Na današnji dan, 22.aprila 1724.godine, rođen IMANUEL KANT

Na današnji dan, 22.aprila 1724.godine, rođen IMANUEL KANT

offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Napisano: 22 Apr 2010 9:56

Na današnji dan 1724. godine rođen je jedan od najvećih svetskih mislilaca i osnivač nemačkog idealizma, filosof Imanuel Kant. Njegovo delo izvršilo je ogroman uticaj na ukupnu filosofiju, i predstavljalo je neku vrstu razmeđe u filosofskom mišljenju. Glavna dela: "Kritika čistog uma", "Kritika praktičnog uma", "Metafizika morala", "Kritika rasudne snage" (ili "Kritika moći suđenja"), "Opšta istorija prirode i teorije neba". Nikakvi značajni događaji nisu pratili njegov život - kroz život i svet prolazio je mirno i povučeno, dosledan u postupcima i poslovično tačan i precizan (postoji anegdota da su kućepaziteljke u njegovom rodnom Kenigsbergu navijale svoje satove prema Kantovom upražnjavanju određenih navika - tada i tada je ustajao, prolazio tuda i tuda, tada i tada je pio/jeo/čitao to i to, držao predavanja...). U četrdeset šestoj godini odbranio je doktorat, a tek jedanaest godina potom objavio je "Kritiku čistog uma", a zatim, u narednih deset godina, i ostala svoja značajna dela. Dakle, sve značajno što se u Kantovom životu dešavalo, proizilazilo je iz njegovog uma i duha.



Veliki je Kantov uticaj na misao u "postkantovskom" periodu. Taj uticaj nije vidljiv samo na primeru nemačkih "klasičnih" idealista, nego i u slučaju Šopenhauera, Ničea, Kjerkegora, Hegela... Madam de Stal je to lepo iskazala rečima: "Skoro sve što se postiglo u književnosti kao i u filosofiji, proističe iz impulsa koji je dala Kantova 'Kritika čistog uma'". Prosvetiteljstvo i romantizam ne mogu biti razmatrani razdvojeno od Kantove misli, ma koliko njegova kritika u prvom slučaju dolazila post festum, a u drugom bila neka vrsta najave budućih usmerenja. Na Kantovim postavkama je zasnovana misao o tome da umetnik poseduje mogućnost uvida u natčulnu stvarnost, tako da su romantičari imali utemeljenje za ideju da se do najdubljih saznanja dolazi kroz umetnost, a ne kroz filosofiju i nauku.

Citat:Iako transcendentalna estetika danas ne bi bila shvaćena kao nauka, i uprkos opravdanim kritikama Kantora, Kant njome daje značajan doprinos shvatanju prostora i vremena, izlažući da oni predstavljaju apriorne forme opažanja. Da bi razjasnili ovaj nejasan pojam, možemo da se poslužimo bilo kojim segmentom našeg svakodnevnog opažanja. Gledajući ispred sebe, mi vidimo skupove predmeta koji su raspoređeni u određenim prostornim relacijama: gore, ispod, desno i sl. Iako smo svi naučeni značenjima svakog od ovih prostornih relacija, ipak nismo naučeni načinom na koji smo u stanju da ih opazimo. Odnosno, niko nije mogao da nas nauči kako da vidimo da je neki objekat iznad ili ispod nekog drugog objekta, iz čega Kant zaključuje da je ova sposobnost urođena, i naziva je a priori, što označava sve što je stečeno ili može da se stekne nezavisno od iskustva. Bez ove a priori sposobnosti, mi bismo ipak mogli da opažamo niz čulnih datosti, ali bi sve vizuelne informacije bile nesređene i bez forme. Isti zaključak važi i za vreme, budući da se naše poznavanje vremenskih relacija (istovremeno, posle i sl.) svodi na a priori sposobnost, koju nas niko nije naučio.

. . .

Nadovezujući se na Kantovu teoriju prostora i vremena, važno je istaći još jedan Kantov zaključak, a to je da su prostor i vreme empirijski realne a transcendentalno idealne forme čulnosti. Kant smatra da se prostor i vreme mogu shvatiti kao forma objekata koji su empirijski dati, odnosno objekata koje možemo da opazimo. Eventualno postojanje objekata izvan tih granica može samo da se postulira, ali ne i dokaže. Stoga, Kant insistira da su ti objekti noumena, odnosno da postoje samo u mislima, ali ne i u opažanju. Dakle, prostor i vreme nisu forme opažanja objekata koji bi se eventualno nalazili van granica opažanja, odnosno oni su transcendentalno idealni. Ovaj rezultat neposredno utiče i na metafiziku. Kant ističe da su svi pređašnji mislioci, nemajući gorepomenuto zapažanje na umu, mogli samo da grade kule u vazduhu, pokušavajući da dokažu postojanje raznoraznih nedokazivih noumena, nalik Bogu (Platon, Aristotel, Sv. Anzelmo, Sv. Toma Akvinski, Dekart i Lajbnic), ili besmrtnosti duše (nalik Platonu ili M. Mendelsonu).

. . .

Po Kantovoj analizi, ontološki dokaz je jedna od tri kategorije dokaza Božijeg postojanja, a prvi ga je formulisao Sv. Anzelmo u spisu Proslogion. Pobijanje ovog dokaza se razvija na sledeći način. U iskazu "Bog postoji", koji je ujedno i zaključak ontološkog dokaza, možemo da razlikujemo subjekat (Bog) i predikat (postoji). Greška koja se potkrala u Anzelmovom argumentu se tiče predikata "postoji". Naime, moguće je razlikovati dje vrste predikata, koje se danas svrstavaju u grupe predikata prvog reda (Kant ih naziva realnim predikatima) i predikata drugog reda. Uzmimo najobičnije iskaze poput "Tabla je zelena" ili "Nebo je plavo". U ovim rečenicama, predikatima zeleno i plavo je rečeno nešto o tabli i nebu što inače ne bismo znali (Kant bi rekao da se u pojmu table ne krije da je zelena, niti da ništa u pojmu neba ne sugeriše da je ono plave boje). Ipak, predikat "postoji", za razliku od pomenutih predikata, ne donosi nikakvu novu informaciju nijednom subjektu kome se doda, bilo da je subjekt Bog ili 100 talira (Kantov primer). Pod tim se misli da se korpus onoga što možemo da zaključimo o talirima na osnovu samog pojma talira, ne proširuje time što ćemo reći da oni postoje ili da ne postoje. Ako bi rekli da su taliri npr. srebrni ili teški, to bi već bila nova informacija, ali ako bi rekli da taliri postoje time ne bi proširili znanje o tom pojmu. Ili, kako Kant piše,"sto realnih talira ne sadrže ni najmanje nešto više nego sto mogućih talira".

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%98%D0%BC%D0%B0%D.....0%BD%D1%82

Po Kantu, razum ne bi trebalo, odnosno i ne može biti ograničen samo na ono o čemu nam svedoče naša čula. Ograničavanje na podatke koje mu dostavljaju čula, za razum bi bila neka vrsta unižavanja i vlastitog skučavanja. Kada Kant svoju misao iskazuje efektnim aforizmom: "Zvezdano nebo nada mnom i moralni zakon u meni", on time pokazuje nešto više od humanističkih nastojanja na dostojanstvu čoveka, a pogotovo više u odnosu na naučno svođenje čoveka na "zrnce prašine" u univerzumu. Razumom možemo dosegnuti odgovor na pitanje: "Šta mogu znati?", ali je za odgovore na pitanja: "Šta bi trebalo da uradim?" i "Čemu se mogu nadati?" potrebno nešto više.

Imanuel je podvrgao kritici osnovanost tzv. "analitičkih" i "sintetičkih" istina koje se uzimaju a priori, i ustvrđivao da su prostor i vreme oblici intuicije i "uslovi za naš senzibilitet". Objekat je prostorno-vremenski, i to je a priori istina jer, da nije tako, taj objekat ne bi ni mogao biti objekat mogućeg iskustva. Ali, iskustvo nije samo obično primanje čulnih podataka, nego u sebi sadrži svesnu upottrebu razumevanja, kako bi se na podatke primenili adekvatni pojmovi. Supstancija i kauzalnost se javljaju kao preduslovi iskustva (i kao a priori kocepti, odnosno kategorije). "Kategorije" obezbeđuju uslove potrebne za pojmovno rasuđivanje i samosvest, inače bi naše iskustvo bilo nemoguće. Intuicija ("čulno stanje") mora biti tako organizovana, da se može podvesti pod pojam, jer bi intuicija bez pojma bila slepa. Dakle, uslovi su nužni za uređenje predstava čoveka u njegovoj samosvesti, i tim uslovima se pokorava iskustvo. To je čuveno Kantovo "transcedentalno jedinstvo apercepcije".

Da bi percepcije bile uređene, nužno se podvrgavaju kategorizaciji. Uređenost, stabilnost i organizovanost su mogući, ako je naše iskustvo o supstancijama podložno kauzalnim zakonima. Tek stabilno "čulno stanje" možemo nazvati iskustvom. Bez kauzalnih zakona čovek ne bi mogao biti svestan vlastitog postojanja određenog u vremenu, pošto inače ne opaža svoje "ja" (neprekidno sopstvo), već opaža samo "prolaznu paradu čulnih stanja". Otuda ideja o vlastitoj trajnosti pretpostavlja i trajnost objekata koje čovek doživljava izvan ili pored sebe.

Citat:U iskustvu mogu uživati samo stvorenja koja su sposobna da ih pripišu sebi, kao manje-više trajnim subjektima. Ona to mogu samo ako njihova iskustva govore o manje-više trajnim objektima u spoljašnjem svetu. No, ona mogu da razlikuju redosled iskustava kao objektivan samo ako je "nepovratan" i rukovođen kauzalnošću. Otuda su a priori uslovi iskustva najmanje dve "kategorije", supstancija i kauzalnost, kao i dva "oblika", prostor i vreme.
(Dejvid E. Kuper, Svetska filozofija)


Znanje se bavi pojavama, dok stvari po sebi ostaju za čoveka nepoznate. Prostor i vreme su uslovi našeg senzibiliteta, a ne stvari po sebi. Objekti ipak nisu puke pojave, nego stvari-onakve-kakve-nam-izgledaju. Uzrok naših prestava mora biti nečulni, stvar po sebi. Čovek je takođe stvar po sebi, i pripada nečulnom, shvatljivom svetu. O prirodi stvari po sebi ne može se ništa znati, niti se mogu svrstati pod "kategorije" i "oblike". Ipak, postoji neutaživa glad razuma da se "bakće" pitanjima na koja ne može da odgovori, ali koja ne može ni da ignoriše. Čovek je okrenut ka otkrivanju osnove postojećeg stanja i građenju jedinstva sa njim. Razum bi se zadovoljio tek shvatanjem stvarnosti kao harmonične i nužne celine, a to je nemoguće. Zato razum dalje traga za saznanjem o transcedentnoj duši koja bi objedinila sva iskustva, o kosmosu i o Bogu. Ishodište Kantove misli, kao i kritike ontoloških dokaza o postojanju Boga, jeste u tvrdnji da nijedan dokaz o postojanju Boga nije validan, kao što nije validan nijedan dokaz o Božjem nepostojanju.

Kod Kanta je moralnost pojam koji sebe razrešava veza kauzalnih prirodnih zakona, i za preduslov uzima ljudsku slobodu. Moralnu vrednost može da ima delo učinjeno iz dobre volje i osećanja dužnosti prema moralnom zakonu. Taj "moralni zakon" sadržan je u kategoričkom imperativu: "Postupaj samo prema onoj maksimi prema kojoj u isto vreme možeš želeti da ona postane univerzalni zakon." Ono što je naizgled paradoksalno, za Kanta je sasvim moguće: Da čovek o sebi razmišlja na dvostruki način - kao o pojavnoj stvari podložnoj zakonima, i kao o stvari po sebi, nezavisnoj i slobodnoj.

O Kantu i njegovim postavkama se može pisati nadugačko i naširoko. Koliko god da se piše, ne bi se do kraja iskazalo ono što je predstavljalo "obrt" i vododelnicu u razvoju filosofske misli. Ukoliko bude doprinosa u vidu poruka, nastavićemo razmatranje pojedinih najvažnijih delova Kantovog učenja.

Dopuna: 22 Apr 2010 19:28

Trebalo bi ipak reći nešto podrobnije o nome što je sam Kant imenovao kao

KOPERNIKANSKI OBRT

Ovim "obrtom" je Kant postavio nove temelje za teoriju saznanja. Kao što je Nikola Kopernik ustvrdio da se ne vrti Sunce oko Zemlje, već Zemlja oko Sunca, tako se i naše mišljenje ne upravlja prema predmetima, nego se predmeti upravljaju prema zakonima našeg mišljenja. Kada dublje zaronimo u svet iskustva, odnosno svet saznanja, videćemo zašto se veliki mislioci i danas bave traženjem validnih odgovora na suštinska pitanja koja je Kant postavio; i ne samo postavio, nego dao i putokaze za traženje istinitih odgovora.

U predgovoru drugog izdanja "Kritike čistog uma" navedeno je sledeće: "Dosada se pretpostavljalo da se sve naše saznanje mora upravljati prema predmetima; ali pod ovom pretpostavkom propadali su svi pokušaji koji su činjeni da se o predmetima isposluje nešto a priori pomoću pojmova, čime bi se naše saznanje proširilo. Zbog toga neka se jednom proba da li u predmetima metafizike nećemo bolje uspevati ako pretpostavimo da se predmeti moraju upravljati prema našem saznanju, što već bolje odgovara zahtevu mogućnosti jednog njihovog saznanja a priori koje o predmetima treba da utvrdi nešto pre nego što nam oni budu dati." Time je zaista filosofiji i čovekovom umu "podareno" nešto stvarajuće i revolucionarno, nešto što se niko pre Kanta nije usudio da daruje. Čovekov um postaje u suštinskom smislu sudija i zakonodavac, koji može da učini da svet postane bolji nego što je bio.

Mislim da profesor Milan Uzelac razgovetno objašnjava ovaj čuveni obrt, koji samo za neupućene deluje antropocentrično. Jer, da ponovim još jednom: Kant je ipak tvrdio da čovek ne može spoznati stvari po sebi.

Citat:Sa disertacijom koju je publikovao 1770. počinje Kantova "kopernikanska revolucija" u prevladavanju racionalizma i empirizma, dogmatizma i skepticizma. U tom spisu govori se o metafizici kao nauci o principima čistog uma; tu Kant pravi razliku između čulnog i razumskog saznanja; čulno saznanje počiva na čulnosti subjekta čiji afekti svedoče o postojanju objekta; prikazuje stvari onakvima kakve se javljaju subjektu a ne kakve su po sebi. To je vidljivo i iz grčkog glagola phainesthai (pojavljivati se), pa je stoga ono što se pojavljuje – fenomen. Ono što se razumom dokučuje, to se ne može čulno opažati; intelektom se može zahvatiti samo ono što daje predstave o stvarima kakve su one, i to je noumenon, tj. suština stvari. Dakle, Kant tu polazi od suprotnosti koja postoji među grčkim pojmovima phainesthai (pojavljivati se) i noein (misliti). Intelekt podrazumeva pojmove kao što su mogućnost, postojanje, nužnost; to su pojmovi modaliteta i na njima je zasnovana metafizika. Ĉulno saznanje je intuitivno i ono je neposredno. Ali, kako se sve što je čulno javlja u prostoru i vremenu, postavlja se pitanje šta su prostor i vreme. Oni sami nisu stvari, nisu ontološka realnost (već ih je njutnovac Klark bio proglasio za božanske atribute). Ali oni nisu ni odnos među telima, kako je to mislio Lajbnic. Prostor i vreme, kaže Kant, jesu forme čulnosti, strukturni uslovi našeg čulnog opažanja. To je značilo da se ne ravna subjekt prema objektu kako bi ga spoznao, već da je objekt uslovljen subjektom.

Sve vreme nastojalo se da se saznanje objasni kretanjem subjekta oko objekta; Kant je svojim "kopernikanskim obrtom" pokazao kako je obrnuto: ne otkriva subjekt u aktu saznanja objektivne zakone već obrnuto, objekt prilagođavajući se, postaje saznatljiv po zakonima subjekta.

. . .

Kant je tako došao do zaključka da bi se lakše rešili metafizički problemi ako bi se pretpostavilo da objekti treba da se usaglašavaju s našim saznanjem. Možda o objektima postoji apriorno znanje i pre no što su nam oni dati. Kant je pretpostavio da se objekti prilagođavaju našem čulnom opažanju. Ne izgrađuje intelekt pojmove pomoću kojih se može izraziti objekt, već obratno, objekti, čim se na njih pomisli, počinju da se usaglašavaju s pojmovima intelekta. Na taj način biva jasna osnova sintetičkih sudova a priori koji su istovremeno i proširujući i nužni: njihova osnova je subjekt koji oseća i misli, tj. subjekt s njegovim zakonima osećanja i mišljenja.


(Milan UZELAC, Istorija filozofije II; Imanuel Kant)



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 820 korisnika na forumu :: 41 registrovanih, 6 sakrivenih i 773 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: A.R.Chafee.Jr., Andrija357, Atomski čoban, babaroga, bojank, celeron, cenejac111, cikadeda, Drug pukovnik, FOX, FrankyRC, goxin, Hoegaarden, Insan, ivan979, Jovan Nenad, kaisarevic1, Kibice, kybonacci, Marko Marković, MB120mm, Mercury, mnn2, pein, perko91, raykan, ruma, ssekir75, Steeeefan, stegonosa, StepskiVuk, suton, Tas011, time, topalovicdj, vasa.93, VJ, vlvl, vukdra, wizzardone, Yugol33