|
Poslao: 23 Jun 2014 22:01
|
|
Veliki taoistički učitelj Chuang Tzu sanjao je da je leptir koji leprša između cvjetova tamo-amo. U snu nije bio svjestan sebe kao osobe. Bio je samo leptir. Iznenada se probudio i otkrio da leži u krevetu, ljudska osoba ponovno. Ali onda se je zapitao: "Jesam li ja čovjek koji je sanjao da je leptir, ili sam leptir koji sanja da je čovjek?"
Izvor: knjiga indijanskih legendi
|
|
|
Poslao: 23 Jun 2014 22:05
|
|
Ovo je priča o jednom čovjeku koga bih nazvao Tragačem.
Tragač je neko ko traga, ko traži, ali ko ne mora i da nađe ono za čim traga. To je neko, ko ne mora ni da zna šta traži. To je naprosto čovjek čiji život predstavlja traganje.
Tako jednog dana jedan Tragač osjeti snažnu potrebu da krene za grad Kamir. Naučivši se da ozbiljno obraća pažnju na takva osjećanja, koja dopirahu iz nepoznatih mjesta do njega samog, ostavi sve i krenu na put.
Hodajući dva dana po prašnjavim putevima, napokon spazi u daljini obrise grada Kamira. I malo prije nego da stigne do samih kapija grada, pažnju mu privuče jedan brežuljak desno od puta, prekriven čudnim zelenilom i mnoštvom raznoraznog proljetnog cvijeća. Sa svih strana brežuljak bješe ograđen lakiranom ogradom. Brončana vratašca na ulazu namamiše ga da uđe.
Iznenada osjeti da je čak i zaboravio na grad i da treba da se malo zadrži na tom mjestu. Tragač uđe kroz brončana vratašca i lagano pođe da se kreće između bijelog kamenja koja su ležala nasumično razbacana po zemlji.
Pusti da mu pogled kao leptir prelijeće preko svakog detalja u tom šarenom raju. Imao je oči tragača i možda je zato i otkrio natpis na jednom bijelom kamenu:
Abdul Tareg, živio 8 godina, 6 mjeseci, 2 sedmice i 3 dana.
Malo se uznemirio kad je shvatio da taj kamen nije uopšte bio kamen, već nadgrobna ploča. Rastuži se pri pomisli da je tu bilo sahranjeno tako malo dijete. Osvrnuvši se oko sebe, spazi, da je na susjednom kamenu također stajao neki natpis. Približi se kamenu i pročita:
Jamir Khalib, živio 5 godina, 8 mjeseci i 3 sedmice.
Tad se Tragač osjeti jako uznemireno. To predivno mjesto bilo je ustvari groblje, a svaki kamen nadgrobna ploča. Jednu po jednu on poče da čita ploče. Na svakoj je stajao određen natpis: ime i životni vijek. Obuze ga užas kada je ustanovio da je najstarije dijete koje je tu bilo sahranjeno jedva imalo nešto više od 11 godina. Pritisnut neizmjernom tugom, sjede na travu i zaplaka.
Stari upravnik groblja koji je slučajno tuda prolazio, vidjevši nepoznatog čovjeka krenu prema njemu. Neko vrijeme ga je posmatrao kako plače, pa ga upita da li oplakuje nekog bliskog.
- Ne, ne plačem za nekim svojim – odgovori Tragač. Šta je sa ovim gradom? Kakav užas se ovdje dešava? Zašto ima toliko mrtve djece zakopane na ovom mjestu? Kakvo se to strašno prokletstvo nadvilo nad ovim ljudima i natjeralo ga da napravi dječije groblje?!
Starac mu odgovori:
- Smirite se, nema nikakvog prokletstva. Radi se o tome, da kod nas postoji jedan drevni običaj. Dozvolite da vam pojasnim: kada neko dijete navrši petnaest godina, roditelji mu poklone jednu sasvim malu svesku, kao ova koju ja nosim oko svog vrata. I kad god ga nešto mnogo obraduje, on treba da otvori tu svesku i da zapiše: lijevo, to što ga je obradovalo i desno, vrijeme trajanja te radosti.
Upoznao se sa djevojkom i zaljubio se u nju: koliko je trajala ta neizmjerna strast i radost? Jednu sedmicu? Dvije? Tri i po?… Zapiši.
…
Uzbuđenje prvog poljupca? Koliko je trajalo? Minut i po, koliko i poljubac? Dva dana? Jednu sedmicu?…
Trudnoća i rađanje prvog djeteta?
Ženidbe prijateljá?
Putovanje iz snova?
Susret sa bratom koji dolazi iz daleke zemlje?
Koliko je trajala radost svih tih događaja? Satima? Danima?… Tako mi u naše male sveske zapisujemo svaki trenutak naše radosti…Svaki trenutak.
Kada neko umre, običaj je da mu otvorimo svesku i da mu saberemo svo vrijeme njegove životne radosti i da ga zapišemo na grobu. Zato što vjerujemo da je to jedino istinski proživljeno vrijeme.
|
|
|
Poslao: 26 Jun 2014 20:48
|
|
Kada me pritisnu samoće, sve što vredi prestaje da vredi. Zaboravim da sam ikada voleo, živeo i ljubio. Zaboravim da sam postojao i postojim. Vidim samo vreme kako protiče, i ništa…
Kada me pritisnu samoće, nema ničega: ni osmeha, ni utehe, ni mene, ni celoga sveta. Samo beskrajna praznina koju ništa ne može da popuni. Dani se pretvaraju u noći, a noći u odustajanja i izgovore. Preslab sam da uradim bilo šta sa sobom, a opet prejak da se požalim bilo kome. Ostajem zagledan u svoju samoću, naspram svega što me izdaje i ide u nekom sasvim drugom smeru.
Kada me pritisnu samoće, pristao bih na svaku devojku, na svačije usne, samo da dođe, sedne tu, zagrli me i razbije tišinu. Ali, nema ni jedne. Pristao bih na svaku, samo da me čuva, miluje i voli. Pristao bih i na običnu, najobičniju. Na onu koju ne bih ni pogledao u trenucima sreće, na onu za kojom se ne bih ni okrenuo na ulici.
Pristao bih na svaku, samo da bude uz mene i da me svojim prisustvom podseća da postojim…
Kada me pritisnu samoće, vraćam se u prošlost, bežim u budućnost, samo ne mogu da pogledam ovom danas u oči. Bežim od sebe i jedino od sebe ne mogu da pobegnem. Polazim i vraćam se dok, u stvari, ne idem nigde. Život se u tim trenucima svede na ulepšavanje ničega i na tek po neki nagoveštaj nečega. Izađem na ulicu i kao da je sve okrenuto protiv mene, kao da je čitav svet krojen po merama drugih.
Kada me pritisnu samoće, više ne znam ni ko sam, ni šta sam, ni zašto sam tu gde jesam. Čekam prvog čoveka da mi priđe, prvu ženu da mi se javi, ali nema ih. Ne pristajem na pristajanje, na osrednjost, na prosek, a sve me vuče ka toj stazi koja sve poravnava. Nisam ni bolji, ni lošiji od drugih, samo sam drugačiji, a nama takvima je, izgleda, najteže. Najviše vidimo a najmanje možemo da promenimo.
Najmanje jer smo kilometrima daleko od svih…
Kada me pritisnu samoće, vozovi promašuju moje stanice, devojke se ogledaju zbog drugih u ogledalu, prijatelji dočekuju zore bez mene a njene pospane oči se bude pored drugog. Zaboravim i nagrade, i aplauze, i one koji me vole, i sve. Odjednom sve počinje da se gubi i stojim sam nad tim ponorom, mašem svakome, dozivam, molim, ali niko to ne primećuje.
Vapim u dolini gluvih…
Molim u dolini slepih…
Ludim u dolini ludih…
U samoćama se najbolje ćuti. Ali, čemu ćutanje u mladosti? U samoćama se najbolje misli. Ali zašto misliti, treba živeti? U samoćama se najbolje govori, ali čemu govor ako nema šta i kome da se kaže?
Nema jačeg od mene u samoći i slabijeg pred ljudima. Kao da se pred drugima sve ono što vredi istopi. Ili ne umeju da cene, ili ne umem to im da predstavim…
Kada me pritisnu samoće, setim se da ona koju volim voli drugoga. Znam da voli i mene, ali ne na taj način. Život koji volim mi je na dohvat ruke, a opet mi vešto izmiče pred očima. Pretvaram se u ono što nisam i posmatram svoje postojanje kako kruži oko mene. Ima tu svačega, ali malo šta može da me izvuče. Tek nagoveštaji nečega što bi moglo da bude nešto, ali se život uglavnom postara da to ne bude ništa.
Nazdravljam po ko zna koji put sa svojom samoćom. Ni boljeg sagovornika, ni boljeg sluge. Ni boljeg, ni lošijeg. Umesto da ujedinim svoju samoću sa drugima, čuvam je kao nešto vredno, kao nešto samo moje.
A toliko je samoća i biće ih sve više. Ovaj svet se pretvara u jednu veliku samoću…
Ovaj svet je odavno postao jedna velika samoća!
|
|
|
Poslao: 28 Jun 2014 14:38
|
|
Volim ga toliko da, sva ovako hipohondrična, za ovih pet godina nijednom nisam imala hrabrosti da ozbiljno pomislim kako rak limfnih žlezda može da mu se vrati. Volim ga toliko da i dalje maštam o tome da mu rodim bebu, iako punim 40 godina za 3 meseca. Volim ga toliko da sam ga naterala da obeća da će me, ako umre prvi, progoniti kao duh dok mu se ne pridružim. A u stvari ga volim toliko da se nadam da ću otići prva.
Volim ga toliko da osetim ponos kad vidim da se oči žena lagano šire u iznenađenju pred shvatanjem da on nije Tarin pravi tata - samo je jedan deo onoga što je Kristina napisala o ljubavi koju oseća prema čoveku kojeg je zavolela nakon razvoda od muzičara Igora Perovića, sa kojim ima ćerku.
Odlomak iz teksta u kome Kristina Kovač opisuje svoju ljubav prema svom momku Danijelu!
|
|
|
Poslao: 08 Jul 2014 12:57
|
|
I to ne samo u bajkama. Postoje i u realnom životu, pročitajte priču i uverite se.
Dečko i devojka su se zaljubili jedno u drugo. Problem je nastao onda kada se njena porodica usprotivila njihovoj vezi jer je on siromašan.
Oni su vremenom videli da je on dobar čovek i da njihova ćerka treba da se zabavlja sa njim, međutim postojao je još jedan problem: on je bio vojnik i kada je izbio rat, on je poslat u inostranstvo na godinu dana.
Nedelju dana pre nego što je krenuo on je kleknuo pred voju dragu i rekao joj da bi voleo da ga čeka.
Dogovorili su se da naprave svadbu čim se on vrati. Međutim dogodila se tragedija. Ona je doživela tešku saobraćajnu nesreću. Kada se probudila u bolnici i videla da roditelji plaču pored njenog kreveta, znala je da nešto nije u redu.
Doživela je teško povredu mozga, koja je uticala na to da se nervi na jednom strani lica pretrpeli
oštećenje. Njeno divno lice bilo je uništeno. Kada je videla svoj odraz u ogledalu počela je da plače: “Izgledam kao čudovište”. Mislila je da se takva nikad neće dopasti svom vereniku i odlučila je da mu se više ne javlja. Pisao joj je godinu dana ali ona nije odgovarala.
Nakon godinu dana majka je rekla: “On se vratio!”
Devojka je molila majku da ne dozvoli da je vidi: “Majko molim te ne daj mu da me vidi ovakvu!” Majka joj je rekla nеšto neočekivano: “On se ženi!” Iako nije želela da ga vidi, devojka ga je volela svim srcem i jako je rastužila ova vest. Uzela je pozivnicu da pogleda i iznenadila se: Njeno ime je tu stajalo!
Dok je u neverici gledala mladić je ušao na vrata sa cvećem. On je kleknuo ispred nje: Udaj se za mene, ona je prekrila lice rukama: “Sada sam ružna, ne gledaj me. ”
Tvoja majka mi poslala tvoje fotografije, Volim te.
|
|
|
Poslao: 11 Jul 2014 18:49
|
|
Pustite čašu!
Jednom je jedan profesor započeo školski sat uzevši u ruku čašu punu vode. Podigao ju je uvis tako da su je svi mogli videti i upitao: “Šta mislite, koliko je teška ova čaša?” Studenti su počeli nagađati: “50 g… 100 g… 125 g”. Profesor odvrati: “Istina je, zapravo, da ni ja sam ne znam. I dok je ne izmerimo, ne možemo biti sigurni”, te nastavi: “Ali ja sam vas hteo nešto drugo pitati…”.
- Što će se dogoditi ako držim ovako podignutu čašu, recimo, nekoliko minuta? – upita profesor.
- Ništa! – odgovoriše studenti.
- Dobro. A što će se dogoditi ako držim ovako podignutu čašu ceo jedan sat? – ponovo zapita profesor.
- Počeće da vas boli ruka – brzo odgovori jedan student.
- Tačno. A sada, što će se dogoditi ako je držim ovako ceo jedan dan?
- Ruka će početi jako da vas boli, a od takvog napora će vam se možda ukočiti i mišići, pa je čak moguće da vam se ruka paralizuje. I vrlo verovatno ćete morati hitno otići lekaru.
- Vrlo dobro – nastavio je smireno profesor. – A dok se sve to događa, što mislite je li se promenila težina čaše?
- Ne! – odgovoriše svi uglas.
- Pa što je onda uzrok boli u ruci i grčenju mišića?!
Studenti se nađoše zbunjeni, situacija im je već ličila na zagonetku i svi zdušno počeše tražiti odgovor.
- Šta trebam napraviti da bih se oslobodio bola i tereta u ovoj situaciji? – nastavi profesor.
- PUSTITE ČAŠU! – čuo se odjednom odgovor iz amfiteatra.
- Daaaa, to je to. To je odgovor. Pustite čašu! – poskočio je profesor. – To isto se događa i s vašim problemima u životu i s vašim teškim mislima. Misliti o njima nekoliko minuta je normalna stvar, i u tome nema ništa neispravno ili pogrešno. Ali ako ih zadržavate u vašem umu neko duže vrijeme, osetićete BOL. A ako to radite jako dugo, previše dugo – osetićete se paralizovano, tj. nećete biti u stanju raditi bilo šta drugo.
Vrlo je važno razmišljati o određenim događajima ili doživljajima u vašim životima i izvoditi zaključke iz njih, no još je važnije znati kako osloboditi um od tih problema na kraju svakog dana, doći u vezu sa sobom i utonuti u san bez loših misli.
Bez obzira u kakvoj se situaciji našli, pustite čašu na kraju svakog dana!
Pustite čašu!
|
|
|
Poslao: 13 Jul 2014 21:35
|
|
SVA MUDROST
Bio jednom jedan kralj koji je celoga života vodio ratove da bi proširio granice svoga kraljevstva. U šezdesetoj je godini shvatio da nije pronašao smisao svog života na zemlji. Sazvao je veće svojih ministara i zapovedio im: “Uzmite sav novac iz mojih riznica i pođite na sve četiri strane sveta. Nabavite mi najmudrije knjige da upoznam istinski smisao života.”
Savetnici su uzeli vreće novca i otputovali na sve četiri strane sveta. Nakon sedam godina vratili su se s četrdeset deva natovarenih raznovrsnim malim i velikim knjigama. Pred kraljem je stajalo brdo knjiga. Kad ih je ugledao, kralj poviče: “Šezdeset i šest mi je godina, nemoguće je da ih sve pročitam. Napravite mi njihov sažetak!”
Pronađeni su najvještiji svetski čitači, koji su se bacili na posao. Za sedam godina napravili su sažetak sveukupne svetske mudrosti. Bio to tovar kojeg je nosilo sedam deva.
“Sedamdeset i tri su mi godine”, reče kralj. “Nemam vremena pročitati sve te knjige. Napravite još jedan sažetak.” Napravili oni kako je kralj naredio. Za sedam godina napisan je tovar knjiga koji je pred kralja donela jedna deva.
“Osamdeset mi je godina”, reče kralj. “Zdravlje mi je narušeno, oči umorne. Neću ih moći pročitati. Sažmite još jednom!”
Mudraci su radili dan i noć sedećih sedam godina. Sažetak sažetaka bila je velika knjiga u kojoj je bila sva mudrost celoga sveta.
Upravo u tom trenutku dojuri sluga i reče mudracima: “Brzo donesite knjigu, kralj je na samrti!” Bilo mu je osamdeset i sedam godina.
Najmudriji među mudracima priđe kralju u smrtnoj agoniji i donese mu knjigu. Kralj mu tiho šapne: “Sažmi sve u jednu rečenicu.”
“Živi sadašnji trenutak”, reče mudrac.
|
|
|
Poslao: 16 Jul 2014 16:43
|
|
Sreo sam je danas. Nju. Nekad moju vilu tužnih očiju. Sakrila je pogled iza pramenova kose, a ja sam osjećao po tonu njenih koraka, koliko me u njoj još uvijek ima. Činilo mi se da je htjela zastati, možda nešto reći, ali je samo neki grč bola njenim licem preletio, zaledio joj osmijeh, i ona je produžila dalje. Nije se okrenula. Znam je, ne okreće se ona nikada, znam i zašto. Ja sam još uvijek njena bol, koji već dugo na duši nosi kao ožiljak. Koji ne zarasta. Samo to preda mnom ne pokazuje. Rekla je jednom da sam ja njena kazna, smijao sam se tada, a sada. Sada sebe trujem krivicom zbog tuge u njenim očima, nije preboljela, vidim to. Po tišini koja među nama gradi zidove. Ona se povukla u svoju tamu, obnavljajući ruševine unutar sebe. Sama nosi svoju bol, kao teret sudbine, ponekad poželim samo još jednom da njeno lice uzmem u svoje dlanove, da u njenim očima pronađem sebe, a znam da je to nemoguće, ta ogledala ja sam razbio. Bolje da produžim dalje, da zaboravim, odem. Ipak, samo sam htio da joj kažem: "Oprosti sebi i kreni dalje moja vilo. Zar je tvoja magija zaspala? Skini okove tuge i poleti. Nekome tko će te znati voljeti. Onako kako ja nisam mogao,smio, a samo Bog zna da sam želio. " Ali kasno. Njeni su se koraci niz ulicu gubili, a meni se samom činilo da negdje u dubini sebe još ih mogu čuti kako bolom odzvanjaju. Samo sam prošaptao "Budi mi sretna, vilo tužnih očiju. "
Dj. Balašević
|
|
|
Poslao: 18 Jul 2014 16:47
|
|
Моја мама се зове Јасмина и има 44 године. Има смеђу косу и смеђе очи и јако је лепа и вредна.
Позовем је сваког дана и кажем јој „Хало, мадур!“, а она зна да то на исландском значи „Здраво, мајко!“. Зна и то да „Хало, Стефандур!“ на исландском не значи готово ништа и да је „Стефандур“ чедо пуке импровизације, али ме ипак поздравља тако да звучи викиншки. Она не воли Исланд, наравно. Али воли мене.
Можете копати по њеној биографији колико год желите и нећете извући ништа што бисте ставили на насловну страну. Обрни-окрени по успоменама, фотографијама и изводима из матичних књига, никада се о њеном животу неће снимити филм. Нема великих срећа или несрећа, то отпишите; али постоји нека магловита, суптилна ерозија, коју више од свега читам на њеним рукама, обично неприродно руменим, и у њеним очима, са искрицама ватре Бадње вечери. Моја мати сваког дана корача улицом која је за моје мерне јединице постала козја стаза. Та улица је лети прекривена балегама, а зими снегом или блатом. А мати годинама сади цвеће. Некада га попасу краве, некада небригом буде покошено, некада само од себе увене. Али она сади; сади годинама; и ја је гледам како упорно сади, са све јачом гримасом у пределу доње вилице.
Човеку се понекад читава деценија учини као дуг летњи дан. А ја сам од идиличних слика свог села запамтио само повратке из Суботице или Новог Сада у ране дане пролећа, и цвеће моје мајке како сија крај неасфалтираног прилаза кући. Собе се купају у сунцу жутих завеса које је купила, а мрежна врата мораш мало да подигнеш пре него што их отвориш. Ту је и она, тиха и нежна, увек заузета нечим; понекад насмејана, понекад забринута, понекад не знам шта јој је. Али ме загрли, загрли ме обема рукама, и кућа мирише на омекшивач за веш.
Не морамо ни о чему да разговарамо. Довољно је да чујем њене кораке, шкрипава врата полица са зачинима, звук веш-машине која мрзовољно бруји... Понедељком одлазим од куће и она тада лакше може да ради неки од своја три посла. Или четири? Пет? Педесет? Ко ће их избројати, Боже Створитељу и Сведржитељу неба и земље... Мале кломпе поново заобилазе балеге по улицама, слушају псовке помешане с ветром и смрадом репиних резанаца... А насупрот таквом страшном мизансцену, у мајчиној је глави право краљевство. Ту су настањени неиспричани наративи, бајковите фабуле, фрагменти неисписаних романа, антологије какве свет није видео! Реченице моје мајке миришу на јасмин, а бујају попут тропских шума. У њима се гнезде колибрији, а гусенице цветају у лептире.
Ипак, тај бескрајни космос могућности омеђен је неким необјашњивим фатумом, због којег је она осуђена на простор сасвим дефинисаних граница, у којем јој је у интелектуалном погледу ограничена слобода кретања. Мени је јасно да моја сјајна Јасмина живи само за своје троје деце. Често се уплашим од те помисли, па осетим грижу савести којој нема лека. Али она се не буни. Она сади цвеће... Она пише сјајне приче које свет никада неће читати... Она сваког викенда набраја шта би све требало поправити, купити, офарбати, направити... Она ми се јавља са „Хало, Стефандур!“ и ја себично знам да ћу остати цео све док она мисли на мене...
Волим те, мама.
Срећан ти рођендан.
Srdjan Janić
|
|
|
Poslao: 21 Jul 2014 00:13
|
|
Lutam i sanjam
Preda mnom je velika bina... Na njoj postavljeni instrumenti za veliki simfonijski orkestar. Gase se svetla u publici i ostaje samo jedno... Ono koje osvetljava mesto na kom ću se ja za nekoliko trenutaka naći.
Čuje se aplauz. Članovi orkestra izlaze... Za njima i dirigent. I na kraju - ja. Dok hodam do mesta namenjenog solisti, publika ne štedi dlanove. Flauta i mojim rukama presijava se pod svetlošću jakog reflektora. Taj sjaj ostaje da lebdi tu, u velikoj Sali kolarčeve zadužbine... Ostaje i ostavlja me... Ostavlja me muzici, orkestru i publici. Poklanjam se i započinjem prve taktove mocartovog Koncerta za flautu, harfu i orkestar.
Muzika i ja polako postajemo jedno. Živimo zajedno taj trenutak koji deluje večno... Ostaje zapisan negde duboko u meni... Ali onda se dešava nešto neočekivano... Potpuno me obuzima ta čudesna melodija i ja više nisam ja. Više se ne osećam kao stvarno biće... Živim svoju bajku iz detinjstva... Drugi tza mene više ne postoje... Orkestar je sve tiši... Zvuci harfe blede... Ostajemo tu samo moja muzika i ja. Ona se razliva po celoj sali... Ali i po meni... Ništa me više ne zanima... Prepuštam joj se... Shvatam da ne vredi boriti se protiv nje. Plašim se da otvorim oči... Plašim se da ću je izgubiti, iako je jača od mene... Ne razmišljam ni o čemu... Ne mogu da sastavim misao u glavi... Ne mogu da se setim priče koju sam jednom ispričala dok sam baš ovu melodiju svirala. Nisam sigurna ni da li moji prsti rade pravu stvar. Sigurna sam samo da je ono što čujem lepše od svega što sam u životu slušala. I sigurna sam da to što se dešava ostaje urezano duboko u svakom deliću mene... Shvatam da radim nešto bitno, nešto što čini moju ličnost...
Dolazim do kraja kompozicije. Ne želim da završim, ali ipak to činim... Otvaram oči i............. Postajem svesna stvarnosti... Nalazim se u svečanoj Sali muzičke škole, iza mene se nalazi klavir, a ispred mene pedesetak ljudi koji su se tu slučajno zatekli... Jedino je i dalje tu onaj sjaj flaute koji lebdi okolo. Sanjala sam svoju veliku želju... Počela sam još pre izlaska na binu....
Poklanjam se, a aplauz te malobrojne publike nadjačava onaj iz mog sna... Nadjačava aplauz stotina ljudi. Pokušavam da odem, ali mi noge ne dozvoljavaju. Stojim i gledam ta ozarena lica ljudi koje sam uspevao da oduševim svojom muzikom. Kroz misli mi prolaze note Mocartovog „Andantea“ koji sam upravo odsvirala. Shvatam da čak ni muzika nije bila onakva kakva je u stvarnosti...
Ipak na kraju odlazim... Ljudi mi čestitaju, ali me to uopšte ne dotiče... Oni ne znaju za sjaj... Sjaj koji je ostao u meni, zapisavši jednu veliku želju koja živi sada i živeće večno. Možda će se jednog dana zaista i ostvariti.
Објавио Freddy у 19.11
|
|
