|
Poslao: 21 Jul 2014 22:44
|
|
Drago dete,
sada još nisam ostarila, a kada me budeš video takvu, budi strpljiv sa mnom i pokušaj me razumeti…Ako se zaprljam u vreme ručka, i ako se ne mogu sama odenuti, budi strpljiv…Seti se sati, koje sam potrošila, dok sam te tome naučila…I ako u razgovoru ponavljam iste stvari uvek ponovo, nemoj me prekidati, saslušaj me….Kada si bio malen, morala sam ti istu priču čitati uvek ponovo, pre nogo što si utonuo u san…Ako se ne budem želela kupati, ne ismejavaj me i ne vređaj. Seti se kako sam te morala loviti i izmišljati hiljadu razloga, da bi ti ušao u kadu…Kad opaziš moje nepoznavanje nove tehnologije, daj mi vremena i nemoj me gledati s’ podsmehom na licu…Ja sam tebe naučila mnogo stvari: pravilno jesti, pravilno se obući, suočiti se sa životom… ako nekad u razgovoru zaboravim ili izgubim nit razgovora, daj mi malo vremena, da se prisetim i ako mi to ne pođe za rukom, nemoj se uznemiravati…Nije mi najvažnija stvar na svetu naš razgovor, već to, da sam s’ tobom i da me znaš slušati…Ako ne budem želela jesti, nemoj me prisiljavati da jedem…. Sama znam najbolje, kada mi je hrana potrebna, a kada ne…Kada mi umorne noge više neće dozvoljavati da hodam, pruži mi ruku jednako kao što sam je ja pružala tebi, kada si pravio prve korake…I ako ti jednom kažem, da više ne želim živeti, da želim umreti, ne ljuti se na mene, jednoga dana ćeš me razumeti…Jednom ćeš spoznati, da sam ti usprkos svim učinjenim greškama, želela samo najbolje i pokušala sam te pripremiti na putovanje života…Ne žalosti se, ne ljuti se i ne osećaj se bespomoćan, kada me budeš gledao pored sebe takvu…Budi mi oslonac, pomozi mi završiti putovanje s’ ljubavlju i strpljivošću. Vratiću ti osmehom i neizmernom ljubavlju, koju sam oduvek čuvala samo za tebe.
Volim te,
tvoj roditelj.
|
|
|
Poslao: 02 Avg 2014 17:06
|
|
PROVEDITE VREME SA DOBRIM LJUDIMA
Ima jedna anegdota o Danteu Aligijeriju koji je, navodno, imao izuzetno dobro pamćenje. Jednog dana je sreo čovjeka koji ga upita:
- Koje je najbolje jelo?
- Jedno jaje – odgovori pjesnik.
Godinu dana kasnije isti prolaznik srete Dantea i upita ga:
- Sa čime?
- Sa solju – spremno odgovori Dante.
Na pitanje:
- Kako je najbolje provesti život?, odgovorili bismo:
- Družeći se s ljudima.
A kad bi neko pitao nakon godinu dana:
- S kakvim ljudima?
Odgovor bi bio:
- S dobrim ljudima.
Mi živimo tu gdje živimo. Možda bi nam bilo bolje da smo u Švajcarskoj ili Norveškoj, ali to mozda nikad nećemo znati. Niti je važno za ovu priču. Jedino što sigurno znamo jeste da nam je na raspolaganju samo jedan život koji trebamo iskoristiti što bolje možemo. Sa dobrim ljudima.
Dante je u Božanstvenoj komediji govorio da se na prvom stepeniku i pakla i raja nalaze ravnodušni ljudi. Hajde da u 2014. godini budemo sve drugo samo ne ravnodušni. Pokažimo dobrotu prema drugima gdje god možemo i kad se to uopšte ne očekuje od nas. Jer se na kraju samo to pika.
|
|
|
Poslao: 02 Avg 2014 18:01
|
|
Evo jedna mala priča za ovo osvežavajuće jutro: Jedan siromašan mladić, prodavao je robu hodajući od vrata do vrata da bi platio školovanje. Umoran i jako gladan,odlučio je da zamoli za malo hrane na vratima sledeće kuće. Ipak, kad mu je mlada i veoma lijepa žena otvorila vrata, posramio se, i umjesto da zatraži malo hrane, zatražio je samo čašu vode.
Mladoj se ženi, vidjevši ga, učini da je možda gladan, i umjesto vode, dade mu veliku čašu mlijeka. On prihvati čašu i vrlo brzo je popi, zatim je upita: Koliko sam dužan? Ona odgovori: Majka nas je učila da se ljubaznost ne naplaćuje.
Onda, od srca vam hvala - reče mladić. Mladić Howard Kelly, se odlazeći od te kuće, nije samo osjećao fizički jačim, već je i vjera u Boga i čovjeka u njemu takođe ojačala, a bio je prije toga spreman da odustane i sve napusti.
Godinama kasnije, ta žena se jako razboljela. Lokalni doktori su bili nemoćni. Napokon, uputili su je u veliki grad gde su postojali specijalisti koji su mogli da prouče tu rijetku bolest koju je imala. Dr. Howard Kelly je pozvan takođe na konsultacije. Kada je čuo ime grada, čudno svjetlo je obasjalo njegove oči.
Odmah je ustao i sišao do hola gde je bila njena soba. Ogrnut doktorskim mantilom ušao je da je vidi. Prepoznao ju je odmah. Vratio se u sobu za konsultacije odlučan da pruži sve od sebe da bi joj spasio život. Od tog dana obratio je specijalnu pažnju na njen slučaj.
Nakon dugačke borbe bitka je dobivena. Dr. Kelly je zatražio od finansijske službe da mu dostavi konačni obračun za njeno liječenje, na odobravanje.
Kad je dobio račun, pogledao ga je i dopisao nešto na dnu računa, i poslao joj je račun.Kada je žena dobila račun, plašila se da ga otvori - bila je sigurna da će morati do kraja života da plaća. Ipak, pogledala ga je, i nešto što je bilo napisano,na dnu racuna, privuklo je njenu pažnju.
Pisalo je: "Plaćeno u potpunosti jednom čašom mlijeka", potpis, Dr. Howard Kelly.
Izvor: Lokalne novine
|
|
|
Poslao: 02 Avg 2014 18:05
|
|
S U N C O K R E T I
Пре две вечери сам приликом шетње приметио ова два сунцокрета. Један близу другог, иста их њива храни, једно Сунце их греје... а њихова осећања нису иста!
Још једном се показало да ми јесмо творци своје судбине. Знам да не можемо све бирати, вероватно не и већину онога што нам се дешава. Ипак, о најбитнијем ми одлучујемо. Када једном будемо склапали очи и прелазили из овог у други облик постојања, питаћемо се јесмо ли или нисмо били срећни!? Срећа није у ономе шта нам се дешава, већ како ми то доживљавамо. Зато изаберимо радост! Само од нас зависи. Нека наша чаша не буде полупразна већ полупуна!
Novinar lokalnih novina: G.Janjić
|
|
|
Poslao: 03 Avg 2014 18:08
|
|
Poznao me je odmah
Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.
Od rodjenja se mucimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde pocinje zagrljaj.
I neki nevidljiv osmeh vecito nam se guzva na onim najmeksim mestima gde zapocinje cudjenje.
Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoci u lice. Nijedan nije smeo da mu skoci za vrat.
Pratili su ga rezeci. I kadgod podigne njusku, usrce nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamisljajuci tako da su i sami vukovi.
Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reci, kao da smo se sretali u zardjaloj proslosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put.
“Vuk” ~ Mika Antic
|
|
|
Poslao: 06 Avg 2014 20:07
|
|
Probudila se sa brzim i reskim sećanjem na noćašnju odluku. Malo se postidela same sebe i svojih nezrelih misli ali nije se dala. Od danas će se boriti za svaku reč i svaki odgovor. Krenula je na posao. Na stepeništu je srela ženu sa trećeg sprata koja joj je u prolazu nonšalantno, i ne pogledavši je, dobacila:
“ Kako ste?”
“ A, eto ide, ide!”
Nema veze, mora polako, a i šta da kaže na te uobičajene jutarnje poštapalice. U autobusu je čovek koji je sedeo pored nje upotrebio ratnu artiljeriju gađajući sve odreda. Političare i njihovu nesposobnost, građane i njihov nemoral, penzionere i njihovu nepristojnu volju za životom, majke i njihovu nesavesnu želju za viškom dece, vreme koje dolazi u nevreme……. Između salvi nemuštih optužbi i neobuzdanog besa, uspela je da proturi poneko:
„Jeste”,
„Tako je“,
„Ma, da„I to što kažete“,
„U pravu ste”.
A posle psovki koje su označile kulminaciju besa „nezadovoljnog sugrađanina“, počela je neštedimice da rabi osmehe snebivanja.
Na poslu je ušavši u kancelariju pokušala da se sabere i vrati na „ajmo ispočetka“. U to je uznevereno upala njena koleginica i kao furija nastavila juče prekinuto obrušavanje na „onu sekretaricu generalnog, kojoj iz usta orah uzela ne bi….“ U početku je uspevala da se odupre i da ne dozvoli da joj grč besmislenog cerekanja preleti preko lica, ali je zato čula svoj glas koji brzo izgovara:
„E, dakle, stvarno“,
„Možeš misliti”,
“Neverovatno”,
„Ne mogu da verujem”,
“Mislim, to je zaista previše“.
Kada je kolegicino lice dostiglo purpur čira pred pucanje a ona počela da preti nasilničkim gašenjem života omražene sekretarice, pokušala je da se koncentriše i odgovori bilo šta smisleno. Uzalud. Nakon što je raspomamljena žena napokon napustila njen vidokrug, ostala je da stoji, bez misli i mogućnosti da se pokrene, sa vihorom nerazumljivih prohujavanja u glavi. Potom je usledio sastanak na kome je ionako niko ništa nije pitao i na kome nije ni bilo poželjno nešto da kaže.
Na povratku kući, u prodavnici je lakonski, na pozdrav prodavačice odvalila:
“Pa eto, trudimo se”.
Da li je moguće? Kad je stigla kući besna, jadna i nemoćna izvikala se na starijeg sina rekavši mu razne stvari koje, gle čuda, uopšte nije mislila.
Uveče, pred spavanje je protiv svoje volje pokušala da sumira šta je u toku dana uspela da izgovori a da to zaista bude odraz njenog stava, razmišljanja ili barem trenutnog raspoloženja….. Hrabro je odlučila da će od sutra reagovati i odgovarati samo “iz svoje glave.”
Željka Bašić-Savić
Tekst za link
|
|
|
Poslao: 06 Avg 2014 20:17
|
|
Sedela sam u hotelu Moskva i pila ukusan espreso uz minjon koji se topio pod nepcima. Užitak posle napornog posla u četiri hladna zida sa kalendarom na kome su dani bili odbrojani.
Rodila je dete – rekla sam ocu.
Ko?
Jedna moja prijateljica s kojom sam se družila pre deset godina. Volela je motore. Glasnu muziku i nasilne spotove meni nepoznatih grupa.
Radujem se – otac mi je odgovorio.
Radujem se i ja, pomislila sam. A onda sam odlutala u sećanje i prošlost.
Idi ti, rekla sam ocu. Meni je potrebno da budem sama.
Nije me ništa pitao, pogledao me pomalo iznenađeno. Mada, njega nikada nisam mogla iznenaditi. Poznavao me. Osećao je svaku moju dobru ili lošu pomisao. Znao je šta treba kad da kaže. Bio je umeren u svemu. Njegove tamne oči ispratila sam uz osmeh.
Ispijala sam kafu i gledala u ogroman luster sa pedeset sijalica i to najnovijih tzv. štedljivih. Sedela sam u delu restorana gde je bilo dozvoljeno zapaliti cigaretu. U prizemlju su sedele gospođe u blejzerima iz osamdesetih. Fin, kvalitetan štof iz vremena socijalizma. Jedan sto je bio rezervisan i na njemu je bila flaša crnog vina. Gospodin u crnom odelu je seo za taj sto i jeo sladoled. Nije padao sneg. U restoranu je bilo toplo ali pogled na ulicu odslikavao je žene u bundama i sa dubokim čizmama, decu sa kapama i poneko ucveljeno kuče koje je izgladnelo tumaralo u potrazi za hranom.
Gospodin je bio poznat u javnosti. Nije bio kriminalac ali odslužio je zatvorsku kaznu. Zašto i zbog čega nikome nije bilo jasno. Ali da bi živeo u glavnom gradu moraš biti spreman da potiskuješ svaki stav vezan za istinu i pravdu. Ili se pomiriš sa vestima u novinama ili si u večitoj sumnji, ali sigurno je da si izmanipulisan i ti koji si protiv i ti koji si za.
Nisam dugo videla društvo s fakulteta. Ponekad čujem neku vest ili pročitam na globalnoj mreži. Ulovljena u istu sa istom dozom nelagodnosti pred licima koja su se izmenila malo ili sasvim.
Kako li izgleda neimenovana drugarica koja se porodila? Nije mi više bilo bitno. Gospodin je završio sa slodoledom. Ostao je tanjir, a on je nestao. Otišao na neku novu naslovnu stranu. Čitaću sutra u novinama, pomislih i istovremeno se nasmejah glupostima o kojima sam razmišljala.
Prišao mi je konobar. Nikola. Pisalo je na pločici koju je imao na prsima. Moj novi junak. Oreden mu je dobro stajao.
Nikola, oslovih ga imenom – iako to retko kad radim.
Izvolite, gospođo – rekao je ili me nešto pitao?
Nisam gospođa, mada ne smeta mi da me tako oslovljavate.
Izvinite – usledio je odgovor
Koliko formalnosti Nikola. Zar me ne prepoznaješ?
Ne.
Nemam sve zube ali još uvek imam iste poglede na život – htedoh da ga nasmejem.
Recite šta želite – bio je strog.
Mogu li da dobijem jedan papir A4 formata i olovku.
Naravno.
Stepenice su bile ukrašene novogodišnjim bombicama. U jednom delu grada su uklanjali neke druge bombe. Bližila se Nova godina. Putovanje u Beč je čekalo na jačinu volje i snage da se ode do turističke agencije i uplati novac.
Nikola je došao. Doneo papir i olovku. Zapisala sam na njemu datum rođenja i smrti Oskara Vajlda, i vratila mu papirić.
Uzeo ga je brzo, stavio u džep i otišao.
Sigurno se iznenadio kad je video da nisam ostavila broj svog telefona. A možda i nije. Zgužvao je papirić i jednostavno bacio u kantu sa ostalim otpacima.
Nisam sačekala odgovor. Stavila sam novu kapu od angore na glavu, zakopčala kaput i izašla iz hotela Moskva.
Mirjana Kovačević
http://www.avantartmagazin.com/mirjana-kovacevic-autoportret/
|
|
|
Poslao: 19 Avg 2014 16:45
|
|
Traži se jedna reč.
Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i, možda, napišem.Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama.Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred Moskvom i pije pivo,
a mozda je u kiosku s novinama.
“Šta radiš?” – pitaju me poznanici.
Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je nađem?
Sve što su tražili, to su i našli, zato sto i nisu hteli nista naročito.
Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta.
Traži se jedan svet, prekjuče iščezao.
Traži se nada, ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.
Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo:
delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav.
Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali,
onaj sat što jos uvek otkucava u našem pamćenju.
On se traži.
Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest a velika na dvanaest,
i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest,
samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život.
I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra,
onaj život što je kolao, kljucao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao,
bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao
i opet se dizao ispod onog ulicnog časovnika koji se traži,
a koji je ko zna kuda odnesen.
Фотографија: Traži se jedna reč.
Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i, možda, napišem.Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama.Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred Moskvom i pije pivo,
a mozda je u kiosku s novinama.
“Šta radiš?” – pitaju me poznanici.
Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je nađem?
Sve što su tražili, to su i našli, zato sto i nisu hteli nista naročito.
Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta.
Traži se jedan svet, prekjuče iščezao.
Traži se nada, ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.
Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo:
delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav.
Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali,
onaj sat što jos uvek otkucava u našem pamćenju.
On se traži.
Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest a velika na dvanaest,
i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest,
samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život.
I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra,
onaj život što je kolao, kljucao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao,
bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao
i opet se dizao ispod onog ulicnog časovnika koji se traži,
a koji je ko zna kuda odnesen.
Momo Kapor
|
|
|
Poslao: 27 Avg 2014 08:35
|
|
Čovek od oko 50 godina, otvori pekaru u New York-u. Nakon što je izučio zanat, krenuo je i posao. Kada je napunio 58. godinu života, rešio je da proda svoju pekaru za 25000$ i da se zajedno sa ženom odseli iz New York-a i da se penzioniše. Kada su bili u avinu, došlo je do nekih manjih turbulencija. Pilot je obavestio putnike da je sve uredu, ali da će prinudno sleteti u Las Vegas, čisto iz predostrožnosti. Rekao im je i da smeštaj i sve što pojedu i popiju, ide na račun avio kompanije, ali da se kockaju na sopstven rizik. Pekar reče ,,Koja će budala rizikovati novac u kladionicama?!". Ne prođe dugo, pekara primami rulet. Prvo je pokušao sa 1000 dolara. Naravno,izgubio ih je. Pokušao je da se izvadi sa još 1000 i ubrzo mu nije ostalo ništa. Potrošio je svih 250 000 dolara. Otišao je do WC-a, međutim, da bi ušao u WC bio mu je potreban novčić, kovanica od 10 centi koji on nije imao. Srećom, bio je tu čovek koji se sažali i dade mu taj novčić. ,,Znate, ja sam jako ponosan čovek i nikada nisam pozajmio ništa niodkoga. Budite sigurni da ću vam vratiti čim dođem do novca.". Nakon što je ovo izgovorio, izvukao je ime, prezime i adresu čoveka da bi mogao da ga nađe kasnije ne bi li mu vratio novac. Krenuo je da ubaci taj novčić da bi mogao da otvori vrata od WC-a, al' primeti da su vrata odškrinuta. Nakon što je obavio svoj posao, otrčao je do ruleta i uložio tih 10 centi. Konačno je dobio. Dobitak je uložio ponovo i ponovo dobio. Sreća mu je išla na ruku čitavo veče, tako da se u drugi avion ukrcao sa čak 800 000$. U drugom gradu, živeo je lepo sa ženom par godina, a onda su odlučili da im penzionerski način života ne odgovara. On je ponovo otvorio pekaru, a kako je već znao zanat, ubrzo je stekao popularnost i veliku zaradu.
Jednom prijatelju, ispričao je ovu, svoju životnu priču. Na kraju je dodao ,,Sve ovo što vidiš, počelo je jednom kovanicom od 10 centi. Jošuvek tražim ime čoveka čoveka koji mi je to omogućio.". Prijatelj ga zbunjeno upita: ,,Pa čekaj, zar ne reče da ti je on rekao svoje ime i prezime, čak i adresu?". Pekar mu odgovori: ,,Ne njegovo ime, već ime čoveka koji je ostavio vrata od WC-a odškrinuta".
Ovo nije original. Prepričao sam je svojim rečima, a čuo sam je juče u emisiji ,,Oblak u bermudama", Radio Beograd 202. Autor: meni nepoznat 
|
|
|
Poslao: 11 Sep 2014 21:01
|
|
"Odgovori"
"Ponaj češće ljubav znači rat. Borba u kojoj svako nastoji da ščepa za vrat onog drugog. Sastoji se od ljubomore, posedovanja, pripadanja, čak u odnosima koji izgledaju najširokogrudiji. Kao u svim drugim bitkama i u ovoj padaju žrtve. Uvek postoji jedan koji voli više nego drugi, jedan koji pati, drugi - koji pati zato što nanosi patnju. Na sreću, ne pate uvek jedni te isti, pa odnos može da se preokrene. Ali, postoji i izvesna nežnost koja nam pomaže da prihvatimo onog drugog, a koja se sastoji od poverenja i dostojanstva. No, žalosno je što ljudi uvek nastoje da dobiju na jednoj strani ono što su izgubili na drugoj. Malo ih je koji su zadovoljni položajem i svojim materijalnim stanjem. Oni pokušavaju da to nadoknade na račun drugih u svojim ljubavnim odnosima, jer žele nešto da se ušićari. Dobija se, dok sve ide svojim tokom. Osim toga, u ljubavnim odnosima postoje "smicalice" kojima se možemo poslužiti, te ostaviti partneru da posumnja da li ga uopšte volimo. Meni je to odvratno. Postoji, takodje, jedan prirodan, razuman odnos koji potvrdjuje činjenica da ako neko s vama živi, s vama spava i smeje se - s vama, onda vas zacelo i voli, pa onda čemu sumnjati da će prvom prilikom da otprhne."
Fransoaz Sagan
|
|
