| |
Šta radite kada život izgubi smisao?
|
|
|
|
 Poslao: 05 Nov 2003 00:09 |
|
|
|
|
Dodju tako neki dani, kada se čoveku ceo život učini kao besmislen.
Tako zapadnete u neki tunel, dugačak tunel... izlaz nije na vidiku, dalek je barem jednu celu zimu, onako usamljeni, tužni, pod stalnim pritiskom... osetite se kao konj koji po blatu i kiši vuče težak teret, bez prekida, bez i jednog sunčanog dana, celu zimu vučete teret u sivim danima...
Praktično ste bez izbora, ne možete da se predate, jer će vas još više sve boleti, ako se predate izgubićete i nadu, a to je previše, jednostavno ćete umreti ili poludeti ako se predate, i niste ludi da takav bol sebi priredite.
Dakle, bez izbora, nema predavanja, morate napred, da ne bi završili u duševnoj bolnici.
Morate napred, po tom blatu, sa tim bolom u srcu, bez sunca, bez i jednog dana predaha, jer ono što guši jednostavno guši bez prestanka, svakog dana je tu taj bol, bilo gde da odete, bilo šta da radite, taj 'kamen' je zaglavljen u srcu.
Dane delite na one dane kada guši, i dane kada mnogo guši.
To je sve - tako računate dane, recimo "juče i danas nisam toliko loše, kao prekjuče".
Kada guši, onda i možete da radite nešto, recimo ja mogu da radim vežbe... boli, pritiska, čak i u snu, ali, nekako se naviknete na taj pritisak, živite sa njim danima... jednostavno, živite, iako non-stop osećate pritisak.
Kada vas neko gleda, ne primećuje da vas to mući... nekako taj trn u srcu postane deo srca, živite tako zajedno... bol ne prestaje, samo se vi naučite da ga trpite.
A kada dođu oni drugi dani, kada mnogo guši...
Ti dani dođu kada se najmanje nadate... taman pomislite da ste preboleli, i onda dođe dan, uhvati vas nespremnog... prvo ste utučeni, čutite... a onda to raste... raste do te mere da više ne možete ni da sedite... kao da ste stavili džak na grudi, a emocije proključaju... onda legnete, malo vam bude lakše... onda se unervozite, što gubite vreme, ustanete, polako počinju da se vračaju emocije, postanete ponovo ranjivi, i dovoljno je da neko ili nešto počne malo da vas zeza - vi puknete, briznete u plač...
E, onda vam potonu sve lađe... sve izgubi smisao, pa i život - zapitate se čemu sva ova borba, zašto ovoliko trpite ovaj bol, ovo blato, ovaj sivi život, zašto dišete, kada život, ovako siv, ispunjen stalnom borbom i stalnim bolom, nema smisao?
Znam, pogrešno postavljam sliku života, ali, u datom trenutku život tako izgleda - stalna borba, stalni bol... večito gorenje duše... i, kao takav - život izgubi smisao.
Tada vam se više ništa ne radi, čak vam se i ne diše - samo sednete i plačete. Bol postane toliko jak da vam se i ne podiže glava. Sedite satima, zatvorenih očiju, pognute glave, i čutite u tišini.
Niti vam treba društvo (nije vam do priče), niti bi spavali, niti gledali TV, niti bilo šta radili - ništa vam ne odgovara - nemate kud - ne možete pobeći od tog jada - samo sedite i trpite to gušenje...
OK, prođu i ti teški dani...
Ali, njih zamene oni sivi dani, kada samo guši, dakle manje guši, ali, ipak je to siv dan.
Imam kureču sreću, pa živim u je**nom naselju, u kome nemam svoje društvo, a još nisam dovoljno ojačao da mogu sam da uhvatim autobus i odem do grada. Dakle, ako hoću negde, mora cimam matore da me odbace kolima do grada.
Plus, imam svega 3 prava druga, sa kojima mogu da popričam i tako 'utolim' taj bol, od toga jedan nije tu, drugi studira i ne mogu mnogo da ga gušim, treći je tu, ali ne mogu svaki dan kod njega, plus dosadi kad se družiš sa jednim istim.
Dakle, čak i kad hoću društvo - ili nemam mnogo izbora - ili ga nemam uopšte.
Mogu samo da odem da se šetam gradom, kejom, banjom, ali to nije to - opet sam bez društva, sam.
Spadnem opet na šugavi ICQ - koji mi se smučio... smučilo mi se to druženje iz sobe, muka mi je života u sobi - povraća mi se od sobe.
Preko dana i nađem neki podsticaj za borbu, vidim da napredujem sa vežbama, napredak je očit, i to mi da neku nadu i smisao.
Ali, kada padne noć...
Možda bi citat iz moje pesme to najbolje odslikao:
"Udahnem miris noći
sa prozora olovne sobe
i osetim svu nemoć da nešto učinim
Spoznam uzaludnost žudnje
da se izgubim u tom mraku
i smirim ovu vezanu krv"
(ove dve strofe su istrgnute iz ostalog konteksta, pesma je posvećena drugoj temi, ne govori o meni, jer ne volim mnogo o sebi da pišem)
Tako se od prilike kreće moje osećanje noću.
Danju, kažem, guram napred, borim se, ali se osećam kao konj koji vuče teret po blatu i kiši, bez odmora, bez sunca, bez vedrog dana.
A ono što je najgore - tako ću da guram celu zimu, možda i celo proleće, jer će mi od prilike toliko trebati da se sredim, i počnem da izlazim u grad.
E, zašto ja ovo sve pišem?
Prvo, želim malo da vidim kako vi izlazite iz ovakvih perioda života, koji su vaša iskustva, šta vi radite u takvim mesecima, kako najlakše podneti te mesece?
Drugi razlog, zbog koga sve ovo pišem je taj što želim da malo razbudim ovaj uspavani forum.
Od kada sam ja prestao da postavljam poeziju, MyCity je gotovo izgubio dušu, nema više one prijateljske atmosfere, samo se vode diskusije o kompjuterima, a diskusije o životu i ljubavi su isparile.
Hajde malo da vratimo dušu ovom sajtu.
Pored svega što me grize - jede me i to što ovaj sajt nije više ono prijatno mesto za diskusiju o životu i ljubavi. Nedostatak takiv diskusija je još jedna rupa u mom srcu. Nedostaje mi ona lepa atmosfera 
Hajde makar tu prazninu da sredimo i izlečimo, to bar možemo 
Šta vi mislite o svemu ovome, jeste li prošli kroz neko slično 'vreme', i kako ste izdržali taj osećaj nemoći da izmeniš bilo šta, taj osećaj da ipak moraš da prođeš kroz to, kroz tu usamljenu zimu?
P.S. Ne vezano za ovu temu, mogli biste i vi da postavljate poeziju, nije valjda da samo ja ovde volim poeziju... eto tako možete da pomognete da makar sajt dobije ponovo dušu
|
|
|
|
|
|
|
|
Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame.
|
|
| Poslao: 05 Nov 2003 01:03 |
|
|
|
|
Pricali smo vec jednom na ovu temu... rekla sam ti onda, ali ajde i javnost da cuje...
Tesko kad pokazujem drugima a i sebi da mi je tesko, ali kad vec ti dani dodju zatvorim se u sobu, pustim neku uzasno deprimirajucu pesmu, stavim je na repeat, sednem za komp, i posle treceg-cetvrtog ponavljanja pocnem da placem i to tako traje nekih pola sata sat, onda se lupim po glavi i kazem sebi da to nikuda ne vodi, nazovem svoju najbolju prijateljicu Jasminu izadjem sa njom, izjadam joj se i bude mi mnogo mnogo bolje.
Naravno ovo samo 'pali' u mojim prolaznim neraspolozenjima koji traju nedelju do dve....
Ipak, imala sam iskustvo pre par godina kad tri meseca nisam izasla iz sobe... no... to je dark period mog zivota... u zivotu me je odrzala pesma od Sarla Akrobate, Ona se budi.... otom drugi put.... sad sam vec previse umorna.... |
|
|
|
|
|
| Poslao: 05 Nov 2003 01:13 |
|
|
|
|
epa vidiš, ja mogu da pustim pesmu 'blues u parku', i da plačem uz gitaru kao malo dete... i OK, izađem, i bude mi lakše.
Ali, sutra opet isto... i ako se opet isplačem - opet će biti malo bolje tada, a sutra opet...
I šta sam postigao plakanjem i izlaskom do druga - kad me opet uhvati nostalgija već sutra?
|
|
|
|
|
|
| Poslao: 05 Nov 2003 01:23 |
|
|
|
|
Kazem ti... kod mene to upali posle nedelju dana bedachenja... ono pre 4 godine mi nista nije pomagalo... ne znam sta da ti kazem... pustis da vreme tece i ne razmisljas previse o tome ma koliko zeleo ili morao da mislis i da se lose osecas... radi nesto, stvaraj, gledaj tv, slusaj muziku, crtaj.... trebas pronaci svoj kanal za izbacivanje besa, nezadovoljstva, neraspolozenja... neka tvoja terapija izlecenja bude upravo to... izmori se toliko da kad dodje noc i legnes jedino sto uradis bude to da pomeris jastuk kako ti je zgodno...
|
|
|
|
|
|
| Poslao: 05 Nov 2003 02:11 |
|
|
|
|
to i radim... ali, fora je da, dok radim te vezbe - moj mozak nista ne radi - i znas vec - misli odu...
a nisam lud da batalim vezbe da bi zaposlio mozak... prece mi je da sredim svoj hod, nego da opustim mozak.
ono, trpi i radi...
moram da radim vezbe, a to sto misli odlutaju - izgleda moram da trpim
|
|
|
|
|
|
| Poslao: 05 Nov 2003 10:20 |
|
|
|
|
U vecitom rascepu izmedju zelja, potreba i mogucnosti, covek se svaki dan manje ili vise sukobljava sa samim sobom. Neki put izgubis, neki put dobijes tu borbu i to ti uglavnom bude merilo uspesnosti dana koji je ostao iza tebe.
Najteze je kada postoji previse nagomilanih potreba, koje vriste za svojim zadovoljenjem... a ne mozes nista da ucinis. Osecas u sebi kako te nesto goni, tera, kako cupa po grudima, oduzima dah.... i postajes vremenom svestan sta je, ali i dalje potreba ostaje.... a bes raste... talas za talasom uzavrelih misli, emocija te bacaju na sve strane..... sve u svemu situacija koja je apsolutno nepodnosljiva.... vreme prolazi.... a resenja nigde na vidiku....
Ovde pravog resenja nema... sve zavisi od osobe do osobe...kako ko i koliko moze ovakve zivotne situacije da podnese....
Ne znam koliko sam puta pozeleo da imam onaj bokserski dzak, da se istresem na njega za sve sto mi je u tom momentu tesko... ali to samo resi kratkotrajno bes koji se nakupio.
Najbolje resenje koje mogu da ponudim izsvog iskustva, je kontrolisani slom... znaci ako mislis da mozes sebe dovoljno kontrolisati, jednostavno se prepusti da te preplavi taj bol&bes, placi, vici, urlaj koliko te grlo nosi, sedi u cosak i cuti, pusti da te histerija savlada.... neka izadje sto je vise moguce iz tebe.... ovo radi dok god ne osetis da si dobio prostor za disanje.
Naravno objasni svojim ukucanima sta se desava, da ne bi oni svojim uplitanjem i/ili nerazumevanjem ucinili stvar jos gorom.... ja sam bas jedan tako krizni period u zivotu ziveo sam.. nije bilo nikog oko mene ni samnom... pa sam mogao da se istutnjim....
Ne znam sta bi ti jos rekao... ovo su stvari kojih se jako nerado secam i ne bi da ceprkam dublje nego sto moram...
Sve u svemu, samo si ti u tvojoj kozi, i jedino ti mozes da ocenis sta i kako mozes da uradis, ali NIKAD NE GUBI NADU!!!
Znas li zasto cigani vole kisu???
Zato sto posle nje UVEK DODJE SUNCE!!! :-)
Pozdrav i drzi se... sve ima svoj kraj... pa i ovo u cemu si sada i kako se sada osecas... odredi sebi jedan jak i pozitivan cilj i radi na njegovom ostvarenju... naravno budi realan, jer ako nisi, lazes i varas samog sebe i sta si onda uradio??
|
|
|
|
|
|
| Poslao: 05 Nov 2003 16:35 |
|
|
|
|
Mnogo mi je poznat osecaj "ne znati zasto zivis", cak i meni optimisti , ali desavalo mi se da zapadnem u takve teske depresije...Nekako se covek izvuce iz toga, spontano, malo mu pomognu ljudi koji ga vole, sve se ostale kockice sloze i svakako bude bolje...
Bedacenje nikako ne pomaze, a i u sustini niko i ne moze da ti pomogne do samog sebe... |
|
|
|
|
|
| Poslao: 05 Nov 2003 16:41 |
|
|
|
|
| evo, da vas malo obradujem, danas sam vec mnogo bolje |
|
|
|
|
|
| Poslao: 05 Nov 2003 18:47 |
|
|
|
|
da ali sutra 
xe xe salim se
smisao zivota ?
zezanje, bilo sta sto ti je interesantno
sa darvinovog gledista to je pre svega opstanak a onda i reprodukcija tj. nastavak vrste
tesko je zato sto samo najjaci pobedjuju, ako nisi dovoljno jak ... tough luck ... |
|
|
|
|
|
| Poslao: 19 Maj 2004 14:37 |
|
|
|
|
"Kad su znali da prodaju maglu,
valjda će i znati da kupe polovne snove,
mada nikako ne mogu da smislim cenu
koja bi pokrila troškove saznanja
da smo odmalena sanjali u prazno… " |
|
|
|
|
|
| Poslao: 20 Maj 2004 01:27 |
|
|
|
|
Praktično gledano život i nema smisao.
Život je turizam, za koji ne plaćamo, već rođenjem stičemo boravišnu kartu i posle određenog vremena tome dođe kraj.
Kada izgleda nepodnošljivo sjetim se svijetlih trenutaka, i pomislim na one koji jako loše žive, onda ne tražim razlog tom stanju, već mir.
Posle toga, naravno popijem malo više piva, i popušim malo više cigara, kažem *ebi ga, i eto me nazad. |
|
|
|
|
|
| Poslao: 20 Maj 2004 01:29 |
|
|
|
|
@Peca
Jedan mali poklon. Cmok.
(ova je optimistcna)
SUTNJA
Svi trunu na isti nacin
svako u svoje doba.
Ako ti se sad pridruzim
hocu li nesto pokvariti?
Ti znas:
mi se kao magicne rijeci
uvijek srecemo isti.
Tako nam prija.
Svako za sebe, cudesno svet
suti o suncu.
Sad, evo, prilazim
da bokom poduprem istok.
Da se ne sunovrati. |
|
|
|
|
|
| Poslao: 22 Maj 2004 07:08 |
|
|
|
|
"Dane delite na one dane kada guši, i dane kada mnogo guši."
Ovo mi je poznatoo uhhh
Da, bas tako, dani kada je manje i vise tesko.
I kada naidje taj crnjak najradije bih da ne znam za sebe, onda mnogo spavaaaam, bezim u san, i kada se probudim nisam odmorna, ...onda ni komp ne pomaze, ne kucka mi se, ....
Negativne misli oduzimaju ogromnu energiju.
I niko te ne moze razumeti do kraja jel imas taj osecaj?
Razgovor sa nekim pomaze.Sa osobom koja ti je vazna.
Ovaj kratki slom je super stvar samo ja to nikada ne radim, bas cu da probam Dosta sam zatvorena i samo skupljam u sebi muku.
Meni si Peco pomogao svojom pricom, mozda sam bila "malo" sebicna, ali sto kazu dobro se dobrim vraca, veruj da je tako, ti si jedno divno pametno stvorenje i nema sanse da ti se ne vrati sve lepo sto si drugima pruzio a verujem da jesi, kao meni, i mnogo vise jer si dobar covek. |
|
|
|
|
|
| Poslao: 22 Maj 2004 19:59 |
|
|
|
|
ma... to nije nista, moralna podrska i razgovor - to svaki priljatelj treba da pruzi, zato i sluze prijatelji...
kada je covek dotucen - samo razgovor sa prijateljima pomaze... tako sam ja pregurao modre periode zivota...
pomogli su mi i prijatelji sa interneta, i drugovi iz skole... to mi je mnogo znacilo.
zato, znam kolilo moralna podrska i razgovor ume da pomogne - i zato rado pomazem drugima... ne treba niko da mi se zahvaljuje, ja sam srecan kada mogu nekom da olaksam crne dane...
samocu izbegavati maximalno...
druzenje je lek.. |
|
|
|
|
|
| Poslao: 04 Okt 2009 00:39 |
|
|
|
|
| hm...nemas pojma koliko sam se puta pitao to isto pitanje...ali odgovori nisu besplatni i nepadaju sa neba.....verotavno cu se ubiti jednog dana kad mi bude svega dosta i to je to...pustiti od metalike pesmu 'fade to black' i lepo sasuti u sebe litru neke zestine i kutiju nekih tableta,pa polako postati samo memorija koja ce biti izgubljena u vremenu..... |
|
|
|
|
|
| Poslao: 04 Okt 2009 14:17 |
|
|
|
|
taman sam otplakao svoje i lakse je donekle, knjigu pod ruku i na reku , voda sapira bol..
naidju bas ti olovni trenuci, gledajuci unazad svakih 5 godina dozivim neki emotivni sok i onda period cupanja kao po nekom sablonu, ima bolje losih dana i onih malo lose losih i sve je to kretanje sveta...
za odlazak sa ovog sveta ne treba razmisljati jer nikad neznas sta ti zivot nosi mozda ima tu i neke skrivene lepote pa mozda vredi cekati....
kao sto rekoh odoh na reku ...
kinezi kazu pusti dobro niz reku i dobro ce ti se vratiti.... |
|
|
|
|
|
| Poslao: 05 Okt 2009 15:47 |
|
|
|
|
voda ume da iscrpe negativnu energiju, o da 
inace, citam ovaj svoj topic posle 6 godina razmaka...
bio sam jako krhak i slab...
ali, sve te nedace su me nacinile mnogo jacim covekom sada, mnogo cvrscim [oslonac je u meni]...
sve ima svoje...
btw, mislim da je ovaj topic zalutao u ovom forumu.
preselicu ga u svoj blog za 7 dana [da ne selim sada - da se ljudi ne zapitaju gde nestade] |
|
|
|
|
|
| Poslao: 05 Okt 2009 21:17 |
|
|
|
|
Peco hvala.
Post mi je mnogo pomogao. Mozda ti to ne razumes ali ja razumem prvi tekst koji si poslao jos davne 2003 Kad sam ja imao 9. godina mi je sada dosta pomogao. Hvala |
|
|
|
|
|
  |
Strana 1 od 1
|
(Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame)
Ukupno su 79 korisnika na forumu :: 3 Registrovanih, 0 Sakrivenih i 76 Gosta :: [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 972 - dana 26 Okt 2008 13:06
Korisnici trenutno na forumu: Da vam Bata nešto kaže..., zorjan, Žan Klod vam dam |
|
Glavni Administrator 
