Молчи, скрывайся и таи
И чувства и мечты свои -
Пускай в душевной глубине
Встают и заходят оне
Безмолвно, как звезды в ночи,-
Любуйся ими - и молчи.
Как сердцу высказать себя?
Другому как понять тебя?
Поймёт ли он, чем ты живёшь?
Мысль изречённая есть ложь.
Взрывая, возмутишь ключи,-
Питайся ими - и молчи.
Лишь жить в себе самом умей -
Есть целый мир в душе твоей
Таинственно-волшебных дум;
Их оглушит наружный шум,
Дневные разгонят лучи,-
Внимай их пенью - и молчи!..
*********************************
Silentium!
Speak not, lie hidden, and conceal
the way you dream, the things you feel.
Deep in your spirit let them rise
akin to stars in crystal skies
that set before the night is blurred:
delight in them and speak no word.
How can a heart expression find?
How should another know your mind?
Will he discern what quickens you?
A thought once uttered is untrue.
Dimmed is the fountainhead when stirred:
drink at the source and speak no word.
Live in your inner self alone
within your soul a world has grown,
the magic of veiled thoughts that might
be blinded by the outer light,
drowned in the noise of day, unheard...
take in their song and speak no word.
Ћути и тајно снове сниј,
И осећања своја криј -
Нека у самом душе дну
Грану, и нека зађу ту;
Јав звезда ноћу нећеш чути -
У души и ти сјај - и ћути.
Како да срце каже све?
И ко да схвати твоје сне?
Зна ли тај шта је теби драж?
Казана мисао је лаж!
Не праскај - изворе не мути,
Већ боље, из њих пиј - и ћути.
У самом себи живет знај -
У души имаш раскош, сјај
Тајанства, дивних мисли бук;
Заглушиће их спољни хук
И бели дан их потиснути -
Ослушкуј њихов пој - и ћути!...
Люблю глаза твои, мой друг
С игрой их пламенно-чудесной
Когда их приподымешь вдруг
И, словно молнией небесной
Окинешь бегло целый круг
Но есть сильней очарованья:
Глаза, потупленные ниц
В минуты страстного лобзанья
И сквозь опущенных ресниц
Угрюмый, тусклый огнь желанья
(1836)
My dearest, I love your eyes...
My dearest, I love your eyes
With their fiery, wonderful play
When you suddenly raise them a little
And, like lightning in the sky
Cast a quick glance around you.
But there is a yet more powerful enchantment:
Your eyes, downcast during a passionate kiss
And through your lowered lashes
The sullen, smouldering flame of desire.
Боже, утеху оном дадни
Кога припеке мучи плам,
Који к'о просјак голи, јадни,
Крај туђих врата лута сам.
Он у пролазу само креће
Преко ограда поглед свој,
На хладовину и дрвеће -
Раскош летњи у шуми тој.
За њега неће лисне гране
Гостољубиви спремит' саг;
На њега неће ни фонтане
Расути росе бисер благ...
Пећина плава и дубока
Залуд га мами крају свом...
Ни прах са росног водоскока
Освежит' неће главу том!
Боже, утеху оном дадни
Кога на животни пут креће јад,
Те као просјак бедни, јадни,
Крај туђих врата лута сад.
Ја још се мучим
Ја још се мучим тугом чежња,
још теби стремим душом свом -
и у сумраку успомена
још љубав дајем лику твом.
Твој мили лик, незабораван,
увек и свуда носим ја,
лик недостижан, миран, сталан,
ко звезда што на небу сја.
Я встретил вас
Я встретил вас - и все былое
В отжившем сердце ожило;
Я вспомнил время золотое -
И сердцу стало так тепло...
Как поздней осени порою
Бывают дни, бывает час,
Когда повеет вдруг весною
И что-то встрепенется в нас,-
Так, весь обвеян духовеньем
Тех лет душевной полноты,
С давно забытым упоеньем
Смотрю на милые черты...
Как после вековой разлуки,
Гляжу на вас, как бы во сне,-
И вот - слышнее стали звуки,
Не умолкавшие во мне...
Тут не одно воспоминанье,
Тут жизнь заговорила вновь,-
И то же в нас очарованье,
И та ж в душе моей любовь!..
Я встретил вас - Борис Штоколов
Я встретил вас - Олег Погудин
Я встретил вас (аудио)
Dopuna: 11 Jul 2009 16:50
Ову песму Фјодор Тјутчев је посветио својој покојној супрузи. Написана је на годишњицу њене смрти. Фјодор је за живота није објавио; одштампана је неких 40 година после његове смрти.
НАКАНУНЕ ГОДОВЩИНЫ 4 АВГУСТА 1864 г.
Вот бреду я вдоль большой дороги
В тихом свете гаснущего дня...
Тяжело мне, замирают ноги...
Друг мой милый, видишь ли меня?
Все темней, темнее над землею-
Улетел последний отблеск дня...
Вот тот мир, где жили мы с тобою,
Ангел мой, ты видишь ли меня?
Завтра день молитвы и печали,
Завтра память рокового дня...
Ангел мой, где б души ни витали,
Ангел мой, ты видишь ли меня?
3 августа 1865
У књизи "Како пишу стихове" познатог критичара, теоретичара и историчара књижевности Вадима Кожинова, у фусноти је забележена једна прича. На једној од "комсомолских" приредби четрдесетих година, у ондашњем СССР-у, појавио се познати руски официр; челичан, безосећајан, строг, човек наливен осећањем дужности. За време револуције изгубио је своју љубав, и посветио се Партији и Револуцији. На тој приредби глумица је одрецитовала (овде постављену) Фјодорову песму. "Челични" јој је пришао, и замолио да поново одрецитује песму. После другог извођења, на лицу "челичног" ниједан мишић се није померио, само су му очи заискриле. Дакако, то је изазвало запрепашћење присутних, несвиклих на видљивост емоција код "челичних другова". Прогутао је једну "кнедлу", климнуо главом, захвалио се и упутио према излазу.
Ову књигу управо преводи мој друг, заљубљеник у руско стваралаштво.
Песма се налази у "Антологији руске поезије XVIII и XIX века", коју је саставио и (највећим делом) превео Владимир Јагличић. Овде ипак наводим само руски "оригинал", пошто (чини ми се) ниједан превод не може да достигне оно што је испевано непосредно.
Dopuna: 15 Jul 2009 23:05
▓ ▓ ▓ ▓ ▓
tuzor ::Ову песму Фјодор Тјутчев је посветио својој покојној супрузи. Написана је на годишњицу њене смрти. Фјодор је за живота није објавио; одштампана је неких 40 година после његове смрти.
НАКАНУНЕ ГОДОВЩИНЫ 4 АВГУСТА 1864 г.
Вот бреду я вдоль большой дороги
В тихом свете гаснущего дня...
Тяжело мне, замирают ноги...
Друг мой милый, видишь ли меня?
Все темней, темнее над землею-
Улетел последний отблеск дня...
Вот тот мир, где жили мы с тобою,
Ангел мой, ты видишь ли меня?
Завтра день молитвы и печали,
Завтра память рокового дня...
Ангел мой, где б души ни витали,
Ангел мой, ты видишь ли меня?
3 августа 1865
Унапред устрашен могућношћу да изванредну песму оскрнавим својим преводом, ипак се одлучујем за то, да бих њену садржину макар мало више приближио онима који не познају руски језик. Трудио сам се да "побегнем" од буквалног превода, у коме се губе сва осећања.
УОЧИ ГОДИШЊИЦЕ 4. АВГУСТА 1864. г.
Теглим себе по бескрајној стази
У светлости дана који мре...
Тешко ми је, тешком ногом газим...
Мила друго, да ли видиш ме?
Покров земљи све тамнији бива -
Задњи зрак у невид увире...
Ту сам био, и ти беше жива,
Анђеле мој, да ли видиш ме?
Молитву и тугу сутра носи,
Да се кобни тај дан спомене...
Анђеле мој са душама што си,
Анђеле мој, да ли видиш ме?
Dopuna: 17 Jul 2009 12:13
БЛИЗНЕЦЫ
Есть близнецы - для земнородных
Два божества,- то Смерть и Сон,
Как брат с сестрою дивно сходных -
Она угрюмей, кротче он...
Но есть других два близнеца -
И в мире нет четы прекрасней,
И обаянья нет ужасней
Ей предающего сердца...
Союз их кровный, не случайный,
И только в роковые дни
Своей неразрешимой тайной
Обворожают нас они.
И кто в избытке ощущений,
Когда кипит и стынет кровь,
Не ведал ваших искушений -
Самоубийство и Любовь!
1850-1851.
БЛИЗАНЦИ
Два бога красе земни врт,
два су близанца - Сан и Смрт.
Ко брат и сестра деле трон,
тужнија она, кротак он.
Ал' друга два су вишег реда:
лепше нема од те лепоте,
и ужасније чари до те
у срцу које им се преда.
Род су по крви, не случајно,
и кроз судбинске само дане,
неизрецивом својој тајном
обузму жртве зачаране.
И ко, обиљем кушње вреле,
кад крв се леди, или крави,
не упознаде ваше стреле,
Самоубиство и Љубави!
(Превод: Владимир Јагличић)
Dopuna: 18 Jul 2009 8:03
* * *
Брат, столько лет сопутствовавший мне,
И ты ушел, куда мы все идем,
И я теперь на голой вышине
Стою один,- и пусто все кругом.
И долго ли стоять тут одному?
День, год-другой,- и пусто будет там,
Где я теперь, смотря в ночную тьму
И - что со мной, не сознавая сам...
Бесследно все - и так легко не быть!
При мне иль без меня - что нужды в том?
Все будет то ж - и вьюга так же выть,
И тот же мрак, и та же степь кругом.
Дни сочтены, утрат не перечесть,
Живая жизнь давно уж позади,
Передового нет, и я как есть,
На роковой стою очереди.
11 декабря 1870
* * *
Брате, сапутниче кроз време једини,
и ти оде тамо куда сви идемо:
стојим сад, самотан, на пустој ледини,
и све око мене пусто је и немо.
Колико ћу овде да стојим уморно?
За дан, за годину - живот ће ми стати
у таму кроз коју сад пиљим упорно.
Шта ће са мном бити, ја то нећу знати...
О, како је лако одједном - не бити!
Са мном, ил' без мене, то важно и није.
Мећава ће иста мраком се орити
и иста ће степа около да бдије.
Протраћене дане губитак не броји,
проживе се живот у нужноме следу.
Будућности нема. И, како ствар стоји,
ја сам, чини ми се, следећи на реду.
11. децембар 1870.
(Превод: Владимир Јагличић)
Dopuna: 19 Jul 2009 12:12
ПАМЯТИ В. А. ЖУКОВСКОГО
1
Я видел вечер твой. Он был прекрасен!
В последний раз прощаяся с тобой,
Я любовался им: и тих, и ясен,
И весь насквозь проникнут теплотой...
О, как они и грели и сияли-
Твои, поэт, прощальные лучи...
А между тем заметно выступали
Уж звезды первые в его ночи...
2
В нем не было ни лжи, ни раздвоенья-
Он все в себе мирил и совмещал.
С каким радушием благоволенья
Он были мне Омировы читал...
Цветущие и радужные были
Младенческих первоначальных лет...
А звезды между тем на них сводили
Таинственный и сумрачный свой свет...
3
Поистине, как голубь, чист и цел
Он духом был; хоть мудрости змииной
Не презирал, понять ее умел,
Но веял в нем дух чисто голубиный.
И этою духовной чистотою
Он возмужал, окреп и просветлел.
Душа его возвысилась до строю:
Он стройно жил, он стройно пел...
4
И этот-то души высокий строй,
Создавший жизнь его, проникший лиру,
Как лучший плод, как лучший подвиг свой,
Он завещал взволнованному миру...
Поймет ли мир, оценит ли его?
Достойны ль мы священного залога?
Иль не про нас сказало божество:
"Лишь сердцем чистые, те узрят бога!"
Конец июня 1852
УСПОМЕНИ НА В. А. ЖУКОВСКОГ
I
Видех твоје вече: било је прекрасно!
Док си се већ опраштао са светом,
ја дивљах му се: и тихо и јасно
некаквом беше топлином прожето.
Около свуда пламсаху и сјаху,
песниче, твоје опроштајне луче...
А међу њима, видљиве, ступаху
већ прве звезде ноћи пристижуће...
II
Није познавао ни лаж, ни раздор,
он све у себи помири и споји.
Како ми само читаше љубазно
Хомера у преводима својим...
Бојама дуге цваху песме ведро
младеначких, провородних лета...
И на њих звезде просипаху штедро
сен тајанствену свога тамног света...
III
Чист као голуб, лековит док пати
он духом беше. Мада мудрост груба
беше му туђа, он је сасвим схвати.
Тим пре у њему дозре дух голуба.
И тој духовној чистоти све ближе,
сазревао је, чврснуо, сневао.
Тако се душа до склада уздиже:
живећи складно, складно је певао...
IV
Тај душе складни с висинама спој
што бй му живот с лиром у преплету
ко плод најлепши, главни подвиг свој,
завештао је нескладноме свету...
Хоће ли свет то умети да цени?
Да л' достојни смо светачких залога?
Или не за нас рече божанствени:
"Тек срцем чисти угледаће Бога!"
