san....

5

san....

Svest bez toka

Stegnutih zuba
mraz mrvi ostatke sunca
usidrenih u pukotine mene
dok klizim između semafora
u milionskom gradu
kratkog daha srećem ljude
koji mi ništa ne znače
kao ni ja njima
uvlačim se ispod skela
koje natkriljuju nebo
i onda je sve mutno i nečisto
kao u sumraku u meni
zakoračim ka dnu
nesigurna u ispravnost puta
a nečija mama mi je rekla da
je život čaša do pola puna
ili do pola prazna
u zavisnosti kako gledaš na to
osvrćem se oko sebe
da uhvatim tvoju senku
ali podne je odavno prošlo
a senka i ja se mimoilazimo
već neko vreme
i nije problem vreme
koje jesmo ti i ja
već ono koje nismo
a na Zelenjaku je gužva
prodaju se neke ženske gaće
koje nikad nisam nosila za tebe
i šta će mi sad podvezice sa Zelenjaka
mogu da se obesim njima
u toj rupi koja mi sad smrdi na jeftino i iznošeno
a pre sam se zabavljala kupujući sve što mi
sigurno nece trebati
i taj dečko ispred mene ima široka ramena i vijetnamku
i žuri ka svetlosti
grabeći odlučno sa dna
a zašto ja ostajem tu
gde više niko ne želi da boravi
ježim se od sopstvene želje
da jezikom osetim fosilne ostatke
i da danima opsesivno proučavam
vrhovima jagodica i nosa sve ono
što se tebi odavno smučilo
kao kad majka ispituje bez imalo
gađenja povraćku deteta
i određuje mu dijagnozu
i želi da ga zagrli da što pre
ozdravi
ali ono i dalje povraća
i zašto više u gužvi ne osećam tvoje prisustvo
i ne smeta mi to što te ne vidim
nego što me još uvek želiš
i penjem se stepenicama u izbavljenje
sopstvenog bića
dok grebem dlan sa ožiljkom od tebe
i sunce mi peče oči
kao istina
i mraz mi ledi usne
kao poraz
pa ne mogu ništa da kažem
zato što ne mogu ništa da mislim
a ne mogu da mislim zato što sam slepa kao mače
i to što ne želim da znam neke stvari
ne znači da ih ne osecam ispod želuca
u rano zimsko jutro
i Mek je tu, na par koraka od mene
i ništa mi se ne jede sad od toga
i to je trebalo da bude naš room service
a nije
i još puno toga nije naše
i možda nije ni bilo nas
i neko je rekao’ako je sve iluzija šta je onda istina?’
neko neko blizak
neko ko je u pravu
i hoću da dođe autobus
i da me odveze na neko veselo mesto
preko reke u izobilje priča koje nisu moje
i nikad to neće ni biti
ali koje privlače pažnju kao nešto novo i nepoznato
i brišu iz svesti sve što je bilo
i stojim sad tu sa preke strane
ulaznih vrata i poželim da se bacim ispod svih tih kola
koja jure u nepovrat
a u potkrovlju su uvek živeli
pesnici i slikari
a ja hoću da živim u potkrovlju
i ne trebaju mi prozori
kroz koje proviruju neki tudji ljudi
(a svi koji nismo ti i ja su mi tudji)
i ne, ne trebaju mi prozori uopšte
zato što sam ja pored tebe
maštovita osoba
pa ću da izmislim pogled
i na okean ako treba
i nervozna sam i osećam kako mi
utroba pulsira u grču
i mnogo se više plašim tvog prisustva
nego tvog odsustva
jer seti se
da sam ja navikla da nemam
a onda kad imam
ja ne znam šta bih sa tim radila
pa se čudno ponašam.

Isuse, koliko je moćnan sadržaj post-a iznad!!!

Tako duboko, na trenutke sirovo i zato srcecepajuće, a naziru se želje; one reči su Neko... Neko kome kroz pore ističe razlika koja je nadostojna drugih. Samo što su drugi odlučili da Neko nije dostojan njih... slabih i plitkih... Onih koji te vide kao Nikog (ili samo ne vide). Kao Nikog, koji sam i Ja... Sad

P.S. Šta treba da uradim da bi mi rekla ko je ovo pisao..?! Embarassed

ja sam vecinu stvari na blogu pisala...tako da... Embarassed i ja sam i to napisla...vishe mi se chini da se samo napisalo u meni dok sam chekala bas na zelenjaku... Sad

Rekao bih ''No comment!'' (što upravo i jesam uradio Smile ), ali mi mozak nalaže da dodam samo -> MARVELOUS!!!

kindergirl ::...osvrćem se oko sebe
da uhvatim tvoju senku
ali podne je odavno prošlo
a senka i ja se mimoilazimo
već neko vreme
i nije problem vreme
koje jesmo ti i ja
već ono koje nismo

...
a u potkrovlju su uvek živeli
pesnici i slikari
a ja hoću da živim u potkrovlju
i ne trebaju mi prozori
kroz koje proviruju neki tudji ljudi
(a svi koji nismo ti i ja su mi tudji)
i ne, ne trebaju mi prozori uopšte
zato što sam ja pored tebe
maštovita osoba
pa ću da izmislim pogled
i na okean ako treba

i nervozna sam i osećam kako mi
utroba pulsira u grču
i mnogo se više plašim tvog prisustva
nego tvog odsustva
jer seti se
da sam ja navikla da nemam
a onda kad imam
ja ne znam šta bih sa tim radila
pa se čudno ponašam.



ovo je fantasticno! nemam rijeci...

http://www.mycity.rs/Blog/Read-dance-love.html#473668

“Music is my aeroplane...”

Sedela je i gledala sa strane. Nije vise mogla da gleda to dzinovsko oko piste.Staklo prozora je bilo ogromno. Osecala je kako nepoznata sila privlaci sve sto se pokrece u tom metrou ka tom staklu. Vise nista nije zelela.
Znala je napamet tu sliku. Smenjivali su se samo oblaci, a senka bi svakog dana bila ista. Nista je nije uznemiravalo u toj palati od krila boje betona.
Krila od celika...pa da...samo ta krila lete stvarno....

Nije ni o cemu razmisljala. Bili su to oni prazni trenuci u zivotu, znate ono kad niste sigurni sta ste radili, ni gde ste bili, ni da li jeste, samo znate da vam fali neko vreme-iskustvo iskorachenja u drugu dimenziju.

Pre bi se ona hvatala u mislima kako razmislja o patikama, o tome da li su iz Koreje ili iz neke egzoticne zemlje, pokusavala bi da pogodi na kojoj strani sveta je sad devojcica koja je pravila pertle za njene nove patike. Skrivala je svoje misli od same sebe, brojala korake do kupatila,jastukom gushila sopstvene snove, da se spase od bede, da se spase od zelje....

E pa sad je samo sedela i ni o cemu nije mislila. Ni o uzburkanim talasima u njoj, ni o svojoj propustenoj mladosti, ni o tome sto joj je pobegao bus, a nema para za taxi...

Prevoz do centra mene,
Two tickets, pls!

a ne, niko ne ide sa mnom tamo, nego
treba mi povratna znate ne znam
da li cu se snaci tamo,
mozda shalter ne radi,
znate kasno je,
po srednjoevropskom ce biti jos malo pa podne,
a ovde, mislim, tamo, kod mene je sve naopako,
pa znate,ako mozete....

...
Pa u redu je gospodjice
ako idete sami dovoljna vam je jedna karta,
tamo ionako niko bitan ne pociva?
...

Oci su joj cvrsto zatvorene. Hoce da ugusi taj zvuk aviona koji bruje oko nje, obrusavaju se na glatkocu piste, svakog trenutka dolaze i odlaze.

To je sad poslednje sto joj je potrebno.

Nekad misli da nece moci da izdrzi taj osecaj pritiska u ushima, ma u glavi, toliko razlicitih natpisa, neke novine na kiosku aerodroma, glasovi koji pozivaju na let, negde, gde je nebo plavo, ali krpljeno sivim oblacima, gde su rechi drugih ljudi tvrde, kao negro bombone, zastale na pola puta izmedju uzdaha i izdaha.

Ima neceg mrtvog u tom otudjenom holu koji ne pripada nikome.
Horde ljudi klizaju svakog dana po njemu, bez sekunde odmora, tiskaju se, ljube se, placu, jedu, pishke, kenjaju, telefoniraju, prichaju sami sa sobom, pricaju sa drugima, brinu se, raduju se.... Milioni misli naseljavaju svaki kutak ove zgrade koja nikad ne spava, ove velike stanice gde neko uvek nekog cheka ili ispraca.
Ona oseca da ni u jednoj pori svoje koze nema mesta ni za jednu misao sa ovog ukletog mesta u kome se mir nikad ne nastanjuje.

Kad je sledeceg trenutka podigla glavu ugledala je ogromnu mesecevu kuglu kako visi sa platna zagrnutog oblacima.
Fool moon...
Krug....
...
I kao za baksuz tad je savrsenstvo oblika u njoj probudila misao.
A jedna misao vodi drugoj, druga trecoj, a treca vec plete ono majusno secanje koje samo grane kao toplota prosutog mleka koje dete prolije po parketu, a ono se otkotrlja u svaku pukotinu sobe.

Da
Sigurno je nekad i bila neko.
Jeste.
Zna to po crtama svog lica na staklu.
...
Stavila je ruku prvo u levi, pa u desni dzep.
Prazno.
Osvrnula se oko sebe i videla neke ljude.
Putovali su negde.
Ne!
Vracaju se...
Sad se setila.
Pasos!
Nije imala pasos.
HMM.. ni.. prtljag...
a u tom prtljagu je bio...njen..nazovi ...zivot?
Sada...
Bilo je tesko setiti se ko je ona bila.
A i ne bi joj verovali-toliko se promenila od tad...a neki placaju ogromne pare za plasticnu operaciju...ona je svoju dobila skoro for free...dobro eto nema veze osecanja se ne racunaju..ona ionako nemaju cenu...bespaltna su...
Anyway...
Nije ona htela da izgubi passport...
jednostavno...iskliznuo joj je...
ko zna pre koliko vremena...izgleda da ce morati da saceka jos malo tu....
dok ne sleti neki nov avion...
i dok ne naidje neko ko ce da je prepozna...

ipak si objavila ovo smešak
Zagrljaj

eh peco...it needs time 4 some thoughts.... Wink

Dopuna: 09 Feb 2007 18:11

“... Ona je želela da ode do Darija, da ga vidi, posle dvadeset godina, znajući da ti susreti nemaju nikakvog smisla i da bole, ali je nju svaki pokušaj da uđe u neko drugo vreme, u to vreme od pre hiljade i hiljade dana boleo, jer će je vreme izbaciti nazad, onemogućiti joj da uđe, no ona će ipak otići, jer ovaj dan boli, on boli svejedno šta god da je radila.’’

'’Videla je sunce, ostavljalo je plave krugove po barama, koje su lovile svetlost, videla je nekakvu drhtavu devojčicu sa rukama punim anemona i u tom cveću tako povredivom, tako nezemaljskom, koje je sve bilo pretvoreno u samu esenciju duše i zato je odmah venulo, pred njom, u devojčicinim rukama videla je nekakav čist, prečišćeni ekstrat talog bola. Taj bol je doživljavala kao igličastu unutrašnjost svoje kože, što je plavi krv i koja je neprekidno povređuje.’’


’'U sebi nije nalazila ni trag mladalačkog uživanja u bolu, ona je prosto znala da je sada mnogo toga svejedno, da je najvažnija stvar u životu sad iza nje, a da se nije ni dogodila i činila ju je beskrajno umornom misao da će od sada, posle profesora, sve biti strašna, strahotna gluma, da će sa molskim ukusom besmisla, jasim i razgovetnim, koji će vladati nad svim drugim osećanjima, morati da završava srednju školu, zatim studije i da posle svega nalazi nkeog ko će biti njen muž, da rađa decu, da pred ogledalima uvežbava osmeh, koji će kasnije čuvati za fotografisanje i da čeka smrt.
Ne umiru o i koji žele.
Koji pisac je to rekao? Koji od njih?
... mislila je o tome kako je njen život gotov i kako je profesorova smrt samo došča da bi sada polako i sporo počela da načinje i njen život. (...)
I bilo joj je strahovito žao što ne može da makar sebe laže da se on ubio zbog nje, suviše ga je dobro poznavala.’’


’’... o nebu koje je zove i zemlji kojoj je on privlači i sebi kako visi obešena između te dve sile.’’

’’... Jedan dubok, vlažan poljubac od kog se ona stresla, ne voliš me, rekao je, i zaspao,i ona je za tren prestala da diše od tog ne voliš me, pitajući se da li ljubav uvek mora da bude beskonačan poziv na otvaranje, na primanje u sebe svega što sačinjava nečiji svemir, da li je njen život propao baš zbog toga što je bila neprekidno otvorena za sve svetove koji su se ulivali u nju, muževljev, Maxov, Darijev,majčin, očev u detinjstvu, da li je trebalo sprečavati sve te ljude da misle da u njoj ima dovoljno mesta, da je njen unutrašnjio svet beskrajan.''

(...)
Sa šlagom koji se topi, topi, topi ne smem da zaspim, ne smem da se istopim u ovom danu, u ovom snu, ne smem da zaspim u ovoj kući u kojoj sam kao lroz ogledalo prošla kroz vreme i videla da više ništa ne mogu. Kako je to dobro, ja sad znam da moram umreti, brzo, čitavog života sanjala je, osim o Maksu, o pijanističkoj karijeri i o Dariju, najduže o Dariju, o njegovom telu, o njegovom telu zarobljenom u njeno naručje, a danas, na Badnji dan, videla je jasno da su oni samo dva mrtva leptira. Početak za mene je bio vođenje ljubavi i taj početak je došao kasno, kraj je danas, kraj je zasigurno danas, jer Darije i ja nismo uspeli čak ni da kroz tela ščepamo jedno drugom dušu i utisnemo u njih bilo kakav pečat trag.’’

’’... ali to što je čeličnim, ledenim grudima, udaralo u nju bila je tišina.’’

’’... u toj istoj ženi raslo je nešto što je nadilazilo i nju i profesora, i strast samu, nešto muzikalno, nešto što će urlati, smejati se, govoriti, umirati i što će, baš kao i ona, čitavog života tražiti samo jedno_njega, jer se bojala da je ona sada već osuđena da traži njega i onda kad se pretvara da traži smisao ili Boga ili bilo šta drugo.’’

’’...čovek ne želi da živi kad se rodi, kasnije se navikne...(...) držite koliko još morate to telo, a onda ga pustite, on želi da ode, anđeo se u njemu oteo i želi da ode nekuda, kuda, ja to ne znam, možda u prazninu, možda u blagoslovenu prazninu, možda je ogromna blagoslovena praznina taj blagoslov o kom sanjamo i o kom maštamo, koji nam se javlja u snu.’’

’’ Pitala ga je šta je najveći teret koji čovek nosi u životu. Tiho je šapnuo :nada.’’

’’ Osećala je mesečevu utrobu, njeno lako, unutarnje kretanje, drhtanje od kojeg drhte utrobe žena na zemlji, u ritmu kojih procvetava voće i nadolaze vode, guste vedre i treperave.’’

’’ Zašto se nisam ubila ja, mislila je, zbog čega nisam jednom sa jim vodila ljubav i onda umrla, zbog čega sada stojim ovde..(...) Ako skočim, sve će se ovo sada završiti, nikad više neću morati da mislim na Andreja, nejgovo telo sada su bele dirke, njegovi prsti tamna kosa, to su crne klaviske tipke, klavir, to je sada Andrej, ja više ne mogu da prestanem da sviram, a da ne vodim ljubav sa njim preko klavijature, između mene i klavira sada leži njegovo telo.’’

’’ Budući da ste još fetus, do tridesete godine, draga devojčice, svako od nas je uglavnom samo fetus, čak je i Anrej, iako genijalan, to bio, budući da ste fetus, dakle na vas će pasti senka takozvane velike ljubavi i vi u tom mraku nećete moći da izrastete. Ni u pijanistkinju, ni u ženu, ni u bilo kakvo ljudko biće. Čovečanstvu nedostaje uputstvo za rast, ali ga ljudi rešavaju jednostavno, biološki, kada shvate da sami ne znaju i ne umeju ili možda ne mogu više nikud, jednostavno se razmnože, ameba u njima se proto podeli, to je sve, a vi ćete zbog Andrejeve ludosti, biti onemogućeni da učinite čak i to. Niko se na svetu ne može meriti sa mrtvim muškarcem koga smo volei, niko, i svi koji budu dolazili biće manje savršeni, manje blistavi i u svemu lošiji nego što je bio on. Nije on pucoa samo u sebe, Sofija, on je pucao i u vas.’’

’’ Trgla se pošto se on u snu okrenuo prema njoj, tada se trgla, činilo joj se da će joj nešto reći i budila se iz svakog svog sna, izlazila je kao iz lavirinta, a svaki je san brzo i sa treskom zatvarao vrata iza nje. Pogledala je sat na noćnom stočiću i videla majušne kazačjke koje jedva da su se pomerile od trenutka kad je zaspala.’’

’’O naravno da ćeš plakati, Sofi. Ko plače_utešiće se....(...) Bog postoji, ali ga mi nikad nećemo videti. Osim što ćemo ga čuti_kroz muziku, jer je to najviše što je uspelo da dopre do nas, na ovoj planeti, koja je u provinciji svemira.
Ljubim ono dete u tvom srcu.
A.’’


Sanja Domazet

Dopuna: 09 Feb 2007 20:46

[img:23f905d41e]https://www.mycity.rs/must-login.png

Dopuna: 12 Feb 2007 23:15

"zamisli ti si ja
zamisli ja sam ti
otvaram ochi i kazem...
...odlazim....
a n e s t e z i j a...."


Dopuna: 13 Feb 2007 11:46

"lepota je samo mamac za sva ponizenja koja ce neminovno doci, a od kojih ce svako pocinjati ili uzivanjem ili obecanjem uzivanja ili srece.(...)
Boze uchini da ne postoji ni jedan drugi svet iza ovoga, jer ja vise ne mogu.(...) Odnecu u beskonachnost secanje na tvoje duboke ochi boje ljudskih modrica. Boze mozes mirno da ides, rekla je naglas,oprostila sam ti."


Dopuna: 15 Feb 2007 22:05

***

[img:23f905d41e]http://img340.imageshack.us/img340/861/97i6kukgjgom7.jpg" border="0" />

Dopuna: 15 Feb 2007 22:48

"****Love me without fear
Trust me without questioning
Need me without demanding
Want me without restrictions
Accept me without change
Desire me without inhibitions
For a love so free....
Will never fly away. "


Dopuna: 18 Feb 2007 22:19

" i trudim se da budem jaka
da me pamtish kao takvu
al' chim se vrata zatvore ja
vrishtacu...
zagrli me
stegni jako kao pre
da utonem u tvoje tople dlanove..."

...

"nisi moj
odavno nisi
znam
gledam kako mi kroz prste
klizish dan po dan...
i opet ona stara pricha posle tebe ti..."


A.R.

Dopuna: 19 Feb 2007 15:44

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 440 korisnika na forumu :: 9 registrovanih, 0 sakrivenih i 431 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: bato, cikadeda, Mixelotti, Oluj2.1, Raptor1, sasa76, Simon simonović, Tas011, vranjanac29