Ulični Muzičar - kao prosjak i kao car !

4

Ulični Muzičar - kao prosjak i kao car !

E, NEDAM TI SVOJU GITAR(ic)U !




Neki tip me pitao nešto u vezi gitare (koji štim koristim i te stvari), pa, kada je video da mu ljubazno odgovaram, pitao me još i da li bih mu dao da svira malo...
Ja mu kažem: "E, prijatelju, ja ovo što radim - to mi je posao, izvini..."
A, on će: "Ma, nema problema! Ja ću da sviram, a, pare neka idu tebi..."
Naravno da od toga nije bilo ništa!
Zamalo da mi zatraži i da ih (njega i njegovog druga) slikam!
Ali, naišle su, srećom, neke devojke, pa su pitali njih.
A, i toga je bilo! Da, da...
Bio neki spomenik u blizini, pa me jedna gospodja fino zamolila... ako bih mogao da je fotografišem, al' da pazim da nekako "u'vatim" i spomenik!
Naravno da nisam pristao, iz protesta prema neobzirnosti!
Ona je pokušala da se opravda time što i nije bilo baš mnogo prolaznika, pa, kao, neću mnogo da izgubim... (?)
'De me nadje...

Stvarno se mučim da razumem to...
Kako ljudima uopšte pada na pamet da mi traže gitaru?
Vide da "radim", da sviram za pare...
Ili, možda misle da se ja samo za....vam na ulici?
Izgleda da ih nije mnogo briga, ne razmišljaju mnogo da li je kod mene "vreme=novac" ili nije...
’Oće malo da (mi) pokažu kako znaju i oni da sviraju!
Nekada sam i davao gitaru, ali, već odavno – NE! Ne dajem! Nema više...
Sada, kada mi je neko traži, ja ga pitam da li ima kod kuće gitaru.
Pa, kada potvrdno odgovori (a, to je skoro sigurna stvar), ja ga onda priupitam:
"Pa, što onda tražiš od mene?"
I tada nema odgovora...



Inače, baš zahvaljujući tome što sam, negde oko 14h (minut gore - minut dole...), u subotu 20. maja 1994. godine, dao jednom "slučajnom prolazniku" da mi svira po gitari, upoznao sam svoju LEPU polovinu. Sedela je na obližnjoj klupici pa smo, dok je dotični tip "guslao", razmenili prvih par rečenica. Danas smo u braku i...
...sutra ujutro moram da vodim sina u školu, pa, moram da završim!
Aj, laku noć!

MALI, ŽIV BIO - VELIKI (TI) PORAS’O !




Nekoliko kraćih epizoda (jun 2010.):

1.
Neki tip, očigledno "uradjen", prolazi... kao žuri nekud...
Vidi mene kako sviram, zastane i, kao, posluša malo...
Stajao je tako jedno 5-6 minuta.
Onda odjednom, pošto me je pozdravio pokretom ruke, krene...
Ali, tamo odakle je došao! Zaboravio kuda je krenuo... :d


2.
Ostavio mi jedan mladić (pošto je uredno platio i u moneti) jedan džoint i jednu kajsiju!
Džoint ne "trošim",a, kajsiju sam uz’o... al’ sam je posle ostavio (tamo gde sam svirao).
Valjda nije završila u smeću, ima (na žalost) toliko beskućnika što tumaraju naokolo...

3.
"Hasta la victoria", reče mi neki tip, ubacujući "dobrovoljni prilog", dok sam svirao "Commandante Che Gevara".


4.
Vrlo mladi momak i devojka (najpre platili, kako je i red) seli tu, blizu mene, da slušaju, kao...
Ali, ja sviram, a oni... ljube se !
Dečja posla, he he... jaka stvar.
Al’, ovi, bre, ne znaju za dosta!
"Cmok-cmok, cmok-cmok"- čujem ja dok sviram!
Pomislih u sebi: "da l’ da ih pitam da mi drže ritam?"


5.
Tek sam počeo to veče kad...
Neki klinac (možda ima 3 godine) se "zalepio" za mene.
Otac ga zove, ali, on – ništa!
Otac ga obaveštava kako će otići, ali mali ne obraća pažnju na njega (sve vreme "bulji" u mene)!
Otac krene, kao, odlazi... pa se posle nekoliko koraka okrene i, pošto ga dete nije ni pogledalo, vrati se!
Šta će čovek... zavuče ruku u džep i da sinu novčić da ga ubaci u moje koferče!

E, nije stvarno meni toliko do tih 50 centi, nego mi je to bilo "sefte" (prvi pazar toga dana)!
Zato sam (u sebi, naravno) i pohvalio dečka rečima:
"Bravo, mali! Živ bio – veliki (ti) poras’o !"

MUZIČAR, ŽALIM SLUČAJ AL'... MNOGO MI SE JEO KUKURUZ !




NEKOLIKO KRAĆIH EPIZODA (PROLEĆE 2010.)


1.
Neki tip navalio da me slika, slika... k’o što se povremeno dešava.
Al’, malo sam ga malo zeznuo !
Sve vreme sam gledao u gitaru (znači glava okrenuta na dole), tako da...
Sve će mu fotografije biti iste, he he...


2.
Jedan drugi tip zastao da me sluša – dobro, to je o.k.
Al’ nije o.k. to što nije prestao da gricka semenke i da mi pravi djubre ispred "radnje"! To me mnogo nervira! Nekada se i požalim... pošto se dešava to.
Jednom su neki momci jeli nešto i, pošto su bili tik uz moje pojačalo, počela je da kaplje masnoća iz tog što su bili jeli...
I dan-danas, kao uspomena, stoji masna mrlja na tananom najlonu koji (ispod metalnog "rupičastog" poklopca) štiti zvučnik od prašine.
Ovoga sa semenkama sam danas hteo da "oteram" tako što sam prestao da sviram (obično to upali). Kao, nešto čačkam oko gitare...
Ali, on se je tek na zahtev svoje devojke "odlepio" od mene. U odlasku je ubacio nešto. Fala mu...
Inače, pre početka svirke uvek malo "pometem" ispred svoje "radnje", odšutiram pikavce, papiriće i tako to...


3.
Neki klinac (deca, šta ćeš...) mi malo, udarcem nogom, pomeri koferčić (što služi kao „kasa“).
Majka ga pita, kao, zašto ne gleda kuda ide...
A, meni ništa (izvinjenje, na primer).
Ali, to nije strašno!
Dešava se da mi i odrasli nagaze ili šutnu to moje koferče (obično njega), i posle me i ne pogledaju, a, kamo li da se izvine...
A, baš bih voleo da vidim kako bi reagovali kada bih ja prošao pored njihovog radnog mesta i gurnuo im nogom nešto...
Mislim, hoću reći, ja jesam na ulici i može da se desi da me neko ne primeti... al’ izviniti se – nije valjda tol’ko teško, majku mu !
Inače, prethodno koferče je par puta bilo i pregaženo od strane automobila koji se muvaju po pešačkim zonama!

4.
Video sam nekog dečka koji je stavio prednji točak od bicikla na skejt, pa tako vozi...
Eto rešenja kako transportovati skejtbord do kuće, a da ne mora da se nosi u ruci.
Ili, za slučaj cepanja gume na prednjem točku.
Izvinjavam se, ovo nema veze sa mnom...



5.
Prolaze neke starije žene, ili mladje babe, kako se uzme. Čet’ri, pet "komada".
Zastanu... Neke od njih mi ubace nešto, al’, jedna se dugo mučila da iskopa pare iz novčanika...
I na kraju, pošto nije uspala, reče svojim "drugaricama", al’, onako, malo glasnije, da bih mogao i ja da je čujem:
"Nemam ništa sitno! Imala sam, ali sam dala onome za kukuruz!"
Ja posle nešto razmišljam...
Možda je trebalo da pitam gospodju kod kog prodavca tačno je kupila taj svoj kukuruz... da idem da zahtevam odštetu!
Pa, nije li me direktno oštetio?
Zbog njega mi je sinoć zarada bila manja!
Dabogda... da drugi put neko ubaci svu sitninu kod mene, pa da nema posle za taj njegov kukuruz!!!
Ali, ništa od toga... kada treba da se pojede nešto, ljudi daju i krupnjiji novac!
Da, pa posle dobiju kusur.


A, i meni se ponekad desi da mi traže kusur, stvarno!
Dobro, simpatično je to!
Znači da im je baš stalo da me "počaste", kad ih nije blam da traže "resto" (a, eto, nemaju dovoljno sitnu monetu).
Ono, ubace 2 evra, a traže 1 nazad, ili od 1 evra traže kusur 50 centi.
Neki i sami to obave, da ja ne moram da prekidam sviranje! Jedino je smešno kada neko pokuša da, u ime kusura, uzme baš neki od onih novčića što stoje zalepljeni za (duplo) dno kofera (služe kao "mamac").


A, znate l' za ono kad je jedna žena, jednom, ubacila 2 evra, a tražila je da joj vratim kusur... 1 evro i 90 centi, he he...
’Oću da kažem, zahvaljujem i na tih 10 centi, al’ sam, bre, izgubio dragoceno vreme dok sam joj brojao kusur. Bolje da sam nastavio da sviram. Misi’m, možda bi neko ubacio 20 centi...

Kada smo već kod 20 centi...
Jednom je jedna cigančica ubacila 20 centi. U stvari, prvo me je pitala da l’ ih hoću... he, he...
Ja samo samo slegnuo ramenima (glupo pitanje, al’ dobro, devojčica je bila).
Ali, posle jedno dva’es minuta, eto nje ponovo.
Predomislila se. Vratila se da traži nazad svoje pare!
Možda je trebalo da joj naplatim proviziju...

DAN JE BIO PREDIVAN, ALI JA SAM BIO MALO NERVOZAN !


Jednog lepog prolećnog dana, ove godine...

Volim da pre posla odspavam malo.
Ali danas, kada sam se probudio, da bih pošao na posao, osećao sam se još umornije nego pre spavanja! Lep dan, inače, ali... Eto, ja podjem da sviram malo "raštimovan" (u glavi).

Osim toga:
1. Neki tip (kolega) mi je bio zauzeo mesto na kome sam planirao da sviram večeras (pa sam morao da se zadovoljim "pozicijom B").
2. Taman počnem da sviram... shvatim da sam zaboravio da malo isečem nokte. Veliki su i smetaju mi, al’, ko da ih sad seče, na ulici?!
3. Gitare mi nisu perfektno naštimovane, ali (mislim ja), dobro, izguraću nekako, pa ću da ih na kraju naštimujem, da bi za sutra bile o.k.
3(a). Odma’ da kažem da je u toku štimovanja (po završetku svirke) baterija na štimeru "crkla", a rezerna (ona što može da se puni) je bila prazna (dugo je nisam punio), tako da moram sutra, pre svirke, da se štimujem, a to će biti mučenje, pošto se pri dnevnom svetlu (još će biti sunca) slabo vide sijaličice na štimeru.

Svirao sam ja tako, a bio sam (znači) skroz "down". I slabo mi i išlo, moram da kažem. Niti para, niti materijala za napraviti priču (a, u to vreme sam baš počeo da pišem ove svoje pričice, pa mi je skoro bilo važnije da se nešto interesantno desi, nego kol'ko ću para da odnesem kući).


Jedno sat i po (otprilike) sam se mučio tako, a, onda (postepeno) su mi se "ovce vratile" (i bile su "sve na broju"), te sam tako "sa svim ovcama na broju" zaradio za pola sata isto koliko i (prethodno) bez njih za - sat i po!

To me je podsetilo da, izgleda možda neverovatno, ali:
Kada je meni lepo dok sviram – obavezno dobro i zaradim!
Čudno, ali – ISTINITO!
Desi se to, tako... jednom u 10-15 dana (ako sviram svaki dan!) da mi dodju neke "lutke" (ili bube).
I to ne mora da bude celo veče. Obično se desi pred kraj svirke, kada prođe frka i postane malo mirnije.
Ili nekada, kada postoje svi uslovi (umor, neki problemi...) da sviram preko volje – desi se neko čudo i, u stvari, lepo mi bude dok sviram!
Tada mi nije ni važno koliko ću da zaradim, ali, kao za nagradu, obavezno bude dobar "pazar"!
Razumem muzičare koji sviraju pred puno ljudi, na koncertima, kada kažu da "publiku ne možeš da prevariš". Stvarno se oseti kada neko svira iz zadovoljstva. Ali, ja se čudim da to funkcioniše i na ulici. Mislim, to su samo slučajni prolaznici koji, eto, samo prolaze i nisu tu zbog mene!


~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~


Leto 2005.
Prišao mi je neki momak (17-18 godina star), sa jednim svojim drugom.
Zatražio mi je da mu odsviram nešto za oca koga je nedavno izgubio (poginuo u saobraćajnoj nesreći). Ja ga pitam šta da sviram, a on kaže da mogu ono što ja želim, ali, da to bude za njegovog ćaleta!
Da ga utešim, ja mu kažem da sam i ja izgubio majku (... naredne godine "otišao" je i moj otac, btw), pa, eto... sviraću za njih.
Oni su seli tu blizu kraj mene.
Svirao sam im "adagio" od Albinoni-ja.
E, sad... teško je to opisati... ne postoje prave reči...
Uglavnom...
Neka čudna struja je bila ušla u moje prste dok sam svirao, i ja sam se bio naježio...
Sviram i... vidim dlačice na rukama kako su "skočile"...
... i... traje to... nije to kao kada te prođe jeza na trenutak...
Hteo sam da i tim momcima kažem da mi pogledaju ruke...
Ali, nije bio momenat...
Dečko je plakao... onako jako...
a, drug ga je smirivao... ...










...........................................
ulicni-muzicar.blogspot.com

AH, TAJ ALBINONI...





POST KOJI SLEDI, NAPISAN JE PROLEĆA 2010. PAR DANA POSLE PRIČE "DAN JE BIO PREDIVAN, ALI JA SAM BIO MALO NERVOZAN" ( HTTP://ULICNI-MUZICAR.BLOGSPOT.COM/2010/12/DAN-JE-.....-MALO.HTML) , KOJA JE IZAZVALA ODREĐENE REAKCIJE PO FORUMIMA, NA KOJIMA JE BILA OBJAVLJENA...
Napomena: posle teksta sam bio ostavio link ka jednom Youtube "Adagio"-u.

Dakle, evo nekoliko komentara na tu priču (sa par foruma):


- Inače, i ja se naježih od čitanja, a posle i kada sam pustila snimak.


- Srce da ti se stegne.


- Uh, Ulični, svaka čast!


- Najtužnija melodija ikad. Evo ti jedno hvala umjesto novčića.

- Brrr, malopre sam hteo nešto da se išegačim akonto reunion-a, a onda sam pročitao ovo poslednje... YBT neverovatno je za nas, bar iz ovih krajeva univerzuma, koliko smo vezani za roditelje... Niigde nisam zapazio u ovolikoj meri, mada o takvim stvarima nisam nešto preterano ni pričao. A, scena koju si opisao je... teška za opisati.

- Lepe priče, moram priznati. U nekim sam se nasmejala, a, bogme, i par puta naježila, posebno kod priče... zaboravih sad naziv pesme koju si svirao za onog dečka kom je otac poginuo i za svoju majku... ne volim da slinavim, al' bogme, za malo...

- Malopre sam čuo Adagio... HUH!
Toliko toga mi je u glavi, a ne mogu sročiti...

- E, sad si mi razjeb'o večer . Poslušao sam ovu grobarsku himnu s Youtube-a jedno 3 puta i, naravno zajedno sa tvojim postom, pukla me depra, jeziva
Jebeno je kad si razvaljen s ovim balkanskim genima.

Evo tog teksta:



Posle one priče o Albinonijevom "Adagio"-u, nije mi se baš dalo pisati. Mislim da je to bila naj-priča do sada. Dok sam je pisao, ponovo me je bila drmala "struja". U tekstu nisam umeo da iskažem rečima ono što sam hteo reći, ali... možda je i bolje ispalo, jer nekad previše priče zna da pokvari stvar.


Na nekim forumima je bilo lepih reakcija, na nekim ih nije uopšte ni bilo, (imam ovakvu temu na puno foruma), ali, meni je dovoljno da znam da je bilo par ljudi koji su se "naježili" dok su čitali tu priču.


Narednog dana sam bio malo pod utiscima. Počeo sam svirku upravo sa "Adagio"-m, neizbežno je bilo...
Inače, imam neki svoj repertoarski red, ali ovoga puta nije moglo drugačije.
I, posle samo 7-8 sekundi desila se prva "uplata",a do kraja ("Adagio" sviram oko 4 minuta) ukupno 4 (uplate), što nije normalno, jer po toj stopi bi bilo 60 ubacivanja (u koferče) za 1 sat, a to bi bilo previše.
Al’, da se pohvalim, lepo sam svirao taj adagio toga dana. Onako iz duše, što kažu.


Uzgred, posle njega (adagio-a) sam na narednu uplatu čekao čitavih 11 minuta... (!)
Imam sat na gitari, a bolesnik sam kada je praćenje protoka vremena u pitanju. tako da...
Da dodam da uopšte ne sviram po notama taj "Adagio", kao i ostale stvari iz repertoara!
Onako... malo je tačno, malo nije, malo ubacujem svoje... nema veze...


------------------------------------------------------------------


Video sam toga dana "soldžer of fortjun" –a, jednog poznanika sa kraja devedesetih. Bilo mi je drago što se vidimo posle toliko vremena...


------------------------------------------------------------------


Opet mi je neko ponudio travu...
Vozi čovek bicikl i "duva"!
Nije li to opasno?
Mislim, nisam stručnjak...


------------------------------------------------------------------


Dva stara drinkera (imaju po 55 godina, otprilike) su sedeli na dvadesetak metara i pili, normalno.
Stigli su tamo kad sam i ja (kada sam počeo da sviram).
Posle jedno sat i po vremena, dolazi prvi (drinker A), ubacuje pare i kaže da je to od njegovog druga (drinker B).
Kasnije dolazi taj drugi i ubacuje pare (pošto nisam uzeo 2 cigarete kojima me je najpre ponudio) i kaže da je to... od druga (drinker A), he, he...
Tako je ispalo, ne verujem da su se dogovarali. Bili su "uradjeni" previše!
Posle, dok sam svirao "Wind of change", prišli su mi obojica.
Pustio sam ih da mi pričaju malo (da bih skupljao materijal za svoje piskaranje). Sad sam kobajagi pisac i malo sam profesionalno deformisan, he, he...
Pa, da... sigurno i pravi pisci pokušavaju da iskoriste za svoje pisanje sve što čuju, pročitaju, vide...
Ranije nisam stimulisao ljude na predugačke razgovore jer je kod mene baš ono: vreme = novac, tako da mi se ne isplati. Ako me neko zadrži u ćaskanju 5-6 minuta, recimo, ja znam koliko me je to (otprilike) koštalo: 1 sat (60 min.) podeljeno sa 10 (t.j. zarada za 1 sat).
Inače, ništa posebno zanimljivo mi nisu ispričali. Jedan od njih ima brata, koji je (kada je bio mlad) svirao Hendriksa po 8 sati dnevno, a sada daje časove gitare...
---------------------------------------
ulicni-muzicar.blogspot.com

SVIRKA U ZIMSKIM USLOVIMA


Sviranje na ulici je pos'o k'o i svaki drugi. Mnogi se čude kada im kažem da sviram tokom cele godine, jer nekako svi misle da je to nešto što se radi leti, kada je lepo vreme, i u turističkim mestima. Možda je kod nekih kolega, kojima je sviranje na ulici dodatni posao (ili čak i nije posao, već zajebancija), zaista tako, ali ja, kao dugogodišnji profesionalac, ne mogu sebi da dopustim predugačke pauze, tako da nisam u mogućnosti da ispoštujem to pravilo... jedino da odem u Afriku, pa da tamo sviram.


Pošto ne misle da se može svirati i zimi, pitaju me ljudi često da li ja samo sviram ili i RADIM nešto u životu (dobro, sviruckanje retko ko smatra ozbiljnim radom, a i ne misle ljudi da mogu dovoljno da zaradim baveći se time, pa zbog toga...). Kada sam dobre volje, objašnjavam im da ja stalno sviram, tako da mi to jeste jedini posao. Nekada, pak (ne mora obavezno to da bude razgovor sa prolaznicima, na mom radnom mestu), kada mi nije do ljubaznosti, ja pitam : "A, ti? Kojim se tim poslom baviš?" I, posle, kada dobijem odgovor, dodam: "Samo to? Ne radiš još nešto? "

E, sad...
Kao što sviranje u letnje vreme ima svojih mana i vrlina, takav slučaj je i sa zimskim "guslanjem". Prvo što pada na pamet je, naravno, hladnoća. Međutim, nisam ja od juče. Nabavio sam sve što treba da sebi olakšam zimske muke.
Imam čizme za tri broja veće (broj 46), tako da mogu da obujem nekoliko pari debelih čarapa. Zatim, imam onaj materijal kojim se pune jakne, pa skrojim sebi čarape (tj. nekakve obloge za stopala). To je ono, kao nekakva veštačka vuna, ne znam kako se tačno zove. To može da se kupuje na metar i u različitoj debljini. Lepo ja to isečem makazama i napravim i dodatke za prste i za odozdo (to su kritični delovi stopala). Pa, onda odozgo obujem super elastične čarape (lako i mnogo mogu da se razvlače).
Od pomenutog materijala stavim po potrebi i obloge na noge. Od kolena (uključujući i njih) pa na dole, ali samo sa prednje strane, jer za taj deo, pre svega, postoji potreba. Naravno, "super elastičnim čarapama" (kojih imam više parova, podrazumeva se...) mogu da se iseku prsti, pa da se onda one povuku prema gore, da bi držali te obloge na nogama. Takođe i za donji deo leđa (ne mislim na dupe!) treba jedno parče te "veštačke vune".
Debele skijaške pantalone - obavezno! Imam ih u tri veličine, pa mogu, ako zatreba i sva tri para odjednom da obučem. Naravno, ispod njih je ili pidžama, ili neka deblja trenerka (sve imam u više primeraka, da se ne ponavljam stalno...).
Gore je najmanji problem: majica, bluza (jedna, dve, tri...), debeli džemper (dugačak, pa ide u pantalone) i jakna koja nije kruta (jer bi mi to smetalo dok sviram). Nekolikof pletenih kapa sam rašio na vrhu, pa sam od njih napravio nekakav "šal bez krajeva" (ili "kružni šal"), pa i to koristim po potrebi (bluze sa rol kragnom samo izuzetno). Na glavi pletena kapa: imam ih tanjih, debljih, manjih, većih...
Ostaju ruke, to jes' prsti. Tu je glavni problem, ako je temperatura u minusu. Dobro, imam rukavica bez prstiju, takođe različitih između sebe (neke tesnije, neke šire), pa mogu i više njih odjednom da navučem (redak slučaj). Teško je svirati sa njima, ali šta da se radi... bolje i tako nego da čekam leto.
Kada je stvarno hladno (a dešavalo mi se da počnem svirku na temperaturi od -5, -6, pa onda sviram 4, 5 sati i, u međuvremenu, još više zahladni), ja onda na sebe natrpam sve što stignem, pa onda kao nekakav robot, ili medved, (jedva se krećući) krenem da radim. I nije mi hladno.
Jedino ti prsti... Još ako duva neki fini zimski "povetarac", onda je stvarno zabava na nivou. Žice na gitari su od gvožđa, prsti su (na vrhovima) goli, pa nije ni malo prijatno. Kada je stvarno nepodnošljivo hladno, moram posle svake pesmice malo da protrljam svoje prste. Ili, dok sviram, njima lupam jako po žicama (pojačalo reguliše jačinu buke koju proizvodim, da podsetim...), ne bih li ih malo zagrejao. Pomaže samo delimično. Zima je zima.


Desi se često da neko od prolaznika ne može da odoli a da ne čuje kako to uspevam da sviram po mrazu, a još uvek mrdam (nisam se smrz'o), pa me priupita da l' mi je hladno (a, siguran je da jeste). Ja onda počnem da kenjam, kao... "pa, znaš, dobro sam se obukao, samo prsti malo..." U stvari, gledam njega jadnička, koji je, recimo, samo u farmericama, i mislim u sebi: "Pa, tečo, i ja da sam obučen k'o ti, i ja bih cvokotao zubima!"
A, ovako, kada izgledam kao neki debeljan od sto dva'es' kila, a nemam tol'ko (sa svim tim što sam obukao), normalno da mi hladnoća ne smeta kao ostalim (normalno obučenim) ljudima. Iako se oni kreću a ja sam statičan, što je, kada je niska temperatura, otežavajuća okolnost.


Jeste da se ljudi "krste" kada me vide da (posle ponoći, recimo) sviram po hladnom vremenu, ali, pošto tada ubacuju više para nego obično, ja se ne sekiram mnogo zbog toga. Dobro, jasno mi je da mnogi to rade iz sažaljenja, ali, kažem, ja ne pravim pitanje. Pos'o je pos'o, i pare su pare... Ima toliko poslova koji se rade napolju, na otvorenom. Nije moj baš jedini.

Kada sam na dužoj zimskoj turneji, umesto kupanja se brišem onim vlažnim maramicama, koje se koriste za bebe (kada se ukenjaju). Naravno, koristim najkvalitetnije (nema štednje). "Okupam" se lepo, pa se presvučem (majica, čarape, gaće i to...) i k'o nov sam. Komplet "kupanje" povremeno (svaki, treći dan, otprilike), dok samo određeni (kritični) delovi tela češće, normalno.
Pranje kose mi je bio najveći problem, pa sam ranije često svirao sa kapom na glavi (kamuflaža). Ponekad sam znao da, na nekom parkingu, zagrejem vodu u šerpi (imam malu plinsku bocu), pa operem glavu, ali sam nedavno otkrio jedan novi sistem: kada krenem nekuda, stavim plastičnu flašu (sa vodom) od 2 litra (može i dve flaše) tamo ispod haube, blizu motora (od kombija) i ona se tamo zagreje, pa onda stanem negde na putu (često menjam gradove...) i operem si lepo kosu. Flaša sa vodom može da se zagreje čak i unutra, kada je stavim tamo gde udara vruć vazduh od grejanja, ali treba malo više vremena (sat-dva).

Sve u svemu, ni zimi... nema zime!

P.S.
Nije oduvek bilo ovako kao što je danas. Postepeno sam, tokom vremena, novim dodacima obogaćivao svoju zimsku sviračku opremu.
Sećam se kada sam jednom, početkom devedesetih u Novom Sadu, svirao u "Zmaj Jovinoj" po vrlo, vrlo hladnom vremenu. Na svakih pola sata sam ulazio u obližnji kafić, da (kao) popijem kafu (koju inače ne "trošim").
U stvari, da bih se malo vratio među žive. Verovatno je napolju bilo 7, 8 stepeni ispod nule, a ja sam ispod pantalona imao samo trenerku...


----------------------------------------------------------

ulicni-muzicar.blogspot.com

SPAVANJE U ZAMRZIVAČU


Dobro, nije baš kao u zamrzivaču, al' sigurno je hladnije nego u frižideru... mislim, ponekad. Kod mene kući u frižideru je temperatura +4 stepeni, a ja nekad spavam i na "negativnoj" temperaturi. Ali, ipak nije toliko strašno kao što može da se učini na prvi pogled. Evo, opisaću malo kako sve to izgleda:
Krevet mi se sastoji od dva debela sunđera, a nekada stavim i ćebe (presavijeno na pola: znači, kao da su dva...) ispod čaršava. Imam 4 debela ćebeta za pokrivanje (pa sad, kad kol'ko treba...), vreću za spavanje (sa kapuljačom)...
Jednu super debelu jaknu, koju uvek nosim sa sobom (za "ne daj Bože") koristim za noge: uvučem joj rukave unutra i onda je ona kao nekakav džak, pa u njega ubacim noge, ako je baš hladno. A, dešava se da sa svirke, sa temperature od minus... šta ja znam koliko već stepeni, dođem u kombi (ili na spavanje, ili na popodnevnu pauzu), a unutra... debeli minus! Minus 4, minus 5... Skoro pa kao u zamrzivaču.


Ranije sam se grejao na plin. Dok sam spavao, stavljao sam na prednje sedište (na neku tepsiju) plinsku bocu (jednu ili dve). Koristio sam one male, za jednokratnu upotrebu. Ali, dugo već ne koristim taj sistem. Jbg, što sam stariji, sve više se plašim da se ne spalim, iako mi je mali protivpožarni aparat uvek pri ruci. Ipak je to otvoreni plamen. Može da se pokvari ono tamo gde se reguliše jačina, a u tom slučaju bi taj plamen mogao da dostigne visinu i do 1m. Osim toga, kada sam se grejao na plin, često su prolaznici kroz prozor buljili unutra, pitajući se kakva li je to vatra u automobilu, pa sam se bojao da mi ne navuku policiju, koja bi možda mogla i da me "protera" iz tog mesta. Zbog nelegalnog posla kojim se bavim, ili zbog spavanja u centru grada. Mog'o bi' da biram.


Inače, mene ljudi spolja ne mogu da vide, jer su mi prozori zabarikadirani. Znate ono što se leti koristi za sunce, na vetrobranskom staklu (tzv. šoferšajbna)? E, to! Svuda okolo. To je fina stvar, zato što štiti i od svetla.

Moram i da istaknem da ja, računajući sve krevete u kojima sam u životu spavao, najlepše spavam (neverovali ili da) upravo u mom FIAT Doblo'-u. Nekako volim da se na nešto naslonim kada spavam (a, spavam na strani), pa mi je 60cm širok krevet u kombiju nekako idealan. Lepo se ušuškam i...
A, ni buka od automobila (kada sam parkiran u nekoj prometnoj ulici) mi ne smeta nešto naročito. Ja čak nekada pustim i muziku da mi svira dok spavam. Jedino, kada đubrari prođu sa onim bučnim kamionima (ponekad u cik zore), malo mi zasmetaju sa tom svojom galamom, mada su me nekoliko puta i spasili (da ne zakasnim na posao pre podne), kada sam se uspavao, tako da im ovom prilikom javno zahvaljujem.
Znači, fino spavam u kombiju. Ali zato, kada spavam kući na dušeku, osećam se kao da sam na trpezarijskom stolu (jer je krevet malo i visok). Dok nisam bio oženjen i spavao sam sAm, uvek sam se "lepio" za zid, ali sada je (bračni) krevet na sred sobe, pa se mučim.
Eto ti, pa se ženi!


Nego, da se vratim na zimske radosti. Znate li koji mi je najveći problem? Vlaga, koja se stvara po unutrašnjosti moje "kuće putujuće". Stvarno ne znam kako to da rešim. Prozori, unutrašnji metalni delovi... voda, brate! Naravno, kada je napolju baš hladno, jer o tome sada pričamo. Novine, salvete, knjige i ostala "papiristika", koja je unutra... skroz omekša od vlage. Znam da nije zdravo spavati u takvim uslovima i grejanje na plin bi moglo da posluži ujedno i kao "sušilica" za vazduh, ali već nekoliko godina nisam "palio" plin u autu, nego (ako je baš potrebno) upotrebim sve iz repertoara za pokrivanje, plus spavam u pidžami (koju inače kod kuće retko koristim) i plus sa vunenom kapom na glavi. Kažem, ako je baš mnogo 'ladno...

Kada menjam grad (obično noću), onda iskoristim putovanje da i zagrejem svoju "spavaću sobicu", a nekada i dok sam parkiran upalim motor i pustim grejanje do "daske", pa napravim za pola sata temperaturu +30. Nije skupo: možda se 1 litar benzina na sat potroši, ali da spavam a da auto radi... ne ide. Jednom davno mi je "Zastava 101" prokuvala, jer sam zaspao a nisam isključio motor. Dobro, FIAT nije Zastava, nego da ne privlačim pažnju...


A, šta ću sa tom odvratnom vlagom - pojma nemam, zaista! Ima da navučem nešto na pluća. Jedino se uzdam u činjenicu da se to spavanje u vlažnom ne događa tako često, a kada se desi, ne bude vezano zaredom baš mnogo dana. Probao sam da otvorim malo prozore, ali ne pomaže previše. Jedino da ih skroz otvorim. Tako ne bih riknuo od pluća, al' bi zato od nečeg drugog (ukokao bi me neko). Od nečega se na kraju mora i umreti, šta da se radi... Zato, šta je-tu je, idemo dalje!



P.S.
Kada je mnogo hladno, a hteo bih, recimo, sutra ujutro da doručkujem "Nutella" i lebac, moram još prethodno veče da izvršim određene pripreme. Krem se na hladnoći toliko stvrdne, da jedva može nožem da se seče. Zato ja fino stavim Nutelicu (teglicu) pod ćebe i onda mi tako zagrljeni spavamo zajedno.


------------------------------------------------------------

ulicni-muzicar.blogspot.com

priča je od pre mesec dana...



MALO SU ME HAPSILI...


Ovaj post koji sledi, dođe mu kao nekakav izveštaj sa upravo završene četvorodnevne (mini) turneje:

U četvrtak popodne-uveče sam svirao u mestu A. Kada sam završio (oko 22h) krenuo sam iz mesta A u mesto B i naravno iskoristio priliku da se usput ogrejem (dok vozim).
To drugo mesto se nalazi blizu nekih planina. Stoga je tamo dosta hladno, pa sam morao da radim pod punom zimskom opremom. Svirao sam, dakle, u tom drugom gradu u petak preko dana (11h-14h) i uveče (19h-24h), a planirao sam da ostanem i u subotu. Ali, kada sam se vratio sa večernje svirke i video kolika je temperatura u kombiju (bilo je minus 3,9), odlučio sam napustim to ledeno mesto i odem u grad C. Grejanje usput, normalno...
U to mesto C "natrčim" obično subotom uveče, jer se tamo ljudi muvaju po toj centralnoj zoni grada do kasno u noć. Nedeljom ujutro obično spavam (ne radim), jer subotom završavam jako kasno: najčešće oko 4 (noću!). Znači, po danu (u radno vreme) nisam odavno svirao tamo kod njih (nekoliko godina). To je bio još jedan od razloga za izmenu plana (osim hladnoće): nada da će zarada biti dobra.

Kada sam prvi put u životu svratio u taj grad, 2000-te, posle samo 15-20 minuta su me "uhapsili", tj. odvezli me u policiju na "savetovanje". Ono "ne možeš da sviraš ovde kod nas itd..." Kasnije nisam više imao problema, iako sam 5-6 puta godišnje navraćao kod njih, ali, kao što rekoh, obično subotom i nedeljom uveče, pa možda zato...


Živi u tom gradu jedan klošar koji stalno se muva tu po centru. Jednom mi je detaljno opisao vremensku prognozu za taj dan. Kao, "sada je sunčano, ali uveče će se naoblačiti a biće i kiše". Ko zna gde li on to saznaje. I stvarno je bilo kiše toga dana, pa nisam mogao da sviram.
Inače, on "radi" samo danju. Daju mu iz prodavnica brze hrane ono što im ostane od prethodnog dana, nedeljom se mota oko obližnje crkve, snalazi se čovek, šta će...
Sad u subotu, taman sam završavao pripreme, i taman da počnem da sviram, eto njega. Otprilike ovakva konverzacija:
JA: "E, zdravo..."
ON: "Gde si ti, dugo te nema?"
JA: "Pa, tamo-'vamo... dođem ja ponekad, ali samo uveče sviram."
ON: "Pazi se, jer policija 'lovi' u poslednje vreme..."
Ja slegnem ramenima, u fazonu "šta da se radi..."
ON: "A, znaš, je li?"
Ja opet slegnem ramenima, kao "pa, šta da radim, moram da sviram..." (pa, neću valjda unapred, bez opomene, da bežim?)

Ode on, a ja pomislim: "E, jebem ti baksuza, sad će stvarno da mi dođu panduri!"
Nego, nadao sam se da, ako stvarno i naiđu, mene (muzikanta) neće da diraju, kao što najčešće i biva...
Ali, svejedno, bolje da nisam pričao sa njim, jer sada neću biti miran kada vidim da u blizini trga stoji nihov auto (ili džip).

Prošao je jedan i po sat, kad - eto ti policajaca! Rukom mi daju znak da prekinem, pa ja (ne govoreći ništa) počnem sa razmontiranjem opreme (kablovi, baterija...).
Neki prolaznici, starije čikice, počnu da "grde" policajce. Jedan "plavi" je ćutao, a drugi se upustio u raspravu sa njima:
ONI: "Pa, šta radi čovek?"
PANDUR: "Šta radi? Galami..."
ONI: "Pa, šta radi, kome on smeta?"
PANDUR: "A, kome bi smetalo da neko ovde prodaje voće?"

Tu je pandur bio u pravu. Kome bi smetalo da neko tu u centru grada prodaje voće? A, kad može jedan, što ne bi mogao još jedan, pa još jedan...
A, što se galamljenja tiče, ja "galamim" tačno koliko treba. Nikada previše, već uvek onoliko koliko je potrebno, u zavisnosti od trenutne situacije (gradske buke).

Ja ćutim, sakupljam svoju opremu, slušam ih i mislim: "Pa, kad ni policajci ne znaju zakon..." Jednostavno, nije dozvoljeno sviranje na ulici: nisi platio dozvolu (zakup prostora), ne plaćaš porez na zaradu...
Moram da kažem i to da se ja ne ljutim policajce, kada mi ne daju da sviram. Moraju, brate, i oni da rade svoj posao, kao što i ja moram da radim svoj. Pa, na kraju, ko koga zajebe...

Braniše me tako ti moji advokati, pa posle odoše. Ja gledam... vidim ovi moji panduri čekaju. Dođe mi da im kažem: "Šta kog đavola čekate, vidite li da se pakujem?" Na kraju pomislim da možda oni hoće da pođem sa njima. Odavno nisam bio privođen, pa sam malo i zaboravio na tu mogućnost. A, oni čekaju i ćute, pa nisam siguran. U jednom momentu pođem ja do obližne kante za otpatke da bacim nešto (iskorišćene vlažnu maramicu i salvetu, kojima sam brisao ruke, pre početka svirke), a jedan od njih vikne : "Ej, kuda ćeš?" Ha, ha... da, da, ostaviću im gitaru, pojačalo, bateriju i ranac, a ja ću da pokušam da pobegnem! "Treba da pođeš sa nama"- dodaje on. "Zašto?"-pitam ja. "Objasniće ti tamo u policijskoj stanici". Ja pomislim: "Neeeee!" Nije bilo hladno, ali ja sam bio dosta toga obukao, jer sam svirao u hladovini. Ali, ako me vode tamo, ima da se preznojim... biću gola voda. Kod njih, u policiji, je sigurno toplo, a osim toga, kada me puste, sigurno me neće voziti natrag, nego ću morati pešice. A, imam sa sobom svoje stvari, obučen sam k'o za severni pol, a od policijske stanice do mesta na kome sam parkiran ima oko kilometar... uspona! (već su me 'apsili u tom gradu, pa zato znam...)

U tom trenutku stiže njihov šef, zove telefonom u centralu i govori im da su "ulovili" nekog uličnog svirača. Na moju sreću, ti iz centrale nisu bili zainteresovani (za moju eventualnu posetu), pa mi je ovaj "ulični" še(ri)f rekao: "O.K. možeš da ideš, ali moraš da odeš odavde!" Mislio je na njihov grad. JA: "Dobro, hvala... zar nećete da pogledate moja dokumenta"- hrabro ću ja, znajući da su mi papiri u redu. ON: "Ne treba, ali idi odavde!"

Tako su mi skratili koncert (i umanjili "pazar") a ja sam otišao kući (u kombi) da zapišem sve po redu, da ne bih zaboravio neki detalj. Uveče sam, normalno, otišao da sviram na isto to mesto. Pa, neću valjda da propustim subotnje veče?
Prvo: Mnogo puta sam već svirao subotom i nedeljom uveče (poslednji put pre samo 7 dana) i nisam imao problema.
Drugo: Pa, neka me i uhapse... jaka stvar!
Eto, zato je dobro što me nisu vodili u policiju, jer bi ostao neki zapisnik o tome. I bilo bi nezgono da me privode istoga dana dva puta. Ovako, mogu da se pravim lud... Kao, mislio sam da je to da "moram da odem" značilo da moram TADA da odem, tj. da ne sviram više... Uhvatio bih se za ono što je jedan pandur rekao da "galamim". Kao, mislio sam da je TO problem, jer je radno vreme, a u blizini ima prodavnica (mada je iza mene bila neka banka, koja subotom ne radi, a ispred mene nekakav hotel, sa kafićem u prizemlju).
Ali, teško da ti isti policajci (koji su me "ulovili" ujutru) mogu ponovo da naiđu uveče. Pa, ne mogu da rade celi dan, to smo apsolvirali još pre... 20 godina! Jedino me je malo brinula činjenica što su to bili mlađi tipovi, recimo oko trideset godina, pa da slučajno ne izađu uveče u grad (subota je!). Ne bi im bilo milo da vide da me nisu baš mnogo uplašili. "Bilo bi dobro da su oženjeni i da ne izlaze mnogo"- razmišljao sam ja... Ne bi bilo dobro da me ponovo uhvate na (ne)delu, ne toliko zbog tog puta, koliko uopšte... da ne izgubim taj grad, koji mi jeste bitan (za hladniji deo godine).


A, šta je bilo uveče? Pa, ništa posebno. Prošla su dvojica pešaka (policajci), dvojica na motorima, u blizini (kao i obično) je povremeno stajao parkiran njihov auto... U nedelju uveče je izbila neka frka, ispred jednog kafića, oko 100m od mene, pa su se muvali naokolo, a ja sam strepeo, jer moji "poznanici" jeste da nisu mogli da rade u subotu i preko dana i uveče, ali je postojala mogućnost da u nedelju uveče budu na dužnosti.
Uglavnom, neću da idem tamo do oktobra, novembra, za svaki slučaj. Imao sam u planu još jednu posetu, ali nije pametno da rizikujem. Jer, eventualni ponovni susret za 1, ili za 8-9 meseci... nije ista stvar!
Sigurno je i da u narednom periodu (godina-dve) tamo neću svirati danju (ni nedeljom). A, posle... videćemo!


P.S.
U cilju zaštite svoga biznisa, ne mogu da napišem gde sviram (IMENA GRADOVA) koliko zarađujem, u kojim državama ili gradovima je zarada najbolja itd.
Molim za razumevanje...
.................................................................................

ulicni-muzicar.blogspot.com

UPALJAČ, PATIKE, MENUET, DŽOINT I MILICIJA




NEKOLIKO KRAĆIH EPIZODA... (PROLEĆE 2010.)

"Upaljač"

Imaju prolaznici običaj da me posmatraju dok nameštam svoje stvari pre početka svirke: gitaru, pojačalo, kablove, bateriju, stolicu na rasklapanje (sa sunđerom odozgo)... Neki me krišom posmatraju (misle da ih ne vidim), a neki ne. Neki iz daljine, a neki sa pola metra rastojanja. Ima raznih ljudi...
Tako i sinoć. Dok sam se pripremao za start, vidim prilazi mi neki čovek. Mislim: "sad će da me pita nešto u vezi sa gitarom."
Obično pitaju kako mi se zove taj moj instrument, pošto nisu nikada videli dve spojene gitare. Većina ljudi misli da je to (jedna) gitara sa dva vrata (ni to se ne viđa često), ali to su zapravo dve gitare, malo secnute, pa spojene.
Al’, čikica me pita... da li imam upaljač, he he...



"Patike"

to su "univerzalke"
To me je podsetilo na jednu sličnu situaciju iz prošlosti:
Prilazi mi neki engleski turista (momak), prekida me usred svirke (to ne volim nikako!) i kaže: "very beautiful ... ... "
Ja mislim sad će da kaže da mi je lepa gitara, da lepo sviram ili tako nešto...
A, on: "... ... shoes". Svidele mu se moje patike, he he...
Pita me koji je to model. A, model je bio UNIVERZAL (Slovenačka "Planika"). Tog modela nema tamo kod njih, izgleda...
Bilo je to pre 5-6 godina.
A, prošle godine me isto tako neki "žuti" turista (englez, skandinavac, ko će ga znati...) pitao za patike: gde sam ih kupio, koliko koštaju...
Ja mu objasnim: "Made in Kina, brate, 10 evrića..."
A, on mi reče da ipak nisu loše, bez obzira na to što su kineske.
Da, da, tačno... samo što moraš da menjaš čarape dva puta dnevno.



"Menuet"

Nego, ništa sladje nego kada sviram nešto svoje, a ljudi plaćaju!
Juče sam, po prvi put ove godine, svirao neke svoje menuete (3 komada).




"Džoint"

Sinoć...
Neki tip je sedeo iza mene, dok sam svirao. Dobro, ne preblizu (inače bi me i to nerviralo, jer ja sam namćor po prirodi). Bio je na nekoliko metara razdaljine.
Slušao je jedno 20 minuta i "kulirao"
Kad je dovoljno "iskulirao" priđe mi i reče: "lepo sviraš, brate!" i ponudi mi džoint (on sam je jedan džoint već uveliko "duvao"). Ja sam mu lepo zahvalio i rekao da ne bih...
On ode, a ja ostah, misleći: "pa, ovome bi se činilo da lepo sviram čak i da sam odsvirao... "Mali mrav"!



"Milicija"

O miliciji neću ništa ovoga puta. Kada je ovaj post objavljen na forumima (prošle godine), bilo je nešto i o njima, ali to sam u međuvremenu prebacio u priču "Grozni nemački policajci" (ono na kraju, kada mi "plavci" nogom zatvaraju koferče).
Pošto mi se sviđa ovakav naslov posta , ne bih da ga menjam, ako može...

.................................................................................

ulicni-muzicar.blogspot.com

...........

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 732 korisnika na forumu :: 29 registrovanih, 4 sakrivenih i 699 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3028 - dana 22 Nov 2019 07:47

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: A.R.Chafee.Jr., aleksmajstor, aljosa7, amaterSRB, aramis s, bato3, darkangel, Djokislav, doom83, goxin, joca83, Kruger2, Kubovac, Levi, Mercury2, mgaji21, Milan.1976, milos.cbr, Mlav, Panter2, Pavlov A.A., Regrut Boskica, Shomy, Snorks, Stepp, wolverined4, Yellow Pinky, z.milosh, zixo