nazivao ''Rahmani'', a koji je živeo pored velikih voda, pod zemljom, tamo gde se ulivaju sve reke.Verovalo se da su Rahmani hrišćani, ali kako oni nisu znali da računaju vreme, ljudi su smatrali nužnim da im saopšte da dolazi Uskrs i zato su na Veliki četvrtak niz vodu bacali ljuske od jajeta.Verovali su da će za tri i po nedelje te ljuske doploviti do zemlje Rahmana, i da će oni otpraznovati svoj Uskrs. (457.str.)».

Dopuna: 17 Jun 2008 23:01

U vezi sa mitološkom predstavom Rahmana stoji i drugi slovenski mitološki lik zvani vodenjak.Najviše je zastupljen u verovanjima Istočnih i Zapanih Slovena.Kod Istočnih Slovena, slika vodenjaka je više hijerarhizovana i socijalizovana (postoji njegovo kraljevstvo, domaćin je voda, riba, životinja, ženi se utopljenim devojkama ili je neženja, itd.) dok kod Zapadnih on u vodi prosto živi ali je naglašeno njegovo poreklo od utopljenika (bilo da su starci, deca ili odrasli muškarci).Kod Južnih Slovena lik vodenjaka je slabo razvijen – povezuje se sa đavolom i duhovima, ima različite životinjske oblike, ali ono što je zanimljivo za ovu temu je da se on spominje i kao «gvozdeni čovek».Gotovo je ne moguće nabrojati raznolike funkcije, opise i prebivališta vodenjaka.Visok je, nizak, koščat, grbav, ima veliku glavu, veoma dugačkih i mršavih je nogu, ima dlaku,...Kod Čeha ima konjsku glavu «a umesto kose riblju krljušt».Po mom mišljenju, značajne su predstave o boravku i funkcijama vodenjaka van vode: otima devojke po selu (ist. slov., polj.), izaziva oluju, čuva ne samo ribe već i ptice (ist. slov.), napasa stada svojih konja i krava u priobalju.«Po zap. slov. verovanjima, vodenjak odlazi u goste ljudima, posećuje vašare, učestvuje u provodadžisanju […]».

U knjizi Endrju Langa «Mitovi, rituali i religija», 1., 2., Beograd 2004., nailazim na veoma zanimljive informacije o bogovima sa glavom zveri.Na primer, egipatska božanstva Bast i Seket su sa glavom mačke, Amon Ra sa glavom jasterba i ovna, jedan bog (Sebak) sa glavom krokodila je u Ombosu, Demetra u Figaliji ima kobilju glavu. »Naročito je Oziris imao priličnu zbirku zverskih glava, i pojavljivao se u različitim zverskim oblicima».
«Dok grčki pisci, kao što su Porfirije i Plutarh i Jamblik, ponavljaju razne i nedosledne egipatske alegorijske prikaze o poreklu ovih zveroglavih bogova, činjenice o njihovom obožavanju i izabranom obitavalištu pokazuju da su bogovi samo poluantropomorfne prerade ili naslednici životinja.Rečeno je da su ove predstavke nastale kasnije, i verovatno je da su kasnije i evoluirale, od predstavki božanstava kao pukih životinja.[…] Opšti ritualni običaj je da se onaj koji obavlja žrtvovanje pokrije kožom i glavom žrtvovane životinje. Znamo da su u Meksiku actečki sveštenici nosili odrane kože svojih ljudskih žrtvi (nošena je maska napravljena od kože sa butine)».
Polihistorovo obaveštenje o «Oanesima» (a prilično je pitanje u kojoj meri je Polihistor shvatio i umetnički uobličio Berosovo delo) može se objasniti činjenicom da je težnja divljeg čoveka da u neživim stvarima vidi životinje, a u životinjama prerušene ljude.Paralela sa tobožnjim vanzemaljskim ljudima-ribama nalazi se, u nešto izmenjenoj varijanti, kod severnoameričkog indijanskog plemena Dakota.«Dakote su jednom ubile pticu-grom iza sela koje je pripadalo Maloj Vrani na Misuriju.Imala je lice čoveka i nos nalik orlovskom kljunu [izvori: Skulkraft i Kalovej]».Tajanstveno biće poznaju i Bunuronge, aboridžinsko pleme uz obalu Južne Australije.Oni stvaranje stvari pripisuju biću pod imenom Bunjel (''jastreb'') ili Pund-jel.On se smatra čelnikom ranije natprirodne klase postojanja.Kod plemena Kurnaia i Brijakolunga, Bun-jel se koristi za nazivanje starijih pripadnika plemena od kojih neki imaju magične moći.Menan u svom delu «Recherches», u 2. tomu str. 49., piše da kaldejska (haldejska) umetnička dela često prikazuju sveštenika u koži boga, koja ponekad može biti i koža ribe (ovo i u knjizi «Cupid and Psyche», LVIII, LIX), a to je direktna veza sa mitološkim tragovima u priči o Oanesima.
U staroj Grčkoj poznati su mitovi o delfinima.«U svom delfinskom obliku predvodio je brod do Krize, delfske luke, i zatim izronio blistav iz vode, i ispunio svoj hram svetlošću, bog Sunca zaista [naime, E. Lang smatra da je nelogično to što Apolon otvara izvore i da bog Sunca obično čini suprotno – prim. H.].Zatim, preuzimajući oblik čoveka, pokazao se Krićanima, i zapovedio im da ga obožavaju u njegovom Delfskom sedištu kao Apolona Delfina, Apolon-Delfin».Po jednoj drugoj (Homerovoj) priči, delfini su preobraženi pirati koji su uvredili boga (čini mi se da su vezali Dionisa), ali s obzirom da su pronašli izgubljenu boginju mora u koju je Posejdon bio zaljubljen, zahvalni bog ih je u obliku delfina uzdigao među zvezde...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

zanimljiv tekst - deluje nedovrseno. planiras li da pises nastavak, neki zakljucak na temu?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ljubičanstvena!!?...Mislim da sam pri kraju sa radom.Nezadovoljan sam jer nemam dovoljno materijala za temu, a i od postojećih izvora sam morao nešto improvizovati kako bih uopšte uobličio priču.Što se tiče zaključka, mislim da ga je neozbiljno davati jer nisam stavljao ni uvod a ni razradu.Ovo je gotovo faktografski prikaz podataka a to ne trpi zaključak.

Naveo bih još neke podatake kao indikatore velikog neistraženog prostora veza između antropo i ihtio oblika kako u mitologiji/religiji tako i u psihologiji:


A) Ivica Todorović «Mitska istina Srba», Beograd 2005., 165-166.str.: «[…] do svetih ribljih obreda u kultu feničanske boginje Derketo-Atargatis i nejasnih mesta u zapisu Aberkios i od soter-ribe Manua u dalekoj Indiji [ja bih dodao još da se Višnu predstavlja kao čovek-riba koji je izašao iz Ganga i osnovao civilizaciju – prim. H.]sve do euharističkog ribljeg jela ''trakijskih vitezova'' […] - [ Karl Jung «Ajon», Atos, Beograd 1996., 73. str. ]».

B) «Politikin zabavnik», br. 1960, 21.VII 1989.:
«Na poslednjem svetskom kongresu paleontologa održanom u Torinu najviše se pričalo o jednom davnom propustu zvanične nauke koji nije ispravljen do današnjeg dana.Reč je o fosilu nazvanom Homo diluvii za koga se ispostavilo da nije ništa drugo do fosilizovani daždevnjak iz doba tercijara.Slučaj je pobudio toliko zanimanje da je prepričavan kao anegdota a bio je i povod za ponovno objavljivanje jednog klasičnog dela ''fantazoologije'' čiji je autor Čehoslovak Karel Čapek.Njegov ''Rat daždevnjaka'' inspirisan je upravo ovim lažnim otkrićem iz 1726. a sadržaj se svodi na priču o tome kako jedna inteligentna vrsta džinovskih daždevnjaka preuzima vlast na Zemlji, ali i propada zbog grešaka koje su imale kobne posledice po čitavu vrstu. Dakle, još 1726, dok je trajala rasprava oko biološke i arheološke raznolikosti Biblije, pojavio se zapis švajcarskog paleontologa Jakoba Šojcera posvećen legendarnom Homo diluvii testisu, svedoku opšteg potopa.Odakle to? Dok se bavio nekim iskopavanjima u Eningenu na obali jezera Konstanca, ovaj ciriški stručnjak za starine poverovao je da je fosilizovani skelet džinovskog daždevnjaka, nađen u krečnjaku, ništa drugo do ''tužni ostaci praistorijskog ribara'' – svedočanstvo potopa koji je zahvatio čitav svet. Ovo otkriće i tvrdnju, koja svakako da nije bila dovoljno obrazložena, ubrzo je opovrgao Žorž Kuvijer, ondašnji veliki stručnjak iz oblasti paleontologije...Pronađeni ostaci još nekih džinovskih vrsta daždevnjaka stvorili su zabunu koja, eto, ni dan-danas nije do kraja razjašnjena. Malo je poznato da daždevnjaci džinovi još nisu izumrli niti su istrebljeni.Jedna vrsta živi u slatkim vodama Sjedinjenih Država a druge dve na Dalekom istoku.Obe istočnjačke vrste duge su koliko i fosilizovani ostaci daždevnjaka iz Eningena – oko metar i po.Na ceni su zbog ukusnog mesa tako da im zaista preti istrebljenje. Dok jedna japanska legenda govori o tome kako neki ribar ulazi u usta džinovskog daždevnjaka i izlazi iz njih, Kinezi Davidovog daždevnjaka opisuju kao čoveka-ribu čiji udovi i ''kmečanje'' neodoljivo podsećaju na novorođenče.Mit je, dakle, uspeo da se održi kroz orijentalnu priču o čoveku-ribi i švajcarski slučaj fosilizovanog ribara, ali i kroz utopiju jednog romanopisca koji je od daždevnjaka načinio osvajača sposobnog da sa Zemlje potisne i samog čoveka».

C) «Politikin zabavnik», br. 2505, 11.II 2000.:
«RIBA BISKUP – Ovo neobično biće iz legende, poznato i pod imenom biskup s mitrom (kapom), ima obrijanu glavu kao monah i veliko riboliko telo.Jedna je, navodno, uhvaćena u Baltičkom moru 1433. godine i odneta na poklon poljskom kralju.Kralj je žarko želeo da je zadrži, ali je popustio pred ribinim molbama i vratio je u more.Riba je u znak zahvalnosti u vodi napravila znak krsta.
[TRITON] – Bog Triton, Posejdonov sin, često se[…] prikazuje sa glavom i poprsjem čoveka i donjim delom tela kao u ribe.On bi, prema nekim kazivanjima, mogao da bude muški pandan sirene.Po drugima, on je bog morske plovidbe, katkad plemenit i milostiv, katkad opasan i surov».


Nekoliko linkova bih izdvojio koji bi mogli doprineti sačinjavanju ove teme:

1. hasic.dk/Rimski_papa.htm - zanimljiv izvod iz dela Ralph-a Woodrow-a «Babilonska Misterijska Religija».Kvalitativnos teksta je za diskusiju, ali ono što je bitno je povezivanje «tiare» (mitre) sa tragovima kulta ribe: «TIARA, kruna koju nose pape, iako je u različitim vremenima bila ukrašavana na različite načine, ima identičan oblik kao krune koje nose ''bogovi'' ili anđeli prikazani na drevnim poganskim, asirskim crtežima.Slična je i ovoj koju nosi Dagon, bog-riba.Kasnije kada su se stvari razvile preostao je samo gornji dio kao mitra sa lagano otvorenim ribljim ustima... […]».A propo ovom podatku, naveo bih podatak iz, čini mi se, udžbenika filizofije za 4. razred gimnazije, izdanje posle 2000. god., (mada zaista nisam siguran za izvor), u kojem se navodi da je rano hrišćanstvo (kao sinkretistička religija) primilo hrišćanski pojam boga koji se sastoji od više božanskih osoba, stvaralačku snagu božje moći kao i obred bogosluženja (liturgiju) iz egipatske civilizacije; pričešće je iz prastarih vremena totemizma kao identifikacija sa moćnom životinjom... a zanimljivu informaciju (koliko je tačna?) donose i Kris Najt i Robert Lomas u knjizi «Hiramov ključ», Sremski Karlovci 2005., 186. str.: «Znali smo da je Jakov Pravednik [po crkvenim istoričarima rođeni brat Isusa Hrista, dovođen u vezu sa jerusalimskom sektom nazoreja ili ebionita, pogubljen oko 63. godine – prim. H.] postao prvi biskup (ili na hebrejskom ''mebakker'') i da je počeo da nosi mitru kao oznaku za svoj položaj.Takvu kapu i danas nose svi biskupi, a što se tiče njenog porekla, nesumnjivo je da ju je Mojsije doneo iz Egipta. Mitra sa razdvojenim prednjim od zadnjeg dela i njen rep su identični kapama koje nose današnji biskupi, a sigurno je da je od starih Egipćana došla preko nazoreja.To je bio hijeroglif koji je označavao ''Amona'', boga tvorca Tebe koji se kasnije stopio sa bogom Sunca Donjeg Egipta ''Raom'' i postao Amon Ra».
Ovo sam naveo kako bih ukazao na različita viđenja porekla mitre.Neisključuje se mogućnost uticaja mitoloških ribolikih predstava na podjednako oba (Asirija i Egipat) izvora.

2. totalportal.hr/article.php?article_id=207274 - o nekim himerama (tu su i sirene); svenovobykruno.blog.hr/2007/05/1622669068/vjerujete-li-u-mitoloska-bica.html (tu su i neki podaci iz kriptozoologije); ief.hr/page.php?lang=hr&id=410 («Kroz kulturnu animalistiku o naravi čovjeka», Nadežda Elezović).



Prikaz Nomoa kod Dogona

Triton kod Helena

Dagon

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:Što se tiče zaključka, mislim da ga je neozbiljno davati jer nisam stavljao ni uvod a ni razradu.Ovo je gotovo faktografski prikaz podataka a to ne trpi zaključak.

zato sam te i pitala, jer mi je delovalo upravo tako, kao prikaz (zanimljivih podataka).

tema mi je, kao sto rekoh, interesantna. otkud da te interesuje bas ova tema?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

O, interesuje mene svašta nešto.

Nego, imaš li, Ljubičasta, neki materijal striktno vezan za ovu temu kako bi iskoristili 4. tačku Pecinog Pravilnika?

Dopuna: 06 Sep 2008 3:48

Pronađoh na forum.b92.net/lofiversion/index.php/t22441.html podatak da je postojala jedna srednjevekovna pseudolegenda (verovatno proizvod mešanja germanskog paganizma i hrišćanske tradicije) u kojoj se objašnjava da su Merovinzi (vladali Franačkom do sredine VIII veka) potomci Isusa Hrista. Kasnije su i druge vladarske porodice pokušavale dokazati ovu vezu ali merovinška legenda ima jednu specifičnost koja se ogleda po tome što se Isusov otac smatra ribolikom životinjom (majka je i u ovoj priči Marija Magdalena).

Dopuna: 06 Sep 2008 17:52

nacional.hr/articles/view/39552/ - u vikinškoj mitologiji je postojala majka bogova i svemira, Audhumia. Ona je od zaleđenog grumena soli sačinila čovekolikog boga Burija.
«Ali valjalo je Buriju naći ženu. Audhumia siđe s već ojačalim sinom na Zemlju, zaroni pod more i od soli sačini prvu ribu, kojoj također udahne život kao budućoj ženi svog mezimca. Uskoro oni porodiše novi rod bogova, prave Audhumine unuke, a oni udahnuše život smrtnim ljudima. Svi su se podredili Burijevu unuku, vrhovnom bogu Odinu. A Buri i Thora, kako se zvala njegova ribolika žena, podavali su se jedno drugomu svakodnevno i tako su u ljudskom rodu i drugim stvorovima i biljkama stalno budili nagone i darivali im plodnost, te se Zemlja napuči ljudima, životinjama i biljkama. A Thora je stalno izbacivala oplođeno sjeme i uskoro se more napuni ribama. Od tada su svim Vikinzima, tim slavnim pomorcima, najdraža jela od ribe, a posebno od soljenih ili sušenih haringi i bakalara, koje u čast Burija i Thore nose svim morima svijeta i jedu kao žrtvenu hranu. Prenoseći taj običaj od jedne obale do druge, razdijelili su svoje soljene i sušene ribe cijelom svijetu, […]».
Dalje se mogu videti recepti za pripremanje ukusnih jela od ribe, a tu su i druge ''mitološke'' kuhinje.

blog.hr/print/id/1623361500/mitologija-afrike.html (Mitologija Afrike - Mitologija - Blog.hr) - izvesni ''Athumanunh'' piše o mitologijama celog sveta. U oktobru (listopadu), pod naslovom ''Duga – ona koja zaustavlja kišu'', stoji sledeće: «[…] Pleme Kikuyu iz Kenije pak je uvjereno da je duga zla životinja koja noću napada ljude. Masai čak vjeruju da je takva životinja živjela u jezeru Naivasha pokraj kojeg se okupljaju tajnovite ptice flamingo. To mistično biće iz jezera nanosilo je ljudima štetu sve dok ga mladi ratnici Masai nisu dočekali u zasjedi i ubili ga».
Pod naslovom ''Duhovi voda naroda Afrike'' piše: «Svi drevni narodi Afrike vjeruju da u velikim vodama (rijekama, jezerima, morima, oceanima…) žive moćna bića kojima zapovijeda Gospodar mora Olokun. Velika je svita koja prati Olokuna, a sve su to ribolika bića koja žive s Olokunom u podvodnoj palači. U najstarijim mitskim pričama narodi Afrike opisuju kako su u sukob došli Olokun i sam Stvoritelj, nakon potopa kojeg je na Zemlju poslao Olokun. Naime, Olokun je izazvao samog Stvoritelja da se pojavi u najljepšoj odori koju ima, pa da se ogledaju, a pobjednika će izabrati gledatelji koji će pokazati svojim odobravanjem koji od njih dvojice im se više sviđa. U određeni dan Stvoritelj je poslao svog glasnika kameleona da dovede Olokuna. Kad je Olokun izronio iz svog podvodnog carstva ostao je zapanjen odorom koju je nosio kameleon. Olokun se vratio u svoje podvodne dvore i presvukao se u još sjajniju odoru. No, kada se vratio i kameleon je nosio isto tako blještavu odoru. Sedam je puta tako Olokun pokušao nadmašiti kameleona u presvlačenju, ali je kameleon uvijek imao odoru poput njega. Napokon je Olokun odustao i priznao poraz, jer ako Stvoriteljev glasnik ima tako sjajne odore, kakve li onda tek posjeduje sam Stvoritelj. Tako se Olokun pomirio sa drugim mjestom u božanskoj hijerarhiji i pristao povući sve vode u granice koje je odredio sam Stvoritelj. Iz ove mitološke priče zorno je vidljivo da se od najranijih vremena pričaju priče o vječitoj 'trilemi' sukoba Neba, Zemlje i Voda. […]»

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Da nije bilo Martija Misterije, ne bih ni ja znao za ovo

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Eto ti ga sad. Kako ovo da tumačim ? Off-topic ? Ubi' se tražeći relevantne informacije kako bih sve to objedinio na jedno mesto – na MyCity, da ljudi (koje to interesuje) ne bi dugo lutali po netu, i odjednom...strip-pop kultura ? Smem zapaziti da ovo nije baš mnogo ozbiljno od strane jednog supermoderatora. Ili je možda kompletno ova tema off-topic ? Da je brišem onda ?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Izvini, nisam se dobro "odrazio"
Ovo je zanimljiva tema, samo sam hteo da naglasim neverovatan izvor gde sam o ovome prvi put cuo. Ali to nije nista lose, jer su autori zaista koristili mnoge stvari koje su ljudima nove.

Izvini na ovome i samo nastavi dalje

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

OK. Na stripovi.com/index.asp?RedirURL=http%3A.....h%2Easp%3F (odnosno: stripovi.com > stripovi > Italija > Martin Mystere > recenzije) ukratko su opisani događaji iz epizode ''U zemlji Dogona'' ali i zanimljivosti vezane za afrički mit o Nommo-su koji je inspirisao Pierfrancesca Prosperia da napiše scenario za ovaj strip.
«Krajem 1940-tih, francuski antropolozi Marcel Griaule i Germaine Dieterlen (koji su radili s Dogonima od 1931.) primili su dodatne, tajne mitologije koje uključuju entitete zvane Nommo. Povjerili su im da su Nommo stanovnici svijeta koji okružuje zvijezdu Sirius. Nommo su duhovi predaka (ili božanstva) obožavana od strane plemena Dogona u Maliju. Riječ Nommo dolazi od dogonske riječi "učiniti da pije". Nommo su obično opisivani kao amfibijska, dvospolna, ribolika stvorenja. Nazivaju se i"Gospodarima vode", "Nadzornicima", "Učiteljima". Nose neke fizičke sličnosti drugim mitološkim bićima: Oannes (Babilonija), Enki (Sumer), Fuxi (Kina), Dagon (Filisteja) i Nereus (Grčka). [...] Otkriva se da se Nommo zapravo među sobom nazivaju Kirijani».

sgi.rs/html/004/00401.html - pronalazi se zanimljiva teorija o nastanku poznatih ribljih glava iz Lepenskog Vira. Postoje, naime, praistorijski kameni ribarski tegovi koji su bili uobličavani tako da (verovatno) nalikuju ljudskoj ili ribljoj glavi (i telu). Evo šta piše:
«Tako sa Lepenskog Vira potiču dva oblutka ljudskom rukom dorađena tako da mogu da se koriste kao ribarski tegovi. Na prvi pogled za ove oblutke se zaista jedino može reći da su tegovi, ali pažljivim posmatranjem oni se pred očima posmatrača pretvaraju u skulpture sa predstavom ljudskog lika. [...] Pomenuta dva oblutka predstavljaju veoma interesantne nalaze. Na prvi pogled, oni se zaista čine kao tegovi korišćeni u ribolovu (organizovani ribolov na Dunavu na krupne ribe, praktikovan kako u bliskoj tako i u veoma dalekoj prošlosti, zahtevao je masivne, teške tegove koji su mogli da se odupru brzim vodama reke i zaustave velike ribe koje su lovili praistorijski dunavski alasi). Ovi tegovi, veličine 160 x 135 x 97 mm i 122 x 135 x 97 mm, izrađeni su od masivnih oblutaka od sitnozrnog silicijumskog peščara, iste one sirovine od koje su izrađene sve skulpture iz Lepenskog Vira. Na prvom su grubim, ali pravilno vođenim ozrnjavanjem, oblikovane bočne i donja strana, kao i deo prednje strane koja je na taj način dobila izgled nedovršenog lica. A onda je, iz samo njemu poznatih razloga, praistorijski majstor odustao od oblikovanja oblutka u skulpturu i dodavanjam poprečnog žleba od ovog kamena napravio teg. Mnogo se verovatnijom čini pretpostavka da je ovaj oblutak bio potpuno završena ljudska glava, sa neodređenim crtama lica tako da može da predstavlja bilo koje ljudsko biće. Skulptura je korišćena u kultne svrhe o čemu svedoči gornji deo glave obojen u crveno, verovatno posipanjem okerom. Poprečni žleb je naknadno urađen pretvorivši jedan kultni predmet u potpuno profani objekat - oruđe za svakodnevni rad. Kod drugog predmeta iskorišćen je prirodan oblik oblutka kome je ozrnjavanjem dodat žleb za uže. Žleb nije izveden celim obimom predmeta već se na "leđnom" delu prekida. Gledan iz profila, ovaj teg podseća na ljudsku glavu pa samim tim i na skulptovane oblutke sa Lepenskog Vira. Na temenima tega nalaze se tragovi jačeg udaranja, što je možda rezultat korišćenja predmeta u funkciji čekića i nakovnja, ali isto tako to mogu biti vidljivi tragovi ozrnjavanja - tehnike kojom su se oblikovale skupture. [...] Među svim skulpturama najinteresantnije su one anikonične sa lokaliteta Padina koji se nalazi nekoliko kilometara severno od Lepenskog Vira. Reč je o grupi oblutaka nalaženih u kućama i iznad grobova, a neki od njih u položaju koji nesumnjivo odslikava kultni značaj objekta. Obluci su oblikovani (neki od njih su i prirodnog oblika) tako da podsećaju na jaje. Izvestan broj ovih oblutaka ima, na svom gornjem delu, tragove upotrebe organizovane u jedno ili više kružnih ili eliptičnih udubljenja. Ponekad ova udubljenja podsećaju na oči i usta na licu čineći tako da oblutak liči na ljudsku glavu. Pomenuta dva tega-skulpture sa Lepenskog Vira jasno predstavljaju, kao i obluci sa Padine, upravo onaj granični slučaj kada nije sasvim jasno da li su nekadašnji majstori sa obala Dunava želeli da naprave alatku ili kultni predmet. Žleb koji oba predmeta imaju po sredini jasno ukazuju da je reč o ribarskim tegovima. Ali gledani u celini ovi obluci nedvosmisleno imaju svoj ljudski izraz. Ako se uzme u obzir da su skulpture iz Lepenskog Vira bile postavljane iza ognjišta u zadnjem (i najmračnijem) delu kuće, onda može da se pretpostavi da je titrava svetlost koja je dolazila od vatre u ognjištu davala hladnom kamenu potrebnu toplinu i pokret svojstven ljudskom liku».


Praistorijski ribarski tegovi iz Lepenskog Vira

Skulpture iz Lepenskog Vira

Dobroćudni vodenjak sa Dnjepra