|
Ovaj svet
Ispostavlja se da je to bio nesporazum.
A doslovno to je bila samo proba.
Reke će se odmah vratiti na svoje izvore,
Vetar će se zaustaviti u svom kruženju.
Drveće umesto da pupi rašće prema svom korenju.
Starci će potrčati za loptom,
Pogledaće se u ogledalu i ponovo će biti deca.
Mrtvi će se probuditi, ne shvatajući to.
Dok se sve, što se dogodilo, ne vrati u pređašnji položaj.
Kakvo olakšanje! Odahnite, vi koji ste dugo patili.
Još jedna antinomija
Da li sam uradio ono što je trebalo da uradim ovde na zemlji?
Bio sam gost u kući pod oblacima,
Gde teku reke i obnavljaju se žitarice.
Šta s tim što sam pozvan, ako sam odsutan?
Sledeći put rano ću potražiti mudrost.
Ne bih se pretvarao da mogu da budem kao drugi.
Iz toga proizilazi samo zlo i patnja.
Odričući se, izabrao bih sudbinu u pokori.
Obuzdao bih vučije oči i proždrljivo grlo.
Ja, stanovnik nekog vazdušnog manastira,
S pogledom na grad u dolini koji se presijava
Ili na potok, brvno i stare kedrove,
Prepustivši se samo jednom zadatku
Koji tada ipak ne bi mogao biti ostvaren.
Protiv poezije Filipa Larkina
Naučio sam da živim sa svojim očajanjem.
A ovde dođe neko nepozvan
Koji stihom nabraja razloge za očajanje.
Treba li da budem zahvalan?
Nema naročitih razloga za to.
S obzirom da postoje različiti nivoi svesti
Na niži gura me onaj koji preti smrću.
I ja pamtim, ožalošćeni Larkine,
Da smrt nikog živog ne mimoilazi,
Mada to nije odgovarajuća tema
Ni za ode ni za elegije.
Pad
Smrt čoveka je kao pad moćne države,
Koja je imala borbene armije, vođe i proroke,
I luke bogate, i u svim morima brodove,
I sad nikome neće priteći u pomoć,
ni s kim neće sklopiti savez.
Jer gradovi su njeni pusti i ljudi rasuti,
Čičak je pokrio njenu zemlju što nekad davaše žetve,
Njen poziv je zaboravljen, njen jezik izgubljen,
Dijalekt seoca negde daleko u nedostižnom gorju.
|
