offline
- tuzor
- Legendarni građanin
- Pridružio: 03 Sep 2007
- Poruke: 4115
- Gde živiš: U Kraljevstvu duha
|
Опроштај је, пре свега, везан за Љубав и Лепоту (као духовне категорије), а мање за Закон и Правду. Ако правог опроштаја има само уколико се он заиска, претпоставка је да је претходило покајање онога ко опроштај тражи. И покајање и опроштај у себи подразумевају додир вишег, надвременог и бесконачног, односно вечног. Дозволио си Злу да овлада тобом - учинио си грех. Покајао си се за учињени грех - створио си предуслов пред Богом и људима за опроштај. Затражио си опроштај - потврдио си, дакле, искрено покајање. Све би то било лепо и надасве истинито, када се при томе не би "одсецало као на пању". Јер, произилази да сваком покајању (односно опроштају) нужно претходи Зло, и нека његова манифестација. Дакле, да би се лепота опроштаја остварила и засветлела надстварним сјајем, претходи јој Зло. Па, може ли онда бити Лепоте (као целине), односно лепоте опроштаја (као "посебне категорије") без Зла? Око таквих размишљања бавили су се многи православни теолози и мислиоци са основом у Православљу. Ако је свако искрено покајање додир божанског и Добра, уједно и сведочанство о личном прочишћењу од учињеног/помишљеног греха, чему још и "формална потврда" у смислу давања опроста/опроштаја? Шта бива ако онај који се искрено покајао, а затим усрдно затражио опроштај, не наиђе на "милост" (а Милостивост је посебна прича), и опроштај не добије?
Релативно скоро био сам у прилици да прочитам приказ књиге Разговори са Левинасом Михаела де Сен-Шерона (приказивач: Раде Н. Божовић). Аутор Сен-Шерон бави се, полазећи од гледишта француског философа јеврејског порекла Левинаса, злочином учињеним над Јеврејима, и питањем опроштаја. Закључак аутора (требало би, и реченог философа) је: Само се живима може опростити, и то ако опроштај затраже. С обзиром да је основа Левинаса у Јудаизму, ово би требало да укаже на истоветан однос у Православљу. Да ли је тако? Јер, ако нема опроштаја, могуће је да остане осветничко памћење, што је страно како философији, тако и етици, а требало би да буде страно и Православљу, односно хришћанству у целини. Не заборавимо: Целокупна западноевропска баштина заснована је на мисли Старе Грчке и Хришћанства. У основи опроштаја јесте отпуст греха, и љубав према грешноме, јер се опроштајем та љубав потврђује, као и жеља да се грешник преобрати, да постане добар, да се очисти од зла, а никако да се осветнички прижељкује његова пропаст, крај, смрт. Нема формализма на путу спасења, нити догматског приступа Љубави, Лепоти и Истини.
Да закључим: Једно је опроштај који човек даје, друго је (у теолошком смислу) опроштај божји. Могу ја да се сложим са оним што је Тиси навео, да је Бановић Страхиња показао самољубље/себељубље, дајући опроштај иако он није тражен од "грешне" Анђе. Јер, после овога:
Запе љуба бјежат' низ планину,
Она шћаше бјежат' у Турака,
Не даде јој Страхинићу бане,
За десну је руку ухитио,
Приведе је к пуљату ђогату,
Па се ђогу фати на рамена,
Тури љубу за се на ђогина...
долази и ово:
Да ви кажем, ко ме обранио,
Од кога сам ране допануо:
Кад дијелих мегдан са Турчином,
О мој тасте, стари Југ-Богдане!
Онда мене љуба обранила,
Љуба моја, мила шћера твоја,
Не шће мене, поможе Турчину.
Дакле, Страхиња не описује "фактографски" догађај, него његове речи јече прекором и осудом, и када каже "мила шћера твоја", то има призвук пребацивања због свега: лошег васпитања, залудног поноса и господства, чињенице да богатство и власт нису нужно повезани са моралном чистотом... На први поглед, Страхиња брани своју љубу само зато што је киван на таста и шураке, који нису доказали "чојство и јунаштво" тамо где је то требало. Као да им се својим "опроштајем" свети због свега што имају, и прекорева их због свега што немају. А да имају - имају:
А слуга им једна вино служи,
Служи вино једном купом златном.
Златна купа девет бере литар;
Ја да видиш друге ђаконије,
Ђаконије, млоге госпоштине!
Како, брате, ђе је царевина.
Не заборавимо, такође: То је време када се следило Законоправило Светог Саве и Душанов законик. Али, и то је нека друга прича, пошто сам на почетку устврдио са чим је опроштај (пре свега: његова снага и лепота) најпре повезан. Нема тог закона који може то измерити и наложити некакво "адекватно поступање".
|
