|
|
|
|
|
Poslao: 24 Sep 2011 00:07
|
|
Veceras ce, prvi put, moja poruka na ovom forumu biti drugacija. Za mene.
Vi i necete primetiti.
Videcete jos malo od mojih nepotrebnih izlaganja i odavanja prica koje cete samo nazirati u pokusaju da razumete. Ako pokusaj uopste i postoji.
Ali ja cu pisati sa umanjenom slobodom...
Iz jedne knjige koju sam procitao (nije vazno koja i o cemu se radi) postavlja se jedno pitanje u vezi muka, ili tragedija koje pogadjaju nas, zivot koji zivimo... licna perspektiva.
"Ako se popnemo dovoljno visoko, dosegnucemo visinu sa koje tragedija prestaje da izgleda tragicno."
Dosta puta sam se vracao toj recenici, evo i veceras...
Koliko je svet surov, nepravedan, neposten, nerealan... da ne nastavljam.
A koliko smo mi sebicni, zahtevni, nezadovoljni onim sto imamo... ni ovde nije potrebno ici dalje.
Pokusavam da iz ovog ugla, veceras, budem iskren prema sebi, koliko je to moguce. Da preispitam neka svoja pitanja, bas sad, kad je najteze...
A zasto je sada najteze, pa...  nije toliko vazno, za vas nije.
A opet, ako vam to nije vazno, koliko ce biti vazno i sve ostalo sto ispisujem?
Ipak, razumeli ili ne, postoji nesto sto necu nikada nikome reci, bez obzira da li moje kazivanje moze uticati na splet dogadjaja, ili ce samo proci u povrsnom iscitavanju, bez mogucnosti da ucini promenu.
Da se vratim recenici zbog koje sam i zapoceo sve ovo.
Tacnije trenutno stanje me je navelo da se setim nje, a potom i da to prenesem ovde.
Dakle, popeti se dovoljo visoko... i ne posmatrati iz licnog ugla.
A kako?! Ili jos bolje, zasto?!
Zivot nas nije samo radost i ispunjenje zelja, vec i bol i nedosanjanost snova...
I biti srecan onda kada nam osmesi budu naklonjeni, i tuzni onda kad tako mora biti.
A tako, ne samo da jeste, vec i mora! Prihvatajuci zivot onakav kakav jeste, bez precrtavanja ili zaboravljanja njegove proslosti, samo tako mozemo reci da smo stvarno i ziveli.
Barem ja to mogu reci.
Da ne ubedjujem druge u nedokazanost svoje teze.
|
|
|
Poslao: 24 Sep 2011 08:25
|
|
zoranzota ::Dakle, popeti se dovoljo visoko... i ne posmatrati iz licnog ugla.
A kako?! Ili jos bolje, zasto?!
Od sopstvenih problema ne treba bežati; potrebno ih je rešavati, tuđih se pak; treba kloniti.
|
|
|
Poslao: 24 Sep 2011 11:59
|
|
Ne mogu, a da ne iskomentarišem.
Mislim da čovek ne ume da gleda objektivno kada su njegovi lični problemi u pitanju. Tu smo svi pristrasni. Sve nam izgleda strašnije no što stvarno jeste i teže no što stvarno jeste.
Nedosanjani snovi su kao neostvarene želje.
Preispitivanje sebe je najteži posao. I meni nekako nimalo drag. Tada zavirem u onu ja koju ne poznajem.
Nisam ništa pametno rekla.
|
|
|
Poslao: 24 Sep 2011 20:00
|
|
Uvek sam se divio recima. I voleo ih.
I mislim da se pricom i razgovorom sve moze, ne postoji nemoguce, neresiva situacija...
Slusati i razumeti sagovornika jednako je mocno kao i kada kazemo sve ono sto mislimo.
Volim reci.
A zasto sam veceras ostao bez njih?
Zasto nekad reci ne mogu opisati ono sto bi, i kako bi zeleli?
Mislim da bih sada mnogo toga mogao kazati, ali nemam reci. Koju god rec da postavim na odredjeno mesto shvatim da tu ne pripada. Pokusam da je zamenim nekom drugom, i dok mi je u mislima deluje mi prikladno i ispravno, tek kad procitam napisano shvatim da nije to to.
Mozda je to zato sto svaka nasa rec moze biti kod drugih drugacije protumacena, pa se plasimo da necemo biti shvaceni, ili jos gore, da ce od te reci napraviti potpuno pogresnu sliku o nama?
I zato ja, veceras cutim.
Mozda to tako ne izgleda  posto ispisujem ove redova, ali ja zaista cutim.
Bolje je nekad, o nekim stvarima ne progovoriti, nego da budemo pogresno protumaceni.
Istina!
Mozda samo treba reci istinu?
To ne bi trebalo biti toliko tesko, a i da jeste, ipak je tako najbolje i jedino ispravno?
Dok o tome razmisljam ne mogu a da se ne setim jedne Andriceve misli, koja mi daje najbolji odgovor na pitanje koje postavih sebi:
"Poslednji izraz svih misli i najjednostavniji oblik svih nastojanja je - sutnja.!
I tako, ja sutim...
|
|
|
Poslao: 24 Sep 2011 21:45
|
|
zoranzota ::
I zato ja, veceras cutim.
I tako, ja sutim...
Uf, uf, kako se samo pronađoh u ovom tvom pisanju.
I ja, već neko vrijeme, sa nekim ljudima (ako tako mogu reći) ćutim ... i slutim. Slutim da su neke moje prethodne riječi bile Pogrešne, toliko pogrešne da zaslužuju ovo veliko P. 
Biće mi lakše samo ako shvatim da kod mene važi ona da se "na greškama uči".
|
|
|
Poslao: 24 Sep 2011 23:53
|
|
"Hocu u tvom srcu, posle tamnih jada,
Da ostavim jednu nostalgiju dugu:
Pa sve kada prodje, da se secas tada
Sa bolom na srecu, s radoscu na tugu.
Hocu moja ljubav, kad sve jednom padne,
Da u tebi umre, kao u dan sivi
Sto mre grmen ruza: miris koji dadne,
To je bolna dusa koja ga nadzivi.
I kad ovi dani za svagda prohuje,
I kad opet htednes cuti moje ime,
Hocu da se ono u tvom srcu cuje
Ko sapat poljupca i uzdisaj rime."
Kraj
Jovan Ducic
|
|
|
Poslao: 25 Sep 2011 00:55
|
|
"Vaj! Kako to boli reci jedno zbogom!
I kolika rana otvori se tajna,
Kad i za tolikom nasom suzom mnogom,
Opet padne jedna suza oprostajna.
Napred! Ali kuda, kamo, i zasto?
I zar uvek isto, i sve tako vecno?
Pa kako to ipak boli neizlecno
Kad se svrsi snevanje, i prazno, i tasto...
I obamre snaga, i zanemi vera,
Dok žedj tamnog srca postaje sve veca;
Tad vidis da cesto, koliko i sreca,
Vredi jedna topla i lepa himera."
Snovi
Jovan Ducic
|
|
|
Poslao: 09 Okt 2011 13:19
|
|
Ovaj forum je zaista neverovatan. Toliko aktivan.
Imao sam problem sa kompom, skroz je crkao. 
Bio je slabih performansi, sada sam uzeo nov. Ništa posebno, ali od starog mnogo bolji.
I tako, nije me bilo jedno vreme, pomalo preko telefona, ali nije to to. A sad, kada se vratih 
Neverovatan forum.
Možda sam subjektivan. Pa šta!
Zahladnelo je. Ne prija mi. Ali zbog jedne stvari jedva čekam da padne sneg.
Kada čitam pojedine postove, imam osećaj kao da poznajem osobe koje ih pišu.
I kada bi ih upoznao neke od vas, a nadam se da hoću, bilo bi mi kao da upoznajem nekog kog već pomalo znam.
Došao sam slučajno na ovaj forum, zbog nekih svojih potreba, a dobio mnogo više nego što sam i mogao pomisliti.
Postoje, naravno, osobe sa kojima sam više komunicirao, sa kojima se slažem u većini stvari, ali to ne umanjuje značaj ostalih na moje poimanje o bogatstvu ovoga grada.
U suštini, ja danas i nemam neku inspiraciju za pisanjem, u blokadi sam. Ali sam jednostavno morao da postavim nešto, bilo šta, dugo me nije bilo. Za mene dugo.
I tako. Do novih inspiracija, trenutaka...
Hvala vam svima. 
|
|
