Niče i natčovek

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Nije Fridrih Niche stvorio koncepciju natcoveka vec Fjodor Mihailovic Dostojevski u svom romanu "Zlocin i kazna"...Niche se samo nadovezao i razvio tu koncepciju...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Tilotama,

Svaka čast! Čitaš Dostojevskog, čitaš Branu Petrovića (idući put pesmu ukucaj ispravno!), čak i Bunardžića čitaš... Nevezano za ovu temu - otkud ti pesma Dragana Bunardžića?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Znaci da Fridrih nije pisao o natcoveku, nista od II sv. rata, nista Perl Harbor, Hirosima,Staljingrad, Ausvic, Sutjeska i Neretva? Pa daj onda svi da pisemo o blagostanju, pa ga za jedno 50 godina mozda i dozivimo.
Postoji filozofija, postoji i njeno iskrivljeno tumacenje u propagandne svrhe, isto je i sa umetnoscu, ali je sve to daleko od uzroka ratu.
Zanimljovo vidjenje iz svog ugla daje Basara u ''Srcu zemlje''

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Fridrih Niche jeste pisao o natcoveku, na cijim se temeljima kasnije razvio Treci Rajh. Cak sat on nema nikakve veze sa pocetkom II svetskog rata, do rata bi doslo sa Nicheom ili bez njega.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

niche je svakako bio providjenje koje se u odredjenom momentu moralo javiti kako bi se ispostovao sled dogadjaj...pa i sam vagner isto tako

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Da ali ne moze se reci da je Niche uticao na pocetak II svetskog rata...Do tog sukoba bi svakako doslo zbog politickih prilika koje su usledile...Hitler je samo uzeo Niceovu teoriju nadljudi kao inspiraciju za arijevski klasu "nadljudi" i time svoj narod inspirisao da je izmad svih ostalih...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

@Tilotama
Upravo to sam i hteo da kazem, nice spada u red najvecih umova koje je covecanstvo imalo i treba ga proucavati i postovati u tom kontekstu, a Hitler ja na toj skali vrednosti medju vodecima ali na suprotnim kraju, i da nije bilo Nicea, pa i Vagnera, nasla bi se neka druga filozofska ideja i neki drugi umetnicki pravac koji bi se iskrivili i upotrebili u pogresne svrhe, sa pogubnim posledicama.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Po stilu svoga pisanja, Niče (1844-1900) predstavlja posebnu pojavu u filozofiji. Pisao je u aforizmima, metaforama i kratkim razmišljanjima, ne izgrađujući filozofski sistem poput npr. Hegela. Njegova tema je duboko nezadovoljstvo načinom mišljenja i življenja u njegovom vremenu. Nije se raspravljao sa drugim filozofima nego sa usvojenim, uobičajenim "duhom vremena". Smatrao je da su individualnost i strast potisnuti kulturnim modelom koji podstiče nemisaono uklapanje u postojeći moral i društvene norme. Najpoznatije Ničeove knjige su Tako je govorio Zaratustra, Volja za moć, S one strane dobra i zla i Genealogija morala.


"Moral" je uvek više od minimalnih zajedničkih normi koje bi jedna, npr. kantovska, etika mogla opravdati. Zbog toga se moralom mogu nametati načini života koji mogu sputavati sam život. Na taj način se ono što je postojeći kulturni model, pretvara u apsolut najčešće podržan "metafizičkim", nadzemaljskim razlozima. U skladu sa opštim usmerenjem protiv metafizike, koje je karakterisalo 19. vek, Niče se na svaki način trudio da skine taj oreol svetog sa postojećeg.


Tamo gde je u filozofiji i usvojenom moralu stajala neka večna ili samorazumljiva istina, Niče je video neku sklonost ili volju za moć, upravo se trudeći da sve svede u zemaljske okvire. Ukoliko nešto nije moglo da se opravda istinom argumenta, Niče je odmah u tome video ljudski motiv da se nekim stavom stekne prednost u odnosu na neke druge ljude. Sve je ispoljavanje volje za moći, i to se ne može izbeći - ono što Niče očigledno nije podnosio je zaogrtanje ovih motiva plaštom "viših istina".


U učenjima moralista Niče je video proizvoljnu želju da se mišljenja i želje ujednače, želju koja ne koristi životu i istini jer ne potpomaže stvaranje novih formi života i mišljenja.


Smatrao je da važeći kulturni model Zapada oličen u vrlinama skromnosti, odricanja i suzdržanosti, potiče iz odluke napravljene još u Staroj Grčkoj da se izabere "apolonski" umesto "dioniskog" kulta. Ovaj "dioniski" (po polubogu Dionisu u grčkoj mitologiji) model je slavio život kao takav, a ne neki njegov nadzemaljski nastavak ili ideal, kao što to čini hrišćanstvo koje je posledica izbora "apolonskih" vrednosti. Moderna varijanta starih dioniskih vrednosti koju se Niče trudio da formuliše, treba da bude vodič za prevrednovanje svih vrednosti.


Nasuprot svom prethodniku Hegelu koji je u istoriji video napredak, Niče je smatrao da je kretanje istorije kružno. Vreme se kreće kao "večno vraćanje istog". Svoju najčuveniju knjigu naslovio je "Tako je govorio Zaratustra", tako simbolički pokazavši da ne smatra da su novije istorijske forme samim tim bolje od starijih. U tom izboru naslova vidi se i Ničeova otvorenost za druge, ne-zapadne kulture, koju su raniji filozofi retko pokazivali.

http://www.filozofija.info/da1_niche.htm

---

http://filozofija.differentia.rs/skriptarnica/nice-antihrist.htm

---

http://filozofija.differentia.rs/skriptarnica/nice-genealogija-morala.htm

---

O tri preobražaja

"Otkriću vam tri preobražaja duha: kako se duh pretvara u kamilu, a kamila u lava, i naposletku lav u dete. Mnogo teškog ima za duh, za jaki duh, duh voljan da nosi, koji je pun strahopoštovanja: njegova jakost ište ono što je teško, i što je najteže. Šta je teško? tako pita duh voljan da nosi, i to pitajući pada na kolena, kao kamila, i želi da ga dobro natovare. Šta je najteže, recite mi, heroji? tako pita duh voljan da nosi, – da bih to uzeo na sebe te da uživam u svojoj jačini. Zar nije ovo: poniziti se, da bi se nanelo bola svojoj oholosti? Pustiti svoju ludost da blista, i time se izrugivati svojoj mudrosti? Ili je ovo: rastaviti se od svoga dela kad slavi pobedu? Penjati se na vrletne bregove i iskušavati iskušitelja? Ili je ovo: hraniti se žarom i travom saznanja a istine radi trpeti glad u duši? Ili je ovo: biti bolestan a bolničare ne primiti, ni drugovati s gluhima koji nikad ne mogu čuti šta hoćeš? Ili je ovo: zagaziti u prljavu vodu ako je to voda istine, i ne goniti od sebe hladne žabe i tople krastavice. Ili je ovo: voleti one koji nas preziru, i pružati ruke prema sablasti kad hoće da nas zastraši? Sve to što najteže uzima duh voljan da nosi na sebe: kao što natovarena kamila hita u pustinju, tako hita on u svoju pustinju. A u najusamljenijoj pustinji dešava se drugi preobražaj: tu lavom postaje duh, slobodu hoće da dograbi kao plen, i da gospodarem bude u svojoj rođenoj pustinji. Svoga poslednjeg gospodara tu on traži: hoće da mu postane neprijateljem, njemu i svome poslednjem bogu, hoće da se bori o pobedu sa velikim zmajem. Ko je taj veliki zmaj što ga duh neće više da naziva gospodarem i bogom? »Ti treba da« zove se veliki zmaj. A duh lavlji govori »Hoću«. »Ti treba da«, leži pred njim na stazi, blistajući se u zlatu, zver s krljuštima a na svakoj krljušti sjaji se zlatno »ti treba da!«. Tisućugodišnje vrednosti sjaju se na tim krljuštima, a ovako zbori najsilniji od svih zmajeva: »sva vrednost što je imaju stvari – sjaji se na meni.« »Sva vrednost stvorena je već, i sva stvorena vrednost – ja sam. Odista, ne treba da bude više nikakvog 'Hoću'.« Tako kaže zmaj. Braćo moja, čemu je potreban lav u duhu? Zašto nije dovoljna teretna životinja, koja se odriče svega a puna je strahopoštovanja? Stvarati nove vrednosti – to ne može još ni lav: ali stvoriti sebi slobodu za novo stvaranje – to može snaga lavova. Da bi stvorio sebi slobodu i jedno sveto Ne i pred dužnošću: za to je, braćo moja, potreban lav. Prisvajati sebi pravo na nove vrednosti – to je najstrašnije prisvajanje za duh voljan da nosi i duh bogobojažljivi. Zaista vam kažem, to je za nj grabljenje i posao grabljive zveri. Nekad je on, kao nešto što mu je najsvetije, voleo ono »ti treba da«: a sad treba taštine i samovolje da nade i u onom što je najsvetije, da bi ugrabio sebi slobode od onoga što voli: lav je potreban za takvo grabljenje. Ali recite mi, braćo moja, šta je to još što može dete a što ni lav nije mogao? Što to mora grabeći lav da se pretvori još i u dete? Nevinost je dete i zaborav, jedno počinjanje snova, jedna igra, jedan točak koji se iz sebe kotrlja, jedan prvi kret, jedno sveto Da. Jeste, za igru stvaranja braćo moja, potrebno je jedno sveto Da: jer svoju volju hoće sad duh, svoj svet osvaja sebi za-svet-izgubljeni. Otkrio sam vam tri preobražaja duha: kako se duh pretvorio u kamilu, a kamila u lava, i naposletku lav u dete."

Tako je govorio Zaratustra

---

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

„Tri problema ispunjavaju celokupno Ničeovo delo: odnos ljudskog i božanskog, koje je za njega natčovečansko, čovekovo stvaralaštvo, koje treba da iskuje nove vrednosti, i patnja, herojska snaga suprotstavljanja patnji. Ničeovo stremljenje božanskoj visini izraženo je u volji za prevladavanjem čoveka. I on propoveda natčoveka, koji je za njega pseudonim božanskog. Ovde se razvija krajnja dijalektika božanskog i ljudskog. Niče je dete evropskog humanizma, telo njegovog tela i krv njegove krvi. Ali on dolazi do poricanja čoveka. Niče izneverava čoveka. Čovek je za njega stid i sram, samo prelaz ka novoj vrsti, ka natčoveku. Zaratustra kaže: ’Eine dieser Krankheiten heisst zum Beispiel – Mensch’. I još: ’Der Ubermensch liegt mir am Herzen, der ist mein Erstes und Einziges, und nicht der Mensch. Was ich lieben kann am Menschen, das ist, das er Ubergang ist und ein Untergang.’
U natčoveku iščezava i božansko i ljudsko. Propovednika natčoveka kod Napoleona oduševljava to što je on spoj neljudskog i nadljudskog, što u njemu nema ničeg ljudskog. Niče ne želi čoveka i ljudsko. On je želeo da bude pod znakom sudbine (amor fati), nije želeo pobedu čoveka nad sudbinom, kao što je to želeo Marks. U tome je on video tragično osećanje života. Odatle potiče neprijateljstvo prema Sokratu, idealizacija instinkta, mistika krvi srodna Gobinoovoj. On brani pravo nasledstva, aristokratizam. Njega smatraju individualistom, ali on je antipersonalist. On ne primećuje da je dionizijsko stanovište pre demokratsko nego aristokratsko. Ratujući s hrišćanstvom, koje je on poznavao samo u silaznoj, malograđanskoj formi, koja je izgubila svaki heroizam, on je ipak ponešto u njemu shvatio. On je shvatio da je hrišćanstvo revolucija protiv aristokratskog principa antičke civilizacije – poslednji će biti prvi. Kod Ničea, kao i kod cele prethodne nemačke misli, nema dveju priroda, nema tajne bogočovečnosti, postoji samo jedna priroda. Njega smatraju ateistom. To je uprošćavanje, nastalo iz neshvatanja da svest i svesne ideje ne iscrpljuju ljudsku dubinu. Niče sa strašću, sa patnjom govori da je Bog ubijen. Postoji ogromna razlika između Fojerbahovog ateizma i Ničeovog ateizma. Niče hoće da se Bog vrati. Zaratustra govori:
’O komme zuruck,
Mein unbekannter Gott, mein Schmerz,
Mein letztes Gluck.’

Poput heroja Dostojevskog, njega muči Bog. On je blizak temi Kirilova. On je tražio natčoveka. Ali potrebno je tražiti čoveka, potpunog čoveka. Današnji čovek još nije sasvim čovek, još je poluzver i često lošiji od zveri. U Ničeovom odnosu prema čoveku postoji suštinska protivrečnost. Za njega je čovek stid i sram, on ne želi čoveka, on ga posmatra kao sredstvo. I ujedno on obdaruje čoveka sposobnošću stvaralaštva, stvaralaštva vrednosti, stvaralaštva novog sveta i sposobnošću za herojsko podnošenje patnje.

. . .

Ničeov rascep bio je u tome što je hteo da čovek stvori natčoveka, da božansko, koje nije bilo bivstvujuće, bude stvoreno čovekom, da niže porodi više. Ali, odakle bi takvo ništavilo kakvo je čovek – a Niče je čoveka smatrao ništavilom – našlo u sebi snage da stvori natčovečanski-božansko? Da bi se opravdalo ljudsko stvaralaštvo, stvaranje novih vrednosti, potrebna je nova antropologija. Ali sama Ničeova filosofija antropologije bila je stara, ona nije mogla da vidi u čoveku stvaralačku snagu. Čovek, ništavno biće, treba da stvori Boga. Dijalektika božanskog i ljudskog dovodi do negiranja i božanskog i ljudskog, do iščeznuća u prividu titanski-natčovečanskog. Ničeovo bezumlje se objašnjava njegovom bolešću, ali ono i u duhovnom smislu treba da bude rezultat neljudske, preterane težnje da se popne na beskrajnu visinu, dok, zapravo, visine nema. Ovo je karakteristična težnja nemačkog duha ka herojskom ništa.“

(Nikolaj Berđajev; Egzistencijalna dijalektika božanskog i ljudskog, Glava II)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Natcovjek je covjek koji je prevazisao samoga sebe pomocu sebe.
Onaj koji je uzeo sebe i uzdigao se iznad regularnog covjeka, onaj koji razmislja "van kutije", onaj koji vidi iza nacrtanog i stvara svoje vizije, najcesce onaj koji ne slijedi nego stvara.
Sa svim svojim manama i vrlinama, natcovjek je svjestan i jednog i drugog i zna kako da ih usmjeri ka dobrobiti covjecanstva.
Nice je znao da sâm moze vise i bolje od onoga sto je "tada" bio.
Osjetio je da covjek moze (ako hoce) da dâ i doprinese mnogo vise ljudskoj vrsti nego samim postojanjem.
Svako moze da tumaci kako hoce, ovo je moje vidjenje.
Pa on je rekao "Covjek je bice stvoreno da prevazidje samog sebe."
Znao je Nice da se moze biti veci i bolji covjek i sa ovozemaljskim razmjerama, mozda nije otkrio kako ali je nesto osjecao.
Mozda je budisticko prosvjetljenje Niceovo nadljudstvo?
Mozda nama ideja "nad" stvara sliku nekog bozanstvog bica koje je nama smrtnicima nedostizno, ali treba se samo sjetiti da je i Nice bio samo covjek.
Jer je njegovo shvatanje i borba protiv (kako ga je on zvao - "ropskim moralom") i bila mu gadljiva i sama pomisao a nedoli da se on zauzima za Bozanske i vjerske standarde (zato sto je Hriscanstvo po njemu okrenulo ledja stvarnosti). Zato mislim da sa natcovjekom nije stvarao neko bozansko bice, nego samo obicnog covjeka koji je postao svjestan sebe.

P. S. I nije uopste bitno ko je prvi "otkrio" natcovjeka, bitno je da su mnogi osjetili da mogú.