|
Poslao: 20 Jan 2011 08:22
|
|
VOZOVI
Proveo sam dobar deo mladosti po vozovima. Jednom sam u komadu 30 dana "živeo" u vozu! To je bilo 1991. Uzeo sam "inter rail" kartu (kasnije još par puta).
Sa tom voznom kartom si mogao da putuješ mesec dana po (skoro) svim Evropskim državama.
Uslov je bio da imaš ispod 26 godina.
Kada putuješ od jednog mesta do drugog, upišeš polaznu i krajnju stanicu u prazna polja
i kondukter posle samo overi to (izbuši ili napiše nešto...).
Granice su se još tada prelazile bez velikih kontrola. Iz Nemačke sam odlazio u Italiju, a da me niko nije ništa pitao.
Znači Nemačka carina na izlazu, pa Švajcarska na ulazu, pa na izlazu, pa Italijanska na ulazu u Itaiju...
Jednom čak ni kondukteri nisu ulazili od Nemačke do Italije, ili nisu hteli da me bude, ko zna...
Nekada na granici udje carinik, ali samo prodje i ne traži svima pasoš na uvid
već samo "sumnjivim" tipovima... meni obavezno, hehe - taj sam! Čim imam ranac i gitaru...
Te "inter rail" karte su bile mnogo dobra stvar.
Tako ja sviram, recimo, u jednom gradu pre podne, a, popodne sam već u nekom drugom.
A, uveče sednem lepo u voz i... spavanje!
Naravno, izaberem neki poluprazan voz, da bi ceo jedan kupe mogao da bude samo moj. A, ako se desi da se usput voz napuni i udju ljudi i u "moj" kupe?
Pa, ja lepo izadjem na narednoj stanici i - u drugi voz!
Ili, ako dodjem u neki grad prerano (počinjao sam svirku oko 10-11 pre podne)... Ništa, napravim još jedan "krug".
Odem do nekog bližeg mesta (još malo odspavam) i vratim se ponovo.
Sećam se kad su jednom u moj kupe upali neki Englezi (4-5 njih).
Pošli ljudi na "oktober fest" , u Minhen.
Svaka druga reč im je bilo ono "faken". Za bilo koju stvar su morali da kažu da je "faken"!
Elem, imali su PUN jedan ranac sa pivskim limenkama (punim , naravno).
Pili su k'o... Englezi!
I meni su uvalili pivo (u sred noći), pa sam posle počeo da im sviram neki BLUES...
Al', posle 5 minuta oni su već svi DO JEDNOG hrkali (taj jedan je ostao budan)!
Inače, u Nemačkoj su vozovi tačni.
Nekad taman pomisliš: "a-ha, evo, kasniće!", kad on... eto ga stiže!
Našao sam bio i neku varijantu za pranje kose toplom vodom (u umivaoniku). Čak i za sušenje! Neka "duvaljka" je postojala u umivaoniku, odakle je duvao topao vazduh (odozgo). Pojma nemam čemu im je to služilo.
Naučio sam i kako sa 1,5 litra vode (iz flaše) oprati kosu.
A, za kupanje... dobro, mora se ponekad prenoćiti u nekom jeftinom pansionu.
Mada sam čuo i za varijantu - tuširanje na benzinskoj pumpi, ali, nisam probao.
Najsmešnije je bilo kada sam morao da punim baterije za pojačalo (bile su unutra u pojačalu). Obično sam to radio u čekaonici, ali, u nekim čekaonicama nije bilo utičnice za struju, pa sam iste nalazio izmedju koloseka.
Ljudi, koji su bili u blizini, čudno su me gledali, jer im nije bilo jasno šta ja to muvam tamo.
Pojačalo je bilo u nekoj kutiji od kartona (kutija od cipela), koja mi je služila, u toku dana, kao "kasa".
Oni su gledali kako ostavljam tamo izmedju koloseka neku sumnjivu stvar i vraćam se na klupu. Verovatno ih je to i ohrabrivalo, jer da sam ostavljao tu kutiju i odlazio - sigurno bi zvali policiju.
Ipak, i ovako me čudi kako nikada niko nije pozvao obezbedjenje, da provere da ne postavljm možda bombu...
To su neke stvari sa početka moje karijere.
Sada imam jedan mali kombi, unutra krevet (sa posteljinom i jastukom), bejbi vlažne maramice (za "kupanje"), balone za vodu (u letnje vreme), mali TV (i DVD), veći broj kvalitetnih baterija... itd.
Pa, i ja sam, bre, valjda u nekakvom 21-om veku, majku mu!!!
|
|
|
Poslao: 20 Jan 2011 14:02
|
|
Ulični Muzičar ::VOZOVI
Pa, i ja sam, bre, valjda u nekakvom 21-om veku, majku mu!!!
I imal neke vajde od tog 21-og veka,muke mu ježeve 
|
|
|
|
|
Poslao: 21 Jan 2011 07:26
|
|
ULIČARSKA ETIKA
I u mojoj profesiji postoje neka nepisana pravila. Osnovno pravilo je da, ako neko već svira tamo gde bi i ti , treba da se odmakneš na neko pristojno rastojanje, pa da tamo sviraš kol’ko ’oćeš...
Ako su dva svirača preblizu, nikome to nije na korist (i u parama, i u nervima).
Dobro je i da su na različitoj strani ulice, ako ih je samo dvoje, a ulica široka (a, ima takvih).
E, sad, koliko se to poštuje... hm...
Kako je i za očekivati, svako misli na sebe i boli ga uvo za druge. Pre svega, oni koji su "jači", ne mare za slabije.
"Jači" u smislu da imaju pojačala, više ih je, prave veću galamu.
Ja sam u početku veoma pazio na tu kolegijalnost.
Čak sam uvažavao i prosjake, koji su mi delimično i kolege.
Međutim, sada sve više i ja mislim prvenstveno na sebe (i svoju porodicu!).
Dobro, ne stanem nikome na metar razdaljine, ali, gledam da se udaljim koliko je potrebno, a da MENI taj neko ne smeta...
Tako su me naučili !
Mnogo puta mi se desilo da se stvarno čudim kako nemaju ni minimum obzira.
Ako više dana za redom sviraš na istom mestu i neko nov dođe pa zauzme to „tvoje“ mesto,
pa... ne možeš da se buniš i da teraš čoveka odatle, jer i jedan i drugi radite nezakonitu stvar, bez dozvole.
Tako ja mislim i zato, kada se desi takva situacija, sutradan lepo poranim da povratim "svoje" radno mesto!
Međutim, kada je obrnuto, imam problema: niko nema obzira!
Tu računam i ljude koji po ulici prodaju razne sitnice, ne samo muzičare.
Tako me polako kvare i teraju me da i ja mislim samo na sebe (i svoju zaradu).
Evo poslednji primer (leto 2009.) :
Svirao sam na istom mestu svako veče. Neki Rumun je, pak, išao od restorana do restorana...
Znate ono... svira 5-10 minuta, pokupi pare od gostiju i ide dalje.
Prvo veče sam sačekao da odsvira to svoje na 5 metra od mene...( bio je ispred mene neki restoran).
On svira harmoniku (takođe i njegov sin od 7-8 god.- znači dve harmonike) i pravi veliku galamu!
Nije me ometao samo kad dođe da svira tačno ispred mene, nego i dok se, polako, približava i, opet polako, odlazi.
Drugo veče ja njemu kažem da preskoči taj restoran gde je sviram, jer "nije u redu da ja pauziram zbog njega..."
Malo smo se posvađali. On meni reče: "ti tu sviraš celo veče, valjda mogu i ja 10 minuta..."
A, ja njemu : "ti sviraš po celom gradu, svi restorani su tvoji, ostavi mi bar ovo mesto..."
-Pa, to je samo 10-tak minuta - on će.
-Pa, to je za mene nešto para... (zna se otprilike „satnica“, pa i tih 10 minuta) i što bih ja tebe „čašćavao“ ?
I tako se mi tu malo posvađamo. Svako je imao neku svoju „teoriju“.
Na kraju sam mu, iznerviran, zapretio da ću mu poslati policiju zato što iskorišćava maloletnu decu (to jeste ozbiljna stvar – maloletna deca ne treba da rade)!
Inače, on je ostavio devojčicu od 10-ak godina da prosi (razvlači harmoniku, onako bezveze) u jednoj ulici, a ,sa sobom je vodio sina od 7-8 godina i malu devojčicu u kolicima (dok mu je žena izigravala spomenik: ono, namaže se belom bojom, pa je, kao, neka statua).
Zajedno sviraju, a mali na kraju i skuplja pare od ljudi što večeraju. I tako svako veče, celo leto ( i koga briga što dete u tom uzrastu treba da se igra , a, ne da radi... ).
Titula najgorih ipak pripada onim Južno-Amerikancima.
Njih apsolutno nije briga što ti sviraš.
Jednostavno, izaberu sebi najbolje mesto i... udri!
I ti, šta ćeš, pokupiš svoje stvari i odeš...
Ima i prosjaka koji šaraju ulicom i traže pare od prolaznika...
Kad vide da neko počne da čeprka po novčaniku, da bi kod mene ubacio, oni mu (joj) priđu i traže i za sebe... neki im i daju.
Ali, ja im uvek kažem da se udalje od mene, ako im se usladi taj sistem.
Jedan drugi slucaj :
Svirao sam ja tako i... dolazi sasvim blizu mene žena sa onom velikom muzičkom kutijom (na točkovima). Ono, vrti ručicu, a ono samo svira.
To dosta jako „zvuči“1
Ja joj priđem i protestujem, ljubazno, naravno.
Ona kaže da tu „svira“ (t.j. vrti tu ručicu) svaki dan.
Ja je zamolim da se odmakne malo... (bila je 7-8 metara od mene).
Prvi sam stao tu, u prolazu sam, samo taj dan ako može (t.j. pola dan ...).
Ona je skoro uvažila moju molbu, ali , u tom trenutku dolazi njen muž i počne da se ljuti na nju što uopšte razgovara sa mnom!
U fazonu: "ma, šta mu se pravdaš, ko ga j...".
I počne on da vrti ručicu...
Ja se vratim na svoje mesto, ljut kao ris.
Okrenem pojačalo (skoro) do „daske“ (da bih se i ja čuo, njemu nisam smetao, sigurno!).
I... pomislim u sebi : "A, SAD LJUDI, MOLIM VAS, UBACUJTE PARE... "
Nisam mogao dugo tako da galamim.
I... he,he... počnu ljudi da ubacuju, kod mene!
Prvi, drugi, treći... a kod njega - niko!
A, on je bio okrenut prema meni i sve vidi.
A, ljudi - samo ubacuju...
Nije prošlo više od 4-5 minuta, promeni on mesto!
Nerviralo ga je da gleda to...
Ja smanjim „volume“ i nastavim normalnom jačinom.
Pomislim : "more, ima Boga!"
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 22 Jan 2011 13:00
|
|
KAKO SU MI UKRALI GITARU
U godinama u kojima je carevala hiperinflacija, za male pare mi je jedan tip napravio gitaru sa dva vrata.
Bila je neobična zato što nije bilo čivija nego se štimovala na kobilici.
Mnogi ne znaju za tu foru, pa su me pitali koji mi je to instrument, kako mu je ime...
Ali, malo mi je bila "tvrda" ta gitara, pa su me boleli prsti od sviranja (visoko su bile žice, u odnosu na vrat [pragove])!
Počeo sam da sviram na njoj februara 1994-te .
Krajem marta iste te godine sam se nešto muvao po Italiji...
Putovao sam jedne noći iz Fodje za Rim.
Bio sam mnogo umoran , jer sam predhodnu noć proveo u brodu, predhodni dan svirao...
Udjem u neki kupe gde je, pored prozora, sedeo neki crnac...
Ja sednem odmah do vrata,skinem jaknu...
Crnac mi kaže da pripazim na svoju KOŽNU jaknu, jer ima lopova po vozovima...
a, jakna je bila od turske "kože" (35 DM)
Zaspao sam kao priklan...
Probudio nas je, i mene i crnca, radnik sa železnice... na stanici u Rimu !
Voz je bio stigao, putnici izašli, voz odvezli u garažu i... tu nas probudili !
Nema mi gitare !!!
Od muke da je tražim ... čak i ispod sedišta (u vozu !)
Počnem da psujem , da se derem ...
Onaj radnik sa železnice koji nas je probudio me pita da li sam "Slavo" (Jugoslavo ...)
Prepoznao psovke ...
Posle, kad sam razmislio malo, čini mi se da sam mogao da se setim da je neko bio otvorio vrata kupea, a, ja sam samo na tren otvorio oči... bio sam mrtav umoran...
Sreća da sam imao para, pa sam kupio neku "raketa" gitaru - da bih mogao da radim...
Ništa futrola, ništa kaiš !
Stavio sam neki zidarski konac umesto kaiša...
Kasnije sam i tu, i staru gitaru - isekao i spojio ih, pa sam tako dobio gitaru sa dva vrata (ali po 6 žica na obe).
Na njoj sam svirao narednih 11 godina.
|
|
|
Poslao: 24 Jan 2011 09:07
|
|
MAMAC
"Mamac", šta li je to? Kod uličnih muzičara ...
Elem, kada sam svirao u Nemačkoj, negde na početku karijere, desila se ovakva situacija:
Neka žena traži siću po novčaniku, nadje i... taman da stavi, kaže, otprilike:
"Auuu... pa, ti još ništa nisi zaradio"! (Stvarno mi je kutija bila prazna, pre nego što je ona ubacila)
ubaci pare i ode ...
Ja pomislim: "pa, tek sam počeo da sviram..." (možda pre 2-3 minuta)
Al', posle nešto razmišljam ...
Pa, ljudi ne znaju kad sam ja počeo... i glupo je da koferčić bude prazan!
I, tako počnem da postavljam "mamac", tj. da u kutiju stavljam nekoliko novčića ja SAM, na početku svirke...
Kasnije sam to već usavršio: duplo dno (gornje - pokretno) sa zalepljenim parama!
E, sad... nije dobro ni da ima puno para, tako da, čim se s'kupi malo više para - hop!
Podignem duplo dno i pare odu dole, a gore ostanu samo one zalepljene...
Smešno mi je kada prolaznici vole da zaviruju u kofer, da vide kako mi ide... (a, mnogi gledaju onako... iskosa, krišom... glava okrenuta napred, a očima samo "skeniraju")
neki i komentarišu...
Neki kažu: "A, slabo ..."
A, ja mislim: "Pa, otkud, bre, "tečo", znaš da li sam počeo da sviram pre 1 minut, ili pre 2 sata"?
Ipak ćutim, šta ću ...
U vreme hiperinflacije, pitaju me ljudi kol'ko mogu da zaradim za jedan dan, mogu li 5 maraka...
A... meni je mamac bio toliko!
Dobro, šta da se radi... tada je u Srbiji 100 maraka bilo puno para, a 1000 maraka - mini bogatstvo!
Kada sam već kod komentara prolaznika, sećam se jednog, u Knez-u:
"A, PA TI SI VEĆ ZARADIO ZA PEČENJE"!
hehe... kao da ja sviram zato što sam gladan (u tom trenutku)!
A, jedan deda je pričao svojim unucima (a, ja sve čujem) :
"EVO, DECO, OVO JE ULIČNI SVIRAČ ... NJEMU NIJE VAŽNO KOLIKO ĆE DA ZARADI, NEGO DA ZABAVLJA PROLAZNIKE ..."
Ja slušam i mislim: "Dobro sad... ne bih se složio baš u potpunosti..."
|
|
|
Poslao: 25 Jan 2011 21:42
|
|
VOLIM JA OVAJ SVOJ POSAO
Moram da kažem da ja volim svoj posao!
Kad već nešto mora da se radi - ja biram ovo svoje.
Uvek sam govorio da je pravi posao onaj koji bi se radio i besplatno.
E, sad, kada bi se naprasno obogatio...
Mislim da bih sigurno napravio pauzu !
Ipak mi je malo dosadilo, 21-va je godina !
Ali , vratio bi se ...
I svirao bih, ili besplatno, ili za pare... koje bih posle poklanjao najbližim kolegama , prosjacima, bilo kome...
Malo bih promenio i repertoar. Sada se trudim da ono što sviram zvuči, pre svega, LEPO...
Jer, sviram najpre za prolaznike, pa tek onda za sebe...
Znači, malo bih više svirao za sebe (a, to znači - tvrđi zvuk !)
Ne bih svirao po hladnoći, vetru, po kiši (ispod nekog balkona)
Manje sati u komadu... itd.
Ali bih (makar povremeno) SVIRAO... na ulici !!!
Po tome cenim da sam izabrao pravi posao za sebe !
Početkom devedesetih je izvestan broj ljudi iz bivše SFRJ krenuo da svira po ulici – iz nužde !
Nije bilo para , nije bilo posla, pa, kao, bolje je i to nego da se krade... hehe...
I meni su nekoliko puta (imajući nameru da me pohvale) rekli da ... dobro, bolje je to što sviram na ulici nego da kradem...
Ja uvek ističem da sam počeo da sviram po ulicama zato što sam tako hteo ja...
Nisam morao !
1989. sam mogao da nastavim da radim u fabrici u koju me je doveo otac, koji je tamo radio puno godina (radio sam 4 meseca... kol’ko da zaradim za pojačalo)
Radno mesto sa perspektivom, da, da...
Mogao sam da budem nekakav šef , kasnije... na bojenju čarapa,
pošto tamo niko nije imao hemijsku školu (kao ja)
A, i plata je tada (1989, 1990 ... ) bila fina, mogu vam reći !
Ja, boga mi, mislim da za mene , ovakvog kakav sam (oduvek sam bio "solo igrač" - u svemu i celog života) ... da je ovaj moj - idealan posao !
Nezavisnost, nema šefa, ja odredjujem kada ću da radim, koliko dugo, koliko često, gde...
Nezavisnost mi omogućava i to što sam oduvek svirao sam .
(izuzev nešto malo, na Jadranu ... ali, to je više bilo zezanje, a manje ozbiljan „rad“!)
A, to što uspevam da sviram sam, a, NE PEVAM ...
Za to kažem FALA Stanley Jordan–u !
|
|
|
Poslao: 31 Jan 2011 17:53
|
|
DIREKTAN PRENOS EKSKLUZIVNO ZA... ALBANIJU
Mene prenosili i u Albaniji, da, da !
tj. prenosili moju (uličnu) svirku...
Elem, dodje neki tip (pošto je predhodno poslušao malo kako sviram) i pita da li bih mogao da odsviram nešto romantično ...
„Pa, evo, ovo što sam malopre odsvirao je bilo romantično” - kažem ja... (koristimo engleski)
"Ne,ne... da li bi mogao SADA da odsviraš nešto romantično, za moju devojku ...(ja počnem da gledam naokolo, da je pronadjem)... koja nije tu - kaže on - i vadi mobilni".
A-haaa, hoćeš telefonom da... OK, OK... (nije mi prvi put).
Pozove je on, stavi telefon ispred zvučnika i ja odsviram „Za Elizu” (to mi je prvo palo na pamet). Posle jedno 30 sekundi prekine on vezu (malo su i pričali) [da se ne istroši mnogo...]
i kaže da je ona (njegova darling) - u Albaniji, da joj je bilo drago itd.itd...
Plati lepo momak i ode...
|
|
