U Mojoj Koži

2

U Mojoj Koži

Uspeo sam da skupim dovoljno hrabrosti da mu se izvinim i zamolio sam ga da prošetamo.Morao sam mnogo da ga ubuđeujem i da mu ponoim,ne znam ni ja tačno koliko puta da mi je stvarno žao zbog toga što sam se tako ponašao idiotski prema njemu dok nije konačno pristao.Samo još dva puta u životu posle toga sam imao baš toliku tremu kao tad.Dlanovi su mi se znojili i drhtale su mi ruke...Ma ceo sam drhto.Leptirići u stomaku su mi igrali kao ludi.Srece mi je lupalo brže nego ikada ranije u životu.Imao sam osećaj kao da će svakoga časa naići neko da me zatekne kako sve to priznajem dok sam razgovarao sa njim ali kada sam već rešio i skupio hrabros da to uradim onda više nije išlo da se pokukavičim.
Sećam se da mi srce umalo nije zastalo kada mi je uhvatio za ruku.Taj običan,mali dodir njegovog dlana mi je značio mnogo više nego bilo koji poljubac koji sam ikada dobio od bilo koje devojke koju sam ikada poljubio...A u isto vreme bilo me je strah da neko slučajno ne naiđe,vidi i shvati šta to ustvari radimo.Trema,strah i neki čudan,neopisivi osećaj,sve me je to ukočilo u mestu i nisam više znao ni šta da kažem ni šta da uradim.Imao sam želju da ga zaglim a nisam smeo to da uradim tamo u tom parku jer sam se bojao da će neko videti.Želeo sam da uštinem sam sebe samo da se uverim da ne sanjam to i da se to stvarno dešava.
Osećao sam se jednostavno bolje...mnogo bolje...Iskrenije.Nije to bilo ni upola toliko strašnjo koliko sam svo vreme ubeđivao sam sebe.Svet se nije srušio!Nisam se pretvorio u devojčicu od toga što sam prizno jednom momku da sam se u njega zaljubio.Nisu mi porasli ni rep ni rogovi...Ostao sam ista osoba koja sam i ranije bio,samo po prvi put iskren prema sebi i svojim osećanjima.Sva ta nervoza,svo to poricanje i onaj odvratni osećaj da lažem i sebe i ceo svet,sve je to jednostavno popustilo.Kakv god bio..I lud i poremećen,i bolesta..I bilo šta drugo što iko želi da veruje da jesam ovakav kakv sam,bio sam...Ali sam bio iskren i bilo mi je lakše jer nisam bio sam ni jedini!

Na neki nači i jesam znao da moji pravi problemi tek počinju,mada i nisam imao stvarno pojma šta me to tačno čeka jedino što sam zasigurno znao je bilo to da će mnogi ljudi biti razočarani u mene ako budu saznali.
Neko vreme,bilo je sve uredu...Bio sam poprilično srečan jer sam bio ne samo zaljubljen već sam stvaro i dopustio sebi da volim.Viđao sam se sa njim svaki mogući dan i gurali smo se po nekim budžacima samo da bih mogao da ga zagrlim ili poljubim.
Bilo je nekako drugaćije sa njim nego kao sa curama...A bilo je nekao slično jer se isto tako ljubio i mazio...Isto tako mi je sedeo u krilu i igrao se sa mojom kosom kao i svaka devojka sa kojom sam ikada bio ali je osećaj bio drugačiji jer sam sve to radeo savim prirodno,zato što sam to želeo a ne zato što se to od mene očekivalo.Jednotavno sam želeo da ga dodirujem i razmenjujem te male nežnosti sa njim jer je prijalo i meni i njemu.
Bili smo klinci i bilo nam je lepo zajeno samo zato što nismo bili sami sa sobom i sa tim što smo drugačiji od ostalih.To nas je ustvari najviše i vezivalo jer smo se oboica osećali tako sami.Sve je nekako lakše i podnošljivije ako imaš sa kim to da podeliš,ko će te razumeti...A i stvarno smo bili taljubljeni jedan u drugog jer da nismo...Teško dsa bi i ja i on ikada saznali jedan za drugog.
Nisam verovao da je to bilo moguće...Posebno posle onoga kako sam se ja ponašao mislim da me neko drugi ne bi više ni pogledao,ali on je bio stvarno dobar(nsam ja u to vreme bio baš toliko lep da mi neko oprašta sve gluposti koje napravim samo za lepe oči...Ustvari,izgledao sam skoro isto kao i sad,samo sam imao malo kraću kosu,bio sam niži i mršaviji i imao sam pege).

Već dva meseca kasnije očuh mi je upao u sobu i zatekao me kako se ljubim s njim i nastao je haos.Tako su uopšte moji roditelji i saznali.
Znao sam od prilike da bi tako nešto moglo da mi napravi probleme ali nisam imao pojma koliko tačno.Jednostavno nisam razmišljao o tome kada sam ga pozvao da svrati kod mene.Još veću grešku sam napravio da ne zaključam vrata...Nisam zapravo ni imao tu naviku jer mi nikada,niko nije upado u sobu tek tako bez kucanja.Roditelji mi nikada nisu bili stvarno strogi i navikoao sam na to da se moja privatnost poštuje.Nikada mi nisu preturali ni po džepovima ni po sobi tako da stvarno nisam imao naviku da zaključavam sobu.
Jedino taj očuh kako se uselio bio je počeo da mi postavlja neka,njegova pravila i da me nešto kao stroguje,ali ni on mi nikada nije upao u sobu kao tad,naročito kada sam ja bio tamo.
On je ustvari imao nešto protiv mene još i pre toga jer mu se nisam sviđao.Nekako sam mu sa tom kosom do ramena ličio na narkomana,niti mu se sviđalo to što puštam muziku malo glasnije...A najviše mu se ustvari nije sviđalo to što nisam imao naviku da ostavim bilo šta što radim kad on krene nešto da mi priča i objašnjava nego sam razovarao s njim ne vadeći nos iz stripova,ukrštenih reči i bilo čega drugog.Nije mogao da shvati to da sam hiperaktivan i da za mene ne važi to da ako ne gledam samo u njega dok govori da ga i ne slušam...Ustvari shvatao je on to da sam hiperaktivan al on nije imao pojma šta to znači već je tumačio to kao da sam blago retardiran,autističan ili šta ja znam već šta je njemu padalo na pamet jer je imao naviku da mi izčupa srip iz ruke i da me tera da ga gledam u oči kad mi nešto priča da bi se uverio da ga slušam.A to je pa mene strašno nerviralo,jer nikad nisam voleo to kad me neko podcenjuje.Ne mogu da kažem da sam neki genijelac jer nisam(najverovatnije sam prosek...Ja onaj test što je linkovan ovde u onoj temi ne računam kao oupšte merodavan jer sam iz tri pokušaja dobio tri sasvim različita rezultata),ali neke stvrai jednostavno kapiram brže(to je zbog hiperfokusa,usredsredim se na nešto što mi je zanimljivo ili lično meni bitno i trudim se da to što bolje zapamtim),a ni ta disleksija ne govori ništa o mojoj inteligenciji,ni o mojim mentalnim sposobnostima jer neki,čak genijalni ljudi su u svoje vreme imali disleksiju a neki drugi su pa bili hiperaktivni pa ih to nije sprečilo u životu!
Nervirao me je taj čovek ali sam ga tolerisao zbog majke...Čak sam u početku pokušavao i da budem fin s njim baš zbog nje,ali nije išlo baš zbog svega toga kako se on ponašao prema meni.
Zaparavo nisam imao neki stvarno ozbiljan problem sa njim sve do tog dana kad mi je upao u sobu...I to je odškrinuo vrata onako,lopovski bez kucanja tako da mi nismo ni primetili da ih je uopšte otvorio dok nije vikuo.čini mi se da mi je na sekund zastalo srce od straha kada je vikuno jer se tada ostvarila moja najveća noćna mora!Znao sam da će vikati to sam mogao da predpostavim,isto kao i to da će zbog toga i moja majka dotrčati da vidi šta se to dešava i zašto on viče...Ali nisam očekivao da će me udariti,a kamo li da će da udari tog momak.Instinktivno,kada je on krenuo prema nama guruo sam tog,sirotog momka iza sebe čisto da on ne bi mogao da ga dohvati i dobio takvu šamarčinu da umalo nisam pao.Vikao je i vređao i mene i njega.Udarao mi je prvo samo šamare ali pošto sam se trudio samo da ga držim što dalje od tog nesrečnog,preplašenog momka i zato što sam se stalno gurao između njih počeo je i da me udara pesnicama i to je već prešlo svaku moju granicu...Pacifista ili ne udario sam ga onako kako je tražio još od prvog dana od kako mi je ušao u kuću.Ko je uopšte on da misli da ima prava da mi upada u sobu i vređa me...Ko je on da da sebi pravo da mi bilo šta kaže,a kamo li tek da me udara!?Tako slatko sam ga izudarao da mi uopšte nije bilo krivo za batine koje sam tek doboio od njega.Mnogo više me je boleo jedan-jedini šamar koji sam na kraju dobio od majke nego bilo koji udarac od njega.
Jedno što sam stvarno postigao tu je bilo to da sam odbranio onog momka tako ga mu nije dopao šaka.Umestio da ga on našamara ili nešto gore,moja majka ga je izbacila napolje,malo izgrdila i to je to...Prošao je bolje nego ja.
Nije to bio prvi put da sam zaradeo modrice niti da sam udario nekoga,jer svako je bar jednom učestvovao u tuči,nebitno koliko da se trudio da ih izbegne(ponekad nemaš izbora i moraš da se braniš),ali to je bio prvi put da se to desilo u mojoj,rođenoj kući i zato delovalo je nekako staršnije,užašnije...To je bilo mesto gde sam trebao da budemm najsigurniji.
Zaključao sam se u sobu i slušao dalje kako se on raspravlja sa mojom majkom.Vikao je kako sam ja poremećeni izrod i kako će nam se svi smejati zbog mene.Kako je trebala da mi skrai tu narkomansku i pedersku kosurinu i da me nauči da budem muško a ne da se nadrogiram i vatam s momcima.Čak joj je prebacio kako je njeva bivša žena,iako je bila "ovakva i onakava" bar uspela da vaspita njegovog sina da ne bude peder...A ona nije rekla ni jednu jedinu reč u moju odbarnu samo se malo ljutila za to što što me je on tukao,a ni to mi nije zvučalo mnogo ubedljivo.

Bio sam preplašen i uvređen,a u isto vreme me je mučila je griža savesti za to što sam razočarao majku i što sam onog dečka uvalio u onakvu nevolju.Osećao sam se grozno.Nisam imao pojma kako bih mogao da se izvučem iz toga...Imao sam osećaj kao da majka više nikada neće razgovarati sa mnom...
Iznova sam se osećao kao greška prirode i iznova sam sam sebi nametao grižu savesti zbog toga što jesam.
Osećao sam se odvratno zbog svega,ali nisam mogao više da ubedim sebe u to da je pogrešno to što osećam jer jednostavno osećaj nije bio porešan sa njim.Kako mogu da ubeđujem sebe da je bilo pogrešno nešto što je bilo tako iskreno i prirodno i meni i njemu?Kako može da bude pogrešano voleti nekog i osećati se srećno samo zato što je on srećan?!
Satima sam pokušavao da smislim šta ću sa sobom.Poadalo mi je na pamet da pobegnem kroz prozor ali nisam imao gde da bežim.Sklupčao sam se na pod i poželeo da nestanem...Razmišlao sam o tome kako bi bilo najbolje da me taj pod na kome ležim proguta i reši sve te probleme jer ja nisam umeo.Molio sam se samo da moja majka ne pozove mog oca i kaže mu o tome što se desilo.Znao sam da me on ne bi zbog toga tukao ali neću moći da me više pogledam u oči ako bude saznao...bar sam tako mislio.

Skoro celo po podne su me pustili tako(valjda da se kajem) i tek nege predspavanje mi je majka pokucala na vrata.Pokušao sam da ignorišem to kucanje ali nije vredelo,ja ništa ne mogu da ignorišem koliko se god trudio...To je jedna od onih loših stvari kod ljudi koji su hiperaktivni;mi nemamo dovoljno strpljenja da čutimo dovoljno dugo i ignorišemo nekog kada nam se obraća(ili kuca na vrata) i moramo da se odazovemo ili odgovorimo.Ona je tačno znala da ću joj viknuti da me ostavi na miru.Ja sam znao da će me ona ubeđivati da otvorim vrata.Popustio sam na kraju jer uvek tako radim za sve;izgubim strpljenje i popustim jer mi dosadi.
Kada sam joj otvorio vrata gurnula mi je tanjr sa senvičom pod nos,ušla u sobu i krenula a mi drži lekciju kako to nisam smeo nikako da uradim.Kako mi to ne treba nikad u životu i kako nikada neću imatiu porodicu ako se toga ne okanim.Nisam ni pokušao da joj objasnim...Ne bi vredelo.
Samo ni je nagurala još veću grižu savesti time što mio je govorila kako ja nisam "takav" i ne smem da budem "takav" i da je ona mislila da ću biti neka švalerčina kao moj otac a ne "takav"...Nije čak smela ni da izgovori tu reč a kamo li da prihvati to da sam ja "takav".
I taj očuh je naišao i opet počeo da viče na mene.Opet me je vređao i gađao sam ga paučom.Umalo nisam izvukao opet batine zbog toga,ali sreća što je ona bila tu da ga izbaci iz sobe.
Nisam tu noć skoro ništa spavao...Ja sam ustvari oduvek imao problem da zaspim jer nikada nisam mogao da se izpraznim od misli kao većina ljudi i ne pomaže mi ni da brojim ni ovce ni bilo šta drugo,a ni toplo mleko koje je uvek palilo kod mog,mlađeg burazera.Pričali su mi da još kao beba nisam hteo da spavam ako se ne izmorim dobro i da ništa nije tu pomagalo...A popodnevne dremke nisu ni postojale u mom svetu.
Sutradan,u školi dočekao me je on kao da nije vreovao da će me ikad videti u životu.Zagrlio me je kao sa se nismo videli deset godina.Gledao mi je modrice,malo gunđao,malo ljubio da prođe(pali to i kod momaka).Nravno da njegovima nije smeo da kaže šta se desilo jer ko zna koliko bi to tek njega uvalilo u probleme.
Posle škole,nisam ni maeravao da idem kući.Sakrili smo se negde kao po običakju da nas niko ne vidi i pustio ga da mi se uvali u krilo.Pre toga,dok smo hodali,stvarno i ozbiljno sam razmišljao da prestanem da se viđam s njim i pustim svima na volju,ali te mislu su isparile istog momenta kakda se on tako uvaljen u moje krilo prilepio uz moje grudi.Nemogi i neću!Nema sile da me natera da prestanem sa njm da se viđam!Zašto da se odreknem prve osobe koje violim u svom životu ako znam da on voli mene isto koliko i ja njega sa mo da bi nekome bio prihvatljiviji?

Nisam imao pojma šta ću da radim ali sam znao šta definitivno neću da uradim.
Hteo sam negde da pobegnem sa njim ali gde bi uopšte mogli da pobegnu dva klinca tih godina?Nisamo imali gde.Bili smo ubeđeni da je čitav svet protiv nas i da ne postoji niko ko bi mogao da nas razume ili bar shvati kroz šta prolazimo.Imali smo samo jedan drugog i to sklonište gde smo se krili od sveta koji nas ubeđuje kako smo pogrešni.

Presedeli smo skoro ceo dan tamo.Nismo ni imali pojma šta nam se to sprema niti smo mogli da zamislimo.
Ni u najgorem košmaru nisam mogao da sanjam da će oni biti u stanju da mi to urade...Zapravo za očuha sam mogao i da predpostavim da bi mogao to da uradi ali za moju majku nisam mogao,niti sam ikada verovao da će me baš ona tako sabotirati.
Pošto nisam došao kući skoro ceo dan ona se rasitala kod mog najboljeg druga o tome ko je taj momak sa kojim se stalno odvajam posle škole i čak uspela da sazna i gde on živi.Otišla prvo kod mog oca da njemu ispriča sve pa onda i tamo i da ga ubedi da me traži a onda zajedno s njim otišla i kod rodiditelja tog nesećnog dečka.Tražili su nas skoro celo to popodne nih dvoje i njegov otac.Ne bi nas najverovatnije ni našli da nismo rešili da da pođemo kući.Našli su nas na ulici i tu na licu mesta i moja majka i njegov otac su nam podelili po šamara i lepo svako svog za uvo i pravac kućim,svako na svoju stranu.
Kada smo stigli kući prvo je nastala svađa između mog oca i tog očuha zbog modrica koje sam imao.To sam zano unapred da će tako ispasti jer sam poznavao tačno kakv je moj otac i znao sam da ni taj razlog nije dovoljno dobar da me zbog toga pretuče neko ko je eto došao da živi na račun moje majke.Malo je falilo da se njih dvoica popbiju tu i zaborave na mene,ali nisam imao te sreće.Konačno sam stigao i ja na dnevni red i opet su krenule lekcije koje su mi još više nametale grižu savesti i činile da se još gore osećam.Bili su ubeđeni da će me time promeniti ako mi učine da se osećam odvratno u svojoj koži.Računali su da mogu tek tako da prestanem da budem to što jesam i postanem neko sasvim drugi samo zato što mi oni govore da to nije dobro po mene.Razumeo sam ih i tad,a i sada razumem zašto su oni to pokušavali...Niko ne želi to za svoje dete jer niko ne želi da baš njihovo dete bude neko kog svi mrze,izbegavaju,u kog upiru prstom i kom se smeju i u lice i iza leđa...Ni ja ne bih tako nešto želeo svojoj deci(ako ih ikada budem imao),posebno zato što znam kako sve to izgleda.
Da sve bude i gore osećao sam krivicu i zbog onog momka jer sam zno koliko je njegov otac strog,i prosto sam se ježio samo kada pomislim šta se za to vreme dešavolo kog njega kući.Nikada mi nije tačno ispipriča šta su mu radeli te večeri,ali sam sutradan video sve modrice,i zacepanu usnu,i veliku,duboku ogrebotinu po njegovim leđima za koju mi je samo rekao da je od brnjice kajiša.Od tog dana je stalno vukao modrice i stalno su se pojavljivale nove a ja sam se osećao još gore jer sam znao da sam ja kriv za sve to...Da nije mene i moje ne promišljenosti ništa se od toga ne bi se desilo.Bio sam ljut sam na sebe i na svoju majku a očuh je samo pravio još gore jer me nije pustao da sedenm za isto sto sa njim,prebacivao mi da sam degenerik.Vređao me je svakom prilikom i činio da se osećam kao najcrnji davo.
Mesec dana kasnije došao je kraj tog prvog tromesčja i sa njim i saznanje da me je majka ispisala iz te škole,potegla neke veze i prebacila me u drugu,na savim drugom kraju grada.Bila je sasvim druga struka,ali joj to nije bilo bitno jer je samo htela da me skloni od njega za koga je bila ubeđena da je za sve kriv.Hladno vreme je još dodatno zakomplikovalo sve jer ja nismo više mogli da se zavlačimo po budžacima jer smo se smrzavali.

Sve je postalo tako komplikovano...U novoj školi nisam poznavao nikoga a i ubrzo su me i profesori uzeli na zub toga što sam im delovao problematično i nezainteresovano.Uvek mi udare tu etiketu pre nego što me stvarno upoznaju,tako je bilo i u prvoj školi.Nisam imao volje da se trudim,ni da bilo kome dokazujem da nisam takav za kakvog su me smatrali.Počeo sam da se inatim.Nisam učio,čak ni predmete koji su me ranije zanimali i(osim fizičkog)neređao sam bio dvojku do dvojke i tri cele jedinice(renije sam imao samo dve dvojke iz hemije i matematike).Na časovima sam uglavnom crtao stripove ili karikature profesora..I čak sam se posvađao i sa profesorkom engleskog jer nije imala pojma ni gramatiku ni izgovor i nabeđivala me da zbunjujem ostale zato što koristim previše kompikvane rečii.
Nisam se uklopio ni među vršnjacima jer im se nisam sviđao iz nekog razloga.Zajebavali su me zbog duge kose jer sam im ličio na devojčicu.Nisam imao ni jednog,jedinog druga ni u odeljenju ni u celoj toj školi a svoje stare drgove nisam više viđao jer su još pre toga krenuli da me izbegavaju.Moja majka je ispričala mom najboljem drugu kako me je zatekla da se ljubim sa onim momkom kada me je ono tražila i on je ispričao ostalima....Zapravo tada sam shvatio da on ustvari i nije moj najbolji drug jer da je bio,tako nešto nikada ne bi preneo ostalima a kamoli da me izbegava zbog toga.
Ostao mi je samo taj dečko i niko više sem njega nije hteo da ima posla sa mnom...A boga mi ni sa njim.Njemu je ustvari bilo još gore jer su već svi u školi znali da je on gay i ogovarali i prepričavali to.Sikanirali su ga na odmorima a kući je dobio batine redovno...Idalje sam viđao te modrice o kojima nije hteo da govori.Primećivao sam kako polako postaje sve više potišten i čutljiv...Znao sam da ima problema i nisam mogao da mu pomognem koliko sam god želeo.
Viđali smo se ali nismo uspeli da nađemo neko mesto gde ne bi bilo hladno,gde bi smo mogli da sedimo nasamo već smo šetali.Uspevao sam da ukradem koji poljubac iza po neke zgrade gde nas niko ne bi video i to je bio sve.Nije bilo više prilika da ga onako mazim i da mi on drema u krilu kao ranije...A zano sam mu je baš tada trebalo najviše pažnje da bi se osećao sigurno.

Te godine sam ceo zimski raspust proveo kod oca(moj burazer nije hteo da ide).Imao je neki mali,momački ćumez na savim drugom kraju sa samo dve sobe i kupatilom,ali mi je bilo drago što mogu da provodim bar po tih par nedelja sa njim.Uvek me je puštao da izlazim do kasnije uveče i nije me mnogo kontrolisao.Naravno ja sam to vreme koristo da se viđam sa mojim dečkom.Gurali smo se po podrumu te zgrade jer je bilo bar malo toplije nego napolju.
Uspeli smo da se snađemo za toliko.
Ne znam ni ja šta mi bi da iskoristim priliku kada moj otac nije bio kući da ga uvedem u stan ali jesam.Računao sam da se neće brzo vratiti jer on se nikada nije brzo vreaćao gde god da ode(baš sam od njega nasledio tu lošu orjentaciju u vremenu).
Bilo je toplo a mi smo se smrzli uz put tako da nam je bilo super u stanu.Skuvao sam nam čaj i opustili smo se...Nemam pojma kako ali uspeki smo da zadremamo tako na kauču u dnevnoj sobi(gde sam ja spavao).Bilo je predivan taj osečaj samo zadremati pored njega.Nekako mi nije padalo na pamet ni da krenem dda ga skidam ni da uopšte pomenem sex...Ustvari padalo mi je na pamet i to češće ali smo nekako izbegavali tu temu jer iskreno i ja i on smo se plašili baš toga.Zvučalo nam je strašno baš zbog onih horor priča o tome kako to mnogo boli(više nego nevinu dejku)...Bojao sam se da ga ne povredim i zato nisam pokušavao da to predložim.Sve se svodilo na lakši petining i razmenjivanje nežnosti sa njim...A tog dana kada smo zadremali na tom kauču,samo sam mi je lezao na grudima i ceškao sam ga pokosi dok nisam i ja zadremao tako.
Probudio sam se tek kad sam čuo ulazna vrata i već je bilo kasno za bilo šta drugo.Iz lošeg iskustva uhvatila nas je panika i bili smo spremni da bežimo i preko terase ako bude trebalo,mada sam ja znao da moj otac ne bi me udario,ali sam predpostavljao da će vikati.Bio sam tako ubeđen u to da sam se iznadio kada je on počeop da se smeje kada nas je video tako uzvrpoljene kako jurimo obuću po sobi.
Nisam mogao da verujem.
Nije bilo nikakvog vikanja ni ničeg sličnog,samo se smejao i nisam znao da li je to bilo dobro ili loše.
Imao sam želju da propadnem kroz pod od srama...Opet sam sam sebi zakompikovao život bez porebe!
Hteli smo da pođemo,ali nas je zadržao.Izvadio je dva piva iz frižidera,nama podelio jedno a drugo navrnuo on direktno iz flaše.Seo je i počeo da nam se čudi.Na glas se pitao šta da nam readi i da li išta vredelo.
Čini mi se da je to bio najgori i najteži razgovor koji sam ikada imao sa njim...čak teži i od onog prvog,jer je tad on pričao a ja sam samo ćutao i klimao glavom,a sada sam morao ja da odgovaram na pitanja.
Na kraju kada je to prepitivaje bilo gototovo i kada smo definitivno rekli sve što smo imali da kažemo pusto me je da odem i ispratim Mareta(tako se zvao taj momak).Iskustvo je bilo čudno i neprijsatno čini mi se svoj trojici,ali smo bili srećni samo što nije vikao na nas.
Kada sam se vratio bilo me je sram da bilo šta kažem.Samo sam se posadio na taj kauč i kunjao.Osećaj je bio gadan.
Sledećeg dana,bilo je prrepoden i idalje sam kunjao.Nisam jeo niti sam bio gladan.Bilo me je idalje sram što sam izigrao očevo poverenje tako i imao sam osećaj će mi uzeti rezerni ključ koji mi je ostavljao.Umesto toga,otac mi je rakao da ide da se nađe sa nekim prijateljima iz benga(totalno neuspešnog,ali nema veze,svako mora da ima neki hobi) i da imam fore do šest poipodne.Ne zanima ga šta ću da radim ali u fioci u drgoj sobi ima kondome.Ja sam ga gledao kao tele celih dva minuta.Bio sam iznrnađen,mada sam to protumačio kao šalu na moj raćun zbog onog od sinoć...Možda je pomislio da sam ja Mareta zato i doveo.Jedva sam uspo da promucam jedno "Šta?" i tu je već usledila lekcija o tome da ne bitno sa kim,nikad ništa ne radim bez kondoma ni slučajno.Ja nisam mogao da verujem.Dobro je znao da ako nekog gbudem doveo u stan s atakvim namerama,ili sa bilo kakvim namerama biće to Mare.Pitao sam ga zašto mi bukvalno daje dozvolu...Nije mi bilo uošpšte jasno jer sam znao da bi on,isto kao i svi drugi najrasdije voleo da me popravi da mi i Mareta i bilo kog drugog izbaci iz glave.
Seo je kraj mene potapšao me po ramenu i rekao mi da ne vredi da mi na bilo koji način zabrani da se viđam sa njm jer ja kakav sam tvrdoglav opet ću to utradeti zabrabio on meni ili ne...I da uopšte ne vredi da mi pravi paniku jer što mi više nešto neko bude zabranjiva to ću ja više to želti,zato je bolje da me pusti da sam vidim šta je dobo po mene.
Nisam mogao da verujujem da mi je to stavrno rekao!
Nisam očekivao!Nije mi ni padalo napamet!
Sada znam da je to bilo baš zato,da prestane da mi diže paniku jer što mi više bude zabranjivao to ću ja više ludeti za Maretom.Poznavao me je dobvoljno dobro,jer i on je takav da što mu više neko beni to on više tera inat...Tako je i propao njegov brak sa mojom majkom,jer je ona dizala haos oko njegovih izlaska a on je iz inata gledao da bude što manje kući.Znao je da sam isti takav inatdžija.Horoskopski ovan...Jedan od onih koji jure glavom kroz zid baš kad im se kaže da ne rade to.

Imao sam sreću što sam imao takvog oca koji koliko god bio neodgovoran ipak je bio razuman.Nije imao pojma kroz šta prolazim,niji je mogao da zamisli ali je jedostavno shvatao da sva ta panika,i svo to zabranjivanje ne vodi ničemu i samo pravi još gore.Mislim da je i primetio koliko mi je opalo samopozdanje zbog svega toga i da sam postao povučen i čutljiv što za mene nikada nije bilo prirodno.
Mislim da se nadao da je to samo prolazna faza i da ću to izbaciti sam sebi iz glave kada mi bude dosadilo....U svakom slučaju,imao sam još jedan razlog manje da se osećam kao najcrnji đavo.
Tih nedelju dana osećao sam se na neki način bolje i čak sam pustio sebe da pomislim kako ja ipak nisam toliko ni uvrnut ni poremećen.Osećao sam se kao sasvim normalno,ljucko bice sa dušom...A onda sam morao da se vratim kod majke i sve se to promenilo.
Odmah,čim su se moj otac i majka videli,nastala je svađa jer je on pokušao da joj objasni da bi i ona trebala to isto da uradi;da me jednostavno pusti i ne pravi mi paniku.Naravno ona se sa tim nije slagala,bila je ubeđena(mislim da joj je to očuh napunio glavu) da ni slučajno ne sme baš to da uradi.Bila je ubeđena da mora da mi to izbaci iz glave.Bila je besna!
Ta svađa je samo pogoršala situaciju za mene jer mi je ona posle toga skroz zabranila izlaske i svaki dan mi je ispirala mozak.
Postajao sam sve više potišten što je više prolazilo vreme i sve manje sam želeo da pričam uopšte sa nekim.Iz dana u dan sve je bilo isto.Na silu sam odlazio u školu i na silu sam se vraćao a svaki put kada bih zakasnio kući čekao me je haos i prebacivanje.Sa Maretom sam uspevao da se viđam ali samo na blic,i to samo zato što sam izmišljao izgovore da odem sa zadnjeg časa ranije.Jednostavno nisam mogao da zamislim dan a da ga bar ne vidim...Zaparvavo,to je jedino što me je sprečavalo da stvarno postanem depresivan,jer kuči,u četiri zida moje sobe osećao sam se odvartno.Želeo sam da se spakujem i pobegnem kod oca ali sam znao da bi ga to samo uvalilo u probleme s mojom majkom jer sam bio siguran da bi ona tačno znala gde sam i došla bi po mene čim bi shvatila da me nema.
Sve je to tako trajalo do proleća.Izgovori da odem sa zadnjeg časa ranije su mi ponestali još mnogo-mnogo ranije i počeo sam da bežim.Jednog dana pred moj rođendan Mare je počeo da pominje onu tabu temu od koje smo bežali-sex.Želo je da pokušamo pa šta bude...I ja sam želeo to,ali sam se bojao.

Za moj rođendan se to konačno i desilo.Bilo je lepo i toplo vreme,i pobegli smo sa zadnja dva časa.Naše staro,poznato skloište nas je čekalo.
Ne mogu da opišem taj čudni strah,zbrkano izmešan sa tremom i željom.Nismo imali pojma šta radimo i bili smo smotani oboica,ali samo ta želja je bila dovoljno dobra motivacija.Verovao mi...Ne sećam se da je neko posle njega imao baš toliko poverenje u mene.
Bilo je čudno i nekako drugačiej nego sa curama,a ipak nekako slično,samo je želja bila tu i to je pravilo jako bitnu,i veliku razliku.Jednostravno sve je išlo prirodni i ne izforsirano.
Prijalo nam je.Bilo je neverovatno dobro...Toliko dobro sa sam morao da se zapitram kako sam mogao da budem tako glup da pverujem u sve one horor priče i plašim se toga.Nije ga bilelo,ni upla koliko smo bili ubeđeni da hoće.Čak sam ja zbog toga bio i spreman da odustanem ako ga bude stvarno toliko bolelo ali nije i nije imalo potrebe.On je to želeo i jednostavno je dopustio da se to desi.
Do tada nisam imao pojma koliko to ustvari nije ni upalo toliko strašno i tek to iskustvo mi je promenilo mišljenje.
Tek tada sam skroz pogubio i posleđnju trunku pameti koju sam imao,ali i svake sumnje koja je u meni postoja u tragovima.Jedan deo mene se do tada još uvek borio da protiv mojih osećanaj i podlegao pod grižu sasvesti koju mi je nametala majka,ali tek tada sve to je definitivno prestalo.Znao sam da je to definitivno prirodno,bar meni i njemu.
Jednostavno posle toga nisam moga i nisam želeo da lažem sebe kako su moja osećanaj i moje želje pogresne,ni u to da sam ja pogrešan jer ništa štrašno nisam uradeo.Ništa tu nije bilo pogrešno.On nije bio ništa manje muško posle toga,a ni ja.Jedostavno ostali smo isti a na neki način znali smo da nikada nećemo više biti isti jer nas je to nekeko promenilo.

Bio sam klinac i bio sam sluđen svakim njegovim dodirom...Svakim uzdahom i svakim delličem njegove kože.Nikada nisam želeo da sve to prestane.Želeo sam ostatak svog života da provedem sa njim,pa makar morao i da zaratim sa ostatkom sveta zbog njega(koji još klinac nije tako nešto tvrdio za svoju prvu ljubav?).

Nekako nisam mogao da predpostavim ni celih mesec dana kasnije sve će se promeniti.Ništa na to nije ukazivalo i nisam mogao ni da slutim.Za uskršni raspust se nisamo viđali jer me majka nije pustila da izađem iz kuće uopšte.Još da bude i gorew saznala je da sam bezao sa časova.Jednog dana posle tog raspusta kada samo se videli samo mi je rekao da je najboje da se više uopšte ne viđamo.
Sedeo mi je u krilu,licem stisnut uz moj vrat i govorio kako je razmišljao i zakljuci da je najbolje po obicu da prestanemo sa tim i da se više ne viđamo.Glas mu se cepao i zvučao je kao da će se raspakati svakog časa....Činilo mi se da ću se i ja rasplakati ako on bude poče...i jesam.
Znali smo i ja on da on to ne želi,niti sam ja to želeo ali ništa što sam rekoao nije tu promenilo...A zao sam tačno zašto on to radi.Od prilike sam znao kakva je situacija kod njega iako mi skoro ništa nije pričao o tome...Viđao sam sve one modrice.
Odvukao sam se kući i ni sa kim nisam hteo da razgovaram.Sutradan nisam hteo da usatnem iz kreveta.Izfolirao sam da mi nije dobro...Ustvari nisam folirao stvarno mi nije bilo dobro.Bilo mi je muka i sinusi su me boleli jer celo popodne,kako sam došao kući,i skoro celu noć nisam prestao da plačem.Nikad u životu nisam tako plakao.Ja ustvari nisam neko ko se baš lako raspalče i umeme dosta toga da istrpim ali tad nisam mogao da prestanem.
Čitav svet mi se srušio.

Nekako,u to vreme posle toga nisam mogao više da prepoznam sebe.Odmah sledeće nedelje sam se u školi potukao sa momkom koji mi je svo vreme,još od prvog dana dobacivao da ličim na devojčicu i prozivao me.Nisam imao više volje da ga trpim,ni nega ni bilo koga drugodg.Nikad pre ni posle toga nisam bio takav...ali bar sam postigao to da više niko nije smeo da ni da mi dobacuje ni da me proziva za kosu,nit i za bilo šta drugo.
Kući su nastavili da mi polako kljucaju džigericu i majka i očuh.Više nisam maogao da trpim ni njega ni njegove uvrede.Namrno sam ga gađao papučama ili bilo čim drugim samo da bi me udario,čisto da imam izgovor da mu uzvratim.Brzo posle toga ušao sam u neko fazu gde sdam postao stvarno depresivan i više me nije bilo briga ni za šta.Oblačio sam se u crno,lakirao sam nokte u crno...Čak sam hteo i kosu da ofarban u crno.Čak sam sam sebi bušao uvo zihernadlom(koja nije bila strerilisana pa mi je nateklo uvo u pm.)...Imam šest rupe po ušima iz tog perioda(ostele sam bušao sterilnom medicinkom).
Čak sam i pokušao da se iztetoviram(ručno,bez one mašinice),i dobio sam matine.
Sve više su mi padale crne misli na pamet a sva majčina prebacivanja su mi samo pravila da se osećam još gore.Bukvalno sam osećao kao da mi dosipuju so na radnu koja nikako nije htela da prođe jer sam bio sam a oni su mi prebacivali za to što sam idalje osećao prema njemu.Nekako me je sve to podsećalo na to kako me je on ostavio,i na razlog zašto je to uradeo.Na ovom svetu nije bilo mesta za nas...Za nekog poput mene i osećao sam da će i bilo kog drugog isto tako oterati od mene.Izbio sam volju.Sve me je to dovelo dotle da sam jedeno vreme razmišljao o samoubistvu.
Nemogu ni sam to da objasnim,ali su mi ubili volju da živim jer sam osećao da mi nikada neće dopustiti da živim u skladu sam sa sobom...Osećao sam da će uvek pronaci načina da me sabotiraju

To što su mi zagorčavali svaki trenutak,svakog dana i osuđivali me za to što sam voleo nekog ko me je ostavio ne zato što je on to stvarno hteo već zato što je na to bio primoran...Sve to je bilo previše za jednog,emotivno,poprilično osetljivog tinejdžera.
Ljudi o tome ponekad ne razmišljaju da neko tih godina sve doživljava mnogo emotivnije i burnije nego zrela osoba i ponekad nisu svesni koliko štete tako nešto može da napravi...A naravno da postoje i oni koje jednostavno nije briga za to gde tako nešto može da dovede tinejždera koji nije po njihovim shvatanjima normalan.Mnogi(kao taj moj očuh) veruju da neko poput mene nije dostojan da bude uopšte nazivan ljuckim bićem i da nije nikakva šteta dovesti nekog takvog do samoubistva jer to ustvari daje dokaz više koji ide u prilog tome kako smo psihički poremećeni jer po njihovim shvatanjima samo ludak može da digne ruku na sebe.
Nisam ja hteo stvarno da se ubijem!Samo sam hteo da prestanu sa tim psihičkim terorom i da me ostave na miru sa mojim mukama koje su mi bile sasvim dovoljne da se osećam bedno i bez njihovog osuđivanja,prebacivanja i tih uvreda.
Da sam stvarno hteo da se ubijem ne bih bio ovde danas da o tome pišem već bih stvarno uradeo to na neki,mnogo efikasniji način.
Za aceton(skidač laka za nokte) sam znao da je dovoljno opasan da ga shvate ozbiljno ali ne i da me stvarno ubije.Čak nije ni bila puna bočica...A i razblažio sam ga vodom.
Znao sam tačno šta radim i zašto to radim...To je trebalo ba bude upozorenje samo da shvate šta sam u stanju da uradim sebi ako ne prestanu i baš sa tim mislima sam se i zaključao u kupatilo.Zato nisam ni napisao oproštajno pismo jer sam znao da ću preživeti.
Ukus je bio odvratan,kao neka jeftina vodka(ni dan danas ne pijem vodku zbog toga),a od prilike tako je i delovao...Nisam više siguran ali čini mi se da aceton i spada u alkohol...U svakom slučaju,znao sam da najgore od njega,tako rablaženog,u toj količinit,što može da mi bude je malo jači mamurluk.Za pravo trovanje bi trebalo mnogo više od toga koliko sam ja popijo(gad poput mene,kad reši da simulira samoubistvo onda to uradi tako da ne ugrozi sebe baš previše).
Ne mogu tačno da se setim šta se sve izdešavalo posle toga,ali znam da sam ja odključao vrata i izašao iako sam znao da me čekaju da se izviču na mene...Vrtaleo mi se u glavi i osećao sam da ću se srušiti,a srušiti se na pločice u kupatilu definitivno nije bilo ni dobro ni poželjno(da,ja pokušao da se otrujem a plašio se da ne razbijem sebi glavu o pločice).Nisu čini mi se ni primetili da sa mnom nešto nije uredu sve dok se nisam srušio(dve čaše razblaženog acetona, su više nego dovoljne da sobore klinca od 60kg,koji kunja već od pola piva),jer su idalje vikali na mene oboje.Osećao sam se odvratno i bilo mi je strašno muka.Sad,kad razmišljam o tome shvatam da je bilo čudo kako se nisam ispovraćao.
Znam da sam zaglavnio na hitnoj ali se ne sećam šta se tamo izdešavalo...Jedino što u stvari pamtim je slana voda koju su me terali da pijem i neka sesta koja se gurala oko mene nekim gumenim crevom koju nisam hteo da poslušam..U svakom slučaju,iskustvo je bilo grozno i nikada mi posle toga nije padalo na pamet da ga ponovim!
Sećam se da sam se probudio tek negde oko jedanaset uveče i da sam do jutra primao infuziju.Nisam mogao da zaspim opet jer mi je bilo idalje muka a nisam imao šta da povratim jer mi je želudac bio već prazan...Da ne pominjem i onaj odvratni miris hlora koji još više pojačava taj osećaj mučnine.Ujutru je došli i majka i otac da me pokupe jer mi u principu nije bilo ništa i mogao sam da idem čim napišu odpusnu listu.Jedva sam čekao da odem kući,jedem nešto(onu bolničku hranu nisam smeo da rizikujem da probam) i naspavam se.Ono što nisam znao je da mi sleduje i pregled kog psihijatra pre nego što mogu da idem kući.
To je već bilo interesantno iskustvo.psihijatar je pomislio da sam narkoman jer me je prvo terao da podvijem rukave i pokažem mu obe ruke,pa me pitao da li sam ikada konzumirao opojna srectva i narkotike,alkohol ili kombinaciju alkohola sa sedativima...Misalio sam tada da je sve to bilo zbog kose,ali kasnije sam ustrvari saznao da je bilo zbog acetona...Tačnije,baš zbog razblaženog acetona.Od kud sam ja znao da hronični alkoholičari i narkomani u nedostaku nečeg boljeg se hvataju i za razblaženi aceton?!
Tek posle smo se stvarno dotakli razloga zašto sam stvarno tamo.Toga sam se i plašio jer sam bio ubeđen da kada čuje zbog čega sam to uradeo da će me strpati na lečenje koju nedelju a možda i duže jer me je očuh bio nabedio da sam poremećen i bolestan i da takvi kao ja moraju da se leče.
Nisam hteo da mu odgovaram na pitanja ali nisam ni morao jer je moja majka bila prisutna i odgovarala je kao drveni advokt u moje ime.Tu je naravno,nastao haos i moji roditelji su se posvađali tako ga ih je lekar izbacio u hodnik.Tek posle toga je tražio da ragovara nasamo sa njima.Ne znam šta im je rekao,niti su ikada razgovrali sa mnom o tome ali znam da je majka posle toga popustila...Predpostavljam da joj je psihijatar objasnio da me gura u depresiju koja može da postane ozbiljna.
U svakom slučaju,nije mi prebacivala zašto sam to uradeo i čak je i popustila.
Znam ja da svo,ono zabranjivanje izlazaka,nabijanje na nos,prebacivanje...Ništa od toga nije bilo iz loše namere.Naravno da ona nije htela meni loše,samo nije bila baš svesna šta mi ustvari radi i kako sve to deluje na mene.Naravno,tada sa jedva sedamanaet ja sam to malo drugačije doživljavao i stvarno mi je malo falilo.
Da,to nije bio pravi pokušaj samoubistva,već samo upozorenje...Način da joj skrenem pažnju da prestane,ali da nije popustila...Trudim se da ne razmišljam o tome i stalno govorim da nikada ne bih stvarno,i ozbiljno digao ruku na sebe,ali kakv sam u to vreme bio,i koliko su mi misli bile mračne...Bojim se da sam možda i mogao samo da su nastavili.
Nisam ja ni prvi ni prolednji koji je prošao kroz fazu sa takvim mračnim idejama i mislima,a ni prvi ko je pokušao da digne ruku na seme(mada ja nisam ozbiljo hteo da se ubijem).Večina momaka i devojaka,kao ja u sličnim situacijama,isto tako imaju,takve mračne ideje kada su suočeni sa osuđivanjem i psihičkim terorom.Neki su jači od mene pa nikada ne popuste tim mislima koje im se nameću...A ima i onih koji su slabiji i od mene.Oni se slome pod pritiskom i ne pokušavaju da skrenu pažnju kako sam ja to uradeo već stvarno to urade.Uvek se nađe neko koji će tvrditi da je to dokaz koliko su takvi klinci poremećeni...Ali kada se nađeš u takvoj situaciji da te svi osuđuju,izbegavaju,šikaniraju..I kada znaš da je razlog za sve to tvoja lična priroda koju nemožeš da promeniš stvarno se nađeš u takvoj situaciji da nemaš gde sam sa sobom i stvarno ti se čini da bi najbolje bilo i po tebe i sve ostale da nestaneš.

Konačno sam počeo da se vraća u normali,mada se nisam odrekao crne odeće(po sadašnoj definiciju moglo bi da se kaže da sam bio Emo klinac...samo što nikad nisam tapirao kosu).Bilo mi je teško da se oporavim od tog raskida sa maretom ali i to je nenko išlo kada me majka prestala da mi prebacuje.Naravno,očuh nije prestao,samo je izbegavao baš pred njom jer su se oni par puta posvađačli oko toga.Njegovo mišljnje i njegove reči mi i nisu bile toliko bitne jer on je ipak bio "padobranac" u celoj toj priči.Meni je ustvari bilo najbitnije to da me moji roditelji ne osuđuju.

Kada se ta,školska godina završila bio sam samo srećan što nisam ponavljao.Jasno i glasno sam majci stavio da znanja da ja od sepembra ne idem nazad tamao pa makar me obesili za primer(a imao sam osećaj da profesori baš to i planiraju jer sam se zamerio svima njima).

Mareta sam nekoliko puta video u prolazu za vreme tog raspusta.Prvih par puta kad sam ga sreo šetao je neku devojku i pravio se da me nije video kad sam mu se javio.Osečao sam se nekako bez vere posle toga.Niasm očekivao da će on posle svega biti u stanju da tek tako prođe pored mene kao da me ne poznaje.
poslednji put nisam ni hteo da mu se javim ali me je on zaustavijo i krenuo da me zagovara.
Jedan,njegov smešak mi je bio dovoljan da mu oprostim bilo šta...Mislim da je to i znao.Hteo je i da se vidimo kasnije negde nasamo i čak smo se dogovorili.Čak smo razmenili i brojeve telefina(od priluike par nedelja pre toga sam dobio svoj prvi mobilni).Ne znam ni ja šta mi je bilo ali jesam pristao.
Čekao sam ga dva sata i na kraju mi je poslao poruku da nemože da dođe.Opet sam pokušao da protumačim to kao da tumačim pogrešno(stra navika kad je on u pitanju) jer nisam želeo da verujem u to što je bilo očigledno.
Tek nedelju dana kasnije je uspeo da se smiluje i nađe vremena za mene.
Nikada nisam odustao od nade da ćemo ja i on nastavito gde smo stali jer stvarno sam ga voleo i nedostajao mi je.
Iznenadio sam se kada se on pojavio stvarno tamo gde smo se dogovorili(gde smo se obično i krili) i odmah se zalepio za mene.Ljubio me je,ali nekako druačije...Nekako nije bilo isto...Ne mogu da opišem.Osećaj je bio jednostano dručiji...ali ipak je to bio on i sve je bilo jedo u tom trenutku.
Hteo sam da razgoavarmo...Da budem u njegovom društu kao ranije i da ga slušam kako govori bilo šta....Nekako da nadoknadim svo to reme koje se nismo videli ali umesto toga dobio sam samo jedan sex s nogu i šljivu na boku.Obukao se brže nego što sam ga skidao...Izdelili smo cigaru i on je već pošao.
Ostao sam da se pitam da li je to stvarno isti,onaj dačko ili samo neko ko liči na njega.Naš odnos je bio nešto sasvim drugo i sex je tu bio samo jedna,mala sporedna sitnica koja je činila sve nekako slađim ali nije bio pravi razlog zašto sam ja ludeo za njim i vrevao sam da nije bio ni razlog zašto je on zamnom.Toliko smo vremena provodili zajedno ja i on samo u društvu jedan drugog i razmenjivali sve one otužne nežnosti...A od jednosm sve je tako prazno i svedeno samo najprimitivnije fižicke strasi.Ni ja ni on nismo tako prazni,imali smo tako jaka osećanja i morao sam da se zapitam gde su izparila njegova jer moja su idaje bila tu.Nisam ni shvatao da je on u međuvremenu postao sasvim drugačiji i ja možda jesam bio prvi ali više nisam jedini.
To mi je rekao već sledeći put,da se u međuvremenu upoznao sa još dvoicom preko nekog chate sa kojima se isto tako "viđa" ali mu ipak ja najviše nedostajem.
Rekao mi je i da je našao devojku,čisto da bi se njegovi smirili.
Posle toga još par puta smo se našli.Emotivno jeste da sam se osećao razočarano ali mojim,još uvek divljajućim hormonima nekako je godilo.
Iznova i iznova sam da se pitao da li je moguće da kada se slegne sva prašina oko zaljiubjivanja ostaje samo to fizičko...I zašto,ako je stvarno tako onda ja idalje imam želju da mu posvetim sebe i svaku svoju misao i toliko toga još?

Nije mnogo trebalo posle toga da se od njega definitivno odvežem.Nekako sada,kada razmislim o tome,možda je on to namerno hteo.
Većina gay i bi momaka se trude da se ne vežu za nikog,drže paravan ispred sebe i gledaju da što bolje sakriju to da se potajno viđaju sa momcima.Pokušavaju da nabede sebe da je to samo fizički jer to deluje manje strašno,i lakše je sakriti nego nešto sa pravim osećanjima.Oni sabotiraju svoja osećanja koliko god mogu samo da se ne bi upustili u "rizičnu" vezu koja može da se odkrije i uvali ih u probleme.To se u žargonu zovu klozetari(closet-ormar)...ili ako je neko ikada ušao u neku gay sobu na nekom chatru,to su oni koji pustaju oglase za povremeno viđanje i tvrde sa su ustvari straith,van gay krukova i sličnih stvari.
Oni ustvari se trude da sakriju svoju orjentaciju jer doživljavaju to kao nešto što bi uništilo njihov ugled u društvu...A ustvari oni samo ne smeju da se suoče sa tim da će možda biti odbačeni i primorani da traže druge prijatelje.
Mare je to jednom doživeo da bude odbačen od svog društva isto kao i ja,ali dok sam se ja trudio da se izborim sa sobom i svim svojim osećanjima on je rešio da je najbolje po njega da ih zatrpa.Čak sam kasnije i čuo to kako se pravdao time što ja pomalo ličim na devojku kad odvežem kosu.
Ja nikada nisam mogao tako da lažem i glumim nešto...nije da ja sad svakom kog upoznam odmah kažem da sam gay,ali ne trudim se preterano da to sakrijem...I ako me već neko pita naravno da ne lažem.Niti to više doživljavam kao nešto čega baš moram da se sramim.
Zašto bih se ja uopšte srameo toga što sam ljucko biće sa dušom i osećanjima?Zašto moram,samo zato što sam malo drugačiji da zabranim sebi osećanja i da se pretvorim u emotivno prazno,površno biće?
Nikada nisam uspeo stvarno da pokopam svoja osećanja,koliko sam se god trudio...To ni sad ne mogu.Niti sam naučio kako da u potpunosti odvojim sex od osećanja.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 775 korisnika na forumu :: 46 registrovanih, 8 sakrivenih i 721 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: A.R.Chafee.Jr., AK - 230, amaterSRB, aramis s, crnitrn, djboj, djordje92sm, Doca, dragon986, dule10savic, Filip Marinković, flash12, goxin, hyla, Insan, joca83, kaisarevic1, kovinacc, krkalon, krlebgd77, Markoni29, MB120mm, miodrag, Mirage 2000N, Miskohd, Miškić, mnn2, mushroom, nemkea71, Neutral-M, novator, oldtimer, ostoja, raskoljnikov, RecA, Recce, ssekir75, Toni, vasaw, vladom6, vlvl, VP6919, Warhawk, willie, Wlade, 223223