Misli, nebuloze, i jos po nesto.

8

Misli, nebuloze, i jos po nesto.

Iskreno. Jutros kada sam ustao, mislim nije baš bilo jutro pošto sam ustao nešto posle deset Wink , nisam ni pomišljao da ću ući na forum. Nisam to pomišljao ni u toku dana a ni kasnije. Nekako mi je upravo sada palo na pamet da nešto napišem, a nemam blage veze šta. Iskreno još jednom Smile, i ne volim kada planiram. Nekako mi je draže da počnem pisati a reči će dolaziti same od sebe, ukoliko to ne bude slučaj, najbolje je ništa i ne pisati. Tako nekako.
I dalje volim ovaj forum iako me nije bilo dugo, iako nisu više tu, ili manje vremena provode, neke osobe zbog kojeg sam i zavoleo da budem ovde. Nekada nije postojao dan da ne uđem, pročitam ponešto novo, nekad nešto napišem... Pa privatne poruke... Nedostaje mi to.
Vreme se ne može vratiti, niti ja to želim ovim pisanjem uraditi. Ono, nisam siguran ni da li ću i u narednim danima nastaviti da posećujem ovaj grad, ili je ovo samo bljesak nečega čega se želim osloboditi. Dakle, vreme se ne može vratiti ali se ni prošlost ne može izbrisati i zaboraviti.
Da li je to to? Da li me ti tragovi prošlosti i teraju na sve ovo? Na ovaj ili onaj način sam sebi potvrdno odgovaram na postavljeno pitanje. Moguće da u svemu tome ima udeo i samoća. Tačnije neki njen deo pošto i nisam baš posebno usamljen. Oni drugovi koje sam pominjao negde u ovom blogu i dalje su prisutni. Svakodnevno se skoro viđamo. No ipak, usamljeni možemo biti na više nivoa i načina, tako da ostavljam prostor da i to bude jedan od razloga zašto se javljam.
Toliko pisao a ništa nisam rekao. Ko me je ranije čitao shvatiće da sam sklon tome. A ono, i šta napisati posle toliko vremena odsustva?
U stvari, da ne lažem vas a ni sebe, ovo je nešto što sam želeo napisati, nešto što sam imao potrebu napisati, nešto kao samo za sebe, a opet javno objavljeno. Kontradiktorno ili ne verujte mi da neću ulaziti u to. Nedovoljna stručnost mi ne dozvoljava.
Prošlost. Nju sam pominjao. Nedostaje mi. Nedostaju mi dopisivanja. Nedostaje mi ovaj forum na onaj način na koji ga ja poimam. Sve one osobe sa kojima sam se družio ovako ili onako. Patetika ili ne, ali ja sam zaista otvorio sebe pred nekim osobama sa ovog foruma. Verovatno nisam jedini. E zbog toga mi ovaj forum donosi toliko i sreće i tuge i radosti i boli...
Oni koji su me ovde imalo upoznali znaju koliko volim Dučića, te u skladu sa tim i završavam, nadam se samo za večeras:
"...Pa sve kada prođe, da se sećaš tada
sa bolom na sreću, s radošću na tugu."

Znam pesmu. Ne mogu sada da je slušam, imam glaobolju od jutros.
Vratila sam se kući. Osećam samo prazninu u glavi. I bol.
Pisala bih o verovanju u ljude, o izgubljenom poverenju, o mirnoj noći posle kiše, o svojim razlozima, samo kada me ne bi ovako bolelo.

KOJEG JE TIPA TVOJA PLATA?

CRNI LUK plata - uzmeš je u ruke i odmah zaplačeš
KUČKA plata - ne pomaže ti ni u čemu, zbog nje samo patiš ali ne možeš da živiš bez nje
DIJETA plata - čini ti se da jedeš sve manje i manje
ATEISTIČKA plata - sumnjaš u njeno posotojanje
MAGIČNA plata - napraviš nekoliko poteza i nestala je
OLUJNA plata - ne znaš kad dolazi i koliko će trajati
CRNI HUMOR plata - smeješ se da ne zaplačeš
IMPOTENTNA plata - kad ti najviše treba, izneveri te
MENSTRUALNA plata - dolazi jedanput mesečno, traje oko 5 dana i posle možeš da se je**š
POLARNA plata - zamrznuta već 10 godina
PRERANA EJAKULACIJA plata - taman što je počela, gotova je

"Drage moje nekazane želje i carski noćni snovi..."

Promašena želja uvek pogodi pravo u srce!
Svi smo mi iskusili tako nešto. Valjda? Ma koliko je to neugodno i boli, iskreno žalim one koje nisu. Tako nekako.

I ne! Neću sada jadikovati oko toga! Drugo nešto sam imao na umu.
Pomalo, i neželjeno, primećujem da je za ovo moje trenutno raspoloženje, koje je bljak, delom zaslužna i moja sujeta, ponos, gordost...
Lakše bih sve prihvatio kada bi se, barem malo, pokajala.
Dakle, sve što je bilo da ostane tako kako je, samo da se pokaje a ja da nastavim dalje
Sebično! Podlo! Nepošteno!
Iz ovakve perspektive, ma šta da je dovelo do ovoga, zaslužujem da se osećam bljak.
Priznajem, ali ta osobina ostaje.
Valjda bi, kad nas neko upita koje su nam mane, odgovor morao biti nalik ovome.
I nije tu mržnja u pitanju već onaj osećaj nemoći. Kada shvatiš da život ide i bez tebe, da, ma koliko se trudio ti nisi ono najbolje, i da, prečesto, dati sve od sebe nije dovoljno.
Ali sve i da je tako, to ne umanjuje moj hendikep, i da sve to trebam prihvatiti bez ove gorčine koja je... pa gorka, u svakom smislu te reči.

Kao dečak sam imao ideju da pišem dnevnik. Baš se pitam kako bi to izgledalo.

22. novembar 1992.
Bože koliko je lepa. Opet je prošla pored mene. Baš je super što sam dežurni pa je mogu stalno gledati za vreme malog odmora. Nasmešila mi se. Ma jeste đavola, meni će se nasmešiti. Jao ne! Smeje se zbog pisma koje sam joj poslao. Mnogo sam stavio gel za kosu. A i ovaj glupi mali odmor traje prekratko! Opet me pogledala. Ulazi nastavnica Jagoda, znači ima matematiku. Jebote sutra imamo pismeni iz matematike! Da l da kažem da sam bolestan. Čekaj, iz matematike imam dve dvojke, jedinicu i trojku, ako sutra uspem da prepišem možda se i izvučem. Aha! Ovaj Vladan je još gori od mene, stalno prepisujemo jedan od drugog. Sve su nam ocene iste. Dobro, on ima veću ocenu iz fizičkog. Jebem ti kros. Za deset minuta se završava čas pa ide veliki odmor gde će ona izaći napolje sa drugaricama a ja ću blejati kroz prozor nadajući se da ću je slučajno ugledati...

12. juni 2002.
Što nisam još u školi. Sad bih znao kako bih se provodio. Ko da ustane sutra za posao. Da l da kažem da sam bolestan. Čoveče pa ja sam tek počeo da radim. Kad se beše ide u penziju? Penzija! Valjda će se deda otvoriti malo. Ako ne plati struju možda će i imati za mene. Kako kod ja se moram snaći za vikend. Moram je opet videti. Samo da izađe opet. Što joj ne priđoh nego čekam nešto, savršen trenutak.
Još me glava boli. A sutra neću da pijem. I kad uzeh onu Stomakliju. Stvarno i treba da propadnemo. Kakva državna firma, svako radi šta hoće, pije se... Da je barem plata neka. Em ne daju svaki mesec em i to bude samo deo. U petak je sastanak sa direktorom. Baš da vidim da l ćemo se prodati...

04. april 2004.
Najlepše godine ja provodim u vojsci. A lepo sam mogao da pojurim za civilnu. Neee! Deda je bio u vojsci, otac isto, pa ići ću i ja. Da li će skratiti mesec dana. Još me ove cipele žuljaju, one što sam zamenio bile bolje. Moram da kažem da mi nije dobro, barem dva dana da izvučem u stacionaru. I ovog desetara Milića ne mogu podneti više, šta se zakačio za mene, već treće veče čistim toalet. A i ja sam morao da mu kažem pred celim vodom da me ne može jebati koliko ja mogu izdržati. Sad ćuti i trpi. Vala ći izdržati. Sutra opet vežbamo strojevi korak, noge mi otpadoše. Kakve sam sreće da se za vreme mog boravka u vojci smenjuje komandir kasarne. Još malo pa će zakletva a onda kući za vikend. Ležaću ceo dan. A jedva čekam da je vidim. Da l će me čekati dok završim vojsku. Ma hoće, rekla je da me voli. Samo kad bi skratili mesec dana. Povečerje za pola sata. Odoh da operem noge i zube...

10. avgust 2008.
Hvala bogu pa je sutra nedelja da malo odspavam. Da mi je neko pričao da ću žaliti za onim državnim poslom ne bih mu verovao. Jeste da nije ni bilo plate ali barem nismo ni radili. Ovo bre i subotom moramo. Sve živo me boli. Da l da kažem da sam bolestan. Ma i tad ću morati da radim, privatnik je to. Drndanje skoro kao da smo u vojsci. Ali bilo je i tamo lepih stvari, baš volim što sam je odslužio. I kad pre prođe ovaj odmor. Ma, dobro je dok i to ne ukinu. Još nije ni devet a meni se spava ne vidim na oči. Da se završi 'Bolji život' pa odoh da odmorim. Super kad ove nedelje nismo radili. Sledeće subote je moram pitati da odemo na piće. Molim te bože da pristane. Koliko je samo lepa. I baš je drugačija od svih ostalih. Opet sam se zaljubio, to po običaju neće izaći na dobro...

Zašto me praznici uvek shebu?

Ma, briga me za Dan žena, Novu Godinu. Božić. Uskrs, rođendan...

Što sam starija, sve više izbegavam kojekakve praznike.
Da se ne lažemo, propratim ih onako kako dolikuje, što se posluženja tiče, ali...

Od svih praznika, okupljanja, poziva, najviše volim svoj mir.
Volim kada mi se okupe svi, ali još više volim kada ih otpratm i ponovo se konektujem sama sa sobom.

Mmm...uživancija!! Mr. Green

Neprimetna ::Zašto me praznici uvek shebu?

Ma, briga me za Dan žena, Novu Godinu. Božić. Uskrs, rođendan...



https://youtu.be/XAnEHMXHg3E?t=105

Ziveli

Ovo mi se činilo kao pravo mesto.

Ovih dana, vraćam se u prošlost, dosta razmišljam o sebi i drugima, nekim ljudima koji su mi činili određeni deo života što bliskih u stvarnosti što virtuelno. Za neke od njih bih volela da znam da su dobro, da su postigli ono što su hteli i da je sve okej. Ali ne ono okej koje kažemo samo da nas neko dalje ne bi propitivao a iza kog stoji planina bola. To je ono okej koje kažete jer stvarno tako osećate, sve vam je potaman. Najteže je kad izgubiš kontakt sa nekim i kada postanete neznanci, ne znam zašto se to desi. Jednostavno putevi se razdvoje i svakodnevica učini svoje.

Vratila sam se na svoj profil i pogledala datum, pridružila sam se 5. januara 2008. godine i postala građanin ovog grada, mnogo toga sam ispisala. Prema statistici čak 3153 poruke. Nekad sam bila aktivnije više, nekada manje. Ali moram da budem iskrena, svaki put kad naletim na neki stari post (kog se naravno ne sećam) uvek se iznenadim i zapitam da li sam to stvarno bila ja. Promene su normalne, sastavni su deo života, ali kako nikada nisam pisala dnevnike istrajno, ovo je momenat gde mogu da vidim koliko sam zapravo sazrela i izmenila svoje neke stavove.

Nekad me iskreno zabavi kad vidim neke svoje komentare, a nekad se prilično iznenadim kad vidim tj pročitam nešto što deluje jako grubo. Interesantno mi je kako sam se ovde uvek osećala sigurno, to je ono što bih današnjoj deci poželela na internetu.

Danas sam i pogledala neke svoje stare blogove. Jako je zabavno videti nešto osmišljeno pre toliko godina što je zapravo tada imalo smisla, a sada više nema. Pomislila sam da ih obrišem, ali odlučila sam da to ipak ne uradim. Neka ostanu tu gde jesu, deo su ovog neba. Sasvim je svejedno kako su ta osećanja prošla, ali svi ti blogovi sada deluju beznačajno, osim što su zapis nekog vremena koje je prošlo.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 1178 korisnika na forumu :: 71 registrovanih, 5 sakrivenih i 1102 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: 357magnum, A.R.Chafee.Jr., Acivi, Alibaba1981, anta, aramis s, bankulen, Bojan85, BraneS, cifra, cincarin, Darkhunter, ddjxxi, deimos25, djboj, Djokislav, doklevise, Dorcolac, draganl, DragoslavS, Duh sa sekirom, Dukelander, Džordžino, flash12, gasha, GORDI, goxin, ivica976, JOntra, jovan9931, kokodakalo, Koridor, krkalon, Kubovac, Leonov, Lieutenant, lord sir giga, lucko1, Magistar78, Marko Marković, mgolub, Mi lao shu, mikki jons, mikrimaus, milanovic, milenko crazy north, milimoj, Miškić, Nemanja.M, nenad81, pacika, Panter, panzerwaffe, pein, promajauglavi, randja26, royst33, shaja1, slonic_tonic, sombrero, Steeeefan, t84dar, tmanda323, Tragač, upitnik, uruk, Vlad000, Vlada1389, vukovi, ZetaMan, zicko.spacek