offline
- Sirius
- Moderator foruma
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 18456
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Сунчаница или: како се све то догодило...
Филм ''Велики живот'' (Л. Луков) званично је први совјетски ''блокбастер'', лидер благајни, јер је у години премијере (1940) њега видело готово 19 милиона људи! Доживео је три верзије. Био је то филм који је изазвао огромно интересовање у СССР и дуго био на удару партијске критике, чак и самог Стаљина. Филм је, међутим, прославио песму коју је изводио Марк Бернес - ''Как это всё случилось'' - како се све то догодило.
Управо тај наслов налази се као консигнација уз најновији филм Никите Михајлкова - ''Сунчаница''. Није то, наравно, први пут да велики редитељ на овај начин одаје почаст једној популарној мелодији, али и времену које свако на свој начин у огромној земљи доживљава, памти или реконструише. Сетимо се да је за серијал филмова ''Сморен сунцем'' (код нас, нажалост, нетачно преведен као ''Варљиво сунце'') инспирација био чувени пољски танго из међуратних времена. Као што се мелодијски мотив карактеристичног ритма могао чути и у серијалу, али и свуда где је он приказан, тако се сада са свих рекламних паноа и свих визуелних знакова могу прочитати почетни стихови песме која у свести руског слушаоца има немерљиво драгоцену и поетизовану конотацију. Марк Бернес је , сасвим сигурно, један од највећих светских поп-певача, без обзира на то што је славу стицао иза ''гвоздене завесе''. Ми, који смо били са ове стране те завесе, добро знамо колико је много југословених певача радо преузимало песме које је он прославио. Једна песма (''Тамна је ноћ'') својим насловом је послужила и као инспирација за позоришну представу ; она по садржини нема додирних тачака са песмом, али је наслов био толико упечатљив и употребљив да га нису могли мимоићи.
Избор тог поднаслова ( ''како се то догодило'') довољан је да покаже оно што смо већ знали - да Никита (и не само он, већ и сви руски редитељи) од својих гледалаца траже, очекују, високу општу културу и познавање социјалне и културолошке позадине онога о чему говоре језиком филма. Добијају, наравно, пуну пажњу јер се познавање историјског контекста, наравно, подразумева. С тим осећањем улазите у салу, знајући да вас редитељ поштује и очекује од вас да му то поверење узвратите. Сетимо се, уосталом, оне чувене цигарете којом се млади кадет Толстој (у ''Сибирском берберину'') закашљао, да би се на крају филма њоме и утешио. Тако нам је редитељ показао и доказао да се људски живот може смесетити између две цигарете.
Где се , између чега, сместио нагло завршени живот јунака ''Сунчаног удара'', односно ''Сунчанице'''?
Најкраће речено - сместио се између илузија, заблуда и ноторне чињенице да се неке ствари човеку изненађујуће неочекивано десе, без обзира на то што је могао претпоставити да су ту, пред њим. Синдром ''успаване лепотице'', када људи мисле да ће их несрећа мимоићи, да ће се она некоме другоме догодити, без обзира што је сва логика и неумитност на њеној страни, и у овом филму доноси (и односи) своје жртве).
Наравно да филм нећу препричавати, али известан сиже се мора осликати. Овај филм је људска драма са свим својим састојцима - љубављу, неспокојем, илузијама, незнањем, преувеличавањем, суровошћу и неумитношћу; све оно што човек тако постојано гаји у себи, често на своју штету. Рецимо да је ово љубавни филм коме је ратна позорница додала ону дозу суровости и убитачности какву никада не би могао имати у неком цветном врту или под балконима Вероне. Љубав не бира ни време, али ни жртве, ако тако смем да пресудим јунацима овога филма. У овом филму чује се само један, једини пуцањ и то на почетку, када страда један паун , пуштен из зоолошког врта. Његова апсурдна, непотребна смрт, најављује да се може још много тога непотребног, злослутног и невиђеног може догодити...и догађа се. Кроз низ врло педатно уклопљених ''флешбекова'' главни јунак филма евоцира своју прошлост (тада је она личила на врло изгледну будућност младог, гиздавог поручника). Сваки повратак у садашње време све је суморнији и очајнији; сваки пут јунак се пита - ''Како се све то догодило?'', запрепашћен, па чак и резигниран низом наоко случајних суровости и апсурда. Постепено (тако се њима чинило), цвет руске аристократије, официри, доведени су пред свршен чин - да буду побеђени од организованијег, вештијег, мотивисанијег и - суровијег непријатеља. Све оно што они нису , као прави официри и џентлмени, чинили непријатељу, он је то учинио њима. Коначно, без остатка и поправке. Све што су дочекали (не преживевши) могли су да избегну - а нису. Заиста, како се све то догодило?
Филм комотно, без устезања и стрепње, тражи и добија од гледалаца стрпљење. Филмско и стварно време користи се комотно, конфорно и без резања. Сценарио је рађен према прози једног од малобројних руских нобеловаца И. Буњина (што је посебна срамота Нобелове награде; само четири руска писца имају до сада ту награду, ако не рачунамо емигранте, али то је друга прича) . Таква литерарна вредност омогућава редитељу ретку слободу: сваку реченицу коју је хтео, редитељ је '''изговорио'', не штедећи на камери и фотографији; раскошни пејзажи, филигрански детаљи, савршени костими, реквизита, маска говоре о школи и стилу. Мизансцен, дијалози и глума говоре на још вишем нивоу, ако је то уопште могуће: много је слутњи, предзанака, осећања, лоших и добрих знакова: сабља која треском о под буди (прекасно) официра, грешком слупан сат у трику мађионичара, дечја колица препуна ситница и успомена која су више од цитата; њихов пут низ степенице није оно што смо гледали у ''Несаломивима'' где су она била само цитат. Никита је отишао корак даље у односу на свог славног претходника Ејзенштајна и ''Оклопњачу Потемкин'' јер његова колица завршавају изврнута у пламену. Не могу се заклети, али колико могу видети, кадар је сниман на истим оним степеницама.
Много је детаља у филму који траже велико предзнање и посвећеност гледалаца и нимало не сумњам да ће му то , бар пред руском публиком, бити узвраћено. Предуг би ово био приказ када бих се на сваком од тих детаља заустваљао (цитати филма ''Чекиста'', већ споменута ''Оклопњача Потемкин'', итд), па стога остављам свакоме од будућих гледалаца обавезу да се добро припреме за ,рекао бих, право студијско гледање овог филма, ако треба - и са бележницом у рукама.
Глумачка екипа је, за разлику од досадашњих Никитиних филмова, потпуно анонимна и - апсолутно успешна! Сваку секунду коју су добили искористили су на прави начин, чак и наш глумац Милош Биковић кога су (неупућени) преписивачи трејлера прогласили главним протагонистом. Можда најсликовитије донесен лик је мађионичар на броду који надмоћно носи своју епизоду; толико течно и сликовито, да бих му морао посветити посебну студију. То свакако говори о томе да глумци добро знају шта значи пружена рука Никите Михајлкова.
Филм се, као и већина личних и општих прича тог времена, завршава трагично, штавише: понижавајуће и поражавајуће трагично! Поменути цвет племства, официре заклете цару, троструко су понизили: најпре су војнички побеђени (и издани од савезника), али то је најмање што им се могло догодити: у рату је и пораз неумитност и они, као војници, нису били толико тиме погођени. Нова власт их је најпре натерала да се одрекну својих уверења, побацају (наравно) своје оружје, поскидају еполете и писмено се одрекну своје земље, како би добили прилику да нови живот (ако је то права реч) наставе у емиграцији...а онда су их све укрцали на једну стару дереглију, одвукли на пучину и - подавили! Једноставно, практично (нема пуцњаве, вешања, трошења муниције, итд) и сурово коначно! Потопили су стари шлеп и као пацове подавили људе у најбољој снази и годинама. Да ли су могли јаснију поруку послати својим непријатељима, тадашњим и будућим? Врло тешко...
Зашто је овај филм нама, Србима, интересантан? Дозволићете један кратак, лични осврт и подсећање. Пре две године, 19. новембра (Дан козаштва и Дан артиљеријске војске РФ, који се обележава на дан почетка контранапада код Стаљинграда) памтићу дуго; тада сам , као учесник научне конференције , у издвојеном одељењу Московског државног универзитета ''Разумовски'' био у прилици да изложим свој рад на тему ''Улога руске емиграције у развоју Краљевине Југославије''. О тој теми, наравно, постоји стотине књига и све оне упечатљиво говоре о незапамћеној повезаности и солидарности Југословена (Срба) и руских емиграната, тзв. ''бежењцев''. Тада сам се уверио у оно што сам већ знао: Руси све своје жртве историјски вреднују и тумаче онако како и треба , не правећи додатне идеолошке разлике. У том, првом Великом рату, са обе стране гинули су Руси и то нико не сме нити може заборавити. Срећу да у нашу земљу стигну имало је њих око 55.000. Они који нису имали срећу да стигну, постали су јунаци многих романа и филмова. Филмовима какви су ''Бекство'' , ''Адмирал'' , ''Дани Турбина'' (наводим само најупечатљивије) придружио се и нови филм Никите Михајлкова.
Свој постхумни живот трагичари једног времена настављају, од прекјуче, да живе и у филму ''Сунчаница'', али и у свести препуне сале . Сви који су били у њој морају се поново, с правом и огромном обавезом запитати, како се не би историја поновила: како се све то догодило? Питање из поднаслова филма само тада ће имати свој одјек. У супротном, Словени ће наставити да беспоштедно и апсурдно расипају своје драгоцене, талентоване животе.
|
Ako neko kapira kraj, molim da objasni jer ovo je mozda jedini film da ga nisam ukapirao.
