|
Poslao: 24 Maj 2014 18:45
|
|
Onako
Onako razmisljajuci, shvatam da mi nikada necemo naci sebe, uvek nam trebaju tudje oci da vidimo
sebe kroz njih, kada smo mali gledamo svet niz oci roditelja, kako odrastamo gledamo sebe niz oci drugova, simpatija, odrasli, a jos nismo pronasli sebe, uzimamo drugi par ociju da nas prati kroz zivot i da njima vidimo sebe, deci dajemo svoje poglede, ne naucivsi lekciju da jednom progledamo na svoje oci i da zaista upoznamo i zavolimo svoje istinsko sebe.
Mozda se bojimo slike koju cemo videti ali, naucimo li da je gledamo na pravi nacin onda cemo shvatiti istinu o sebi, da smo mi dragoceni deo kosmosa koji svakim danom, svakim svojim dahom doprinosi nesto, da nismo samo putnici koji prolaze niz zivot gledajuci tudjim ocima.
|
|
|
Poslao: 24 Maj 2014 19:14
|
|
"...U jesen uvek nestanem iz Novog Sada. Cinim to zato sto se svakog novembra, kao po nekom smusenom pravilu, ponovo zaljubljujem u stari most pod Tvrdjavom, u lavirint krivudavih sokacica oko Matice Srpske i Temerinske pijace, u dva prozebla labuda koji kasljucaju u jezeru Dunavskog parka, u jednu violinu kod "Marasa" ili dve violine kod "Stolca" i sto sve bespomocnije prirastam za ove ulice, za svu uzurbanost prolaznika, za leprsanje jutarnjih i vecernjih izdanja na Bulevaru i za sareni lom izloga koji krupnim cetvrtastim ocima jure u izmaglicu i monotono sivilo prosute kise.
Verovatno znate sta znaci zaboraviti sebe na nekom uglu, duz nekih drvoreda, pod nekim prozorom... znaci: ostati ovde zauvek. I neka to izgleda neverovatno i romanticno, znaci: secati se tamo cak na Sen Zermenu malog bifea "Lovac" iza Dnevnika ili pod kremaljskim kulama sa nostalgijom misliti na baroknu fasadu novosadske opstine, ili u betonskoj vrtoglavici Menhetna pozeleti jedno spokojno popodne na obroncima kamenicke obale.
Jednom su me pitali zasto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdrazim gradom je kao i sa najdrazom zenom: nikad necemo uspeti da objasnimo ni sebi ni druagima sta nas je to tako vezalo...
Miroslav Antic
|
|
|
Poslao: 24 Maj 2014 19:18
|
|
... Gde god se pojavim gurao me je da ga ne obrukam
Pristajao je na kompromise cerekao se na prijemima
Primao je moje nagrade mešao se u moje snove
Jedan licemer
Jedan stvarni licemer
Jedan provincijalac
Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada neću trpeti
I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene
Da bi umesto mene
Svinja jedna
Da bi umesto mene što pre jedini živeo.
M.Antić
|
|
|
Poslao: 24 Maj 2014 20:55
|
|
Treba biti obazriv ako se šminkaš efemernošću. To se najteže otire.
Hrabrost je: umeti početi. Još veća: umeti prestati.
Ne svrstavaj se u one koji sa oka ne skidaju estradne koprene vida. I smeškaju se oblikom a ne ukusom usana.
Ne uzvisuj se prenisko. Skitaj u sopstvenom ritmu i u sopstvenom smeru kroz naprsle blizine.
Stvarnost je kao odeća. Nije važno šta nosiš, nego kako ti stoji. Prekini sa oblačenjem, moda je sezonska umetnost.
I budi dovoljno oprezan kad nešto glasno izgovaraš, sanjaru nad sanjarima.
Govor je umetnost budnih.
1974.
Mika Antić
|
|
|
Poslao: 31 Maj 2014 23:19
|
|
Znak
Mladić je sam sjedio u autobusu i gledao je kroz prozor. Bilo mu je malo više od 20 godina i bio je lijep. Momak od oka, kako bi se reklo. Na stanici je ušla neka žena i sjela do njega. Nakon što su razmijenili nekoliko riječi o toplome proljetnom vremenu, mladić reče: “Bio sam dvije godine u zatvoru. Jutros sam izašao i vraćam se kući.”
Iz njega je potekla bujica riječi. Pripovijedao je kako je odrastao u siromašnoj, no poštenoj obitelji, kako je svojim kriminalnim djelima osramotio roditelje i nanosio im bol.
Dvije godine nije ništa čuo o njima, znao je da su presiromašni da bi platili put i posjetili ga u zatvoru. Kako su bili nepismeni, nije od njih mogao očekivati niti pismo, a ni on nikomu nije pisao.
Tri tjedna prije izlaska iz zatvora pokušao je uspostaviti vezu s ocem i majkom, zatražio je od njih oproštenje i ispričao se za tolika razočaranja. Kad je pušten na slobodu, ušao je u ovaj autobus koji će ga provesti pored kuće i vrta gdje je odrastao i gdje se nada da i sada stanuju njegovi roditelji. U pismu im je napisao da na jabuku ispred kuće svežu komad bijeloga platna koji će on iz autobusa vidjeti i tako znati da su mu oprostili i da ga primaju. Ako ne bude znaka, on će produžiti autobusom do drugoga grada i tako zauvijek otići iz njihova života.
Što se autobus više približavao mladićevu domu, on je bivao nemirniji, jer se plašio da na granama stare jabuke neće vidjeti bijeloga znaka.
Nakon što je saslušala priču, žena predloži da se zamijene za mjesta: “Ja ću umjesto Vas gledati kroz prozor.”
Autobus je bio sasvim blizu i žena opazi stablo. “Pogledaj, pogledaj!”, reče ganuta do suza. “Cijelu su jabuku okitili bijelim vrpcama.”
Bruno Ferrero
|
|
|
Poslao: 01 Jun 2014 22:12
|
|
Pripovjedit ću priču o dva psa, kojia su različitim vremenima, ušli u istu sobu. Jedan iziđe mašući repom, drugi je iziđe uz režanje. Jedna žena ih je vidjela i začudila se te je ušla u sobu kako bi saznala što bi jedan pas bio sretan a drugi toliko ljut. Uz veliko iznenađenje je utvrdila da je soba bila je puna ogledala. Sretan pas je vidio oko sebe samo sretne pse kako ga gledaju a ljuti pas vidio samo bijesne pasa koji su lajali na njega .Ono što vidimo u svijetu oko nas je odraz onoga što jesmo. "Sve što smo mi je odraz onoga što smo mislili. Um je sve. Ono što mislimo to i postajemo
"Buddha"
|
|
|
Poslao: 07 Jun 2014 22:15
|
|
ZAŠTO SU NEKI LJUDI SRETNI, A NEKI NESRETNI...
“Često sam se već pitao: zašto su neki ljudi sretni, a drugi nesretni: tragajući za najdubljim razlogom čovjekove sreće, nikada kao razlog nisam pronašao novac, imetak, raskoš, dokolicu, dobit, zabavu, slavljenje i uživanje.
Naprotiv, kod sretnih ljudi uvijek sam nalazio radost u malim stvarima. Luda pohlepnost njima je strana. Oni žive sigurni da imaju razlog da žive – i cilj života.
Kod sretnih ljudi nikad nisam pronašao neumornu jurnjavu, zaslijepljeno trčanje za zlatnim teletom, nikada prisilu da sebe stave na scenu i sami sebe veličaju.
Oni su nadprosječno pošteni, otvoreni i nekomplicirani. Sretni ljudi posjeduju dobru dozu humora. On im omogućuje nasmijati se, katkad čak i vlastitoj nevolji.”
Phil Bosmans
|
|
|
Poslao: 09 Jun 2014 21:29
|
|
Priča o magarcu
Jednog dana seljaku je magarac upao u bunar. Životinja je satima žalosno zavijala i seljak je pokušavao da smisli šta da učini.
Na kraju je zaključio da je životinja stara, i da bi on ionako trebalo da zatrpa bunar; nije mislio da je magarac vredan spasavanja. Pozvao je sve svoje komšije u pomoć. Svaki od njih je uzeo lopatu i počeo da baca zemlju u bunar.
Magarac je shvatio što se događa i prestrašeno je zavijao. Međutim, ubrzo je utihnuo. Nakon nekog vremena seljak je pogledao u bunar i prizor ga je iznenadio.
Sa svakom lopatom zemlje koja je pala na njegova leđa magarac je činio nešto neverojatno: otresao je zemlju sa sebe i zakoračio na nju. Kako su komšije nastavile da bacaju zemlju na životinju, ona je svaki puta otresla sa sebe i na nju zakoračila.
Svi su se začudili kada je magarac zakoračio preko ivice bunara i otkasao dalje.
Slično tome, materijalni svet uvek će na vas bacati sve vrste smeća, jer je pun nevolja. Trik da se oslobodite nevolje jeste da je otresete sa sebe i napravite korak napred.
Svaki od naših problema je odskočna daska. Možemo da izađemo iz najdubljih bunara tako što nikada nećemo stati i odustati! Otresite nevolju sa sebe i napravite korak napred!
Oslobodite srce od mržnje. Oslobodite um od briga. Živite jednostavno. Očekujte manje.
Izvor: Kurir
|
|
|
Poslao: 21 Jun 2014 00:20
|
|
VESEO I TUŽAN ZBOG OBIČNIH STVARI
Vraćao sam se kući, na nezarađeni ručak, kao i svakog dana, umoran od nekorisne upornosti s kojom sam tražio izlaz iz zazidanosti. Navikao sam da tražim i ne nalazim, jedno je zavisilo od mene, drugo ne znam od koga, i ništa nisam imao da predbacim sebi, a nisam mogao da se ljutim što me ne prihvataju. Nekad sam, u ljutini, prijetio mržnjom, a nisam je osjećao. Ni sad je ne osjećam. I hvala bogu.
Da sam drukčiji, da život nosim kao tegobu, da sam ogorčen, počeo bih da se gubim, da pijem, da mrzim, postao bih nezadovoljnik koji se okreće protiv cijelog svijeta.
A ne mogu to. Uprkos svemu, živim kao i drugi ljudi, koji su bez moga biljega, veseo i tužan zbog običnih stvari, veseo zbog dobrih ljudi koji su pomalo zli, tužan zbog zlih ljudi koji su rijetko dobri, srećan zbog žene koja mi je olakšavala život, i zbog djeteta koje je nosila. S djetetom će nam, doduše biti teže, ali, opet ćemo nekako živjeti.
To je jedna od tajni ovoga svijeta: toliki ljudi žive teško, ni sam ne znaš kako ni od čega, a niko ne umire od gladi. Znam, nije pravo što tog malog čovjeka dočekujem s utjehom što neće umrijeti od gladi, ali znam i to da nikad ne vjerujemo u svačiju zlu sreću, i da uvijek postoji nada u bolje.
Od svoje muke nisam uspijevao da stvorim ni veliki bol ni veliki misao. Rođen sam, izgleda, za sitne stvari, kao i većina ljudi i nije mi žao što je tako.
Pošten sam koliko mogu, nikome ne želim suviše zla, htio bih da ljude više volim nego što ih žalim, molim se svojoj sreći da mimo mene prođe ono što me se ne tiče.
Nisam se umorio.
Meša Selimović
|
|
|
Poslao: 21 Jun 2014 16:48
|
|
Otisla sam na zurku i setila se sta si mi rekla , da ne pijem alkohol,tako sam i uradila pila sam Sprite.Osecala sam se ponosno na sebe, kao sto si rekla da bi trebala da osetim. Rekla si mi da ne treba da pijem i vozim, suprotno od toga sto su mi neki drugovi rekli. Donela sam zdravu odluku i tvoj savet je bio tacan kao i uvek.
Kada se zurka konacno zavrsila, ljudi su poceli da voze iako nisu bili sposobni da rade to na pravilan nacin.Otisla sam do kola svesna da cu se mirna vratiti kuci. Nikad ne bih ni zamislila sta me je cekalo,majko.Sad lezim nepomicno na ulici i cujem policajca kako govori:"Decak koji je izazvao ovaj udes je bio pijan" . Majko, njegov glas je zvucao kao da je tako daleko. Moja krv je svuda oko mene i svim snagama pokusavam da ne vristim. Cujem doktore kako kazu: OVA DEVOJKA CE UMRETI. Izgleda da je taj mladi decko odluci da pijan vozi punom brzinom, i sad ja moram umreti.
Zasto ljudi to rade,majko,znajuci da ce unistiti mnoge zivote?? Bol me reze kao stotinu nozeva. Reci mojim sestrama da ne placu, reci tati da bude jak. I kada odem u raj, pazicu na sve vas. Neko je treba uciti tok decka da ne treba da pije i vozi. Mozda da su mu roditelji rekli to , ja ne bih bila sad na samrti. Moj dah postaje slabiji sve vise i vise. Majko, ovo su moji zadnji trenuci i osecam se ocajno. Volela bih da mogu da te zagrlim majko,dok lezim ovde i umirem.....
Volela bih da mogu da ti kazem majko koliko te Vo....li...m .... zbogom.....
Ove reci je zapisao novinar koji je bio svedok saobracajne nesrece. Devojka, dok je umirala , govorila je ove reci , a novinar ih je zapisao.
|
|
