offline
- Letach
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 09 Jul 2011
- Poruke: 1
|
Evo, da i ja podelim svoje iskustvo! 
Prvo moram reci da su mi ovaj forum i ova tema puno pomogli da se usudim da udjem u avion. Mnogo znaci kada cujes ljude koji su imali isti problem kao i ti, a prevazisli su ga.
I naravno, zelim da se zahvalim svim ljudima koji su ovde pisali i mnogo mi pomogli, a cak da nisu ni svesni toga.
Elem, pre nedelju i nesto malo jace, ja sam trebao da putujem avionom, i to da imam dva leta.Doduse, ne dugacka, ali za mene koji sam se uvek plasio leta, to je bila vecnost. Jedan let duzine 1h50 i drugi 50min. Jedan za drugim, sa kratkom pauzom izmedju.
Uvek sam imao strah od letenja, iako nikada nisam putovao avionom (jesam kao mali, ali toga se ne secam, tako da se to ne racuna). Generalno, imam strah od visine, pa je valjda to presudilo da se razvije i strah od letenja. Cesto se desavalo da sanjam kako letim avionom i to su za mene bili kosmari. Da budem precizniji, ti snovi su se desavali pre bilo kakvog pomena da postoji realna sansa da letim. Dakle, mozete zamisliti koliki je to strah bio.
E sad! Doslo vreme da se leti! Ja gledao na svaki nacin da izbegnem. Svasta sam izmisljao: da ne mogu poneti dovoljno prtljaga posto je ograniceno, a necu se vracati 6 meseci, pa mi treba mnogo toga itd itd. Bio sam spreman da putujem 26 sati, samo da ne putujem avionom. Kad se setim tih dana pripreme za put i citave agonije oko kupovine karata, odluke kako putovati, mog natezanja sa prijateljem sa kojim sam putovao (koji je naravno hteo da putuje 3 sata, a ne 26) hvata me jeza. To je zaista bila agonija. Sa jedne strane, uzasan strah od letenja, a sa druge pritisak oko odluke i rezervacije karata, posto je vreme vec isticalo...
Tada sam naisao na ovaj forum, koji mi je mnogo pomogao. Iscitao sam sta su svi ljudi pisali i strah se znatno povukao. Ali ne mogu reci da je nestao u potpunosti. Ipak je ostao strah sa kojim sam sam morao da se izborim i izadjem na kraj. Forum mi je pomogao u odluci. Posto sam procitao ovu temu, nazvao sam prijatelja i rekao mu da rezervise karte. On nije mogao da veruje, posto je pretpostavljao da imam strah od letenja.
Kao sto rekoh, doza straha sa kojom sam morao da se izborim sam, je ostala. U tome su mi mnogo pomogli prijatelji kojima sam priznao svoj strah, a koji su iskusni letaci. Oni su mi opisivali citavu proceduru, upozorili me na neke stvari koje panicarima mogu da izazovu simptome poput lupanja srca i sl. I meni su glavni problem bili ovo simptomi (procitao sam negde gore da je to jos nekima problem). Bojao sam se da cu izgubiti kontrolu nad sobom, da cu se uspaniciti, srce ce mi lupati, necu moci da disem i sl. Odmah da kazem, nista se od ovoga nije desilo, preziveo sam let, i sada ziv i zdrav uzivam u razgledanju francuske arhitekture.
Sada malo o samom letu. Noc pred let sam spavao ok, sto je valjda pokazatelj da sam svoj strah uz pomoc foruma i prijatelja poprilicno umanjio. Dosao sam na aerodrom u pratnji prijatelja, koji su me i dalje tesili (hahhaa, ovo sad zvuci strasno smesno ljudima koji ne znaju za strah od letenja, a i meni je sada smesno. Doduse, oni su dosli da me isprate, posto se necemo dugo videti, a ne samo zbog mog straha). Cekirao sam kartu, predao prtljag (progledali su mi kroz prste, imao sam 2 kg vise, pa cak i u rucnom) i seo sa drustvom da popijem kaficu. Ja pijem kafu, ona pije mene, a avioni samo fijucu iznad aerodroma! Doslo vreme za ukrcavanje. Ispozdravaljao se sa svima i krecem na proveru kroz onaj detektor za metal. Prijatelj koji je putovao sa mnom, prolazi bez problema, a meni pisti, iako sam skinuo i kais. Devojka koja radi tamo mi kaze da se vratim, izujem obucu i onda opet prodjem. Ja uradim tako, prolazim bez problema i idem ka mestu gde se overava pasos ili sta vec. Tada shvatam da mi nema pasosa... Zaboravio sam ga sa sve kartom kada sam izuvao obucu, posto sam morao negde da ga spustim da bih mogao da odvezem pertle. Eto, toliko sam bio izgubljen. Vracam se po pasos, sreca, to je svega desetak metara od mesta za overavanje i prolazim. Prolazim drugu kontrolu i sedam u malu cekaonicu pred sami ulazak u avion i pitam se sto mi je ovo uopste trebalo. Dolazi vreme za ukrcavanje i na samom ulasku, kroz otvor izmedju aviona i one staze koja se prisloni uz avion vidim da je pilot ZENA!!!  Odmah sam se setio nekoga ko je pisao vec ovde o zenama pilotima, koje su pouzdanije od muskaraca, tako da mi to nije bio problem. Pisao sam velikim slovima da bih se malo nasalio. Svi smo se lepo ukrcali, vezali pojaseve a ja gutam knedlu za knedlom... Avion krece polako i kruzi po pisti, kako bi dosao na tacno mesto odakle treba da uhvati zalet. Dolazi na to mesto, zvuk motora postaje sve jaci, zalece se i odvaja od zemlje. Pretpostaljam da mislite da se ja u tom trenutku rastavljam sa dusom, da mi lupa srce, crvenim se, ne mogu da disem itd (bilo je i toga, moram priznati, ali u mnogo, mnoooogo manjoj meri nego sto sam ja to ocekivao). Ne, ja sebe u tom trenutku pitam: Pa magarcino jedna, oko cega si ti toliko brinuo?!
Uzivao sam u letu! Cak sam pojeo i cokoladu i sladoled i popio kafu, a mislio sam da necu moci da zinem u avionu. Slikao sam, snimao, caskao sa ljudima, ma super je bilo. U avion na drugom letu sam usao kao u autobus. Bez ikakvih problema. Da samo znate kakvi su oblaci kad se gledaju odozgo... Kao bajka! Turbulencije su mnogo slabijeg intenziteta nego sto sam ja to zamisljao. Kao kad kola naidju na neku neravninu na putu, nista strasnije. Ocigledno je da sam pre leta bio sklon preuvelicavanju, sto je samo hranilo strah. Ni poletanje ni sletanje nisu sokantni. Malo truckanja i to je sve. Ma nista sto ne moze preziveti ni najveci panicar! Jednom recju, divno iskustvo! Od sada, kad god imam priliku, putujem iskljucivo avionom, a ne da se razvlacim satima po vozovima, autobusima i sl. Stekao sam omiljeno sredstvo transporta!
Svim buducim letacima koji imaju strah, porucujem: samo hrabro, nemate cega da se plasite. Meni je pomogao ovaj forum i razgovor sa ljudima, i vama ce. Kada sam ja sa onolikim strahom prevazisao strah od letenja, svako moze! Ja nisam trazio pomoc psihijatra ili psihologa, ali ne zbog toga sto nisam hteo, vec zbog nekih administrativnih problema. Generalno, mislim da je to dobra stvar i da moze mnogo da pomogne. Dakle, iscitavanje dobrih iskustava bivsih fobicara, razgovor sa ljudima koji su vec leteli i eventualni odlazak kod psihijatra ili psihologa i na kraju sam let i strah ima potpuno da nestane! To nije nista strasno, samo jos jedno prelepo zivotno iskustvo!
Nadam se da ce ovo moje iskustvo pomoci ljudima koji imaju isti problem koji sam ja imao. Na ovaj nacin, time sto delim ovo svoje iskustvo, zelim da se zahvalim ljudima sa foruma koji su mi pomogli i da pomognem ljudima koji jos nisu postali letaci, a imaju strah od toga, da se uclane u klub letaca i steknu jos jedno divno iskustvo! 
Ako ima nekih pitanja, izvolite!
|
