|
Poslao: 23 Jan 2009 19:16
|
offline
- Pridružio: 07 Avg 2008
- Poruke: 2528
- Gde živiš: VII kat
|
Umalo nisam upala u "konstruktivnu raspravu" na MC-u. Nisam sigurna šta autor teme pokišava da dokaže, ali sam se zaletela da kucam (poduži) post uperen protiv tamo izrečenih tvrdnji. Post je počinjao rečenicom "Ja nisam istoričar, ni arheolog ni biolog". Pa kad nisam zašto imam potrebu da se mešam?
Pri pominjanju kreacionizma padne mi mrak na oči, iz ušiju krene da kulja dim, i osetim potrebu da opsujem (ja inače ne psujem, nikada). Pridodajte kreacionizmu tvrdnju da smo narod najstariji i ja padam u osvetnički trans. O zašto, zašto ne mogu da dozvolim drugačije mišljenje, ili barem smireno pređem peko iznesenih tvdnji. Evo uspela sam da zadržim ruku i da ne pošaljem svoj post, ali kucam ovaj tekst, nemoćna da se na naučnoj osnovi suprotstavim tvrdnjama protiv kojih se moj razum (pa bio on zdrav ili ne) buni.
Malo lepših primera. Pekićevo Vreme Čuda, Saramagovo Jevanđelje po Isusu Hristu, Barnsova Istorija sveta u 10 1/2 poglavlja, neke su od knjiga koje nude drugačiji pogled na neke dogme. Čitajući te knjige u vama se stvara otpor prema onome što pisac nameće kao istinito, poželite da se pobunite, kažete nije tako bilo. A zapravo shvatite da nemate prave argumente da iznesene stavove pobijete. Shvatite da je svako ljudsko znanje krhko i polovično. Stoga je moguće manipulisati podacima, svesno ili nesvesno, prilagodititi naučna otkrića svojim ciljevima, dokazati nedokazivo.
Kome onda verovati?
Govoreći o kulturnoj istoriji Gombrih je rekao:
"I always tell my students that history is like a Swiss cheese, full of holes. There are tremendous gaps in our knowledge, and the problem of how to fill these gaps will never be answered completely satisfactorily. Burckhardt or Huizinga were artists: their portraits of a given society or period were not scientific, they were based on intuition. And the impression I have of you, or of my friends, is also based on intuition and not on quantitative analysis. In fact, I would hardly know how to deal with quantitative analysis in trying to assess a character or a friend. In human situations, in other words, we must rely on the instrument we have, which is our individual sensibility."
Nauka kao umetnost, istraživač kao umetnik, ja se slažem. 
Meni moja nenaučna intuicija govori kome da verujem. Svesna da apsolutne istine nema, ja prihvatam onu koja je meni bliska. (Zapravo ja ne verujem u više istina, ali se pravim sada ovde tolerantna prema neistomišljenicima).
A zajapureno lice, nagon ka vulgarnom izražavanju i dim iz ušiju - taj problem ću rešiti čitanjem istomišljenika. Idem da se bacim na Dž. Barnsa ili T. Pančića.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 24 Jan 2009 21:19
|
|
Mene tek čeka ta vrsta borbe, mislim na odbranu intelektualne pozicije koja tvdi da postoji pluralizam "istina", tj. mogućih pristupa u onome što se naziva društvena nauka. Postoji relativizam (u zavisnosti od tačke posmatrača i eksperimentane situacije) čak i u naukama o objektima (mislim, zaista na objekte) i živim organizmima. Postoji komplementarnost, ne identičnost različitih pozicija.
U mojoj disciplini ta osnovna distinkcija se formuliše kao razlika između tzv. naučnog i humanističkog (hermeneutičko-fenomenološkog, interpretativnog) pristupa. A svađa traje od početka. Pojednostavljeno rečeno, predstavnici ovog prvog kažu da teže strukturalnom, funkcionalnom, kauzalnom objašnjenju "objektivne" društvene stvarnosti kao materijalne, zastupnici drugog tvrde da društvena stvarnost nije nikakav objekt po sebi, nezavisan od nas i našeg načina mišljenja o njoj i od značenja koje joj pripisujemo. Dakle, naš odnos prema stvarnosti (šta god to bilo) posredovan je pojmovnim kategorijama, značenjima i vrednostima. To znači da mi tumačimo iz neke tačke u svetu, u mestu i vremenu, ono što se događa danas ili se događalo u nekom periodu istorije (npr. Burkhart etos kulture renesanse). To, naravno, ne sme da bude potpuno proizvoljno i nikada ni nije sasvim proizvoljno. Postoje pravila "igre" - istorijski izvori, tekstovi, reprezentacije, umetničke tvorevine od kojih polazimo. Ali uvek pristupamo "objektima" istraživanja sa nekom pretpostavkom o njima, znanjem, hipotezom ili teorijom. U nastojanju da ih razumemo iznutra, tako što ćemo ih sagledati u nekom kontekstu. Ali, mi smo ti koji određujemo šta će se smatrati kontekstom, mi smo ti koji ga konstruišemo. U društvenim i istorijskim naukama da bi se nešto objasnilo, to nešto mora i da se razume iznutra (njegova struktura, unutrašnja načela organizacije, smisao, poruka, intencije). Zato nema univerzalno važećih istina. Tokom istorije, perspektiva se menja - u skladu sa promenom intelektualnog horizonta, usled promene paradigmi, pojave novih izvora informacija, otvaranja novih uglova u posmatranju iste pojave, postavljanja novih pitanja. Nema zauvek fiksiranih tačaka u posmatranju. Ono što se naziva stvarnošću takođe se menja, uostalom čovek menja mnogo toga. Sebe, svoju prirodnu sredinu, da ne govorim o društvu i kulturi. U periodu u kojem sam ja odrastala bila je dominantna slika o bipolarnom svetu, o odnosu između dva bloka. Kada je Berlinski zid pao, simbolički i stvarno, pojavila su se nova tumačenja o decentriranom i fragmentizovanu svetu ili svetu u kojem će se eventualno uspostaviti neki "novi svetski poredak".
Kreacionizam je forma vere, ideologija. Nemam ništa protiv. Svako bira u šta će da veruje. To je njegovo pravo. Sve dok je meni ne natura. Isto važi i za bilo koji drugi oblik doktrine ili pokušaja dogmatizovanja refleksije.
U antropološkim debatama se maltene krv proliva zbog koncepata relativizma, multikulturalizma, postmodernizma, liberalizma, kolonijalne prošlosti discipline i njenih "grehova" u "orijentalizovanju", "primitivizovanju", dehumanizaciji Drugog (tzv. primitivnih, plemenskih, nepismenih, porobljenih i drugih vanevropskih naroda, ali i manjina). Pljušte etikete "pozitivisto", "nihilisto", "objektivisto", "tekstualisto", "imperijalisto" koje su često prave uvrede (u zavisnosti od toga ko ih izriče). Nikada mi neće biti jasno zašto se toliko ostrašćenosti, isključivosti i apsolutizovanja sopstvene pozicije unosi u intelektualni posao, u razmišljanje o svetu i o nama u tom svetu.
|
|
|
Poslao: 24 Jan 2009 21:45
|
|
Probaj "The God Delusion" Richarda Dawkinsa. You'll love it. Nikakva antipropaganda radi propagande vec cisti zdrav razum. Dok nisam naletela na ovu knjigu (hvala LV-u) mislila sam da sa mnom i Darvinom nesto nije u redu... 
|
|
|
Poslao: 25 Jan 2009 03:39
|
|
@Tamtitam - ja tog Dawkinsa koliko u ponedeljak idem da naručim 
Tako malo znam o prirodnim naukama, da me je sramota. Stepen egzaktnosti bi trebalo da bude viši u odnosu na društvene nauke, ali to se izgleda više tako ne doživljava. Na sve strane pršte polemike, razvijaju se i dokazuju nove teorije, otkrivaju novi pristupi. Ja tu nemam šta da kažem, ali mogu malko o humanističkim znanostima.
Moja rečenica da nauku i naučnike doživljavam kao umetnost i umetnike, nije nipodaštavala "pravila igre" i potrebu za objektivizacijom. To je bio moj nespretni način da ukažem na to da humanističke nauke uvek zavise od istraživača, a što je istraživač lucidniji i obrazovaniji, to je i bliži umetnosti, u smislu umetnosti reči, zaključivanja, dokazivanja.
Sorelag je to daleko elegantnije i prikladnije izložila (valjda neće da se ogradi od mene  ):
Ja ću da se nadovežem malo i da kvarim ono što je rekla.
"Moja" nauka nema ni predmet proučavanja (neću nauka pod navodnike.) Ne slažu se istraživači ni oko toga šta je umetnost ni kako joj treba pristupiti. Ja nisam nikakav metodološki ekspert, ali kako ja gledam na stvari, ovi prvi, što se zalažu za naučni pristup bi u istoriji um. mogli biti formalisti, oni koji u umetničkom delu ne traže sadržaj, već proučavaju isključivo formu, od kompozicije i boje ispredaju razne teorije o umetničkom delu. Ovi drugi, humanisti, oni pričaju lepe priče o umetničkim delima, dovode Ticijana u vezu sa Ovidijem i ostavljaju nas bez daha svojom pronicljivošću i obrazovanjem. Ja ove druge toliko volim, da sam spremna da vičem "strukturalisto" svakome ko im se suprotstavi. Naravno, ne bih išla tako daleko da bijem nekoga, a i nisam naučnik, uvek mogu da se vadim na to
A ovde nešto nedostaje Duštvene nauke
Itorija umetnosti i nije nauka, nego je naučna disciplina, to stvarno nije fer. Verovatno nas i sva druga odeljenja na Filozofskom posmatraju kao neke zaludne, beskorisne, mada dražesne pojave tamo.
I. Drpić ::U odnosu na druge produkte ljudske delatnosti, koje nazivamo “praktičnim”, umetničko delo se razlikuje svojom intencijom:
ono “zahteva” da bude doživljeno estetski. Uvođenje komponente estetskog doživljaja ukazuje na jednu od osnovnih razlika između prirodnih nauka i humanističkih disciplina. Naučnik, koji se bavi prirodnim fenomenima, može odmah pristupiti njihovoj analizi. Humanista, koji ima posla sa ljudskim akcijama i kreacijama, mora da se upusti u mentalni proces sintetičkog i subjektivnog karaktera: on mora mentalno da ponovo izvede akcije i ponovo kreira kreacije. Zapravo, ovim procesom, prema shvatanju Panofskog, i nastaju predmeti proučavanja humanističkih nauka, onaj “primarni materijal” koji se dalje opisuje i interpretira. Istoričar umetnosti svoj “materijal” podvrgava racionalnoj, “arheološkoj” analizi, katkad podjednako preciznoj i sveobuhvatnoj kao bilo koje istraživanje u fizici ili astronomiji. Ali on konstituiše svoj “materijal” uz pomoć intuitivne estetske re-kreacije, koja nužno uključuje percepciju i procenu “kvaliteta”, na isti način na koji bilo koji “laik” to čini u kontaktu sa jednim umetničkim delom. Ukoliko, dakle, predmet izučavanja istorije umetnosti nastaje u jednom iracionalnom i subjektivnom procesu, kako je uopšte moguće istoriju umetnosti izgraditi kao respektabilnu naučnu disciplinu? Odgovor na ovo pitanje Ervin Panofski nalazi u činjenici da su intuitivna estetska re-kreacija i racionalna “arheološka” analiza međusobno tako povezane da sačinjavaju u osnovi dve strane jednog istog procesa. Istoričar umetnosti ne konstituiše prvo svoj predmet izučavanja uz pomoć re-kreativne sinteze, da bi ga zatim podvrgao racionalnoj analizi; u stvarnosti, re-kreativna sinteza služi kao osnov racionalnom ispitivanju na isti način na koji racionalno ispitivanje omogućava re-kreativni proces. Kada Panofski govori o estetskom doživljaju, on pod tim nepodrazumeva isključivo percepciju formalnih kvaliteta. Unjegovoj metodologiji je jasno istaknuta neophodnost da se formalni i sadržinski aspekti ne posmatraju razdvojeno. Na estetski doživljaj, pa samim tim i estetsko “uživanje”, utiču svi konstituenti jednog umetničkog dela. Prema shvatanju Panofskog, to su: form, idea i content. Form i idea odgovaraju morfološkom i tematskom sloju umetničkog dela. Content je specifičan pojam i mora se razumeti u kontekstu metodološkog sistema Panofskog: on odgovara “suštinskom značenju ili sadržini”, odnosno svetu “simboličkih vrednosti” koje delo kondenzuje u sebi.
http://www.komunikacija.org.rs/komunikacija/casopi.....ng=ser_lat
Humanističke nauke su, ako mene pitate, u ozbiljnoj krizi, jer je koncept humanističkog obrazovanja napušten. Sve ono što je Panovski zastupao, ne tako davno, danas je potpuno prevaziđeno. Nikome više nije potrebna istorija umetnosti kao humanistička disciplina, a meni se čini da nam je potrebnija nego ikada. Istorija umetnosti bi spasila svet. 
|
|
|
|
|
Poslao: 05 Feb 2009 19:17
|
|
Sorelag ::Mene tek čeka ta vrsta borbe, mislim na odbranu intelektualne pozicije koja tvdi da postoji pluralizam "istina", tj. mogućih pristupa u onome što se naziva društvena nauka.
Problem kod kreacionista, kao i kod radikalnih ateista(primer: Misel Onfre, uz pometutog Richarda Dawkinsa) i jeste u cinjenici da ne prihvataju pluralizam istina.Naime i jedno i drugo su kruti, dogmaticni pristupi koji pretpostavljaju dijametralno suprotno poimanje zivota i sveta. Uz to, oba stava su ofanzivna, i netolerantna i ostvaruju se jedino pobijanjem suprotnog. To i jeste, cini mi se, najveca muka savremenog sveta, postojanje mnostva radikalizovanih pokreta(ultradesnih, ultralevih, radikalnog feminizma, open-market, rush-pokreta... dopuniti po zelji) cije je postojanje zavisno od suprotnog stava, jer bez toga oni gube smisao.
A tebi Sorelag zelim svu srecu u toj borbi...
|
|
|
Poslao: 06 Feb 2009 11:34
|
|
@kolakovski
U pravu si, ali u pitanju je mozda zakon akcije i reakcije. Sto se klatno vise povuce na jednu stranu, to dalje ode na suprotnu kada se pusti.
Okreni- obrni, zakon prirode rules 
|
|
|
Poslao: 06 Feb 2009 18:37
|
|
kolakovski ::Problem kod kreacionista, kao i kod radikalnih ateista(primer: Misel Onfre, uz pometutog Richarda Dawkinsa) i jeste u cinjenici da ne prihvataju pluralizam istina. Naime i jedno i drugo su kruti, dogmaticni pristupi koji pretpostavljaju dijametralno suprotno poimanje zivota i sveta. Uz to, oba stava su ofanzivna, i netolerantna i ostvaruju se jedino pobijanjem suprotnog.
Slažem se, u delu koji istinito prikazuje ostvarivanje "svog" stava isključivo pobijanjem "suprotnog". Kad god se ta samorealizacija sastoji u poništavanju drugoga, jasno je da hranu za vlastitu egzistenciju nalazi upravo u tom drugom. Bez toga drugog, ni ono ne bi postojalo.
Po meni, nisu toliko suprotstavljeni kreacionisti i "radikalni ateisti". Oličenja mrziteljskog antagonizma jesu sekta kreacionista i sekta darvinista. Niti sekta kreacionista ima nešto zajedničko sa stvaralačkim načelom u postanku Sveta, niti sekta darvinista ima osnovu u Darvinovom učenju.
|
|
|
Poslao: 06 Feb 2009 22:50
|
|
E, konacno neko pametan se setio da otvori ovakvu temu i to u blogovima.
Svaka ti cast Jelkice, imas pice od mene kad se sretnemo. 
|
|
|
Poslao: 06 Feb 2009 23:04
|
|
Hvala Rogi, držim te za reč
Tema, uprkos naslovu, nije baš striktno u vezi sa kreacionizmom i evolucionizmom, ona druga rasprava je bila povod za ovaj blog, pa ih zato spominjem. Meni je zanimljivo to pitanje naučne istine, tj. naučnih istina 
A niko neće o istoriji um. kao nauci Ako nekoga zanima nešto u vezi sa metodologijom istorije um, razvojem nauke, istraživačima, time šta se izučava, kako, ja sam spremna na razgovor
Dokinsa još ne nabavih  ne postizavam.
|
|
