|
Poslao: 31 Maj 2011 11:40
|
|
UPOZNAVANJE SA MUZIKOM
U narednim postovima ću se osvrnuti na svoje muzičke početke: prvi gramofon, prva gitara, prvi bend, prvi javni nastupi...
Koristiću prava imena (nekih) osoba, tako da će moji Leskovčani biti u prednosti u odnosu na ostatak čovečanstva... 
A, ko (od onih koje ću pomenuti) 'oće da me tuži što ga povlačim po internetu, samo neka izvoli! Vidimo se na sudu...
Elem...
Kada sam bio mali, nije me previše zanimala muzika. Nisam pevao, nisam svirao nijedan instrument, nisam igrao...
Zanimljiviji mi je bio fudbal i sport uopšte. Naročito sam voleo da vodim statistiku (pravio sam razne tabele u sveskama). Obožavao sam emisiju "Vreme sporta i razonode" i Radio prenose utakmica, tokom kojih sam upisivao promene rezultata. Posle svakog kola sam pravio tabele: "normalna" tabela, pa samo prolećnog dela prvenstva (u proleće, naravno), pa samo u gostima, pa samo kod kuće... U nedelju uveče sam čekao "Sportski Pregled", koji je svaki put išao iz drugog studija (čuveni Republički ključ), a kada on završi... to su mi bili najgori trenuci, jer... posle nedelje ide ponedeljak, škola...
Sećam se da su neki drugovi još pri kraju osnovne škole počeli da se interesuju i za muziku, ali ja sam malo kasnio, priznajem.
Negde u prvom srednje (prvi razred "usmerenog"), u našu kuću je stigao "Iskrafon" gramofon. Moja sestra (dve godine starija od mene) je, zanimljivo je, još dok ga nismo imali kupovala singlove omiljenih (festivalskih) pevača: Oliver Dragojević, Neda Ukraden, Tereza Kesovija... Tako da smo odmah imali šta da slušamo.
Međutim, taj prvi gramofon je 'riknuo' vrlo brzo (još je bio pod garancijom), pa smo (uz doplaćivanje) dobili novi i bolji. Ista marka, ali STEREO!
Ubrzo je sestra kupila i prvi LP. Bio je to treći album "Srebrnih Krila", "Sreo sam ljubav iz prve pjesme", iz 1980. Sećam se da sam se najviše 'palio' na pesmicu "Samo ti" ("Samo ti, samo ti, u, u, uuu..."). He, he... dobro, imao sam 14 godina.
Inače, ni gramofon, ni ti LP-ijevi i sinlglovi nisu bili baš najboljeg kvaliteta. Na mnogim mestima su te tzv. ploče 'preskakale', a mi smo to rešavali tako što smo odozgo (tamo gde je igla) stavljali neki novčić (50 banke [tj. 50 para] bi im obično doakala).
A, što se tako pločama skraćuje 'život'... pa, nismo o tome razmišljali, he, he...
Rok muziku je u naš komšiluk doneo pokojni Rape (ili Rap). To je onaj tip (da podsetim zaboravne Leskovčane) koji je imao dugu kosu i bradu, nosio je naočare...
On je išao u Gimnaziju i (srećom po naše naselje) družio se sa tadašnjim rokerima. Rano je počeo i da izlazi u grad, pa je bio u toku, što se muzike tiče. Na njegovom kasetofonu smo prvi put čuli "Smoke on the water", "Hotel California" i razne druge stvari. Saznali smo da postoje "Atomsko Sklonište", "Wishbone Ash", zavoleli "Galiju"...
Osim toga, nabavio je i neku akustičnu gitaru. On sam nikada nije otišao dalje od najosnovnijih hvatova, ali ta gitara svakako zauzima posebno (i počasno) mesto u mojoj, a i u životnim pričama još nekoliko ljudi.
Sećam se kako nam je Rap(e) [u našem "Đurinom naselju" poznat i kao Rade (od Radovan)] prepričavao jednu Zlopijevu priču, kada je na rukometnom igralištu ("Felatovo igralište"... ili "Felatov stadion", kako smo ga još zvali) pored osnovne škole "Svetozar Marković" sviralo "Bijelo Dugme" (moguće je ne pod tim imenom), pa je on (Zlopi) bio očaran ozvučenjem, tj. veličinom zvučnika. "Do pola gol"- njegove reči... (polovina od rukomenog gola, po visini).
Inače, ko ne zna Zlopija, mogu da se kladim da nikada nije letovao u Crnoj Gori.
Svira tamo čovek godinama (tj. decenijama).
Tako nas je Rap, polako, polako, zainteresovao za Rok muziku.
Počeo sam i ja da kupujem ploče, uglavnom 'dugosvirajuće'. Prva je bila "Doživjeti stotu", iz 1980. Mada sam je ja, čini mi se, pazario 1981. Moguće da je izašla pred kraj 1980-e.
Zatim sam nabavio i jedan dupli album Bitlsa. Uporno sam bio tražio neku njihovu stvar kojoj nisam znao naslov i... našao sam je iz 4-og, 5-og pokušaja, što je baš bilo od koristi, jer sam se u međuvremenu 'navuko' na Bitlse.
E, sad... ključni momenat je bio kada je, sredinom 1982-ge godine, Rape tu svoju gitaru ponudio na prodaju meni i Zvonku (moj komšija, vršnjak, prvi i najbolji drug iz detinjstva, držao kafiće "Šumatovac" i "Cezar" sredinom devedesetih). Ja je nisam kupio, ali Zvonko jeste (na sreću), pa smo tako nas dvojica počeli da, kao, učimo da sviramo na njoj. Ono, "Na kraj sela, žuta kuća" i to, he, he... Dobro, kasnije i malo "komplikovanije" stvari: "Kondorov let" (na jednoj žici), "Crni leptir", "Jedina moja", "Hey Joe"...
Još jedan drug iz komšiluka, Daci (Dragan), u to vreme je nabavio gitaru, koju sam ja stalno pozajmljivao od njega, sve dok nisam shvatio da tako više ne ide, pa sam krenuo u kampanju ubeđivanja roditelja da mi u "Robnoj Kući Beograd" kupe jednu finu (dođe reč...) rusku akustičnu gitaru. Morao sam da ih uveravam da to nije neki moj trenutni hir, već da zaista imam nameru da je sviram.
U to vreme je u mojoj porodici bio običaj da, kada matorci prime platu, meni i mojoj sestri isplate "naš deo", pa sam ja iskoristio tu okolnost i predložio da, ako mi kupe tu gitaru, 6 meseci posle toga ne moraju da mi daju redovni džeparac.
I tako sam, u subotu 26. februara 1983-će godine, dobio svoju prvu gitaru... iz čuvene "Robne Kuće Beograd", naravno. A, džeparac? Pa, držali smo se dogovora neko vreme, dok ja nisam rešio da ga jednostrano suspendujem, he, he...
Inače, ta moja prva gitara je svoju karijeru završila pod nedovoljno rasvetljenim okolnostima.
Zapravo... tako je izgledalo do nedavno...
Mislio sam da ju je Zvonko, u Hendrixovom stilu, razbucao prilikom neke pijanke, ali mi je sada, pre desetak dana (kada sam bio u Leskovcu), on ispričao kako je u stvari bilo: Neki njegov drug je išao u vojsku (recimo 1987-me...), pa su čekali voz na stanici. Društvo je bilo veselo, ali neki drug milicajac se nije slagao sa tim da može da se galami na javnom mestu, pa se Zvonko iznervirao i razbio gitaru. U fazonu "Kad ne mogu ja na njoj da sviram, neće moći više niko" (njegove reči). Nisam mu bio zamerio to kršenje moje prve gitarice, jer sam tada već imao električnu "Clear Sound" gitaru, i ta drvena bi ionako samo skupljala prašinu...
Znači (da se vratim na priču), sviruckali smo mi tako, slušali muziku...
Ja sam voleo da skidam melodije, Zvonko je više voleo akorde (u početku)...
Prvi nastup?
Pa, na legendarnoj Leskovačkoj Gitarijadi, 9. maja 1983.
Imao sam gitaru dva i po meseca, he, he...
p.s. na blogu je i nekoliko fotofrafija iz starih dana...
(http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/05/upoznavanje-sa-muzikom.html)
---------------------------------------------------------------------------------
ulicni-muzicar.blogspot.com
|
|
|
Poslao: 06 Jun 2011 11:12
|
|
PRVI JAVNI NASTUP
Moji drugovi iz naselja su 1982. išli da gledaju Gitarijadu. Mene je mrzelo da idem.
Tada još nisam bio krenuo sa sviranjem. Počeo sam u periodu leto - jesen '82.
Dakle, ćale mi je kupio gitaru krajem februara 1983. a posle dva i po meseca, došlo je vreme i za prvi nastup.
Na glavnoj ulici, ispred Doma Kulture u Leskovcu, stajao je reklamni pano sa najavom treće Leskovačke Gitarijade. Rešili smo da se i mi prijavimo i nastupimo.
Ali, za početak, trebalo je smisliti ime grupe. Mozgali smo, mozgali i... neko reče "LE" (čini mi se moja sestra). Imali smo u planu da sviramo "Kosovski božuri" od "YU grupe".
"YU Grupa" iz Jugoslavije, grupa "LE" iz Leskovca... pa, tako.
Kao što je i bio najčešći slučaj tih godina, bend je bio sastavljen od drugara iz komšiluka. Naš je bio u sledećem sastavu:
ZVONKO - solo gitara
DACI - ritam gitara i vokal
JA - bas gitara
STOŠKA - bubnjevi
Inače, Stoška (koji je takođe sviruckao gitaru) pokazao nam je jednom kako se svira "Smoke on the water" na gitari. Lele, kako smo bili oduševljeni... Iako je bilo samo na jednoj žici, a i malo netačno.
Dakle, ovako (na debeloj žici): 0-3-5, 0-3-5-5, 0-3-5, 3-0 (pragovi 6-e žice). Da je barem bilo (drugi deo) 0-3-6-5... No, nama je i ovako bilo dobro, nismo bunili.
Kasnije smo se ponovo oduševili kada smo isti rif naučili da sviramo na dve žice: tzv. "četvorke" (kvinte), a kasnije i "dvojke"(kvarte).
Od instrumenata smo posedovali samo tri akustične gitare (najnižeg kvaliteta) i... nekoliko primeraka ženskog časopisa "Bazar" (ne znam da li isti još uvek izlazi).
He, he...
Da, pa ti "Bazari" su nam služili kao doboš, činele i sve ostalo što čini set bubnjeva. Dacijeva sestra je, na sreću, čuvala stare brojeve tog časopisa, pa nam ih je (pošto joj nisu više bili potrebni) rado ustupila.
Palice smo, zamislite, imali!
Tako smo mi, pripremajući se za svoj prvi nastup, održali nekoliko proba u Dacijevoj dnevnoj sobi (kada su mu roditelji bili na poslu). Zvonko, Daci i ja smo lupali u gitare, Stoška je lupao u "Bazare", raspoređene po kauču...
Subota, 9. maj 1983.
Treća Leskovačka Gitarijada.
Sve grupe koje su se bile prijavile, mogle su da nastupe. Nije bilo nikakve selekcije. Ona je (verujem zahvaljujući delimično i našoj grupi "LE") uvedena već na sledećoj Gitarijadi.
Tokom nastupa ostalih grupa, bili smo pozadi, iza bine (u bekstejdžu, što bi se danas reklo...). Sećam se da sam se uplašio kada sam, kroz otškrinuta vrata, malo dzvirnuo (bacio pogled) ka publici. Bilo je prepuno. Usr'o sam se, priznajem, i da sam bio sam, zbrisao bih sigurno. Ali, nisam mogao da svoj bend ostavim bez "basiste"...
Došli smo i mi na red. Grupa "LE". Izlazimo. Daju nam gitare. Ševin (grupa "Divlja Ševa") basista mi okačuje gitaru oko vrata... Pita me da li je kaiš (dužina) o.k. ili da ga podesi. Ja, kao, odgovaram da je dobro... A, PRVI PUT sam u životu držao bas gitaru u rukama (nisam nikada ni "običnu" električnu gitaru).On podešava zvuk na pojačalu (njegovi su bili i bas, i to pojačalo). Opet me pita za mišljenje. Ja, kao,opet kažem da je o.k.
Zvonko, koji je svirao solo, mislim da je pre tog nastupa uzimao par puta električnu gitaru u ruke (jedan njegov drug je, čini mi se, imao svoju), ali nisam siguran (stalno zaboravljam da ga pitam).
Daci, koji je svirao ritam gitaru... mislim da nikada pre toga nije 'vatao električnu. A, nije ni pevao "u mikrofon".
Stoška je bio najopušteniji. On je bio zajebant po karakteru i nije se mnogo uzbuđivao što će svirati pred publikom, a treba prvi put u životu da sedne za bubanj. Dok su nama "gitaristima" nameštali gitare, on se je zabavljao lupajući po bubnjevima. Tokom tog svog zagrevanja, pokušao je i da izvede neki "prelaz", ali... malo je promašio doboš (udario je u ivicu) i... polomio palicu, he, he... Dobro, SAMO JEDNU!
Počeli smo mi da sviramo i... šta da vam pričam... Publika se smejala i zviždala. Jedan drug iz komšiluka (ali, ne tako blizak priatelj nama) se najviše zabavljao zviždući i smejući se (moja sestra, koja je sa ostalim društvom bila u publici, sutradan mi je to rekla), što mu nikada neću zaboraviti. Ali, ne bih da ga sad ovde prozivam, jer... objektivno, jeste bilo smešno to naše "muziciranje".
Zvonko je svirao solo u D-mol skali.
Daci je "vukao" akorde iz drugog tonaliteta (+ netačan raspored).
Ja sam na basu udarao tonove koji jesu bili u skladu sa ritam gitarom (tonalitet), ali ne i sa melodijom.
Stoška je lupao samo u doboš (ništa nogama, naravno).
Kako je to sve zajedno zvučalo, jbm li ga... Dao bi' pola godine života da mogu da vidim video snimak tog nastupa, koji naravno ne postoji. Godina 1983-ća je to bila.
Zvonko mi je ispričao (ja se toga ne sećam) da smo pesmu završili naglo, jer je Kriška (gitarista "Divlje Ševe") njemu rekao: "Ajde, bre, završavajte!"
On ga je poslušao i prestao da svira.
U nedelju ujutro, u jednoj muzičkoj emisiji na Radio Leskovcu (Studio M [Studio Mladih]), govoreći o Gitarijadi (prethodne večeri održanoj), pomenuli su i nas. Neko od drugova iz komšiluka je to čuo i... kada nam je rekao, istopili smo se od sreće.
Malo sam (još tada) zabrljao sa tim tačkicama,
ali se i dalje (na sreću) dobro vidi šta piše...
A, sledećeg petka je u lokalnom listu "Naša reč" izašao i poseban članak o Gitarijadi. O nama je bilo napisano sledeće:
„Grupa "LE" je izvela kompoziciju "Kosovski božuri". Da nije bilo lošeg vokala, ova kompozicija bi, sigurno je, zvučala mnogo bolje“ (videti sliku).
Naravno da smo mi kidali od zajebancije našeg "lošeg vokala". Kao, upropastio nas je... he, he...
Mada, realno, pevanje je bio poslednji razlog za ismevanje našeg benda. To pretpostavljam, jer ja i nisam čuo kako je on to otpevao (bio sam zaokupljen "voženjem" po basu, he, he...). Taj što je napisao taj članak, sigurno nije imao pojma o muzici... kada nas nije ljudski ispljuvao (moguće je da je u pitanju i neki Gimnazijalac sa novinarskog smera)!
SVIRKA U PRAZNO (Ovo je objašnjenje za sliku, koja je na blogu!)
Na nedavnoj održanoj Gitarijadi neafirmisanih leskovačkih bendova
mladih, nastupilo je petnaest grupa, među kojima su bili i oni
koji nisu znali da izvuku ni nekoliko akorda - a takvi su bili
"Peščana oluja", "Crni Đavoli","Horizont" i "Tarantula"... itd....
(Ovo je za one koji ne razumeju ćirilicu)
Međutim, vrhunsko zadovoljstvo nam je doneo dodatak članku, u kome je pisalo da je bilo i bendova koji nisu umeli da izvuku ni nekoliko akorda... I, navedena su imena 4 benda, a među njima NIJE BILO NAS !!!
Sad... ja ne znam kako su ostale grupe svirale, ali, mislim... mora da su se stvarno potrudili, kada su uspeli i nas da "nadmaše".
A, mi smo, brže-bolje napravili svoju računicu:
Bilo je 15 grupa, 4 su svirale gore od nas, znači... Zauzeli smo IZVANREDNO jedanaesto mesto! Odlično za prvi put... Sviraćemo ponovo, kad nismo najgori.
Vanredna Gitarijada je najavljena već za avgust mesec, iste te godine.
E, sad se stvarno više nije moglo bez grupe "LE"!
------------------------------------------------------------------------
ulicni-muzicar.blogspot.com
|
|
|
Poslao: 15 Jun 2011 00:51
|
|
LUDI DANI, LUDI DANI...
I, dok smo mi tako uživali u slavi koja nas je zadesila u okviru našeg malog Đurinog Naselja (ima oko 400-500 stanovnika), objavljeno je da će se uskoro (avgusta 1983.) održati još jedna Gitarijada, samo 3 meseca posle prethodne.
Sakupili smo se (mi iz grupe "LE"), ali nam je falio Zvonko, koji je tih dana boravio na selu (negde kod Vranja), jer je trajao letnji raspust.
Tada, naravno, nije bilo mobilnih telefona (u našem naselju ni fiksnih, sve do 1986.), pa smo se mi poslužili telegramom. Ono, u fazonu: "Gitarijada, Stop. Dolazi brzo. Stop."
Zvonko je, normalno, "dojurio" prvim putničkim vozom iz Vranja.
Hteli samo da ovoga puta sviramo nešto svoje. Dobro, "svoje"...
Početni rif je bio isti kao kod "Paranoid"-a, ali smo to nesvesno ukrali. Evo, priznajem da sam ja bio "kompozitor" tog rifa.
Solo... e, to sam već SVESNO drpio od "Wishbone Ash" (pesma "Persephone").
Tekst (opet ja autor) je imao naslov "Ludi dani".
Moram da naglasim da je to bio prvi, ili možda tek drugi tekst koji sam napisao u životu, tako da... bez ruganja, moliću lepo!
Uostalom, imao sam tek 17 godina, a tada, u to vreme, mi nismo bili tako napredni kao ovi današnji klinci...
Našao sam, među nekim starim beleškama,
i ovu radnu verziju tog teksta... (***)
LUDI DANI
Danas svako misli samo na svoj ćef
Svako bi da baš on bude šef
Ljudi žure da ispune svaki plan
Da ostvari svaki čovek svaki san
Dani, idu ludi dani
Ludi, ludi su i ljudi
Dani, idu ludi dani
Ludi, ludi smo i mi
Đaci nikad ne idu na časove
Radnici napuštaju sve poslove
Svako grabi lovu, a niko ne radi
I svi bi stari ljudi hteli da su mladi
Dani, idu ludi dani
Ludi, ludi su i ljudi
Dani, idu ludi dani
Ludi, ludi smo i mi
He, he... uhvato sam se za ono "svaki" (u prvoj strofi)...
Inače, kao vrlo svestrani muzičari (ironija, ov korz), izmenjali smo instrumente izmedju sebe:
- Zvonko je sa solo gitare prešao na ritam
- Ja sam sa basa prešao na solo gitaru (+ vokal)
- Daci je sa ritam gitare (+ vokal) prešao na bubnjeve
- Stoška je sa bubnja prešao na bas gitaru
Nismo više probali u Dacijevoj dnevnoj sobi (kada su mu roditelji bili na poslu), već u njegovoj garaži.
Od "tehnike" smo imali i dalje samo tri akustične gitare. Jedino je bubnjar, umesto po "Bazarima", raspoređenih po trosedu, udarao u nekakve kante. Mislim da je imao i jednu "činelu". To je bio poklopac od jedne kante, koji smo vezali žicom, koja je bila zakačena za plafon.
Ne sećam se koliko smo proba održali. Možda 5 ili 6...
Ali, bilo je zanimljivo jer se tu, u toj garaži, okupljalo celo društvo iz komšiluka. I, kako to već ide, druženje i zezanje...
Hotel "Grozd", Vlasotince (***)
E, sad, da naš bubnjar Daci ne bi prvi put u životu seo za prave bubnjeve baš na Gitarijadi, smislili smo plan kako da to izbegnemo.
Njegov otac je radio u jednom hotelu u Vlasotincu ("Hotel Grozd"). Bio je tamo glavni kuvar. A, hotel je imao živu muziku. A, muzičari su posle svirke ostavljali deo svoje opreme u sali...
Tako mi (ceo "bend") sednemo u autobus i pravac Vlasotince (može i Šurdilovce, po Šurdi iz "Vrućeg vetra"). Odvede nas čika Pera (kuvar) u salu gde su bili bubnjevi, otkrije ih (bili su, zbog prašine, pokriveni belim čaršavom), i naš bubnjar (a, njegov sin) Daci se tu, kao, malo "srođivao" sa tim bubnjevima. Kovao je planove gde će da udara, kad budemo svirali na Gitarijadi.
Inače, moram da kažem da sam ja ispao neverovatno naivan što sam pristao da budem pevač. Tj. što sam pristao da POKUŠAM da pevam... Pa, nikada, bre, u životu nisam pevao (ni pre, ni posle toga). A, bio sam EKSTREMNO stidljiv, povučen, introvertan... kako god da se to zove (kasnije u životu sam se delimično oslobodio toga). U školi sam bio najmirniji od svih đaka, stvarno... uključujući i devojčice.
I, sad ja, kao, treba da pevam pred 500 ljudi...
Pa, ni na tim našim probama nisam pevao, nego smo mi samo svirali i zamišljali da tu sad, kao, ide vokal...
Dom Kulture ("Žika Ilić - Žuti"), Leskovac (***)
Pošto je prethodna Gitarijada bila čisti smehotres (i mi smo dali svoj doprinos da tako bude), ovoga puta su organizatori uveli nekakvu selekciju. Sat-dva pre početka 4. Leskovačke Gitarijade, pre ulaska publike u letnju baštu Doma Kulture "Žika Ilić - Žuti", sve grupe su morale da se popnu na binu i odsviraju deo svoje kompozicije. Pa, ko vredi - sviraće i pred publikom, a ko ne...
Naš red...
Izašli mi, namestili nam instrumente i mi krenuli da sviramo...
Ja sviram i mislim: "Lele, šta da radim kad dođe trenutak kad treba da počnem da pevam..." Taj momenat je sledio posle uvodnog rifa. Ali, na moje OGROMNO zadovoljstvo, oni iz žirija su nas prekinuli taman kada je trebalo da guknem. A, da nisu... ko zna kako bi to moje "pevanje" izgledalo. Pretpostavljam da bih nešto mumlao, šaputao (u najboljem slučaju)... ko zna...
I, eto, tako sam ja propustio jedinu priliku u životu da javno zapevam...
A, da... Neko od prisutnih kolega je viknuo "lopovi". I bio je u pravu, potpuno. Mislim, rif je bio čisti "Paranoid".
Kada su se svi bendovi izređali na bini, žiri je objavio imena onih grupa koje nisu zadovoljile (i koje neće moći da nastupe pred publikom te večeri). Bilo je 4 takvih: naša grupa "LE" i još tri druge.
Moram da kažem da sam ja bio presrećan što neću morati da pevam. Mislim, lako je bilo planirati, ali kada je došao trenutak... "prpa" brale!
Stoška (naš basista) je od žirija tražio da nam dozvole da ponovimo, da nas ponovo pogledaju, ali ipak nismo dobili tu drugu šansu, na moju sreću...
Ja sam se osećao k'o Dostojevski, kada su ga izveli na streljanje, pa onda u poslednji čas pročitali Carevo pomilovanje. Eto, baš tako. Veliko olakšanje.
I uživancija, posle velikog stresa.
Našao sam sebi fino mesto u trećem-četvrtom redu i čekao početak. Em ne moram da se blamiram sa pevanjem, em ne moram da plaćam ulaznicu za Gitarijadu, he, he... (tol'ko sam valjda zaslužio).
Ne sećam se kakva je bila ta četvrta Leskovačka Gitarijada. Samo se sećam da je jedan tip, Voška, svirao neki svoj instrumental ("Oaza", ako se ne varam) i bio proglašen za najboljeg instrumentalistu te Gitarijade. On je u tu svoju "Oazu" bio ubacio i Mocartov "Turski Marš". Meni se mnogo dopalo to njegovo muziciranje i mislim da sam možda baš tada, u tim trenucima, doneo odluku da nema više zajebavanja, već gitara mora ozbiljno da se prouči. Maštao sam da ću jednoga dana i ja tako izaći pred publiku (naravno, na Gitarijadi) i "razvezati" svirku, a svi će se oduševiti i diviti mi se...
Eto, tako se, na neslavan način, završila karijera mog prvog benda. Nikada više nismo svirali zajedno. U stvari, ja nikad više i nisam svirao u nekom bendu (što mi je pomalo i žao). Jedino sam (solo nastupi) i u "duetu" sa još jednim gitaristom (duo "The Bridge"), ali, otom-potom...
Da, bio je i jedan nastup sa nekakvim školskim bendom (svirali smo "Krivo je more") u jednoj kasarni u Leskovcu.
Znači, posle tih prvih nastupa, bacio sam se na vežbanje: sviranje skala, raznih vežbica itd.
Sviranje, vežbanje i... maštanje o slavi, makar i lokalnoj...
(***) fotografije na blogu ( ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/05/ludi-dani.html )
|
|
|
Poslao: 17 Jun 2011 04:43
|
|
VEŽBANJE
( fotografije na : ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/05/vezbanje.html )
Posle onih Gitarijadskih pustolovina, došlo je vreme i za malo ozbiljnije bavljenje gitarom. Počeo sam redovno da vežbam. Skale (lestvice), i to razne vrste i iz različitih pozicija (po celom vratu gitare). Zatim vežbe, takođe iz različitih pozicija, da bih 'razradio' sve prste (poseban naglasak je bio na mali i domali prst).
Sa Zvonkom sam povremeno svirao: kod mene, kod njega, napolju (na stepeništu)...
[Kasnije, kada sam imao i neko pojačalo, svirali smo na mojoj kući, koja nema krov (tako je napravio moj ćale). K'o Bitlsi...]
Imali smo i jedan nastup sa školskim bendom, skupljenim na brzinu i samo za tu priliku. Bila je nekakva priredba za vojsku, u jednoj leskovačkoj kasarni ("Južnomoravske Brigade"). Svirali smo „Krivo je more“, a ja sam, kao, odsvirao i solo... Inače, posle onih zvižduka na Gitarijadi, bilo mi je neobično kada smo na kraju dobili i aplauz.
U proleće 1984. imao sam priliku da kupim električnu gitaru od jednog tipa. Sve je bilo sređeno, lepo sam se dogovorio sa čovekom, samo... otac nije hteo da mi da pare. Morao je da kupi drva za ogrev za narednu zimu, a on, kao pravi domaćin, nije takve stvari ostavljao za jesen...
Ja sam bio strašno razočaran što sam ostao bez električne gitare. Sećam se da sam se zatvorio u sobu, spustio roletne (a, dan je bio), i želeo da zaspem i da se nikada više ne probudim, he, he... dečja posla.
Ali, ipak sam, 6-7 meseci kasnije, kupio baš tu gitaru. "Clear Sound" se 'zvala'. Pojma nemam odakle je, u kojoj je državi proizvedena. Imala je tanke žice (prva 0,07mm) i ja nisam hteo dugo da ih menjam (možda 2 godine), jer nisam nigde mogao da nađem tako tanke. A, bile su mi stvarno super, mekane... milina za vežbanje. Na kraju su toliko bile zarđale da sam morao da ih zamenim (znači, nijedna nije pukla). Od tada koristim 0008. Ranije Fender, a sada D' Addario.
Naročito od kada sam 'nabacio' tu električnu gitaricu (26.oktobra, 1984. pamtim datum, naravno), bacio sam se na žestoko vežbanje. U zimsko vreme je bilo problema, ali nisam se predavao. Vežbao sam u svojoj sobi, u hladnom, a onda odlazio u dnevnu sobu da se malo ogrejem (da razmrdam prste, ukočene od hladnoće). Radnička porodica, šta da se radi... zagreva se samo jedna prostorija.
Kada se fino ogrejem, ja odem ponovo u svoju sobu, sednem u krevet (jastuk iza leđa), pokrijem se jorganom (noge), vežbam pola sata, sat... i tako u krug.
Vežbao sam najmanje 2 sata dnevno, ponekad i više. Ali, SVAKI DAN! Nisam mnogo svirao pesmice, zanimljivije mi je bilo da tehnički napredujem. Jedan dan skale, drugi dan vežbice. Stalno sam dodavao nove vežbe (mnoge su bile delovi iz nekih pesama). I tako... nisam znao da odsviram baš puno stvari, ali sam bio dosta brz i precizan, što je i razumljivo, posle toliko sati 'treniranja'...
U leto 1985. sam morao u vojsku. U Virovitici sam "oduživao dug domovini".
Kad su mi došli u posetu, za zakletvu („svečana obaveza“ se tada nazivalo to), moji su mi (osim 5 kila hrane, he, he...) doneli i akustičnu gitaru. Imao sam nameru da vežbam i u vojsci, kad god budem imao slobodnog vremena. U prvo vreme je i bilo tako. Nedeljom sam, 'naoružan' gitarom, voćnim sokom i napolitankama, odlazio u prirodu (u okviru kasarne, tamo gde sportski tereni) da, kao, vežbam malo... Al’ nije išlo! Ne biva to u vojsci... Vojska je baš bila idealna da upropasti mladog čoveka, pa je tako i mene razbucala načisto...
Mnogi su imali problema sa tom pauzom od godinu dana, pa po povratku iz vojske nisu uspevali da nastave tamo gde su stali pre odlaska (bilo šta da je u pitanju).
Ja, kada sam se vratio iz JNA, nisam više vežbao. Mnoge vežbe (koje sam predhodno bio kreirao) zaboravio sam, a nisam ih imao zapisane, jer mi nije padalo na pamet da je moguće zaboraviti ih! Jednostavno sam ispao iz ritma, iz tog fazona vežbanja...
Sada je u centru grada (pre 25 godina nije bio)...
Stvarno nezgodan taj period kada se vratiš iz vojske. Nema škole, nisi više dete, društvo... kud koji, razmišljaš šta ćeš u životu, da l' ćeš nešto da studiraš ili nećeš niša...
Ja sam išao malo na "Tehnološki" (u LE), ali nije me to zanimalo ni 1% (iako sam, pre vojske čak položio i prijemni), tako da sam faks batalio već posle nekoliko meseci (a, i daleko mi je bio od kuće)...
Znači, vojska me je načisto sj...., što se kaže.
Mada, ima nešto važno što se dogodilo u to vreme (kada sam bio na odsustvu, marta 1986.)!
-----------------------------------------------------------------------------
fotografije na : ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/05/vezbanje.html
|
|
|
Poslao: 18 Jun 2011 12:52
|
|
BELA RUŽA I NAČETO PIVO
(fotografije, koje idu uz tekst, a takođe i YT sa Murisovom pesmicom su na: ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/03/bele-ruze-za-nocnog-muzicara.html )
(Ostavljam [privremeno] onu seriju tekstova o muzičkim počecima [vratiću im se... ne znam tačno kada], da bih opisao jednu "taze" svirku.)
Kada stigne lepše vreme, i večernjih šetača bude sve više i više, za mene nastaju problemi. O njima sam već pisao prošle godine u priči "Saturday night frka" (klik...). Znači, gužva, galama, razni ulični prodavci, konkurencija... Ne mož' da nađeš sebi (mirni i osvetljeno) mesto za rad! Preksinoć (znači, opet subota) je bilo i nekakve žive muzike, i to na 3 mesta! Mislim, ne znam šta se tačno dešavalo, ali sam u prolazu video da se montiraju bine i ozvučenja.
Dakle, u takvoj situaciji moram da odem malo dalje od centralne zone. Rezervno mesto je (srećom) bilo slobodno, inače bih morao da idem na treću poziciju (Plan C). Nije bilo kolege (deda, koji razvlači harmoniku) koji u poslednje vreme tamo 'radi'.
Sve je to, što se kaže, lepo i krasno, ali tamo se ranije isprazni ulica. Ne mogu da sviram do kasno. Još je sad u subotu bilo i finale Champions-a (Barsa-Mančester), pa je i zbog toga bilo manje ljudi. Znači, počeo sam u 20:30, a već u 23:30 sam morao da se selim, zbog slabog 'prometa' (i ljudi, i para).
Vratio sam se u centar, računajući da se malo smirila u međuvremenu. Na sreću, odmah sam našao parking (em brzo, em blizu radnog mesta) tako da sam već u 00:05 započeo drugo poluvreme. Naravno, ne pre nego sam popio sokić. Kroasan, koji sam takođe poneo sa sobom, nisam dirao, jer nisam bio naročito gladan, a i znao sam šta mi ženče sprema za večeru, pa da kvarim...
Te večeri sam (malo-malo pa...) svirao "Silent Inner Cry" (video da pogledate obavezno!), od Murisa Varajića. Mnogo jaka stvar. Čovek je to i komponovao (svaka mu čast, bre!), a i maestralno odsvirao na Telekasteru. Stvar je sasvim nova, od pre 10-ak dana.
Ja sam kući nešto, kao, skidao tu njegovu pesmicu, ali... Imam u stanu samo akustičnu gitaru (i to neka mala, dečija), dok električna, pojačalo i ostalo ostaju u garaži posle posla (valjda lopovi ne čitaju blogove, he, he...), tako da sam je tek tada isprobavao na mojoj dvo-vratnoj gitari. Nije bilo mnogo prolaznika, a u takvim situacijama baš volim da probam nove stvari.
Naravno, ne mogu baš da je odsviram k'o on, jer nije lako odsvirati te 'trilere' bez trzalice, znači ovom mojom tehnikom koju koristim. Ali, pošto je lepa stvar, i kod mene lepo zvuči, moram da se pohvalim. One središnje delove, normalno, ne sviram. ('odlutam', pak, u [molski] bluz). Da bi se odsviralo to, potrebne su godine vežbanja, a ja se ne bavim tim 'sportom'... U svakom slučaju, još je sve to u radnoj fazi. Sledeći put (na poslu) ću opet da radim na "Silent-u"...
I, ništa... dok sam ja tako brljao po gitari, prišla su neka dva momka (očigledno gitaristi), pa me pitali da im odsviram nešto od klasike. Dobio sam aplauz za Bokerinijev "Menuet", a ubacili su ljudi i pare, što jes'-jes'...
Onda su seli ispred mene (malo ulevo), što mi nije bilo baš po volji, ali... kako da im kažem da me ometaju? Piju pivo, pomalo ćaskaju, preblizu su... ne dopada mi se to. Rekoh sebi "More, sad ću da sviram neke gluposti, pa da im dosadim, he, he...".
Svirao sam "Ljubav je samo reč" i "Ti si mi u krvi" (instrumentalne verzije), koje njima, naravno, nisu poznate. Računam, čim popiju pivo - otići će... Međutim, jedan od njih ubaci još 5 evrića u kofer. E, onda sam im odsvirao jedam (moj) bluz i još neke 'hitove' iz mog repertoara, dok im je neki čikica, koji im se u međuvremenu pridružio, objašnjavao koje su to stvari koje sviram (muzika iz "Treći čovek", "Amarcord" itd.).
Čikica je otišao, a pođoše i oni polako (slušali su me ukupno jedno 20-25 minuta). Zahvališe oni meni, zahvalih se i ja njima i... jedan od njih (nije onaj što je ubacio 'petaka'), u odlasku mi ostavi limenku piva. Ja, kao, fala lepo i to... Spustio je pored mene i otišao. Ja pogledam, a konzerva (limenka) otvorena. Pa, mislim...
No comment...
Iz znatiželje je uzmem i mućnem, da vidim koliko mi je ostavio (he, he...). Nije mnogo, možda jednu petinu (limenka je bila od pola litra).
Al', možda je i bolje ovako, jer od piva raste stomak!
Inače, baš sam se bio 'otkačio' u tom drugom poluvremenu (posle promene mesta). Nekako sam baš uživao u sviranju (a retki su prolaznici bili darežljivi)... A, kada je meni lepo, onda ne može da omane! Mislim, ni 'pazar' ne može da bude slab. Znači, fino sam prošao te večeri. O takvim situacijama sam već napisao nešto u priči "Dan je bio predivan, ali ja sam bio malo nervozan" (klik...).
-Završio sam svirku u 02:55.
-Uslikao sam belu ružu.
-Požurio sam kući.
-Dok sam vozio, počela je da pada sitna kiša (taman na vreme).
-Kod kuće me je čekala večerica.
-Prethodno sam i nju uslikao...
(fotografije, koje idu uz tekst, a takođe i YT sa Murisovom pesmicom su na: ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/03/bele-ruze-za-nocnog-muzicara.html )
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 21 Jun 2011 04:00
|
|
"Sve moje gitare..."
ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/06/sve-moj.....a-rad.html
Na ovom postu je postavljeno 16 fotografija...
|
|
|
|
