Kratke priče Moma Kapora

Kratke priče Moma Kapora

offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Čitao sam Kaporove priče kao što pijem omiljeni napitak - kakao, lagano, predano i sa uživanjem. Samo što kakao nema onu specifičnu aromu, onaj lirsko-satirični sentiment kojim su ispunjene Momove priče. Ne samo one objavljene u NIN-u, nego i ostale. Jedna od njih, nazvana "Preučio", posebno mi je draga, pogotovo danas, jer pokazuje belodano jasno kako duh i biće autora, tako i granicu koju postavlja između sebe i "preučenih".

Zaista, ni kraćega teksta, ni više tema za razmišljanje! Motiv starije sestre, čije požrtvovanje (ne) opravdavaju kasniji uspesi mlađe braće, motiv iskorenjavanja, motiv blaziranog nesuštastva, motiv želje za dopadanjem i uvažavanjem u tuđini po cenu odricanja od sebe i svojih, motiv jezgrovite narodne pameti... Najveće istine treba da budu kazane običnim jezikom, jer ih onda ne zamagljuju stilske kvazi-mislene egzibicije.

Godinama pratim karijeru njenog brata, još od onih dana kada je kao seljače stigao u glavni grad. Sećam se svih njegovih džempera pletenih od raznobojne seljačke vune i gotovo svih ljubavi i bitki za stipendije koje će ga, jedna po jedna, odvesti daleko u svet... Čudim se kako to da ništa od ovog predela, ni ovog kućerka pod sasušenim orahom, ništa od ovih mirisa i akcenata, nije prodrlo u njegovu prozu očišćenu od svega ovdašnjeg, punu pritajenog gađenja nad kišama, blatom i letnjom prašinom; zgražanja nad varvarskim klanjem i šurenjem svinja u decembru (čvarke je, ipak, jeo u svoj vreme), dok se naherena palačinka krčma "Evropa" na kraju njegove ulice, u kojoj su mu sedeli i deda i otac, vremenom pretvorila u najcrnju metaforu balkanskog kala. Čitam pažljivo njegove intervjue u novinama, u kojima smo mu neprestano za nešto krivi. Izgleda kao da nam je, pošavši u svet, ostavio na čuvanje neku idealnu zemlju, a mi je, prostaci i nezahvalnici, upropastili. Prevodilac engleske poezije, pisac eseja u kojima je tek svaka peta reč srpska (ne računajući veznike), potpisnik mirovnih proglasa i član međunarodnih foruma, od mladosti je preskakao vekove bežeći od svog skromnog porekla. Najveća pohvala koju je dobio bila je ona da uopšte ne liči na Srbina i da strane jezike govori savršeno, bez akcenta!

Celu priču možete da pročitate NA OVOM MESTU:

Još nekoliko Kaporovih priča:
http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/32667/Nemoguca-situacija
http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/30875/LAZA
http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/29066/Zimovanje
http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/23567/Gvozden
http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/21836/Mala-nocna-muzika
http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/16892/Govorite-li-srpski
http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/12590/Sigurna-kuca
http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/9067/Zacarani-izlog
http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/18397/Volim--Ne-volim
http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/20082/Volim--Ne-volim-II



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 08 Jul 2007
  • Poruke: 2024

Napisano: 07 Mar 2010 21:34

Tuzore, divno! smešak

Mislim da sam u više navrata po nekim blogovima citirala Momu, a i sada se sjetih nekih njegovih genijalnih...toliko jednostavnih i istinitih...

(Iz "011 - 100 nedelja blokade")

"Za razliku od Beograda koji nema para, Ženeva nema dušu. Ne znam šta je gore."

"U ovim olovnim i prevrtljivim vremenima, kada u grmljavini istorije, do juče nepoznate, nove vođe, danas opijene iznenadnom privremenom slavom (kao da i ne slute budući pad), izlaze na svetlost dnevne pozornice, igraju jedno vreme na njoj i ponovo se gube u anonimnoj tami gledališta, poražene i popljuvane, jedna domaćica se hvali komšinicama uz kafu: 'Blago meni', kaže, 'što moj čo'ek nije ništa!' "

"Najlakše je naći nekoga s kim ćeš da pričaš - teško je pronaći onoga s kim možeš da ćutiš."

**********
(Iz "Beleške jedne Ane" ... tako luckasto i slatko, kako samo Moma piše smešak )

"Dakle, drage moje devojčice, nije uopšte važno imate li četrnaest, sedamnaest, dvadeset ili pedeset šest godina! Susretao sam ja i devojčice od sedamdeset i dve, i odmah se nekako videlo da su još klinke: mislim, videlo se to po načinu na koji su zirkale unaokolo i krile smešak u prste, kako su isprobavale perikla sa loknama boje zlata u robnoj kući ogledajući se malčice iskosa i vrlo koketno — bile su to prave klinke od sedamdeset i dve godine, na časnu reč! Jer, drage moje naglo ostarele devojčice, niste vi krive što se život našalio s vama, pa vas jednog jutra probudio kao i obično u pola šest, kad ono — osam banki. Opa! A vi se još pitate da li je 1900. i neke trebalo da popustite jednom putujućem glumcu i dozvolite mu da vas poljubi u kućnoj veži (šta li ono bese s njim?), pitate se i pitate se, a sve idete na prstima da ne probudite unuke; bosim nogama šljapkate po betonu (koliko sam vam samo puta rekao da navučete papuče, a vi opet ništa!), oblačite se onako još spavajući i ložite peć, pa ronite kroz jutarnji smog da kupite kilo polubelog, paket butera, jogurt, kifle, mortadelu i, »molim vas, trista grama mlevenog, ako može mešano, za sarmicu ...« — a tamo, već vam je osam banki, a još niste načisto da li je trebalo dozvoliti onom putujućem glumcu da vas coki, ili nije?"

Dopuna: 07 Mar 2010 21:35

Nisu kratke priče i u neku ruku je off topic ovo što sam pisala, ali nisam mogla da odolim. smešak



offline
  • Pridružio: 10 Okt 2005
  • Poruke: 13526
  • Gde živiš: Beograd

Ma kakve kratke priče - svaka je ceo roman, film, pesma...
To je kad pročitaš priču pa držiš knjigu u ruci, zuriš u nju i ćutiš, a film se odmotava u glavi... Zato Momine priče treba čitati opetovano, čak posle nekoliko godina, svaki put imaju drugačiji ukus.

offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Napisano: 09 Mar 2010 17:52

Један део Момове приче/колумне ВАШАР ТАШТИНЕ:

За разлику од осталих европских сајмова књига, као што су, на пример, Франкфуртски, Париски или онај у Женеви, који миришу на тек одштампане књиге и освеживаче ваздуха, Београдски је јединствен на свету по томе што човек после посете, када се врати кући, мора истог часа да се окупа и опере косу од дима и гара роштиљџија кроз које мора да прође да би ушао у сајамску халу. Ништа се, наиме, тако добро не слаже као пљескавица у масној хартији у једној руци са књигом у другој. Најдирљивији призор су деца из провинције која у чуду гледају славне писце који се међу штандовима шетају као живи бронзани споменици. Како их све похватати и вратити аутобусом у Параћин или Власотинце? Један иде од штанда до штанда и сакупља проспекте и беџеве, други седи на степеницама и једе десет са луком у лепињи, трећи негде чита стрипове... Можда се неко од њих и не врати кући него остане у Београду и постане писац, ко зна?

У штандовима, на састављеним столовима, иначе, седе они који су већ успели у животу; постали су директори и главни уредници издавачких кућа, које служе вискијима (без леда) дугоноге плавуше, хостесе, које ће после затварања Сајма одвести на вечеру: на столу, мешано месо на жару - испод стола, мешане ноге. Читав сајам базди на нешто киселкасто; на алкохол, размрвљене "боби" штапиће и индијске орахе. Директоре, бивше, преко ноћи обогаћене аквизитере, чекају пред Сајмом у "аудијима" њихови шофери, иначе, магистри књижевности. Они воде своје стране госте Енглезе, Американце и Французе у гурманска светилишта, где им прстима гурају у уста јагњеће бубреге и румене прасеће уши, као посебну част.

Занимљиво је да се од свих књига у Србији једино не промовише најчитаније штиво, оно које је апсолутни бестселер свих времена - Јеловник. Има ли узбудљивијег текста од њега? Почиње хладнокрвно са хладним и топлим предјелима а затим, ту је још и последња ствар која дрхти пред вама - пихтије, па затим, хајдучки ћевап (у преводу, кевап дела герила), уз "хајдучку капљицу" (Бандитен шнапс), а онда иде главни заплет у облику шпагета, да би се све завршило непреводивим десертом - тулумбама и кадаифом, као и именом аутора, својеручним потписом шефа сале са печатом. А све то, у кожном повезу са златотиском.

Појавило се и ново чудо: компјутерске књиге! Срби се, изгледа, већ припремају за дигитално читање са компјутера, па неће да губе време на превазиђену Гетембергову галаксију. Кад оволико дуго нису ништа читали, могу да сачекају још коју годину без књига, а онда убаце дискету у компјутер, пред спавање, па га ставе на груди... Питање је само ко ће га угасити кад заспу.



Посебно ме данас дира крај ове приче/колумне, објављене у НИН-у од 29. октобра прошле године:

Седим на штанду мог издавача и потписујем књиге. Прилази ми човек са дечаком од дванаестак година. "Дај књигу чика Моми, да ти потпише!" каже му.
"Зар је он жив?" пита га син гледајући га са неверицом.
Уштинем се за руку: хвала Богу, још сам жив.


Dopuna: 13 Mar 2010 10:40

Део приче БЕОГРАДСКИ СТИЛ (из колумне "Размишљања доконог шетача", недељник НИН од 12.11.2009):

Београд није никада тако леп и пристојан град као викендом, када га напусте бивши сељаци и оду до завичаја. Вратиће се тек кроз два и по дана, кола натоварених замрзнутим свињским бутовима, врећама кромпира, стотинама јаја и режњевима сланине и све ће то сатима уноисити у лифтове да би напунили оставе и замрзиваче. "Пази на та јаја!" виче мајка сину који уноси јаја у лифт, али врата се затварају јер је лифт неко позвао са другог спрата па после свега остаје жута муљевина са остацима љуски. Они који не иду на село по провијант тврде да одлазе тамо због природе. Никада их нисам разумео.

Где постоји гушћа шума од оне на Кошутњаку?

Има ли дивљије џунгле од оне на левој обали Саве, горе изнад Макиша?

Због чега сатима путовати до неког бедног потока, када нам испред носа теку наше две највеће тековине - Сава и Дунав; да не рачунамо Топчидерски поток, о коме чак постоји и песма Плови лађа Топчидерском реком, наравно, покрај бачених федер-мадраца, старих аутомобилских гума, конзерви и најлон кеса.

И има ли игде у тој, такозваној, природи, више звери од оних у Зоолошком врту и више хлорофила од оног у Ботаничкој башти?
(Истина, решетке на кавезима Зоолошког врта не служе да сачувају људе од звери, него да заштите животиње од Београђана. Они су већ успели да излуде сироте мајмуне, да убију два кенгура, а неки манијаци силовали су жирафу и два лабуда на Лабудовом језеру! Шта би тек урадили сиротим балеринама које играју на музику Петра Иљича Чајковског?)

С друге стране, ако сте се ужелели земљака, ма откуда били, где ћете их више срести него испред кафане хотела "Москва" недељом увече?
А, затим, у ком то граду на свету, човек може већ увече да купи сутрашње новине, и тако, пре свих Срба сазна шта у њима пише?
Уосталом, да ли је Београд, заиста, толико прљав, као што се прича?
Можда?

Али, чисти су само они градови у којима нема нико шта да баци.

. . .

Кад мало боље размислим, овај град није баш најбоље место за људе озбиљних занимања, за политичаре, економисте, правнике, планере, научнике и сличан свет, али је стварно идеалан за - писце.

Београдски писци уопште не морају да употребљавају машту. Довољно је да само ујутру отворе неку локалну радио-станицу или прочитају новине: колико чуда невиђених! У односу на сваког просечног Београђанина, француски надреалисти су пуки аматери оперисани од фантазије! Уосталом, зар се, сем у Паризу, надреализам није у своје време примио једино овде, у Београду? Колико је ово надреалистичка земља најбоље сведочи и то што је један бивши надреалиста на крају постао генерал и министар спољних послова, а да су други постали амбасадори и професори универзитета. Има ли ишта надреалније од тога? Свако од Београђана је помало надреалиста. Јадни Американци, Французи, сироти Енглези и Швеђани... колико се само муче да смисле нешто нелогично и чудно, што у Београду сваки литерарни почетник добија сваког јутра на тањиру!

offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Рајко Петров Ного забележио је сећања на свог пријатеља Мома Капора. Из опширнијег текста овде постављам само цртице.


У МОМЧИЛА ПЕРО СА ОЧИМА


* * *
Биће да сам тих седамдесетих и ја имао онај сад већ чувени сусрет са службеним сабластима. У по бела дана, као лице без идентитета, као особу која им је личила на неког криминалца за којим су трагали, два су ме буздована, у службеним полицијским просторијама у серијама тукли. Монотоно. А то се прочуло. У повратку с мора, препланули је Капор у своме родном граду, у кафани „Ловац“, код америчког конзулата, опраштајући се са одабраним друштванцем, рекао: „Више ме овај град видети неће. Овде туку Песника. Овде ће мени ускоро тражити аусвајс!“ Ко је могао слутити да ће се те речи тако брзо обистинити.

* * *
Никада нису била тако блиска два различитија човека. Ја папан. Он раја. Ја искључив. Он благородан и отворен. Ја сеоско, па домско, он градско дете. – „Ја сам лепо васпитан. Ја, брате, не могу у очи. Ја волим иза леђа. Па глава, глава“, стотину је пута у разноразним приликама травестирао Капор своју грађанску оговарачку отменост. Није се баш сасвим јасно разазнавало да ли као покуду или похвалу ономе ко креше у очи и у брк. Озарио се када сам му причао да је моја рука, пружена на поздрав извесном Домузу, када је остала да виси у зраку, законито продужила под браду тог Манулаћа од стотину кила. – Е, посветила ти се, ускликнули су моја жена и Капор. А када сам, опет, једном лажову и преваранту, при покушају да ми нешто честита, тихо рекао: „Прођи, прођи“, па кад је оно почело да ми као нешто објашњава, још тише сам га ошинуо по турски: „Сиктер!“ Момчило је иронично поентирао: „Е, свети шамар. А ова ти је реч и од шамара поганија.“

* * *
Капор није био борац, није се јуначио. Али ако би био у ћошак сатеран, умео је и те како да удари. Искушан на „Предлогу за размишљање“, па као четник-почетник на Нијагари, тј. на судском процесу у Загребу, још и на десетини разних афера, Капор је уживао када финим хумором расточи, исмеје и наизврат изврне накострешену глупост. Иш! Мени је у памћењу нарочито остала епизода са неким Брацом Косовцем. Не зна се је ли му ово презиме или занимање. Капор је у неком разговору описао да је, као дечак, гледао како је Сарајево дочекало усташе – ћилими, цвеће, осмеси, аплаузи – и како су ти исти покушали, а негде и успели, да тако дочекају и партизане. Члан Цекаја, шта ли, тај Б. К. јавно је и званично затражио да због тога интервјуа Капора ухапсе. А Момчило је некако успео да у НИН протури чувену реченицу: „Чекам те, Кондина 9а!“ Потомак барјактара који је на Вучјем долу погинуо не испустивши барјак из руке, Капор је желео да буде беочуг у предачком ланцу и стало му је било да не обрука презиме. Уосталом, сва су се велика презимена обрукала и сад су, изгледа, коленовићи они који се не презивају на ић. Чувај се пошљедње!

* * *
Пита га неки страни дописник, а знао их је у душу, шта је било овде где расту борићи и где је никла трава. Зна се да је ту била џамија у граду, сад свеједно коме. Видим Капорово бастеркитонско лице и чујем како леденим гласом говори: „На 326. страни путописа Евлије Челебије, чувеног турског путописца из 17. века – можете то проверити, преведено је и на енглески – пише да је ту одувек био киоск Политике!“

* * *
Капор је волео да прича како никад није написао ниједан стих. Да је све што зна о поезији научио од мене, на путовањима по Српској и Крајини. Ко год у „Исповестима“, рецимо, прочита Капорову песничку фугу „Од чега се праве романи“ (стр. 276–280) тај му неће веровати. Можда је са мном освежио, па и продубио народну поезију, пантократорску снагу Његошеву и Дучићеву перфектност, али је требало чути овога Западњака, кад му је једном пукао филм, како на руском говори „Ану Сњегину“ или „Татјанино писмо Оњегину“. Са Капором никад ниси начисто. Лукаво се, и као стидљиво, правдао да се до боље рибе у његовој младости није могло доћи ако барем толико не знаш наизуст… Момчило Капор је волео да слуша поезију. Откако није могао да чита, слух и памћење су му се изоштрили. Слушао је поезију као музику. Као утеху. Он се купао у пропраним речима о људској пролазности, а тешио што постојимо. У то га је уверавала поезија.

* * *
У Момчила перо са очима.

Капора су људи волели и он је волео да га воле. Додуше, знам неке који су га и мрзели, али ти су се о своме јаду забавили. Мислило се да се о њему све зна. Нема те згоде, догађаја или приче које није, овако или онако, изворно па рецикли¬рано, објавио, обзнанио, и у хиљадама интервјуа чаробно избрбљао. – „Кад умрем, на моме радноме столу и у ладицама неће наћи ништа што нисам барем пет пута објавио…“ Нема тог лика, важног, неважног, случајног, кога није описао или нацртао, и тако овековечио. А, ето, себе је, колико знам, један једини пут „портретисао“: у ђубретарцу, с леђа, повијених рамена на београдској кошави; кривоногим кораком сарајевског факина, нека скитница замиче у тмуран хоризонт, а иза ње колутови дуванског дима, по ваздуху, као негда по пергаменту Дечанске хрисовуље, тетовирају то необично, племићко име – Капор.

Ко је Момо Капор? Сви о њему све знају, осим оно што је и сам од себе крио. Можда једну дубљу усамљеност сирочета које пати од хроничног недостатка љубави, чак и онда кад сви други мисле да је има напретек…. Можда детињу рањивост која се стално позлеђује и не зацељује ни кад напишеш педесетак књига и насликаш хиљаде слика… Из те позледе пулсира страх од пролазности и заборава… Зебња која те свакога јутра преко срца кратко ошине да све што си радио не ваља, да је све могло и другачије и боље. Са мање гордости, напокон…

Отишао је Момчило, а ја га и даље свакога дана видим како болестан, оронуо, а насмешен, Карађорђевим парком шета свога остарелог пса Арчија. Како су, пред крај, личили један на другога. И док их гледам, као у каквој Храбаловој причи, око нас се шири светао круг јединствене, меланхоличне, сасвим капоровске радијације.

У том кругу била су и остала блиска два различита човека, два слична сирочета.



Текст у целини можете да прочитате НА ОВОМ МЕСТУ.

offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 481
  • Gde živiš: ...pod zvezdanim krakom...

Divno tuzor,evo i od mene jedna smešak

Snežana

Jedne Nove godine, ne secam se vise koje, izadjoh pred jutro na ulicu.
Bilo je to u ono daleko vreme dok je jos padao sneg i jelke bile
prave, a ne plasticne.

Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbacenim sarenim kapama
od kartona. Ucini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.

Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?

Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom
ispod koga je svetlucala duga vecernja haljina, tako nestvarno tanka,
i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sasivena od magle i paucine.
Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu drzala samo dva
jedva vidljiva zlatna kaisica. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre.
Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridrzavala je ovratnik
kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka,
istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.

Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu,
poput najfinijeg nakita?

Prosla je pokraj mene ne primetivsi me, kao u snu. U prolazu
obuhvati me oblak nekog egzoticnog mirisa. Nikad ga posle nisam
sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne,
ridja! Imala je ogromne tamne oci; u to sam siguran.

Zasto je napustila pre vremena novogodisnje slavlje? Da li je
neko ko je te noci bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li
se napio i bio prost?

Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li mozda jedan
od retkih nocnih setaca koji je imao srecu da je vidi licno?

Ili je to bila Snezana kojoj su dojadili pijani patuljci?

Ali, zasto je plakala?

Jesam li vec rekao da sam ovu pricu napisao samo zbog toga da
je ona mozda procita i javi mi se telefonom?

Vec vise od petnaest godina razmisljam o tome zasto je plakala
one noci.


http://www.yurope.com/people/nena/Zabeleske/Momo_Kapor/Snezana.html

offline
  • Pridružio: 06 Maj 2013
  • Poruke: 644

Napisano: 10 Avg 2013 18:25

M.Kapor - Stanica gde se vozovi ne zaustavljaju
- Muž me vara - rekla je sestra paleći sigaretu.
- S kim?
- Ne znam - kazala je mislim sa svojom lekarkom.
Ćutale smo i pušile. Mi smo iz Hercegovine; odatle smo došle u ovaj grad kao vrlo, vrlo mlade devojke.
Otac nam je bio železničar, majka, nepismena...
On je bio naočit, stasit čovek, guste kovrdžave kose. Radio je na železničkoj stanici gde se nikada nisu zaustavljali vozovi. Stanica je bila niska žuta zgrada, nalik na karaulu, podignuta još za vreme Austrougarske, sa jednom jedinom prostorijom i sa stolom na kome se nalazio morzeov aparat koji je otkucavao i danju i noću. Iz njega je curila beskrajna papirnata traka na kojoj su bili ukucani neki znaci. Nije nam bilo dozvoljeno da ulazimo u očevu kancelariju, odakle bi nekoliko puta dnevno izlazio, stavljao na glavu crvenu kapu i pozdravljao ispruženim dlanom uz širit vozove koji su prolazili. Lokomotive su mu tuleći otpozdravljale. Verovale smo da nam je otac najvažniji čovek na svetu.
Naša kamena kuća bila je na brdu iznad sela, u zelenoj udolini.
Silazile smo svakoga dana da se igramo školice na malom peronu, jedinom komadu asfalta u čitavom tom kraju i gledamo vozove što prolaze. Išli su sa severa na jug i ponovo se vraćali na sever. Nismo mogle da vidimo putnike iza mutnih stakala prozora koji bi projurili pokraj nas ali bilo je uzbudljivo osetiti vetar na licu posle njihovog prolaska. Posle svega ostajala je tišina poput kamenog predela sa plavičastim brdima u daljini.
Svi su nekuda putovali, osim nas.
Majka nikada nije silazila na stanicu. Kad nije kuvala i prala, čuvala je četiri koze čije smo mleko pili. Predveče bi zahvatila kantu vode i u njoj razmutila so, pa bi granom prskala nisko šipražje iznad kuće, jer kozama je bila potrebna slana voda. Nikada je nismo videle ni u čem drugom sem u crnini koju je nosila za poginulim bratom.
Otac je imao teške crne čizme . Majka je uglavnom išla bosa po stenju, za kozama. Uveče mu je prala noge u lavoru i brisala ih krpom, dok je on pušio zamišljeno gledajući kroz prozor prema stanici u kojoj je kucalo Morzeovo srce. Majčina kosa bila je prošarana sedima. Imala je najkrupnije crne oči koje sam ikada videla na licu neke žene. Nikad se nije smejala. Osećala se izgleda krivom, što našem ocu nije, umesto nas, rodila sina, koga je, kao i većina Hercegovaca, očekivao.
Jednog leta, obile smo patike koje smo dugo priželjkivale. U njima smo mogle trčati po kamenju, a da nas ne peku tabani. To leto je bilo toliko vrelo da su seljaci pričali kako poskoci stoje na repovima jer je kamen bio užaren.
Jedne večeri, spustile smo se na stanicu da vidimo voz koji je prolazio u šest prema jugu. U očevoj kancelariji se dešavalo nešto čudno; iz nje su, kroz otvorene prozore, dopirali dahtanje i kratki, isprekidani jecaji. Privukle smo stari sanduk, popele se na njega, i kad nam se oči privikoše na polutamu prostorije, videle smo oca kako svučenih pantalona, ali ne i čizama, leži na učiteljici koja je jedina u našem kraju nosila svilene čarape.
Oko njihovih tela, zapetljala se traka iz morzeovog aparata.
Otrčale smo kao bez duše uz brdo kući i pronašle majku koja je granom prskala slanu vodu po žbunju. Ispričasmo joj šta smo videle na stanici, našta ona poče da nas tuče mokrom granom kao luda.
- Jeste li gladne?- vikala je ne prestajući da nas šiba.
- Nismo!- odgovorismo kroz plač.
- Jeste li žedne?
- Nismo-rekle smo jecajući.
- Imate li krov nad glavom?
- Imamo.
Listovi sa grane ostavljali su bolne tragove na našoj nežnoj koži jer su bili skoreni od soli.
- Jeste li dobile patike?- vikala je ne prestajući da nas udara.
- Jesmo - odgovorismo u glas.
- Pa šta vas onda briga šta vam otac radi?- kazala je bacivši mokru granu u šiblje, a zatime je sela na kamen zagnjurivši glavu u dlanove.
Sedele smo na kamenju i ćutale.
U tom trenutku, čule smo pisak lokomotive koji je pozdravljao našeg oca.
Taj prodorni zvuk, nalik na krik u kamenoj pustinji, odjekuje u mojoj glavi i večeras, posle trideset godina.
- Imaš nove cipele - kazala sam sestri.
- Da, lepe su ...reče ona pogledavši ih kao da ih prvi put vidi, a onda zaplaka.

Dopuna: 04 Sep 2013 23:13

MIR - Momo Kapor

Rat je završen.
Niko nije pobedio.
Ipak, potpisao sam dobrovoljnu kapitulaciju.
Diplomatija će obaviti ostalo.
Neću više da se borim. Digao sam ruke od svega.
Pusti me da pokupim svoje mrtve.
Optimizam mi je izdahnuo na rukama.
Vučem za noge nadu.
Prikupljam raskomodana osećanja.
Teglim na ledjima ljubomoru, od čije mi tečine klecaju kolena.
izgorela su mi pisma, razglednice, fotografije i poruke, pisane po ogledalima zapaljivim ružem za usne.
U pepeljari plivaju šibice udavljene u vinu.
Nad poprištem se vuče magla bezbroj popušenih cigareta.
Pusti me da pokupim svoje mrtve.
Sada ti više neće trebati ovi citati, stihovi, ovi mali trikovi, ove lozinke, ovi u ognju istopljeni ključevi, ove igre i ove navike.
Pusti me da ih pokupim i sahranim kako dolikuje jer posle svake bitke nailazi ološ, koji grabi sve što stigne.
Neću da im sve to padne u ruke!
Tebi je, naravno, kao i uvek svejedno: nisi ostavila ništa iza sebe, osim otisaka svog lepog tela u postelji, u kojoj smo se borili na život i smrt, a sutra se ionako, menja posteljina.

Dopuna: 06 Sep 2013 21:14

PAKAO

Svi su u gradu spavali sa njom (mada to nije bio neki naročito veliki grad) i imali je kad god su hteli, samo njemu nije nikada dozvolila čak ni da je poljubi, jer je znala da je godinama slepo obožava i da misli da je mnogo bolja od onoga što se o njoj priča.

Dopuna: 27 Okt 2013 0:39

POSLE LJUBAVI - Momo Kapor

,, ... Je li to sve što ostaje od ljubavi? I šta uopšte ostaje posle nje?
Telefonski broj koji lagano bledi u secanju. Caše sa ugraviranim monogramima ukradene u „Tri ladara”. Posle ljubavi ostaje obicaj da se belo vino sipa u dve caše i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod „Znaka?” I zacudeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.
Posle ljubavi ostaje recenica: „Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…” i „Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona”.
I neki brojevi studentskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi.
Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vracali posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode. Ostaju znaci ljubavne šifre: „Ako me voliš, zapocni sutrašnje predavanje sa tri reci koje ce imati pocetna slova mog imena”. Ušao je u amfiteatar i rekao: „U našoj avangardi…” Poslao mi je poljubac.
Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da ce neko iznenada naići. Klak – spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž.
Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: „Ja ću prva u kupatilo!” – i pitanje: „Zar nećemo zajedno?”
Ovaj put ne.
Posle ljubavi ostaju saučesnici: cuvari tajni koje više nisu nikakve tajne. Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikoga u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli.
Posle ljubavi ostaje povredena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama.
Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.
Posle ljubavi ne ostaje ništa.
Katastrofa!...,,
Momo Kapor

Dopuna: 02 Jan 2014 19:46

Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i možda napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.
Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku s novinama.
"Šta radiš?" – pitaju me poznanici.
Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je nađem?
Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito. Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta...

Dopuna: 02 Jan 2014 19:50

OGLAS

Traži se jedan džemper.
Vuna mu je ostrižena sa hercegovačkih ovaca. Prela je jedna seljanka sa Pelješca. Plela jedna devojka iz Beograda, koja je već odavno udata. S vremenom je poprimio boju londonske magle. Bio je to džemper koj prianja uz telo poput sopstvene kože. Nosio sam ga godinama, sve dok od njega ne napravih ličnost.
Njegov levi rukav mirisao je na gar starih železnica. Njegov desni rukav mirisao je na povratak iz vojske, džip "Vilis" i tovatnu mast za konzerviranje motora.
Inače deo koji zovu ranfla, mirisao je na "Gerlen" jedne mlade dame; prednja strana - na trule daske jednog splava na Adi Ciganliji, kada se spava potrbuške.
Bilo je tu još nekih mirisa: hladnih hodnika sa rasutim đubretom, kiselog kupusa bez mesa iz menze "Stari grad", pa onda, mirisa nekih uličnih uglova, kad čovek ne zna šta drugo da radi nego da pridržava leđima neki zid da se ne sruši - svega i svačega je u njemu bilo.
Uveče, na moru, taj džemper se mogao elegantno nositi svezan oko vrata. Na njemu se ležalo, volelo, u njemu se kisnulo. U Bileći ga je zakrpila neka ljubazna starica, jer se pocepao na trnju.
Šta je sve čuo, šta je sve upijao kao sunđer, ko ga sve nije dodirivao, odakle sve nije bio izbačen zajedno sa svojim vlasnikom, taj stari sivi džemper!
Jedanput, na nekom dugom putovanju, poče da mi nedostaje. Ne znam šta bih sve dao, samo da je ponovo na meni! Kako sam mogao da ga ostavim kod kuće! Vratih se ranije nego što sam nameravao. Potvarah sve ormane - nije ga nigde bilo!
Odnela ga neka Ciganka, zajedno sa ostalim starim stvarima, u zamenu za ćurku.
Da niste slučajno negde videli moj džemper? Niko ništa ne zna o njemu.
Šta da radim?
Molim gospođu Ciganku da mi vrati bar izgubljene mirise. Džemper može da zadrži.

Dopuna: 02 Jan 2014 19:56

"Mnogo kasnije u životu, prolazio sam takodje pokraj svojih nekadašnjih domova u kojima su živeli neki potpuno strani ljudi, ili još gore, neki meni bliski, kod kojih više nisam mogao da udjem. Iza žaluzina i zavesa, ostao je, čini mi se, i dalje moj nekadašnji život, ali sada bez mene; osećanje slično onom kada nekoga zovete telefonom a njega nema i kada osluškujuci zvuk telefonskog zvona, zamišljate njegovo kolanje preko poznate boje zidova, koje ste toliko puta doticali, preko slika na tim zidovima, divana na kome ste nekada vodili ljubav ili dremali poslepodne, preko sagova kojim su te sobe zastrte, kroz dobro poznate mirise, sve do stočića na kome leži telefon iz koga dopire taj zvuk što sledite poput Ardijadnine niti..." /Čuvar adrese/

Dopuna: 02 Jan 2014 23:23

"Gradovi ostaju, ljudi se menjaju. Ko zna, jednoga dana i Sarajevo će možda promeniti svoje sadržaje. To je vrlo značajan grad, koji se ne može ubiti na taj način i ne može se iz njega odstraniti to tkivo srpsko koje mu je davalo jednu neverovatno dragocenu vrednost. Međutim, jedino je utešno to što je manje od Srba ostalo Hrvata. To je jednostavno preskupa igračka koju su dobili da se igraju neka primitivna deca iz nekih divljih plemena koji nisu imali plemenite gradove i oni to pretvaraju u divlja gnezda. Tako se i ponašaju.
Ne verujem u budućnost gradova u kojima je na zverski način ubijeno toliko ljudi. Ne mislim u bici za njih nego onih koji su ubijeni siledžijski, bedno u poniženjima, po zatvorima, javnim kućama, privatnim robijašnicama. Sarajevo će morati da prođe jedno iskupljenje da bi ponovo bilo čisto. Sarajevo koje sam voleo je u mojim knjigama, a ono što je preostalo neka im je alal."

Izvod iz intervjua "Glasu srpskom"




Dopuna: 05 Apr 2014 16:48

Kad zrelo razmislim, čitav život će mi proći u čekanju. Čekao sam najpre da se rodim, pa onda da porastem, da završim ovu, pa onu školu, da odslužim vojsku, da se oženim, da dobijem decu, pa da deca odrastu, završe škole i dobiju svoju decu, a za sve to vreme neprestano sam čekao da budale odu s vlasti.
Najpre sam čekao da odu oni koji su nas okupirali, pa onda da odu oni koji su nas oslobodili, a zatim, da odu oni koji su nas oslobodili oslobodilaca... I taman kad pomislim, evo, ode ona budala, kad ono, na njegovo mesto dolazi nam nova budala još punija energije nego ona stara. Istina, poslednjih godina budale su se smenjivale mnogo brže nego one ranije koje su znale baš da zasednu. Ipak, čovek nije mačka pa da ima devet života i da svaki od njih potroši na vladavinu neke budale. Мnogi koje sam poznavao nisu uspeli da dočekaju ni smenu onih budala za čije su vladavine rođeni i odrasli.
Istina, pre vladavine budala, imali smo veliku tradiciju, ali šta smo mi prema njoj? Spiskali smo sve vredno što nam je ostavljeno u nasledstvo, baš kao i sin jednog uglednog domaćina iz Trebinja još pre onog, onog rata. Ovde je, naime, bilo toliko ratova, da se uvek mora reći tačno pre kog rata se nešto dogodilo.
Živeo, dakle, jedan ugledan čovek u hercegovačkom gradu Trebinju, a bio je viso-kog rasta, višeg od dva metra, za glavu viši od svojih sugrađana. E, pa taj čovek, kad zađe u godine, naruči da mu se isteše javorov štap od jednog rezbara u Мostaru i ovaj mu ga napravi, za tada velike pare. Štap je, naime, bio pravo čudo. Na rukohvatu su se nalazili Мiloš Obilić i Karađorđe, Beli orlovi i Devet Jugovića, a svu tu divotu opasivala je ljuta guja. U Hercegovini, gde su krstovi jedine skulpture po grobljima, štap je bio čuven od Trebinja do Gacka i od Huma do Popova polja.
A taj domaćin imao je sina, koji je, kao što to često biva, bio dežmekast i niska rasta i najveći deo svog života zavideo je ocu na njegovom štapu, čekajući da ovaj umre, pa da ga nasledi.
I, najzad, kada sahrani oca, on izađe na trebinjsku Pjacu sa nasleđenim štapom, tim čudom od lepote. Ali, štap je bio velik, a on mali, pa je izgledalo kao da se štap na-slanja na svog novog vlasnika, a ne on na njega. Narod ga je gledao i smeškao mu se iza le-đa, a on se žalio prijateljima da mu je štap zaista prevelik.
– Pa podsjeci ga, čovječe! – savetovali ga oni.
– Podsjekao bih ga ja – odgovarao je – ali mi žao ove ljepote oko rukohvata!
– Pa, podsjeci ga s donje strane... – govorili mu oni kojima se žalio.
– Što? – čudio se on. – Dolje mi je taman, no mi je gore visok!

Dopuna: 04 Jun 2014 22:34

„Шта да оставимо дeци и унуцима што им нико нe би могао порушити, запалити, одузeти? Можда какав поуздан занат који сe можe обављати под свим систeмима и околностима? Или само добро васпитањe, знањe јeзика којe ћe им помоћи да сe исeлe трагом давних сeоба? А можда јe насигурнијe - наоружати их прeзиром прeма посeдовању, помоћу кога ћe напуштати своја гнeзда лака срца, звиждућући и са рукама у џeповима?”
— Момо Капор —

offline
  • nedkit 
  • Novi MyCity građanin
  • Pridružio: 03 Feb 2018
  • Poruke: 1

Da li neko zna kako se zove Kaporova prica o uvek ulickanom Grofu? Prica je napisana negde 70-ih ili 80ih godina.

Grof je bio kelner u kafani u kojoj se drustvo okupljalo redovno i bancilo do zore, ice i pice. Grof je bio onaj klasicni kelner, uvek ulickan i profesionalan, otmen. Pred zoru, kad se pijano drustvo razilazilo, Grof bi pospremio stolove a pri tome bi uvek uzimao ostatke hrane iz tanjira, govoreci da nosi za svoju macku. Grof je ziveo u nekoj udzerici blizu kafane, ali u stvari nikad mu niko nije bio u poseti. I tako se drustvo okupljalo godinama u toj kafani, a Grof je uvek bio isti, ulickan i otmen.
Ali jednog dana, Grof se nije pojavio. Kako je vece odmicalo, klapa se sve vise okretala trazeci pogledom Grofa, ali njega nije bilo ni od korova. Drustvo nije vise ni bancilo nego su samo cekali Grofa da se pojavi. U zoru, umesto da se razidju drustvo krenu u potragu za Grofom. Nadjose nekako tacnu adresu, ziveo je u nekoj zabiti, u potkrovlju. Popese se strmim stepenicama do udzerice i pokucase na vrata, ali nikakvog odgovora. Lupali su sve glasnije i glasnije i na kraju odlucise da razvale vrata. Udjose unutra i tamo, na kuhinjskom podu ugledase Grofa kako nepomicno lezi, otmen kao i uvek, ali bledji nego inace. Bio je mrtav. U njegovom stanu nije bilo nikakve macke.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 625 korisnika na forumu :: 38 registrovanih, 5 sakrivenih i 582 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 1567 - dana 15 Jul 2016 19:18

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: 8u47, A.R.Chafee.Jr., Aleksandar Tomić, awathorn, Bloody, bolenbgd, Boris902, caesar2, cvele130, Dorcolac2, Dragan Mačak Damljanović, Dragan1998, Georgius2, goxin, indja2, Koca Popovic, Markobg, Markoni29, MB120mm, MILO-VAN, Mirage 2000N, NenadG, nuke92, ozzy, pein, powSrb, Regrut Boskica, Slobodan Filipović, Sunderland06, Taso, tmanda323, versus2, Vlada1389, vlahale, vlvl, Voja1978, voja64, VP6919