|
Poslao: 30 Okt 2011 14:34
|
|
jelkica7 ::faithfulness ::Drugo to je znak koji tezi perfekciji, stoga je i sam po sebi depresivan.
Stvarno, depresivan? Imam jednog jarca u kući (ovoj zemaljskoj, ne astrološkoj), ni d od depresije, ni p od perfekcije. 
Istina.
Znam iz iskustva. 
|
|
|
Poslao: 02 Nov 2011 17:36
|
|
A možda sam ja stvarno malo...?
Kao večiti i nepopravljivi optimista ne mogu, a i neću, prihvatiti stav kako je mnogo truda potrebno za osmeh.
Iskren, bezrazložan osmeh je jedan od najviših osećaja koji je dat čoveku da njime raspolaže.
A tako malo koristimo taj dar. Ili se barem meni tako čini.
Često, vrlo često, vidim lica ljudi koja su ozbiljna, bez osmeha bez vedrine...
Nemojte mi govoriti da je život težak, da su nas muke naterale da osmeh na kašičicu delimo...
I ta lica, sumorna... Čak i one lepe crte se gube kada nema oznake radosti na njemu.
Da. Ljudi poružne kada se ne smeju.
Kada god ugledam lice bez osmeha, ja svoj udvostručim. Potreban mi je.
Ne mislim ja sada da trebamo da idemo sa večito razvučenim usnama, i drugim delovima lica se može smejati. O, itekako može.
Kao što i možete primetiti ja sam nasmejan skoro uvek. Smejem se rukama, pokretom, ćutnjom...
A pre neki dan, jedan moj brat ( sa kojim se nisam ranije preterano družio) mi reče kako je mislio, baš zbog moga ponašanja ovakvoga, da sam ja malo...
Najzanimljivje je to što, iako nije imalo takvu primesu, ja sam to primio kao najveći kompliment. I naravno, odreagovao sam osmehom.
Da! Možda sam ja stvarno malo...
|
|
|
Poslao: 23 Nov 2011 22:49
|
|
Raširilo se u nemoj visini
Jesenje nebo, olovno i prazno.
Polja su pusta; vrh ledina njinih
Silazi veče dosadno i mrazno.
Kao bolesnica hodi bleda reka,
Skelet vrbaka nadneo se na nju.
Čuje se jecaj i potmula jeka -
To vetri plaču visoko u granju.
I mraz se hvata nad trulim strnjikom;
Mokre su staze i blatnjavi puti.
Večernje ptice odilaze s krikom
U mrtvu šumu. Daždi mrak; sve ćuti...
Ja ne znam zašto samo tugu snijem,
A nit' što žalim, niti želim drugo;
I ne znam zašto tražim da se skrijem,
I negde plačem dugo, dugo, dugo...
Novembar
Jovan Dučić
|
|
|
Poslao: 29 Jan 2012 20:33
|
|
Potreba da pišem i da se izjadam...
Tako sam barem zamislio.
Postojalo je nekoliko tema u kojima bih mogao postaviti ovo što ću pisati.
A zašto sam se opet odlučio za svoj blog?
Iz prvog razmišljanja sam razlog je jednostavan – pošto često volim da iščitavam svoje prethodne rečenice, nalazeći im novu smisao, mnogo je lakše sve to postavljati na jedno mesto...
Sumnja! Da li moja podsvest prati moju svest ili je nadjačava, pritom me vešto puštajući da mislim kako sve moje postupke mogu sa ubeđenjem braniti? Dakle, ta moja druga svest me štiti tako što mi dopušta da verujem kako imam nekakvoga uticaja. Ne samo u ovom slučaju, kada mislim da "moć" koju imam pri izboru gde ću postaviti poruku može imati iole većeg značaja.
Laž u koju želimo verovati vrlo često ima veći uticaj negoli istina koja nam ne prija!
Dijalozi koje imam sam sa sobom vode raspravu zašto je važno da sve ovo pišem. Koliko vi želite, a još važnije, koliko je mene briga da vam objašnjavam razloge zbog kojih se odlučujem za bilo šta?!
Opet, sa druge strane, ako u meni postoji ravnodušnost po tom pitanju, zašto onda nastavak pisanja, koji će govoriti o mojim mukama i radostima, postavljam na javno iščitavanje, birajući reči koje tipkam po ovoj jeftinoj tastaturi.
Nastavak dileme!
A šta ako ja ne želim da kvarim druge postove i blogove svojim pisanijama?! Sa druge strane, mislim da će moj blog biti bogatiji samo kada bude više osoba koje će u njemu nešto postavljati.
Mogu ja tako u nedogled.
Svoju inspiraciju, ili bolje reći nagon da rečima olakšam svoju nemoć delom sam našao u ljudima sa kojima sam na ovaj ili onaj način u kontaktu, stalno se pitajući zašto su takvi kakvi jesu (ili bar ja mislim da su takvi) a dobar deo je zaslužan i ovaj forum, tačnije neki postovi koje sam čitao.
Elem. Ne pogađaju me ljudi koji me vređaju, govore loše stvari nedvosmisleno mi to pokazujući. Ali oni koji jedno rade i pričaju, a drugo misle...
Počeo sam tako da razmišljam... A onda!
Koliko su za sve ove osećaje koji me večeras napadaju zaslužni ti ljudi, a koliko ja sam?!
Ljudi koji mi malo ili ništa ne znače ne mogu uticati na promenu mog raspoloženja, a oni koji su mi zbog nekih stvari prirasli srcu toliko imaju udela u svakom mom osmehu, svakoj suzi...
Opet dijalozi!
Ako pretpostavim da neko ko mi malo ili ništa ne znači dela potpuno isto kao i neko ko mi znači, moja, usudiću se da kažem umišljatost, utiče to kako ću sve to primiti.
Dakle, samo moje očekivanje da me neko neće povrediti je dovoljno, kada se upravo to desi, da ja zapadnem u neki očaj i nemoć. Kada se to dogodi od strane osobe za koje nemam takvo očekivanje, ne javlja se nikakav osećaj. Tako nekako.
Dijalozi u nastavku! 
Ako se neka osoba prema meni ponaša onako kako meni odgovara, a druge oko sebe zapostavlja, ili čini nešto što njima ne odgovara, ja se neću buniti. Ali! Kada bi se situacija okrenula, počeo bih menjati mišljenje o toj osobi. Pritom ne primećujući (mada, čim to pominjem znači da primećujem) da se i ja ne ponašam isto prema svakome koga znam, rangiram ih drugačije, ali često ne po njihovoj zasluzi već po nekoj mojoj subjektivnosti i kapricu.
Zaključak teško da iz ovoga gore napisanog mogu doneti. No i pored mojih novi nebuloza, znam da nije sve uvek onako kako ja zamišljam, da se treba čuti i druga strana, i dokle god svoje mišljene zasnivam na tumačenju iz jednog ugla, ma koliko ono bilo ispravno, znaću da grešim.
Nema razlike između pretpostavke koja je tačna i one koja nije.
|
|
|
Poslao: 03 Feb 2012 22:41
|
|
Još bakreno nebo raspaljeno sija,
Sva reka krvava od večernjeg žara;
Još podmukli požar kao da izbija
iz crne šume starih četinara.
Negde u daljini čuje se da hukti
Vodenički točak promuknutim glasom;
Dim i plamen žderu nebo koje bukti,
A vodeno cveće spava nad talasom.
Opet jedno veče... I meni se čini
Da negde daleko, preko triju mora,
Pri zalasku sunca u prvoj tišini,
U blistavoj senci smaragdovih gora -
Bleda, kao čežnja, nepoznata žena,
S krunom i u sjaju, sedi, misleć na me...
Teška je, beskrajna, večna tuga njena
Na domaku noći, tišine i tame.
Pred vrtovima okean se pruža,
Razleće se modro jato galebova;
Kroz bokore mrtvih docvetalih ruža
Šumori vetar tužnu pesmu snova.
Uprtih zenica prema nebu zlatnom,
Dva giganta Sfinksa tu stražare tako,
Dokle ona plače; a za morskim platnom,
Iznemoglo sunce zalazi, polako.
I ja kome ne zna imena ni lica,
Sve sam njene misli ispunio sade.
Vernost se zaklinje s tih hladnih usnica...
Kao smrt su verne ljubavi bez nade!
Vaj, ne recite mi nikad: nije tako,
Ni da moje srce sve to laže sebi,
Jer ja bih tad plako, ja bih večno plako,
I nikad se više utešio ne bi.
Zalazak Sunca
Jovan Dučić
|
|
|
Poslao: 07 Feb 2012 22:19
|
|
Sve za svojim putem, ja sam žudno hteo
Sve za svojim putem! Ali zaman muke:
Na raskršću svakom uvek sam se sreo
S kažiprstom kobnim nevidljive ruke.
Htedoh u svom srcu da glas sebe čujem,
A ja čuh u sluhu glas ko zna od kuda...
Htedoh da se otmem, da snevam, da snujem:
Društvo nevidljivih pratilo me svuda...
Ja gde sam? Zavapih. Moje delo gde je?
Koga sledim večno, nesvesno i strasno?
I u meni samom koliko je mene?
Koliko?... Sve ćuti. Ah! To je užasno.
Saputnici
Jovan Dučić
|
|
|
Poslao: 16 Jun 2012 20:28
|
|
Zablude kojima čovek samog sebe zavarava su najčešći uzrok njegova jada.
Takva me misao vodi dok pokušavam da razumem ljude koje želim da razumem. I želim, zaista želim da shvatim razloge njihovih postupaka. Da li neke stvari rade da bi izazvali reakciju u meni, ili su moji osećaji samo plod uobraženosti slutnje koju imam?
Ali najgore od svega nije to što ne mogu da se rešim te dileme, već što se moje akcije i reakcije formiraju upravo prema toj slutnji.
Sedim sam. Isključio sam TV-e jer mi njegova buka, iz ko zna kog razloga, pojačava melanhoniju u čemer. Počnem da pišem, pa izbrišem. Bilo kakvu vrstu inspiracije pokušavam iščeprkati u roju poražavajućih misli.
Možda ne treba sebe celog dati? I pre završetka ove rečenice znao sam da to zaista i ne mislim. Ali opet, dve strane takvog mog razmišljanja. Ili sam ispunjen takvom čistotom srca, te verujem kako se treba uvek iskreno, bez oklevanja, njime voditi...(Čak su i u filmovima prestali da se služe takvim obmanama) Ili, pak, samim nepriznavanjem da sam se prevario u nadi, otvarajući sebe nekom ko to, ne nezaslužuje, nego samo ne prihvati na način na koji sam to očekivao, ja stvaram neku vrstu štita u koji ću sakriti lični egoizam.
Ovi su trenuci loši po mene. Tvrdoglav sam. I neću popustiti, a možda je to način da pridodam sebi neki osmeh. Zebnja da to nije tako. A čak i da sam siguran da jeste, još više bih istrajavao u svojoj tvrdoglavosti. Svestan sam nje. Priznajem da je imam. Ali tu svoju tvrdoglavost tvrdoglavo pričvšćujem uz se.
I na kraju će biti da je ovo baš priča o mojoj tvrdoglavosti. Na starnu svi ovi minuti očaja, časovi beznađa, dani koje i ne primećujem... Ja možda i ne mogu promeniti nekoga, ali barem osloboditi sebe. Učiniti sve što je u mojoj moći da mi bude bolje. Pokušao sam, nisam uspeo, i to je to. Ne! Ovako ostavljam onaj lažni suverinitet svoje odluke da imam nešto što je samo moje. Što ne dam nikome. Što ljubomorno čuvam za sebe. A to je upravo ona odlučnost tvrdoglavosti kako moja sreća-nesreća zavisi od mog izbora.
Ludo, nema šta!
|
|
|
Poslao: 05 Feb 2013 19:01
|
|
Moja sumnja strasna, i svetla, i plodna,
Moje drugo biće i drugi vid; jetka,
Brani koju čašu da ispijem do dna,
I da koju sreću poznam do svršetka.
Moje srce drži prstima od leda,
I moj duh napaja kajanjem bez mere;
Moj pogled u nebo da očajno gleda,
Da mrzim bez snage i ljubim bez vere.
No ona obasja moj um obesnažen,
I dade mom duhu, slabom kao slamka,
Sto krupnih očiju, da ozaren, blažen,
Mine svaki ponor i zna gde je zamka.
I da je dobrota, odricanje; i da
U zakletvi ima izdajstva i srama;
I u pobedama poraza i stida;
Niske bezbožnosti u svim molitvama.
I u čistoj veri, praznoverja; da je
Ljubav sebičnija nego naše zloće;
I koliko laži naše suze taje,
I mračnih zavera zamukle samoće.
Tako oslobođen i sebe i drugih,
Gledam kako pada i poslednja uza...
I gord sam u času iskušenja dugih
Što bar ne zajecam kad mi pođe suza.
Sumnja
Jovan Ducic
|
|
|
Poslao: 15 Mar 2013 00:08
|
|
Najgori su trenuci u kojima osecas da ti nesto nedostaje a znas da ne postoji nacin da to promenis. I to ce proci, da li jos veceras, ili ce pak jutro biti to koje ce doneti zaborav, opet trenutni, ali proci ce. To saznanje mi u ovom momentu i ne pruza neku satisfakciju.
Zaborav je mirno umiranje srca,
Bezdusno i bolno odricanje cutke:
Prezrivi dah smrti u dusi sto grca:
Zaborav to znaci mreti na trenutke.
Zaborav
Jovan Ducic
I koliko uopste gubimo sebe u tim zaboravima koje nam buducnost donese. Vreme leci! Ne! Ne leci vreme. Vremenom se samo priviknemo da potisnemo ono sto smo nekada zarko zeleli. I da li tako onda lazemo sebe? Mozemo li prezaliti zelju?
A jeste, sve je to deo zivota. I neispunjena zelja, i izgubljena nada, i razocaranost ocekivanja.
Zaista verujem da je za istinsku srecu bespotreban razlog, ali mislim da svaka tuga ima svoje zasto.
|
|
|
Poslao: 20 Mar 2013 23:48
|
|
Istinska sreca: jedan razlog koji svi potiskujemo iznova i iznova: cinjenica stanja u kojem se nalazimo tj zivot. Kaba postanemo u potpunosti svesni da zivimo ono je dovoljan razlog, ne treba nijedan drugi. Tuga-ranjivost-jedina stvar zbog koje, kazu ljudi, nam zavide bogovi:smrtnost-osecaj da nam nesto nedostaje:osecaj da ne koristimo ove neponovljive trenutke kao da su posledni, oni u nama ne bude najstrastvenija najjaca osecanja- samoca budi ranjivost ali otvara mogucnost da sada pisem, pises, nesto sto inace da sve imas ni nebi- treba biti ranjiv:ono povlaci najvece inspiracije, najvecu zelju za zivotom koja se moze probuditi u coveku. Najveci ljudski dar: kletva smrtnosti. Da bi ublazili strah koji osecamo od smrti, objasnjavamo je na razlicite nacine: primer DIS, PANDUROVIC su opisivali osecaj gneva na zivot i drugacije ga gledaju ili pak opisuju da je najbolji nacin da spoznamo zivot tako sto se sva cula stapaju u jedno ( SARL BODLER- pesma VEZE- jedna od mojih omiljenih). Malo sam se mozda udaljila od teme ali sam imala potrebu da ovo napisem bas ovde. Nesto u tvojim recima me je inspirisalo da ovo napisem.  Inace zanimljivo je sto uzimas citate Jovana D. jer se citaoci obicno dele u dve grupe: njega ili volis ili ne... Svaka cast na tekstovima: stvarno pronalazim veliku slicnost sa sobom u razmisljanju. I da, ljudi treba da se smeju i ti nisi malo..., vec ono dete u tebi sto je zelelo da bude vojnik, policajac i ne znam sta jos nije odustalo i ni ne treba, nadam se da ni ovo u meni sada nece nikada, mada su to sve samo nijanse jaceg i slabijeg intenziteta.
|
|
