5. новембра навршило се 22.год од смрти Милана Младеновића, дијечака из воде.
"Стојимо на рубу неке разјапљене провалије. А, изнад нас, разбуктала се вулканска лава, која почиње да цури, растеже се по нама - народу. Шта би ми сад могли да урадимо? Не знам ни сам. Чини ми се да смо потпуно ,,стиснути", не можемо ни корак назад, али ни корак напред! Можда би нам помогла промена политичких и економских услова, или пак државни удар? Можда, кажем..." Милан Младеновић
И ако сам негдје стигао било је изнутра,
у себе, у себе, у себе и никако споља
и горе, и доле, и лево, и десно у мени
у себе, у себе, у себе и никако споља...
Последњи наступ ЕКВ-а. Након ове свирке у Будви, Милан је хитно пребачен у болницу гдје сазнаје да умире.
Не знам за наступ у којем му очи више сијају, у којима се више тога може прочитати, у којима одаје свој други живот. Занимљиво док је изводио пјесму '' Анастезија '' Милан пјева '' Затварам очи и кажем одлазим...'', оригинал је '' Отварам очи...''
По мени најбоље изведена пјесма '' Очи боје меда '' на неком ЕКВ трибуте наступу.
Урбан одрадио у свом стилу. Пјесма која у њему буди пуно емоција, а мало ко зна да ту емоцију пренесе на публику као он.
