Misli, nebuloze, i jos po nesto.

9

Misli, nebuloze, i jos po nesto.

Citat:Najteže je kad izgubiš kontakt sa nekim i kada postanete neznanci, ne znam zašto se to desi.

Nezainteresovanost jedne ili obe strane za komunikaciju.

"Hoću da vidim svoje prve misli, i reči koje ću precrtati, i reči kojima ću precrtane zameniti...
...Napišite nešto o sebi, a onda napišite nešto potpuno suprotno. Onda otvorite um za mogućnost da je druga tvrdnja istinita."


Vilijem Nikolson - Društvo drugih

Noćas sam se probudio oko tri, inače imam loš san, često se budim a snovi su posebna priča. Nažalost većinu ne zapamtim ili samo fragmente, ali i ono malo što mi ostane u sećanju je toliko... Ne znam ni sam kako to opisati. A možda je i dobro što ih ne pamtim. Pročitao sam negde da postoji vežba kako zapamtiti pa čak i ovladati snovima, tačnije da postanemo svesni da sanjamo i onda možemo raditi šta god poželimo. Lucidni snovi. U stvari ja sad nisam hteo pričati o snovima (o tome ću možda drugi put) već o mom noćašnjem buđenju.
Elem, probudio sam se i nisam mogao odmah zaspati već mi je toliko misli naviralo, jedna za drugom, sve neke nedoumice, pitanja... Neki nalet inspiracije ničim izazvane i bez konkretnog cilja. Tako nekako. I mislio sam sve to danas napisati ovde no sve je isparilo, tek ponečeg se sećam. I to mi nije prvi put. Slušao sam da neki ljudi drže olovku i papir pored sebe i kad im dođe tako nešto oni tu misao istog trenutka pretoče u pisanu reč. Isuviše sam lenj za to.
I ne, nije to što sam zaboravio bilo toliko bitno i važno, vrlo verovatno da to ne bi bilo ništa zanimljivije od ovoga što sada pišem. No mislim da je za i taj zaboravljeni nalet inspiracije i za ovo sada zaslužan ovaj forum. Ovih dana sam čitao neke moje stare postove, delove ovog bloga, i pomešana osećanja su me preplavila. Od tada sam se i promenio i nisam, mislim godine i iskustvo koje su donele su učinile svoje. E sad razmišljam kako ću reagovati za deset godina kad budem čitao ovo.

Kad sam bio mlad čitao sam dosta, mada je to relativan pojam. Tada nije bilo ni ovoliko tv programa, ni telefona pametnih, ni brzog neta... Da, toliko sam mator.
Nažalost više nisam toliko konstantan u čitanju.
A znate ono kad neka rečenica, neki pasus, privuče pažnju, ne mora čak ni da se složite sa tim ili da vam se svidi, jednostavno vas natera na razmišljanje. Tako nekako.
Tada sam te neke pasuse, ne sve, zapisivao, kasnije kada sam počeo da kupujem knjige voleo sam ih podvlačiti. Jedan od razloga je taj što sam želeo da sve to kasnije prepišem negde gde ću nanovo čitati. Nekad mi olovka nije bila pri ruci a mrzelo me da je tražim pa čak ni tu nisam bio dosledan. Zanimljivo je (a možda i nije) da kod onih knjiga koje sam pročitao po drugi put, pasusi koji su bili podvučeni kod tog drugog čitanja bi možda prošli ne toliko zapaženo a podvlačio sam neke nove. To verovatno ima veze i sa raspoloženjem koje sam imao u trenutku čitanja a i sa godinama. Za neke knjige je potrebno da sazrimo.
U suštini, ono što sam hteo i zbog čega sam započeo ovo pisanije je to da sam tražio neku prikladnu temu na forumu gde bih sve to podvučeno zapisao. Nisam našao. Onda se premišljah da napravim novu, ali pošto bih ispunio tek nekoliko stranica a pod pretpostavkom da se neće mnogo ljudi uključiti u to verovatno bi i ta tema zamrla kao mnoge druge.
Onda reših da to pišem u ovom blogu pa da pored raznih nebuloza bude i nečeg smislenog.
I stvarno nekad ne znam zašto ovoliki uvod i objašnjavanje kada je to moglo mnogo kraće i razumljivije napisati.
Kao kada mi je predigra duža i bolja od... Dobro je Zorane! Dobro je.

Počeću od poslednje pročitanje knjige.

Frederik Bakman - Uznemireni ljudi


"A istina? Nema je. O granicama univerzuma uspeli smo da dokučimo jedino da ih nema, a o Bogu znamo samo to da ne znamo ništa. I tako je jedino što je majka sveštenica zahtevala od svoje porodice bilo sasvim jednostavno: da damo sve od sebe. Da zasadimo jabuku čak i ako znamo da je sutra propast sveta."

I da spasemo koga možemo."


"Kažu da čovekova ličnost predstavlja zbir njegovih iskustava. Ali to naravno nije istina, barem ne u potpunosti, jer kad bi naša prošlost bila sve što nas definiše, ne bismo bili u stanju da podnesemo sami sebe. Moramo imati priliku da sami sebe ubedimo da smo nešto više od grešaka koje smo počinili juče. I da predstavljamo svaki naš sledeći izbor i svako naše sutra."


"Nije mu bilo važno smeje li se njemu ili sa njim, samo dok se smejala."

Društvo drugih - Vilijem Nikolson

"Ket kaže da mom pogledu na svet nedostaje dubine, i da se svodi samo na gorčinu. Ne slažem se. Uopšte ne osećam gorčinu. Jednostavno: vidim sve onako kako jeste. Priroda je sebična. Sva stvorenja ubijaju da bi opstala. Ljubav je mehanizam čija je svrha produženje vrste. Lepota je varka koja uvek izbledi. Prijateljstvo je sporazum iz obostrane koristi. Dobrota ne biva nagrađena, a zlo kažnjeno. Religija je praznoverje. Smrt je potpuno uništenje. A što se Boga tiče, ako uopšte i postoji, prestao je da brine za ljudski rod još pre mnogo vekova. Zar ne biste i vi učinili isto?"

"Za mene lepota nije samo izgled, ona je osećanje."

"Kako samo to mrzim. Postepeno gašenje snova."

"Evo me usred velike opasnosti a mislim samo na Petrine grudi. Ljudski rod nije tako daleko evoluirao kao što se obično misli."

"Ako država ubije čoveka, tim činom tvrdi da ja ubijanje legitimno sredstvo za postizanje cilja, a ubijanje to nije."

"U vezi sa nasiljem postoji jedna neobična činjenica: kod svakog agresivnog čina agresor smatra da se brani. On udara da bi bio bezbedan. Ali udaranjem postiže da mu se protivnik plaši. Taj strah stvara nasilnu odmazdu. Agresor, pošto je on sad napadnut, postaje još uplašeniji, i još ubeđeniji da će ga zaštititi samo još veće nasilje. I tako se to nastavlja: dva ostarela boksera zarobljena u meču koji nema kraja, osuđena da udaraju jedan drugoga sve dok ne obnevide, i ne budu mogli da dignu pesnice niti da stoje na nogama. Napokon padaju, ti ratoborni junaci, i u padu postižu mir za koji su se borili. Jednostavno zato što više nemaju snage za borbu."

"- Pa ipak, ne možemo obojica biti u pravu, zar ne? Mislim na ovo o Bogu.
- Naravno da možemo! Pogledajte ispred sebe. Šta vidite?
- Put. Sneg. Nebo.
- A ja vidim jarak koji ide pored puta, i led u jarku i sunčevu svetlost na ledu.
- I ja vidim sve to. To sam i ja mogao da kažem.
- Ali vi ste odabrali da vidite jedno, a ja drugo. Obojica smo u pravu. Ništa ne izmišljamo. Biramo. Svako stvara svoj svet, iz zajedničke zalihe koja se zove stvarnost."

"- Vi ste zao sveštenik. Ne mogu da zadržim smeh. - Vi ste opak sveštenik. Bog će vas kazniti
- Ali Bog ne postoji. Bar mi vi tako kažete.'

"- Život! Radost! Pustolovine! Čudesa! Sve se to može naći tamo gde živite, među vašim najbližima i prijateljima!
- U društvu drugih."

"Još poezije. S njom se ne mogu raspravljati, pa zato ćutim."

Želela bih da mogu da se izborim sa prokrastinacijom. Ne sviđa mi se što svaki dan koji provedem u hobijima, druženju sa prijateljima i izlascima moram da "odradim" bar jednim danom besmislenog buljenja u telefon od čega mi se bukvalno smuči, mozak i želudac me zabole. Umesto da dane provedene u plesu, druženju i zabavi moj mozak doživljava kao odmor, čini mi se da je za njega to produžetak radnog vremena, što nije bio pre slučaj. Odmaram se od odmaranja, i u tom dodatnom odmaranju zamorim taj isti ludi mozak i oči.

Kao da svaki sat čitanja moram da "odradim" satom gledanja u društvene mreže. Neki mentalni reset mora da padne. Kako? Nemam pojma. Možda i ja odem u one lude ljude što sede u turskom sedu i meditiraju svaki put kada bi želeli da uzmu telefon u ruke.

Prvo sam morao izguglati da vidim šta znači "prokrastinacija", što je čudno pošto sam majstor u tome. Retko kad nalazim volju da radim nešto korisno tipa čitanje, vežbanje... sve to odlažem za sutra. I zanimljivo koliko sam ubeđen danas da ću sutra promeniti rutinu, i tako dan za danom. Doduše dogodi mi se stvarno da krenem sa tim, čak i vežem dva-tri meseca čitanja, trčanja... i umesto da mi to postane rutina pošto sam tih dana bio i boljeg raspoloženja, odmorniji, svežiji... dovoljna je neka sitnica da nađem razlog i vratim se u pređašnje stanje učmalosti. Tako nekako.
Kupih i sobni bicikl koji sam koristio nekoliko meseci intezivno a sada mi služi umesto stolice da odlažem stvari na njemu.

Telefon je posebna priča. I kad izađem sa društvom to druženje ne iskoristim na pravi način već moram uzeti telefon da pogledam uglavnom neke gluposti. Zato i neretko kad izađem ostavim telefon kući i niti mi toliko nedostaje plus se bolje i potpunije provedem. Pred spavanje da ne pominjem, zevam u njega bukvalno dok ne zaspim. Čak i ako pre toga čitam nešto moram pogledati neki klip ili tako nešto. A posle se pitam zašto imam loš san.

Snevaj, da uvidiš da prolazni snovi
Još najbliže stoje postojanoj sreći;
Da ne pitaš nikad, zašto jadi ovi,
A ne koji drugi, a ne koji treći.

Ljubi, ljubi silno, uvek istovetan,
U ljubavi samo ti ćeš jasno znati:
Kako malo treba da se bude sretan,
I sto puta manje da se večno pati.

I umri, da spaseš verovanje čisto,
Da si kad god stao pred istinom golom:
I da u životu nisi jedno isto
Jednom zvao srećom, a drugi put bolom.


Refren - Dučić

Vreme smrti - Ivo Andrić

Kakav li je glas poslednjeg otkucaja srca? Imalo bi smisla to saznati. Mnogo više no prvi udar.

A sloboda ima smisla jedino za onoga ko ima nadu.

Ali kako od nade odvojiti tolike naše iluzije, slepilo, domaću glupost? Da li je to uopšte mogućno danas? I ikad.

- Sudbina nas je ponovo bacila na iskušenje. Možda 1914-ta postaje 1389-ta. Biti ili ne postojati, kako biti i šta biti u dvadesetom veku, za Srbiju se ovih dana odlučuje.
- Nikako tako. Dosta te lazarevske, kosovske dileme - smrt ili ropstvo, slava ili sramota. Onda, Rusija ili Austrija, pa tako redom, to svagda i u svemu naše - postoje samo dva puta, uvek samo dva puta. Nesrećan je taj duh. To osećanje tragičnog. Ali, kako drukčije misliti i osećati srpski?

- Najlakše je, moj Vukašine, veru narodnu nazvati zabludom. I najopasnije. Pogotovo u ratu. Danas.
- A ja oduvek mislim da je u politici najteže biti protiv onoga što vi nazivate verom naroda. Ali je za dobro naroda neophodno biti protiv njegovih zabluda.

- Srbi su za sve velike sile najgori narod. Neposlušni smo i nepokorni. I hoćemo da smo slobodni po svaku cenu.

- Kakvi smo mi to ljudi? Kakav smo mi to narod?...
Između Azije i Evrope, na granici vera, carstava, ginuli smo nežalno i glupo, više za druge nego za sebe... i ne stekosmo nijednog vernog prijatelja. Taj nesrećni i prokleti srpski narod. U Evropi smo danas jedina država koja nema nijednog istinskog prijatelja.

Kada je poverovao da je u životu biti u pravu veće od svakog uspeha u tom životu. Kada je moralni značaj u društvu i u svom vremenu pretpostavio karijeri. I poverovao da je od junačke pogibije za osvetu Kosova veći podvig smelost da se kazuje istina i sopstveno mišljenje. Smeti svakome reći - ne, nije istina, nisi u pravu. Pa poverovao da to nije samo stvar morala, da je to jedina strast uma. Prava čovekova pobeda.

Ništa ljudsko nije tako prljavo i gadno kao što su prljave i gadne neke izgovorene reči.

Onaj ko ne izdaje sebe, nikog ne izdaje.

- U tome i jeste nesreća, gospodine Protiću, što Srbiju čitavo stoleće vlastodršci i vlastoljupci uveravaju da postoji samo onaj put koji su oni izabrali. A vi dobro znate ko su sve bili te putovođe.

Pravda ne sme biti osveta.

- U ratu se mora imati čvrsta vera. U Boga i sebe, podjednako. U sebe, da bi se dugo podnosile trpnje, a u Boga, da se ne čini ono zbog čega se časni ljudi kaju. Jer rat mnogo više ljudi osramoti nego što ih poubija.

- Kad već ovako razgovaramo o mukama života, onda, najteže je, sine, raspoznati zlo. Ono ima toliko lica koliko ima ljudi na zemlji. I lica onih što se još nisu rodili.
- Kaži to do kraja
- Nisam ti ni počeo od početka. Ne znam ga. Verujem, ipak, ljudi nisu najnesrećniji zbog nemaštine, niti najviše pate zbog gladi i zime. Nisu očajni ni što moraju da umru.
- Otkud ti to znaš?
Po mom iskustvu, ako ti ono nešto znači, čovek samo od ljudi i zbog ljudi može biti istinski nesrećan. Čak i kad nas vole i kad ih volimo.
- Nisam, tata, uveren da je to neko veliko životno pitanje.
- To je, Ivane, možda prvo životno pitanje. Znati kako i šta sa ljudima, možda je jedino znanje i umenje koje nas može učiniti srećnima. Makar nakratko. U svakom slučaju, u ljudima je sve što nas čini i srećnima i nesrećnima.

Sluga ne želi više nego da stekne slugu.

Mi smo srećni onoliko koliko volimo i koliko nas vole

- Sve dok ubijaju, dok bilo s kojim razlogom ubijaju ljudi ne zaslužuju poštovanje. Kukavica se gadim, a ni hrabri me ne ushićuju.

Ljudi me čine zlim. Ljudi će me pretvoriti u lažova.
Ne vrdaj! To znači: već si stvoren da takav budeš!
Očajanje će me učiniti iskrenim.

Čim čovek može da ubije, bilo u ime čega da ubije,
nema više pravih razloga ni za kakve muke savesti.
Ako možemo da ubijemo čoveka, od kakvog su nam značaja istine?
Ja sam maločas, izgleda mi, ubio čoveka.

- Sve ćešće se pitam: kako sam nekada mogao onako verovati da za naš cilj treba svi da izginemo? Šta će nam, Gavrilo, ta sloboda bez onih zbog kojih nam je i bila potrebna sloboda?

Bajka - Ivo Andrić

Pa kad vam ustreba dokaz i izgovor za zlo, vi se setite mene. Svog najpodlijeg izuma. Glupavo i naivno zamišljenog strašila radosti.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 318 korisnika na forumu :: 5 registrovanih, 0 sakrivenih i 313 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: Avala7, Kriglord, laki_bb, mercedesamg, Prometeus