Proklo Dijadoh

Proklo Dijadoh

offline
  • Pridružio: 11 Okt 2008
  • Poruke: 2

Nacuo sam u gradu da ce uskoro izaci prev. Proklovog komentara Pl. Kratila. Pa bi bilo lepo prozboriti neku o tom velikom filosofu s kraja antike.

Dopuna: 11 Okt 2008 19:56

Највећи допринос Прокловог коментара Платоновог чувеног дијалога, који се бави проблемом језика, за историју философско мишљење јесте истицање онтолошке проблематике; он полази од Кратилове склоности према природном заснивању имена, премда релативистички конвенционализам Ермогена не бива сасвим одбачен, већ и сам релативизован с обзиром на безусловност именовања. Прокло се у потпуности слаже са Сократом, да ако ствари постоје, онда је могуће и њихово именовање, тј. указује на вечну актуелност именовања.
Мој имењак и презимењак А. Лосев у свом чувеном делу ''Антична эстетика последние века'', умесно пише да су Проклова тумачења имена богова безусловно интересантна и дубока, чак сама за себе и лепа.

Шта ви мислите о Прокловом коментару на Кратил, али (да ову тему учинимо широм и занимљивијом) и о осталим његовим коментарима и уопште његовој философији.

ПС Добио сам данас поуздану информацију да ће се прев. појавити до краја године.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Алексеј Лосев,

Драго ми је што си допуном дао ближе податке. Заиста ми није било познато колики је значај Прокла Дијадоха (Прокла Наследника) у философији уопште, не само међу "платоничарима" и "неоплатоничарима".

Нађох нешто што има везе са темом коју си поставио:
"Када је Прокло наилазио на лик неког божанства, демона или хероја, њему је за тако широко поље значења тих ликова требала и адекватна ширина категорија да би ноематика (типологија свесности) могла да га обухвати у говор, а то су широке и опште дијалектичке категорије. Оне не познају само спољашње-појавне видове ствари, него и садржинске, наиме идејне хоризонте у оквиру којих се појављују, тако да дијалектичкој категорији (по аналогији: мушко-женско, идеја-материја) треба сливеност с митским ликом у целину, док фиксирањем прелаза происходи апстракција. Ти прелази подразумевају и након завршавања промене: род и сходност (аналогно: зрно, породица, организација живота), који као развојни облик спомиње чак и Хегел на дијалектици цвета и плода. Утолико је за Прокла један од најзначајнијих појмова аутозоон или живо-у-себи као аутозоотропична или аутобиотичка чињеница, наиме таква да је "живо биће какво је у себи-ум" или живуће суштинско постојање као својеврстан "аутоменталитетни аутобиоморфизам".
...
За Прокла религија није спољашње прихватање које се спроводи у култу, као ни из такве праксе извођена теологија као теорија, није просто област пучког моралитета или "занимљив естетски став". Она је код Прокла непосредно повезана са аутоменталитетним прагом појединчеве типологије словесности и виђења живота. Живи организам и умна монада, одашиљају у своју околину унутрашњу снагу и у јединству са свиме успињу се до "истесаности сопственог лика до богосличности", као и аутобиоморфног приближавања првобитном. На овом начелу аутобиоморфности Прокло заснива теургијско становиште, које није значајно у нижем облику чарања, гатања и подвлашћивања (=технологијама дивинофиксација), него у свом узвишенијем виду, где се окреће природи и њеним лествицама пење на прагове бића, подвизавајући се славопевима и умним молитвама.
...
Слично износи и у коментару Кратила (174, р. 97):
"А опет треба да се каже, да све енергије бога присуствују у свим распоредима бића, почињући од виших па све до најнижих, при чему, како се представља, различите силе у већем или мањем степену владају у разним поретцима."
Оно што у теургији Прокла највише привлачи, нису никакве чародјејске операције или бацања чини, него унутрашња стишаност духа, умно тиховање на којем бављење божанским стварима завршава. До њега долази кад нам се укажу знамења присуства божанског.
...
Халдејци су иначе били разнородни жреци, чаробњаци и гатари вавилонског порекла, а проповедали су унутрашње усхођење душе на небеса. Збирке стихова назване Халдејска пророчанства, које је недавно окупио из разних списа Е. де Плас,[9] указују на истицање тзв. “психичких потенцијала" са чиме је Прокло срођен и по терминолошким питањима "Отац свега", "енергије ума" и "огњена происхођења", "топли дах као предање живота" и "светски редови бивствовања". Све је то већ раније Прокло философски садржавао у именовањима, али је у овом коментару то дошло до изражаја. Тако се апострофира теургијска природа људи која служи овладавању страстима и отвара путеве божанском, наглашава се патрономички логос и у људској души открива као "свештени логоси и божански символи". Логоси потичу од умопостижућих ејдоса, а символи од божанских јединица; откуд пророчанства као нешто са значајем и уважавањем.
...
Те душевно-ватрене теургијске силе јаче су од "укупне људске разборитости и науке". Свакако, поставља се питање, какве су то "теургијске снаге" које могу да буду јаче "од целокупне људске разборитости и науке", ако знамо да су жудња за знањем и љубав код Прокла претпоставке за приступање божанској мудрости. Опет се ради о својеврсном дијалектичком ставу, који не претпоставља одбацивање или надмени презир према етосу и науци, већ истиче савест (синејдетику) као снажнију од максима (обичајних правила понашања) и хеуристичко начело испред позитивног описа чињеница у којима нема топлине која држи замисли или фантастичко пред-стављање ствари. Све је у усклађеним редовима битисања, у космосу, најмање двозначно, и нашој свести се приказује са лица и наличја, скривајући суштину која их узајамно омогућава.
...
Опис божанског света, схваћен као митолошко наслеђе, Прокло сврстава у три разреда предноуменалних (хипоноуменалних, супраменталних), ноуменалних (умствених, интелигибилних) и посленоуменалних (постинтелигибилних) богова.
...
Јединица претпоставља одређено јединство или целовитост којој припадају и под јединство подвођене неодређености, али тако да се не издвајају из склопа. Када те неодређености поприме такав распоред да формирају групе које склоп нарушавају, онда се догађа прелазак у друго и другачије са печатом оног јединства из којег се то друго издвајало. Управо до тог печата Проклу је нарочито стало, јер на основу њега изводи своју онтолошку теорију цикличног враћања ствари извору или, дијалектичком логиком речено, главну тријаду: једно-напредовање-преокрет.
...
То се нарочито огледа у Прокловом коментару Платоновом дијалогу о пореклу имена Кратил (XVIII, 27), где каже да у души поуздано постоји сила која има снагу да саздаје копије, те да се према врлини те силе душа спаја са вишим бићима богова, анђела, демона; ради чега им сачињава кипове желећи да слави постојање сличног у сигурнијем облику ванвештаственог и битије првог разврстан према душевним разлозима уз делимично показивање речима. Тако се са подлогом у речима и на тајанствен начин успостављају кипови богова и божанских светлила преко неизрецивих символа, тиме што се они обликују правилношћу кретања у снази присвајања, тако да имена улазе у постојеће кипове као у стварност. Тако душа, другачије речено, служећи се проширеним видовима језичких могућности производи речник богова и постаје скулптор датих кипова. Тако имена, будући да су умни кипови стварности, дају да прва имена имају нематеријалне облике, а следујућа за њима материјалне.

http://www.rastko.org.rs/filosofija/apetrovic/apetrovic-proklo_c.html

Ово су "изваци", делови обимног штива великог познаваоца Александра М. Петровића. Нисам одолео, а да их овде не ставим. Додуше, у тексту се помиње и други велики познавалац Прокловог дела, А.Ф. Лосјев...

Од истог аутора, Александра М. Петровића, још нешто мало на ову тему:
"Везе између балканских Пелазга или Тирсена, т.ј. Етрураца или Расена, Рашана и Словена, показују у језичком саобраћају рођачке односе, које је Милан Будимир приказао у својој обимној студији Pelasto-Slavica, Рад ЈАЗУ, књ. 309, Загреб, 1956.
Ту он брани Херодотову, вероватно и по старини најубедљивију теорију, да су Етрурци или Расени дошли на Апенинско полуострво из западне Анадолије, а реалност веза са Словенима и Трипољском цивилизацијом, потврђују пре свега теонимије или света места уопште, а напосе за поједина божанства. То не мора нимало да нас изненађује, уколико знамо да су теоними лексичко-енергетски однос човеков према свему што јесте и бива, како је до тога стигла мисао заснована у Платоновој академији код једног од последњих њених управника Прокла Дијадоха. Прокло ту снагу именовања види испољену у менталном вајарству као боготрагалачкој духовној архитектури, а његов хришћански следбеник Дионисије Псеудо-Ареопагит то теолошки заснива (углавном компилацијама без релевантне онтолошке тежине) за црквене потребе, у својим списима.
http://www.svevlad.org.rs/knjige_files/apetrovic_arheografija.html#antdokument

Заиста би се ваљало упознати са манифестацијама те снаге именовања, са суштаственом способношћу човековом да поседује и васпоставља лексичко-енергетски однос према постојећем и постајућем. Можда је за велики број људи овакав начин саопштавања заморан и неразумљив, али је свако бар некада осетио како одређеном бићу-одређеној ствари/појави приличи управо име које има, те да између имена и бића/ствари/појаве постоји суштаствена веза. Због тога, још једном: Алексеј Лосев - хвала ти!



offline
  • Pridružio: 11 Okt 2008
  • Poruke: 2

Хвала на овим, како кажете, извацима из студија др Александра М. Петровића. Ја бих за тренутак скренуо с теме и рекао нешто о философу за кога сте навели да је велики познвалац.
Ја бих рекао Највећи у нас, а такође је и у светском врху. Иако је био спутаван од стране промарксистичких колега са Београтског ФФ, он се ипак изборио, и данас, колико ми је познато, предаје у Косовској Митровици. Игром случаја сам добио библиографију његових радова, па бих вам овде скренуо пажњу на неколико његових студија који се директно тичу философског система прокла Дијадоха: 1. Химне боговима: живот и философија Прокла Дијадоха /превод, коментари, предговор и поговор Александра М. Петровића/, Нови Сад: Невкош; Источник, Подгорица: Октоих, 1995.
2. Претпоставке метафизике свејединства код Прокла Дијадоха, Интелектуална диференција као припрема за разраду становишта онтолошког диференцирања, Београд 2001. - http:www.rastko.rs
3. Славопев Сунцу Прокла Дијадоха и Орфичке исконије, «Поља» бр. 294-295, Нови Сад, 1983.
4. Химнографска сфера философије Прокла Дијадоха, у – «Летопис Матице српске» бр. 445, 6, стр. 904-917., Нови Сад: МС, 1990.
5. Систематизација античке мисли код Прокла Дијадоха – “Жива антика” бр. 9, 4, Скопље, 1991.
6. Приближавање философији свејединства и њеним метафизичким склоповима код Прокла Дијадоха – “Луча”, св. 9., бр. 1., стр. 130-143, Никшић: Филозофски факултет у Никшићу, 1992.
7. О философији митологије и религије Прокла Дијадоха – “Источник”, бр. ¾, Београд, 1992.
8. Хегел и Прокло спрам сплетова првобитности, “Овдје”, бр. 309-310, стр. 16-21, Подгорица, 1994.

Чиними се, мада нисам сигуран, да управо он приређује превод, који ме и инспирисао да поставим ову тему. ако дођем до те информације, јављам.


Иначе се у потпуности слажем са Петровићевом интерпретацијом Проклове мисли, тако да за сада не бих ништа додао. Морам да честитам tuzor-u на одличном одабиру места из Петровићевих студија.

offline
  • Pridružio: 20 Jan 2009
  • Poruke: 37

Knjiga zbog koje sam postavio ovu temu se pojavila krajem prosle godine. Ja sam nesto bio zauzet pa me nije bilo ovde.
Knjigu je preveo i priredio upravo Aleksandar M. Petrovic koga smo pominjali. Na sajtu filosofija.info se pojavio prikaz te knjige i Pogovor A. M. Petrovica, evo ja ga prenosim ovde:
Prevod Kratila je sačinio dr Aleksandar Petrović prema Barnetovom oksfordskom izdanju Platovog teksta, kao i Proklov komentar prema Paskvalijevom lajpciškom izdanju priređenom početkom veka. Hrvatski prevod Dinka Štanbuka imao je popriličan broj nepreciznosti, čak i neprevedeno jedno Sokratovo pitanje i repliku na njega, što je u sadašnjem Petrovićevom prevodu izbegnuto. Original na grčkom jeziku, koji je štampan paralelno s prevodom, bez sumnje je kvalitetna novina koja se pojavila zahvaljujući trudu i dobrom sluhu izdavača. Premda je ovaj Platonov dijalog u savremenim diskusijama, inače, u priličnoj meri maginalizovan, valja napomenuti i važan podatak da je njegov značaj reaktualizovala ruska filosofska škola na čelu sa Aleksejem F. Losevim. On je s pravom smatrao da ga opredeljuje filosofski govor s obzirom na njegovu težnju prema strogosti određivanja stvari zarad pristalosti i merodavnosti, te da etimološki diskurs jezičke kompetencije ima za posledicu ironičan stav, što u Kratilu najbolje ilustruje etimologizacija božanskih imena. I inače su likovi učesnika Kratila i Hermogena postavljeni ironično u dijalogu, dok je recimo komentator Proklo njihove poglede shvatao ozbiljno, mada je u tom njegovom shvatanju teško uočiti neku veliku zaslugu.

Prevodilac je primereno skrenuo pažnju na to da je Kratil pobornik Heraklitove filosofije i njegovog učenja o protoku stvari, gde imena drže prirodan i veran habitus koji tu stvarnost obuhvata. Kada se opštem logosu i logosu zajednice suprostavlja svoj posebni logos, kroz pojedinačni razum koji je izdvojen i neusaglašen sa zahtevima društvenog događanja života, dolazi do opasnosti sukoba. Tako Kratil stoji nasuprot Hermogenu koji je zastupao teoriju uslovljenosti imena kroz slučajnost i proizvoljnost, te njihovu neadekvatnost u primeni.

Platonov Sokrat u daljem sledu dijaloga ne prihvata Heraklitu pripisivano učenje o spoljašnjem toku stvari bez ideja kojima bi se on objašnjavao, držeći da tek sa oblikovanjem u substrukturacije stvarnost može da se pojmi kao mogućnost prirodnog zasnivanja svakog imenovanja. Utoliko nije sasvim odbačen ni Hermogenov relativistički stav, pa dopušta kretanje, slučajnost i neodredivost imena, sa prethodnim usvajanjem obeležja bezuslovnosti svakog imena, sa zahtevom da za postojanje stvari valja da se pronađe i puno postojanje njihovih imena. Tek sa tim uslovom i moguće je da bude reči o upotrebi, lažnosti, nepostojanosti i greškama, koje idu uz imena i znače proces imenovanja. Ono s time ne isključuje bezuslovnost.

Sledeći i sam te tri filosofske pozicije koje su predstavljene u Platonovom Kratilu, Proklo Dijadoh je svojim komentarom sačinio sliku na toj osnovi grupisanih, ali takođe ne samo razvođenih u tom pravcu, već i svuda po regionalnim oblastima ontološke i saznajnoteorijske problematike raštrkanih misli. Prevodilac je potcrtao da su one obrazložive tek njemu svojstvenim vidom razmišljanja, prema mislima izloženim u njegovim drugim opsežnim delima, ali da sem produbljivanja plastičnosti semantičkog polja značenja reči u pravcu građenja “skulptura smisla”, ta agalmatizacija čak više prikriva osnovne pravce razvijanja Platonovih misli, negoli što ih razotkriva. Nije promakao ni kvalifikativ deficitarnosti za neuspeo pokušaj revalorizacije paganizma, u kojoj je veliki oponent Proklu bio ipak najbolji poznavalac Platonove filosofije, a to je Aristotel. I tu je prevodilac ukazao na mesta koja bez obzira na to što njegovu filosofiju Proklo počesto nesrećno kvalifikuje kao “male misterije”, a samog Aristotela kao demonsko biće /što ukazuje i na psihološku podlogu zastrašenosti njegovom snagom razlikovanja stvari kao potpunijeg razumevanja/, ipak pokazuje da je Aristotelov argument i za Prokla, što se rasprave o imenima tiče, apodiktičan i konačan: „...jer to je Aristotel u Kategorijama /4a, 22-34/ izrekao kao govor mišljenja; pa spojenost u govoru zasniva i nošena je prema čistom imenu: jer saznaćemo pristavljanjem nekog imena samog, ili ćemo drugo da kazujemo, /o onima/ koji su sačinili pristavljeno.“ (fr. 45) Sasvim prihvatljivo prevodilac je naglasio kako ne samo kritičnost, nego počesto i samokritičnost koja je stilski umevala i da se prikrije, ipak nije nešto strano filosofskom duhu te epohe, koja je više nego što mera dobrog ukusa dopušta da bude optuživana kako je ljudski um jedino okrenula praznovericama, ljubopitljivosti polihistorizma i sezonama pojmovnih kautela. Paganski svet na umoru u filosofiji je uspevao da pokaže i svoju ljudskost, kao i retku akrivičnost koja ne treba da bude ni olako odbačena, kao ni nemarno zastrta.

Jelinizujući svet je ne bez razloga razvijao i veoma osposobljavao ljudski duh, tako da je on bio u stanju da prvi prigrli Hrista i njegovo učenje u istorijskom širenju. Osnovni razlog je da kod njega razgraničenja stvari počivaju na odredbama opšteg logosa, gde glagolski oblik koji opisuje učestvovanje u bivstvovanju glasi «sasuštastvovanje», pa određenje konstatuje usiološko razgraničavanje suštine bića, načina na koji postoje bića u granicama opšteg logosa, kao i granicama pretpstavki za društveno-kosmičko opštenje i ostvarenje života. “Jer um je energija života” kazivao je Aristotel sledeći najdublje Platonove misli, i bacajući sa time svetlo na osnovni smisao života iz protousiološke perspektive koja je kod njega bila jednoznačna sa teološkom. Ova perspektiva je za savremenost važna, jer ona otklanja slučajnost nastanka imena, jednako kao i njihovu ogoljenu konvencionalnost, pružajući jedno utemeljeno uporište za istraživanja filosofije jezika koje neće morati na prošlost da gleda jedino kao na zbirku antikvarnih misli, a ostalo da ostavlja rezervisano samo za utilitarne i pozitivističke ciljeve.

U ovom smislu obnavljanje pogleda na drevna antička učenja može da znači i kulturni događaj, jer ukazuje na one trajne i neusahle potencije mišljenja, koja su za nas ljude vazda aktualne i značajne.
Bl. Pantelic
filozofija.info/index.php?option=com_conten.....&Itemid=53

A pogovor se moze pogledati ovde: filozofija.info/index.php?option=com_conten.....&Itemid=64

A ovde izvode iz knjige: filozofija.info/index.php?option=com_conten.....&Itemid=64

Dopuna: 01 Feb 2009 10:05

Evo jedne Himne iz Petroviceve knjige Himne Bogovima. Ta Himna je sporna, ne zna se da li je Proklo napisao, sve upucuje da nije.
Mozda bi nekoliko reci o ovom nadasve ne tako teskom problemu moglo da posluzi kao pocetak razmatranja Proklovih misli.

BOGU
O, Svevišnji, jer šta drugo s pravom da te slavi?
(Kako da te veličam u svemu prevashodnog?)
Kako da te opeva reč? Jer nijednom rečju nisi izreciv,
Jedini budući neizreciv, premda sazdaš sve što se kaže.
Kako da te um vidi, kad umu nikako nisi dohvatljiv,
Jedini budući nedokučiv, premda sazdaješ sve što se misli.
Sve te priziva što jezik ima, i što je nemo,
Sve te mislivo proslavlja, kao i nemisleće.
Jer zajedno čeznu, zajednički uzdiše sve živo
Oko tebe. Sve ti se samom klanja, i tebi sve
Zalogom tvojim mislenim kazuje utihle hvale.
(Po tebi izbuja sve, a ti jedini nisi zbog ničeg)
U tebi sve je mirno, sve ti zbijeno hita.
I za sve odredište bićeš,56 i jedan si i pripadaš svemu.
Ne budući ni jedno ni sve, mnogoimeni, kako te zvati?
Ono jedino nedozovljivo? Koji će um nebeski
U preosvetljene tajne da zaroni? Milostiv budi,
O, Svevišnji, jer šta drugo da te s pravom slavi?

Nije valjda da bas niko nista ne zna o Proklu, ili da se on bas nikome ne dopada kao mislilac

offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Ko god da je napisao Himnu, izvanredna je! Pokazuje se kako se u malom sadrži ono najveće. Obradovalo me je, A. F. Losev, što si nama, koji još nismo došli do ovog dela, dao priliku da je pročitamo, i razmislimo.

Proveri, molim te, da li je ovaj stih u redu:
Citat:I za sve odredište bićeš,56 i jedan si i pripadaš svemu.

offline
  • Pridružio: 20 Jan 2009
  • Poruke: 37

Napisano: 03 Feb 2009 23:52

Ovo je iz knjige koja je objavljena `95: Proklo Dijadoh ''Himne bogovima'', prev. A. Petrovic, kupio sm je u jednoj antikvarnici, skenirao i prebacio u word, tako da je u pom stihu ostala numeracija fusnote (56), to jedino treba izbaciti.

Dopuna: 03 Feb 2009 23:52

Da li je neko mozda imao u rukama i citao knjigu u kojoj je objavljen i Kratil i Proklov Komentar na taj Platonov dijalog? Ako jeste, mogli bismo da zapocnemo neki konstruktivni dijalog o Platonovoj filosofiji jezika, ili o Proklovom tumacenju bozanskih imena...... Ako nije niko, onda da sacekam da se to dogodi, pa da se druzimo.

Dopuna: 18 Avg 2009 14:07

Prof. Milan Uzelac je ovih dana postavio svoju internet prezentaciju na kojoj se moze skinuti i njegova izvrsna Istorija filosofije, u kojoj se mogu naci znacajne napomene vezane za ovu temu.
Sajt je uzelac.eu/
a knjiga je na ovom linku: uzelac.eu/2KnjigeStudija/3IstorijaFilozofije1.pdf

offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Hvala za dobre linkove!

Oni koji hoće, zaista mogu da se detaljnije upoznaju sa ličnošću i radovima Proklovim, kao i značajem koji ovaj sjajni mislilac i komentator ima u razvoju filosofske misli.
Iskoristiću priliku da navedem odgovarajuće citate iz Uzelčeve knjige, u cilju izazivanja interesovanja kod ostalih učesnika.

Opis radnog dana Prokla Dijadoha:
Citat:Postavši nakon Sirijana prva ličnost atinske Akademije, tokom pedesetogodišnjeg svog delovanja na njenom čelu, Proklo je sledio stav Epikura "Proživi život svoj skriveno!"; njegov radni dan počinjao je molitvom Suncu, potom, u rano jutro tumačio je dela koja su bila na programu, zatim je, u pozno jutro samostalno radio; u podne je govorio molitvu Suncu, popodne vodio filozofske razgovore s učenicima i prijateljima, u suton držao predavanja na kojima se, zbog slabog svetla nisu vodile beleške, i dan je Proklo završavao molitvom Suncu, na njegovom zalasku. Pored predavanja (reč je o propedeutičkom kursu posvećenom filozofiji Aristotela i osnovnom kursu gde se razmatralo učenje Platona) Proklo se bavio administrativnim i dobrotvornim poslovima, ali je i pisao po 700 redova dnevno.

Osim značajnih komentara Platonovih dela, izuzetno su vredna i Proklova teoretska dela:
Citat:Kad je reč o Proklovim filozofsko–teoretskim delima treba pomenuti spis Elementi teologije u kojem je u 211 teza izloţen čitav sistem neoplatonizma, tj. problem Jednog, broja, uma, duše, i nosioca duše. U literarnom smislu ovaj traktat spada u jedan poseban filozofski žanr koji su stvorili neoplatoničari (tu spadaju Polazne tačke Porfirija kao i Proklov spis Počela fizike), zatim Platonova teologija, ogromno delo u kome se govori o metodama kako se Platon moţe koristiti u filozofiji, i detaljno izlaţe učenje o Jednom, brojevima i umu s opširnom primenom tih kategorija u antičkoj mitologiji kao i opširna klasifikacija svih božanstava paganske religije.

Sasvim lepo i jasno nam Milan Uzelac iznosi u čemu se sastoji značaj i uticaj Proklov na kasniju filosofiju:
Citat:Ovde treba odmah istaći ogroman značaj Prokla za potonju filozofiju; arapska, jevrejska i hrišćanska filozofija u doba srednjeg veka i renesanse, nalaze se pod velikim uticajem ovog mislioca; narednih nekoliko stoleća interes za njega opada da bi mu tek početkom XIX stoleća G.V.F. Hegel posvetio posebnu paţnju, što je posebno vidljivo u njegovoj dijalektici bića i nebića; Hegel ne samo da preuzima osnovnu trijadu Prokla, već preuzima i trijadičan način građenja svakog člana trijade; uostalom, s mnogo razloga će kasnije L. Fojerbah Hegela nazvati “nemačkim Proklom”. Za filozofiju Prokla je karakteristično sjedinjavanje mitološke fantazije i pojmovnog formalizma pri čemu je s velikim dijalektičkim darom kombinovao pojmove.

. . .

Vodeća misao njegovog sistema bila bi u tome da je neophodno razumeti razvoj jedinstva u mnoštvu i povratak mnoštva u jedinstvo. Raznovrsna delovanja posledica su svog uzroka, ali se od njega i razlikuju; delovanje je već sadržano u uzroku i istupa iz njega; to protivrečje izmiruje se tako što sve što se izdiferenciralo teţi da se vrati svom uzroku; tako su prebivanje, proishođenje i stremljenje povratku (moné, proódos i epistrophè) neophodni momenti svakog bivanja.

. . .

Razvoj sveta iz božanskog Proklo tumači pomoću sistema triadičnih nizova u kome se odvija prelaz od opšteg ka posebnom, od jednostavnog ka složenom, od savršenog ka nesavršenom. Na početak svega on stavlja prajedinstvo, pradobro koje, nadvisujući sve određeno, potpuno je neodredivo i samo u strogom smislu reči može biti označeno kao jedno, kao dobro, kao uzrok (aítion). Iz njega izvodi (pre noûsa) ograničeno, ali za naše saznanje neodredljivo mnoštvo henada ili jedinica (henádes) koje, budući da su isto tako nesaznatljive i da su iznad bivstvovanja i životom i umom, jesu bogovi koji deluju na svet.

. . .

Duh se, saglasno Proklovoj shemi deli na ono što se postiže umom (noéton) i ono do čega se dospeva razumom (noeròn). Ovde, u osnovi, nalazi se plotinovsko razlikovanje sadržaja i delovanja misli, ali to se u tom trenutku odbacuje radi logičke strukture sistema; ali kasnije, ono što se doseže umom deli se na tri triade, gde se pojmovi granica (péras), neodređeno (ápeiron) i sinteza (miktón) dovode u vezu s pojmovima otac (páter), potentia (dýnamis) i mišljenje (nó-esis), dalje, pojmovi bivstvo (ousía), prisutnost (híparxis), pojmovi život (zóon) i vreme sveta (aíon) kombinuju se u tako raznovrsnim odnosima i prelaze jedan u drugi da se na kraju dobija skup bogova. To isto ponavlja se i u drugoj sferi, s istim kategorijama; u trećoj se javlja sedam hebdomada (sedmica) inteligibilnig bogova (među kojima se nalaze čak i olimpijski bogovi).

. . .

Ostaje nesporno da je Proklo najveća ličnost neoplatonizma i ako se za Plotina može reći da je stvorio novi filozofski sistem, originalnošću svojih ideja i neverovatnim analitičkim umom Proklo prevazilazi i samog Plotina; bez obzira na relativno mali broj naslova, svojim obimom od više hiljada strana Proklov opus prevazilazi i Platona i Aristotela a i skoro sve što je do nas došlo od antičke literature. Ako zapadna filozofija Proklu nije posvetila ozbiljne studije, njeni vodeći filozofi su vekovima preživali njegove ideje; nije slučajno što svi oni koji se kao po nekoj slepoj navici dive Spinozi, Hegelu ili Brentanu, kad malo bolje prouče njihova dela i još ih jednom pročitaju u kontekstu Prokla, bivaju iznenađeni ali i zadivljeni time koliko su to dobri komentatori i sledbenici poslednjeg velikog antičkog neoplatoničara.

http://www.uzelac.eu/2KnjigeStudija/3IstorijaFilozofije1.pdf

A.F. Losev, hvala još jednom!

offline
  • Pridružio: 20 Jan 2009
  • Poruke: 37

Izvod iz poslednje knjige prof. A. Petrovica, koji se tice Prokla Dijadoha.
Inace, radi se o fakultetskom udzbeniku iz Estetike:


Proklo Dijadoh (410-485) je daleko zdravija i uravnoteženija ličnost, a svakako i sasvim drugačijih estetskih platničkih koncepcija, lišen nesrećnih osobina plotinovske psihopatologije. Rođen je u Konstantinopolju 8. februara 412. godine n.e., a preminuo je u Atini 17. aprila 485. godine. Taj peti vek naše ere doneo je još jednu "balkansku renesansu" potvrđujući to tlo Stare Evrope tračkih starinaca i legendarnih podunavskih Hiperborejaca, Orfeja, Lina i Pitagore, kao tlo pogodno za kosmotetske ideje i tumačenja opstanka. Njegovi najpoznatiji radovi su Elementi teologije, Uz Platonovu teologiju, O promisli, sudbini i zlu, te Komentari Platonovom Timaju, Parmenidu, Državi, Alkibijadu, Kratilu, naučne rasprave o fizici, astronomiji i geometriji, te traktati O filosofiji Haldejaca i O sveštenim umećima kod Jelina, sa sedam celovito sačuvanih himni. Himne je Proklo zapisivao izjutra, nakon noćnih bdenja, tokom kojih mu je dolazio nadahnjujući napev. Himne su tako prihvaćene kao opšta slika njegovog filosofsko-umetničkog simbolizma, koji kreće od nedokučivog s onu stranu razuma, prolazeći kroz izazove stihija kosmičke lepote, te završava na ličnoj bliskosti uzdisaja i nade, na razumevanju koje se pretače u molitvu. Ta dubokim razmišljanjima prožeta molitvenost jeste prikaz ustaljenih učenja karakterističnih za njegovo doba, ali sa premeštenom težinom na lični osećaj i doživljaj, kao neko slivnje saglasno duševnom stanju onog koji se ispoveda, slavi lepote i ispoljavanjem ljubavi usrdno moli. Urlih fon Vilamovic-Melendorf bio je sumnjičav u pogledu Proklovog poetskog dara: "naročito visoku poeziju ili besedničku umetnost da očekujemo od brbljivog filosofa, bilo bi isto kao očekivati od njegovih stihova razvijanje njegovih filosofskih učenja."/Uporedi: Willamowitz-Moellendorff, Urlich von: Die Hymnen des Proclos und Synesios, Berlin: Preuss. Ak. der Wiss., 1971, str. 163./ Lični pristup u himnama on je smatrao pogrešnim jer mu nadarenost nije bila u unutarnjoj vezi sa filosofskim učenjem, nego sa teologijom, koju je vezu ipak opravdavala tradicija samog himničkog žanra, što se održavala u filosofskim školama radi praktičnih svrha. Tada se za trpezom i prazničkim obeležavanjima iskazivala potreba za prigodnim kultnim pesmama (u Akademiji za vremena Arkesilaja i Karneada), te u tom pogledu smatra dobrom himnu Atini, gde je ona predstavljena kao stub otačestvene vere i u kom krugu lično obraćanje filosofa deluje uspelo.

Sunce je slika Nebeskog Oca, koje s obzirom na ljudske duše Proklo slika vanredno lepom stihom "A u zaboravu dvorana svog blistavog, preuzvišenog Oca", jer Sunce ima tu prirodnu ulogu trajnog podsetnika, onog kome je "Neizrecivi roditelj" preko vretena sudbonosnog ostavio "prepušten nesputan prostor igre". Ovaj božanski prostor igre zaista je onaj koji ide za raspoloženjem i raspoloženje i omogućava, gde se koreni sva moguća simpatija (sa-osećaj), i pre svega onaj krug slobodarstva koji život podiže i uvodi do čina slavlja, koji svemu avtozoničnom ili u sebi-živućem podiže radost i heliotropsku lepotu. U himni Muzama Proklo spominje knjige što podstiču um, koje leče tešku boljku zaboravljanja i opominju na umne priče mudraca. Kao pokroviteljice umetnosti i nauke, muze su i knjige Herodotove istorije, a čini se da neka vrsta takve nostalgije za zatvaranjem na u rečima lepo iskazanu i oblikovanu prošlost, biva osujećena jednom važnom sumnjom i priznanjem duševnog stanja u kojem vlada pometnja. Naime, Proklo moli milosrdne boginje za svoju dušu: "Veoma zbunjenu od zabludele vreve pokolenja", tako da je pred ideološko-političkim sukobom osetio potrebu da se prikloni gostoprimstvu, kako to pesnik Helderlin kaže, "miomirisne preda mnom Azije". Kao da je taj, iz stiske nespokoja izronio nemir, otvorio kapije Azije i godinu dana u Likiji Proklu ulivao osećaj da "ima večnu slavu rečitosti na radost duše". Atina ga je prizvala da se vrati i zauzme onaj položaj trezvenoumne uzdanice, koja bi obezglavila sve slobodoumno i ljudima shodno i blisko, ako se o taj priziv ogluši. Proklo, kao pobožan i trezven muž to nije porekao u svojoj savesti, nego se vratio i prisustvom založio misao, zapravo ono što spregnuto iskazuje teorijski (sazercavajući) domet.

U opštoj himni Svim bogovima, Proklova sumnja izražava snažan rast, takav da zahteva: "da valjano već poznam besmrtnog boga i čoveka", koju sumnju ili čegrst doživljava kao kaznu što ga okiva i traži prosvetljenje kao i upućenost u smisao kazivanja drevnih predanja, mitosa u njihovoj izvornosti i dometu. Poseban smisao nosi himna Hekati i Janusu, usled njegovih obraćanja Hekati kao bogorodnoj materi i sa („zdravo budi, radujsja“) kao i romejskoj odanosti dvolikom, četvorolikom Janusu, koji gleda na sve strane sveta i time biva smišljen kao načelo svega ovosvetsko božanskog, u romejskom viđenju dvolikosti Hermesa i Apolona, koji kao jedan drži ključeve 365 dana, svega sunčanog kruga, trudne godine bivanja. Druga i peta himna Afroditi predstavlja izvesnu svest o upotpunjavanju, odavanju počasti dugu koji neizbežno valja da se vrati, da mu se udovolji. Jedna nebeska i druga zemaljska-otaxbinska, a podrazumevajući njen dvoliki karakter, Afrodita je "neutralna", čak reklo bi se "indiferentna" u nekom dalekom smislu samodovoljnosti. Ona jednostavno rečeno uslovljava sve, i tu je sva njena odlučujuća snaga na zemlji. Ona je gotovo sama moć bogomaternje kompetencije i odlučivanja volja. "Mukotrpna putanja života", za koju Proklo moli Afroditu da ga usmeri svojim ljubavnim strelama tako da otkloni "ledene požude", ili, u himni Likijskoj Afroditi, da mu ulepša dušu "kad je u postalome izbegla pogubnom žalcu žudi", kazuju o lepo sročenom osećaju opasnosti od strasti. Afrodita sama očigledno poseduje glad sa onim poročnim nepredvidljivostima koje slede iz izgubljene nezajažljivosti strasti, ali zato nije ni nepoštena ni zla. "Pogubni žalac žudi" i "ledene požude" su sastavni deo nas samih (naše avtozonične, ličnosne podsvesti), i to se vidi kao unutrašnja, a ne prirasla ili spoljašnja nesavršenost sklopa ljudske duševnosti. Stoga: "mnogi su izbegli smrti što razara, Kad ka vrlini uprte su oči".

To što Vilamovic u Proklovim himnama vidi prigodne motive i prikriven ideološki obračun, čista je zamena teza, jer su to u najboljem slučaju neki spoljašnji povodi. Stara predrasuda da "suva racionalna filosofska duša" ne može da ima osetljivost umetničkog karaktera, čista je predrasuda koju Vilamovic deli sa svojom postromantičarskom epohom. Olimpiodor spominje i jedan stih iz himne Dionisu u delu Život Platonov, kazujući da je Proklov, a himna Bogu ne ostaje sporna zahvaljujući argumentaciji koju je Albreht Jan pružio u prilog Proklovom autorstvu, da stil baš neodoljivo i ne podseća i na Grigorija iz Nazijanza. U prilog tezi Albrehta Jana išlo bi i razmišljanje Edvarda Hofmana, koji ističe da je u Proklovim himnama izražen unutrašnji karakter ličnog njegovog života /E. Hoffmann, Platonismus und Mystik im Altertum, Heidelberg, 1935, S.145/, gde se slivaju filosofska ubeđenja i lirsko čulo. Formalne sličnosti njihovog stila ne približavaju Prokla samo Nonosovim Dionisijakama, nego i himničkoj predanjskoj leksematici uopšte, pa bi se, zajedno s Fridlenderom, moglo reći da se Nonos služio epskim stilom, koji takođe nalazimo ispoljen i u Proklovim himnama. Proklo se po njemu služio daleko starijom tehnikom stiha, još kao mlad izučavao je poetsku tehniku u Aleksandriji (do 420.g. n. Hr.), a Nonos je počeo sa svojom pesničkom aktivnošću tek oko 440.g., te je nekakva zavisnost od njegove tehnologije pisanja prosto nedokaziva /Friedlender, Die Chronologie des Nonnos von Panopolis, Hermes, 47, 1912/. Veliki ruski vizantolog Sergej Sergejevič Averincev naveo je značajne ocene o stanju heksametralne poezije u Vizantiji, uzimajući za očigledan primer Nonosa: "Nonova metrika je tradicionalna, ali prerađena do delimičnog pretvaranja u sopstvenu suprotnost. Kao što je poznato, suprotstavljanje dugih i kratkih slogova više nije odgovaralo jezičkoj praksi. Nonos ga je zadržao na osnovu heksametra, ali je istovremeno kao u nekom `dvojnom knjigovođstvu` povezao svoj heksametar sa novim jezičkim zakonima (pomenimo tendenciju podudaranja kvantitativnog i ekspiratornog akcenta, odbacivanje spondejske stope koja se gubi za vizantijsko uho, i tome slične reforme). Ovo je rizično balansiranje između dve linije koje se razilaze: školske tradicije i životnog govora. `Oživljavanje heksametra` upravo signalizuje da je ovaj metar mrtav."/Averincev, S. Sergejevič, Poetika ranovizantijske književnosti, Bgd, 1982., str. 156/

Proklove himne, od onih koje su nam celovito preostale, posvećene su: Heliosu, Afroditi, Muzama, Bogovima, Likijskoj Afroditi, Hekati i Janusu i Savetodavnoj Atini. Himna Suncu ukazuje na izričito monoteističku tendenciju. Ono je "umni oganj", nebeski vasileid i "presjajni srčani sveta krug" koji se javlja kao vinovnik koji omogućava život i privodi rasutosti do objedinjavanja u oličenju Apolona (Proklo, Uz Plat. Kratila, gl. 174-176), te objedinjava tvoračku moć "nebeskog oca", a podražavajuću apolonsku sina. Savetodavnoj Atini Proklo se obraća sasvim drugačije, nekako toplije i otvorenije. Lično joj služeći u obredima (kružeći oko nje ne izostavljajući ništa, učestvujući i noseći sve što sledi po redu), on u himni otvara svoj zadobijeni osećaj prisnosti u pogledu života i smrti, smračenja i svetlosti. Priča kazuje da je ona iskočila iz Divove glave, "iz najvišeg niza, božanske serije", a po Proklovom iskustvu ona je "otvorila vrata mudrosti božjih staza". U ovoj himni Proklo jasno daje do znanja da nije nikakav sluga-sveštenik prednjeazijskih orgijastičkih kultova Hekate, kao što mu neki pripisuju:

"Sekira tvoja, u korenu sasekav zverske glave
Svevideće Hekate, muke je ublažila rođenja."

Atina je odredila "svetu snagu vrlina", „život ukrasila umećima raznim / Usadivši dušama stvaralaštvo umno", a kada je uspela da nametne Zemlji Apolonovu volju da bude spasonosna "majka knjiga", i nju je zavolela i postala najviše znamenje jelinskog roda. Nigde toliko kao u ovoj himni nije ispoljena prisnost koja prelazi u molitvu, iz teurgije u njenom višem obliku kao sveštenoizlaganja sjajnih osobina, do teurgije koja svoj vrhunac ostvaruje u usrdnoj molitvi "čuj, čuj vladarice! sa mnogim ti molitvama stižem". U ovakvom toržestvenom nizanju stihova možemo da vidimo, prema oceni Vernera Bajervaltesa, da himne Proklove nisu ništa drugo nego sama molitva filosofa, gde on kao pesnik odlično vlada veštinom himnografskih predanja. "Molitva filosofa", prema njemu, gde se on usrdno obraća višem umu zarad dostizanja ozarenja, postoji i u komentarima na Kratila (103,24), Timaja (168,27), gde je "misao-svetlo" koja tamo ispremešta tokom filososfskog razmišljanja.
Proklovo delo sadržava i `implicitnu estetiku` (kako je za takve sadržaje dobar naziv pronašao Etjen Surio, možda baš u Proklu nalazeći one `demijurške misli` okrenute budućnosti estetike), koja se zasniva na ontologiji slike. "Ikona" kod njega kao i kasnije kod Ervina Panofskog ili Čarlsa Morisona kao `ikonički simbol vrednosti`, tako nije značajna samo za razmatranje umetničkih postupaka (podražavanja i stvaralaštva), nego i za valjanost poimanja. Misaona plastika ili umeće profilisanja pojmova koji se vode do svojih samoodređenja, imenovano je "ontologijom slike". Za to mora da se stavi u zagrade svaka proračunata krutost unapred zadatog učenja, te da se pojam difuzno saobrazi kako bi bio u stanju da prihvati samopredstavljanje stvari kroz sliku koja nije samo "odraz", nego i prikaz sa nosećim stepenom bivstva ili prispodobljavajućom suštošću, u prikupljanju onih manje uočljivih obeležja, koja uranjaju pojam u slikovito očitovan život. Ova plastika izražavanja "ontologijom slike" nije ništa proizvoljno, nego strogost logike svojstvene samim pojavama, koja nije ni spoljašnje-formalna, ni kategorijalno-sadržinska, nego korenita ili ona koja se ostvaruje "po dubini protezanja". Vidljivo i nevidljivo se daleko više prožimaju nego što to dopušta kategorematika formalne i sadržinske logike hilemorfističkih svođenja na prosečne mentalitetne domete ljudskog uma. Utoliko argumentacija Albrehta Jana za Proklovu himnu Bogu sasvim može da bude uvažena, gledano iz sklopa njegove mentalitetne (estetičke i sinestetičke) opcije bitija. Kada se uzdizanjem na predsvetske ravni postojanja ukaže u proširenoj sinesteziji "poljana istine", tj. kada se teurgijski izbori sa previđanjima, mimoilaženjima i zamenama teza u sagledavanju stvari, onda molitveni odnos prema životu i božanska proslavljanja poprimaju daleko valjanija obeležja. Ona su pre svega lična i od njih nije moguća nikakva izgradnja mentalnih kalupa ili neprikosnovenih učenja, koja bi služila propagaciji nekog verskog ili političkog pokreta u svrhu iznuđivanja uverenja i grupnih potvrđivanja pravovernosti. U molitvi je izgleda najsnažniji lični momenat tišine ili proslavljanje tajca, umnog zatihlog trena:

O Svevišnji, jer šta drugo s pravom da te slavi?
(Kako da veličam Tebe u svemu prevashodnog?)
Kako da te opeva slovo? Jer ti nijednom rečju nisi izreciv"

Oblik koji odgovara mogućnosti dat je dijalektički, a sama dijalektika pokazuje kako nas put vodi prema “umstvenom predelu” i onima “koji su tamo već ostavili trag“, no neizbežno im je da putuju dok ne stignu do kraja tog predela, tako da se bave gledištima i procenjivanjima. Smatranje, jeste akt intelekta ili duha, i nosi određenje smisla kao umni intencionalitet ili iskazani idejni horizont na kome um nije ništa drugo nego bivstvujuće . Budući da je sam um bivstvujuće, onda će "umstveno i ono smatrano" da budu zahvaćeni ujedno prema samom izvoru ideja s obzirom na jedinice, prihvatajući se posmatranja svih ejdetičkih rasporeda. Ovoj dinamičnoj trijadi odgovara i dinamična forma prebivanja u mestu /unum/, izlaženje, napredovanje u drugom /progressio/, i preokret kao ponovno vraćanje, preobrtanje /conversio/ prema ishodišnom načelu (uveliko podsećajući na Hegelovu osnovnu logičku metodologiju: these, antythese, synthese, kroz postupak prevazilaženja koji podrazumeva trostepenost zahvata: tollere, ellevare, consevare). To ishodišno načelo pripada smatranju kao noerička konstanta dubinskih duševnih svojstava vizuelzacija i verifikacija u aotopsično markiranim predmetnostima. Intelektualnom životu s time je namenjen onaj ugled koji nije samo reproduktivan i edukativan, već sa dušom srođen u njemu svojstvenim nasladama saznavanja. On okuplja oblasna jedinstva i u sferoidnim kretanjima privlači ih na osvetljavanje, sabirući im početke i dovršenja kao jedan umstveni krug. To okruživanje množine ukupnosti oblasnih jedinstava zbiva se slikovito i podrazumeva živu podlogu bivstvujućih bića. "Slika predmetnosti" nije time ostavljena kao ohlađeni resurs odraza u svesti, nego je i sama nešto živo, konstituišući svest shodno svojoj izvornosti. Ona je biomorfna nocija, "ono mislivo" kao nervni prag postojanja, noseći u sebi mitotvornu i poetičku kompetenciju mentaliteta. Svođenjem na primerene obrise, poima se kao neustaljena posebnost, ali jednostavnije rečeno, ličnosna, prosopoidna stvar. Budući da je um onda um kada misli, a mišljenje ne može da bude nešto isklesano od kamenih blokova ili opasano zidovima neprikosnovenosti, raspravljanje i suprostavljanje mišljenja u tom raspravljanju približava samo mišljenje kao takvo. Misao razumevajući stvari osvetljava i prevodi u jezik razumevanja kao razumljiv jezik, pa u razumevanju misao prevodi mišljeno, tako da ono u samom mišljenju sija sebi svojstvenim sjajem. Taj sjaj su zapravo izražajne forme koje bi mi danas imenovali estetičkim, tj. slikama kao čulnim sjajem pojava koje iskrsavaju u svesti.

Duh je tu viđen i sa širim mogućnostima i moćima od uobičajenog, osmatrajući kako ono pre čulnog, tako i ono iznad njega. Duhovne slike i prilike moguće je i privoditi kao ognjene ili svetlolike oblike koji ulaze u telo usredotočenog, ili ga napuštaju preko `božanskog vodiča`, ili čak svega prisutnog, pod uobičajenim nazivom "svetlosna čaranja". Te prikazane "utvare" mogu da budu bezoblične ili oblikovane, a sam Proklo kaže da "gore bezoblično suštastvo kroz ishođenje postade oblikovano". Razvoj ili napredovanje u oblikovanju jeste zauzimanje mesta u svetlu, a o tome svedoči odlični Simplicije, kada u komentarima Aristotelovoj Fizici navodi objašnjenje autopsije prema Proklu da se: "Sami ti gledajući prizori (θε£ματα) sami u sebi pojavljuju kao dostojni (το‹ς ¢x…οις), jer u tome se neoličeni uobličavaju, kaže (Proklo) po proročanstvu".

Veliki bogoslovi umeli su da cene dobre strane novoplatoničara, kao i da ih ukore za primitivizam predrasuda kojima njihovi spisi počesto obiluju, ali nikada tako da ih prokažu i odbace kao nevježe i zlotvore. Sledeći njih, sledimo i povesni trag rekuperacije izvorne filosofije koja nam se nudi na najbolji način razumevanja stvarnosti, ali ovaj puta sa slovom zahvalnosti Onome, koji sve ovo pušta da bude obgrljavajući ga svojim energijama i kao Svedržitelj ne samo da drži na okupu sve da se ne raspadne, već i daruje bogotvorne darove Duha. Nova stvaralačka epoha i započaće sa dovoljno dobrim razumevanjem od Koga ti bogotvorni darovi Duha dolaze i pripremiće onu vedrinu koja nam je svima potrebna za dostojanstven život koji neće isključivati pravu pobožnost, već će na nju gledati kao glavni deo koji to dostojanstvo i sačinjava.

offline
  • Pridružio: 20 Jan 2009
  • Poruke: 37

Evo i jedne korisne bibliografije, sa ruskog sajta:
centant.pu.ru/plat/proklos/bibliogr.htm

NB.
Nema prevoda, knjira i studija koje su objavljene na srpskom.



ЛИТЕРАТУРА О ПРОКЛЕ: ЕГО ЖИЗНИ, УЧЕНИИ И СОЧИНЕНИЯХ

Биография Прокла
Марин. Прокл, или О счастье: издания тектов и переводы

Марин. Прокл, или О счастье. Пер. М. Л. Гаспарова.- В кн.: Диоген Лаэртский. О жизни, учениях и изречениях знаменитых философов. М., 1979, с. 477-493 (перепечатано в 1995)
Marini Vita Procli. Graece & latine. Rec. J. F. Boissonnade. Leipzig: Weigel, 1814.
Marini Neapolitani Proclus sive de felicitate. Ed. J. F. Boissonadius.- In: Diogenis Laertii De clarorum philosophorum vitis ets., ree. C. Gabr. Cobet. Parisiis, 1878 (Didot), p. 151 - 170 (вторая часть тома).
Marines of Neapolis. The Extant Works or The Life of Proclus and the Commentary on the Dedomena of Euclid. Greek text with facing (english and french) translation. Testimonia de vita Marini. Introd. and bibl. by Al. N. Oikonomides. Chicago, 1977.
Marino di Neapoli. Vita di Proclo, testo critico, introd., traduz. e comment, a cura di R. Masullo. Napoli: M. d'Auria, 1985. Прекрасный ит. перевод в: Marino di Neapoli, Vita di Proclo, Traduzione, prefazione, note e indici a cura di Ch. Faraggiana di Sarzana [cf. I Manuali, infra].
Marinus of Samaria. The life of Proclus, or Concerning Happiness, transl. from the Greek by K. S. Guthrie, including Five Hymns of Proclus, transl. by Th. Taylor, with an Introduction by J. Micheli, ed. by D. R. Fideler, Grand Rapids [Mich.], 1986.

Литература о жизни Прокла и биографии Марина

A. R. Noe. Die Proklosbiographie des Marinos. Heidelberg, 1938. Diss.
E. Evrard. La date de la naissance de Proclus le Neoplatonicien.- L'antiquite classique, 1960, 29, p. 137-141.

Издания сочинений Прокла и переводы
Библиография

Scotti Muth N. Proclo negli ultimi quarant'anni. Temi metafisici e problemi del pensiero antico. Milano, 1993 [Studi e Testi 27, Vita e pensiero].

Сочинения

Opera, tum primum ed., versione latina, commentariis illistr. V. Cousin, t. 1-6. Parisiis, 1820-1827. Второе издание в одном томе - Procli philosophi Platonici opera inedita. Secundis curis emend, et auxit V. Cousin. Parisiis, 1864.
Initia philosophiae ac theologiae ex Platonici fontibus ducta, sive Procli Diadochi et Olympiodori in Platonis Alcibiadem Comment., ed. itemque ejusdem Procli Institutionem theologicam adjecit F. Creuzer. Voi. 1-3. Francoforti, 1820-1822.

Начала теологии

Прокл. Первоосновы теологии. Пер. и коммент. проф. А. Ф. Лосева. Тбилиси, 1972 (перепеч. в Лосев А.Ф. История античной эстетики, т. III, стр. 431-564) Переиздано в: Прокл. Первоосновы теологии (пер. А. Ф. Лосева). Гимны (пер. О. В. Смыки). М., 1993. С. 7-139.
Proclus. The Elements of Theology. A revised Text with Translation, Introduction and Commentary by E. R. Dodds. Oxford: Clarendon Press, 1933; 1963 [2-е издание, пересмотренное и расширенное].
Proclos. Elements de Theologie. Trad., introd. et notes par J. Trouillard. Paris. 1965.
Elementatio theologica translata a Guillelmo de Morbecca, ed. H. Boese / Ancient and Medieval Philosophy. De Wulf-Mansion Centre Series 1, V. Leuven, 1987.
Proclo. Elementi di teologia, intr., trad e comm. a cura di E. di Stefano/ Symbolon 12. Firenze: La Nuova Italia, 1994.

Платоновская теология

Procli Successorie Platonici in Platonis Theologiam libri sex una cum Marini Vita Procli et Procli Institutione theologica, ed. Aem. Portus. Hamburgi, 1618 (перепеч.- Frankfurt am Main, 1960).
La teologia platonica. A cura di E. Turolla. Bari, 1957.
Proclus, Theologie platonicienne, texte etabli et traduit par H. D. Saffrey et L. G. Westerink, 6 vol. P.: Les Belles Lettres, 1968-1997. [Введение к книге I необходимо при изучении происхождения и истории афинской школы. Введения к прочим книгам позволяют прояснить существенные моменты учения Прокла.]

Комментарий к "Трудам и дням" Гесиода

Scholia ad Hesiodum.- In: Poetae minores graeci, 2, ed, Th. Gaisford. Lipsiae, 1823, p. 3-9; 23-459 (авторство Прокла среди других схоластов указывается издателем отдельно).
Procli et anonymorum Scholia.- In: Hesiodi Opera et Dies, ed. E. Vollbehr. Kiliae, 1844, p. 121-237.
Scholia vetera in Hesiodi Opera et dies, ed. A. Pertusi. Milano: Univ. di Sacro Cuore, 1955.

Комментарий на "Алкивиада I"

Commentary on the first Alcibiades of Plato, ed. by L. G. Westerink. Amsterdam, 1954.
Proclus. Alcibiades I. A Translation and Commentary by W. O'Neil The Hague, 1965
Proclus. Sur le Premier Alcibiade de Platon, texte etabli et traduit par A. Segonds. P.: Les Belles Lettres, 1985-1986, 2 vol.

Комментарий на "Кратила"

Procli Diadochi. In Platonis Cratylum commentarla, ed. G. Pasquali. Leipzig: Teubner, 1908. [Репринт 1994.]
Proclo. Lezioni sul Cratilo di Platone, intr., trad e conini. a cura di F. Romano / Symbolon 7. Firenze: La Nuova Italia, 1989.

Комментарий на "Парменида"

Procli Commentarium in Platonis Parmenidem / Procli Philoso-phi Platonici Opera inedita [1821], ed. V. Cousin, pars tertia. P.: Durand, 1864, p. 617-1258. Репринт Hildesheim, Olms, 1961, 1979. [2-е изд., расширенное и исправленное.]
Proclus le Philosophe. Commentaire sur le Parmenide suivi du Coni mentaire anonyme sur les VII dernieres hypotheses et de Damascius, La vie. d'Isidore ou Histoire de la philosophie. Traduit par A.-Ed. Chaignet Т 1-3 Paris, 1900-1903.
Commentaire sur le Parmenide, suivi du Commentaire anonyme sur les sept dernieres hypotheses traduit pour la premiere fois en frangais par A. E. Chaignet et accompagne de notes, d'une table analytique des paragraphes et d'un index etendu [1900-1903], репринт Frankfurt, 1962, 3 vol.
Parmenides. Usque ad fincm primae hypothesis nee non Procli Conimentarium in Parmenidem. Pars adhuc inedita interprete G. de Moerbeka ed. R. Klibansky et C. I.abowsky. Londinii, 1953.- Piato latinus III (здесь переведенный Мербеке на латинский язык отрывок из комментария Прокла на "Парменида").
Proclus. Commentaire sur le Parmenide de Platon, trad. de Guillaume de Moerbeke, edition critique par C. Steel / Ancient and Medieval Philosophy, De Wulf-Mansion Centre, Series I, III, Leuven: 1: liv. I-IV, 1983; II: liv. V-VII (с маргинальными схолиями Николая Кузанского), 1985.
Proclus. Commentary on Plato's Parmenides, transl. by G. R. Morrow, with introd. and notes by J. M. Dillon. Princeton [NJ]: Princeton Univ. Press, 1987.

Комментарий на "Тимея"

Procli Diadochi. In Platonis Timaeum commentarii, ed. E. Diehl. Leipzig: Teubner, 1903-1906, 3 vol. [Репринт 1965.]
Proclus. Commentaire sur le Timee, traduction et notes par A. J. Festugiere, avec le concours de Ch. Mugler [в математических пассажах] et de A. Ph. Segonds [index]. P.: Vrin, 1966-1968, 5 vol.

Комментарий на "Государство"

Procli diadochi in Platonis Rempublicam commentarii, ed. W. Kroll. Leipzig: Teubner, 1899-1901, 2 vol. [Репринт 1965.]
Proclus. Commentaire sur la Republique, trad, et notes par A. J. Festugiere avec le concours de A. Ph. Segonds [index]. P.: Vrin, 1970, 3 vol.
Sheppard A. D. R. Studies on the 5th and 6th Essays of Proclus' Commentary on the Republic. Goettingen: Vandenhoeck & Ruprecht, 1980.
Cardullo L. Il linguaggio del Simbolo in Proclo. Analisi filosofico-semantica dei termini symbolon / eikon / synthema nel Commentario alla Repubblica / Symbolon 4, Catania, 1985.
Bouffartigue J. Representations et evaluations du texte poetique dans le Commentaire sur la Republique de Proclos / Le texte et ses representations. P.: ENS, Etudes de litterature ancienne, 3, 1987, p. 129-143.

Комментарий на первую книгу "Начал" Евклида

Прокл. Комментарий к первой книге "Начал" Евклида. Введение. Перевод, статья, комм. Ю. А. Шичалина. М., 1994 (с греч. текстом).
Procli Diadochi In primum Euclidis Elementorum librum commentarii, ed. G. Friedlein. Leipzig: Teubner, 1873. [Репринт Hildesheim, Olms, 1967.]
Procli Diadochi In primum Euclidis Elementorum librum commentarii, нем. перевод Schoenberger, с предисловием M. Steck. Halle, 1945.
Proclus de Lycie. Les commentaires sur le premier livre des Elements d'Euclide, trad, franchise avec introd. et notes par P. Ver Eecke. P.: Blanchard, 1948.
Proclus. Les commentaires sur le premier livre des elements d'Euclide. Trad, pour la premier fois du grec en francais, avec une introd. et des notes par P. Ver Eecke. Paris, 1959.
A Commentary on the first Book of Euclid's Elements, with introduction and notes by R. G. Morrow. Princeton [NJ]: Princeton Univ. Press, 1970.

Начала физики

Прокл. Элементы физики. Вступит, статья, перевод, примеч. С.В.Месяц / Философия природы в античности и в средние века. Ч. 2. М., 1999. С. 192-232.
Procli Diadochi Lycii Elementatio physica, rec. A. Ritzenfeld. Leipzig: Teubner, 1912.
Procli Diadochi Lycii Elementatio physica. Die mittelalterliche Ubersetzung der Stoicheiosis phusike des Proclus, ed. H. Boese. Deutsche Akademie der Wissenschaften zu Berlin. Institut fur griechisch-roemische Altertumskunde, Arbeitsgruppe fur hellen-istischroemische Philosophie 6. В., 1958. [Латинский перевод.]
Proclo. I manuali (Elementi di Fisica; Elementi di Teologia) e I testi magico-teurgici, Marino di Neapoli, Vita di Proclo. Traduzione, prefazione, note e indici a cura di Ch. Faraggiana di Sarzana, Saggio introduttivo di G. Reale. Milano: Rusconi, 1985.

Малые трактаты

Прокл. Гимны. Перевод О. Смыки / Прокл. Первоосновы теологии. M., 1993. С. 151-161.
Procli Diadochi Tria Opuscula (De Providentia, Libertate, Malo), latine Guilelmo de Moerbecka ver. et graece ex Isaacii Se-bastocratoris aliorumque scriptis collecta, ed. H. Boese. В.: De Gruyter, 1960. [Очень полезный индекс.]
Proklos Diadochus. Uber die Existenz des Bosen. Ubersetzt und erlautert von M. Erler. Meisenheim am Gian, 1978.
Proclus. Trois eludes sur la Providence, lexte etabli et traduit par D. Isaac. P.: Les Belles Letlres [Collection Bude]. I: Dix problemes concernant la Providence, 1977; II: Providence, Fatalite, Liberte, 1979; III: De l'existence du mal, 1982.
Издание Кузена латинского перевода G. de Morbeeke трактатов "O провидении", "О свободе", "О зле" и "Комментария на Алкивиада", 1864.

Гимны

Procli Hymni, ed. E. Vogt, Klassiseh-philologische Studien 18. Wiesbaden: Harrassowilz, 1957.
Proclus. Hymnes et Prieres, lexte grec et trad. de H. D. Saf-frey. P.: Arfuyen, 1994.

De aeternitate mundi

Текст у Филопона:
Anawati G. C. Un fragment perdu du De aeternitate mundi de Proclus / Melanges de Philosophie grecque offerts a Monseigneur A. Dies. P.: Vrin, 1956, 21-25.

Hypotyposes astronomicarum positionum

Hypotheses et epoques des planetes de G. Ptolemee et Hypotyposes de Proclus Diadochus, trad. pour la premiere fois du grec par l'abbe Halima. P., 1830.
Procli Diadochi Hypotyposes aslronomicarum posilionum, ed. C. Manitius. Leipzig: Teubner, 1909.

Сомнительные и несохранившиеся произведения:

Aujac G. Une source de la pensee scientifique de Proclus: Geminos de Rhodes // Diotima 4, 1976, 47-52.

Хрестоматия

Severyns A. Recherches sur la Chrestomathie de Proclos. Liege; P.: Les Belles Letlres, 1938-1963, 4 vol. [Фундаментальная работа.]
Proclo. Crestomazia, lexte grec et traduclion par D. Ferrante. Napoli: Armanni, 1957.

Аристотель против "Тимея"

Sambursky S. The physical world of lale Anliquily. L.: Rout-ledge & Kegan Paul, 1962.

Комментарий на "Филеба"

Combes J. Les irois monades du Philebe selon Proclus / Proclus, lecleur el interprete des Anciens. P.: CNRS, 1987, 177-190.

Комментарий на "Федра"

Cf. Proclus. Theologie Platonicienne, liv. IV, dans 1'lntroduction.

Комментарий на Плотина

J. Bidez. Un extrait du Commentaire de Proclus sur les "Enneades" de Plotin,-In: Melanges Desrousseaux. Paris, 1937, p. 11 - 18.
Westerink L. G. Exzerpte aus Proklos' Enneadenkommentar bei Psellus // ByzZ 52, 1959, 1-10.

Комментарий на пифагорейские Золотые стихи

Ibn at-Tayyb. Proclus' Commentary on the Pythagorean Golden Verses. Arabic text and translation by N. Linley. Buffalo, 1984 [Arethusa Monographs].

Liber de causis (Книга о причинах)

Thomas d'Aquin. Super librum de causis, texte etabli et presente par H. D. Saffrey. Fribourg; Louvain: Nauwelaerts, 1955. D'Ancona Costa C. Tommaso d'Aquino, Commenta al Libro delle cause. Milano: Rusconi, 1986.

O бессмертии души у Платона

Westerink L. G. Proclus on Plato's three Proofs of Immortality / Zetesis. Melanges E. de Strycker. Antwerpen; Utrecht: De Neder-landsche Boekhandel, 1973, 296-306.

Эпиграммы

Geizer Th. Die Epigramme des Neuplatonikers Proklos // MH 23, 1966, 1-36.

Сочинения по теургии

Procli De sacrificio et magia. Греческий текст с латинским переводом в кн.: Analecta Graeca scripsit Gufi. Kroll. Greifswald, 1901
Избранные места из халдейской философии, греч. и франц. текст - в кн.: Oracles Chaldaiques. Texte etabli et traduit par E. des Places. Paris, 1971, p. 206-212

Сфера

Procli Sphaera. Graec. et lat. ed. J. Bainbridge. Lendini, 1620.

Современная научная литература
Общие работы о Прокле

А. Ф. Лосев. Прокл.- В кн.: Статьи по истории античной философии для IV-V томов Философской энциклопедии. М., 1965, с. 70-73 (в сокращенном виде: Философская энциклопедия, т. 4, с. 389-390).
Влад. Соловьев. Прокл.- Энциклопедический словарь Брокгауза - Ефрона, т. XXV, 47. Спб., 1898, с. 383-385 (перепечатано в Собр. соч. Влад. Соловьева, т. X. Спб., б. г., с. 483-487).
Д. В. Джохадзе. Диалектика эллинистического периода. M., I979 (о диалектике Прокла - с. 113-126).
A. Berger. Proclus. Exposition de sa doctrine. Paris, 1840.
J. Simon. Histoire de l'ecole d'Alexandrie. Т. 2. Paris, 1845, p. 384-583.
H. Kircher. De Procli neoplatonici metaphysica. Berlin, 1846.
E. Vacherot. Histoire critique de l'ecole d'Alexandrie. Т. 2. Paris, 1851, p. 210-383.
J. Lindsay. Proclus as a Constructive Philosopher.- The Hibbert Journal, 1917, 15, p. 279-288.
A. E. Taylor. The Philosophy of Proclus.-Proceedings of the Aristotelian Society, 1918, 18, p. 600-635 (перепечатано в сборнике того же автора: Philosophical Studies. London, 1934, p. 151 - 191).
H. F. Muller. Dionysios, Proklos, Plotinos. Ein Beitrag zur neuplatonischen Philosophie. Muenster, 1918.
J. Lindsау. Le systeme de Proclus.- Revue de metaphysique et de morale, 1921, 28, p. 406-523.
R. Nazzari. La dialettica di Proclo e il sopravvento della filosofia cristiana. Roma, 1922.
Klibansky R. The Continuity of the Platonic Tradition during the Middle Ages, [1939, 1950], with a new preface and four supplementary chapters together with Plato's "Parmenides" of the middle Ages and the Renaissance, with a new introductory preface. Nendeln [Lichstentein]: Kraus reprint, 1982.
O. Walzel. Von Plotin, Proklos und Ficinus.-Deutsche Vierteljahrsschrift fur Literaturwissenschaft und Geistesgeschichte, 1941, 19, S. 407-429.
L. G. Westerink. Proclus, Procopius, Psellus.-Mnemosyne, 1942, 10, p. 275-280.
L. J. Rosan. The Philosophy of Proclus. The Final Phase of Ancient Thought. New York, 1949. [Обширная библиография.]
G. Martano. L'uomo e Dio in Proclo. Napoli, 1952.
Beutler R. Proklos der Neuplatoniker / RE, Hlbbd 45, 1957, col. 186-247.
Trouillard J. Convergence des definitions de l'ame chez Proclus// RSPh, janvier 1961, p. 1-20.
Beierwaltes W. Proklos. Grundzuge seiner Metaphysik. Frankfurt a. M.: Klostermann, 1965, 1979 [2-е издание]. [Ит. перевод. Vita et Pensiero, 1988, 19902.]
Proclus. Theologie platonicienne. Texte etabli et traduit par H. D. Saffrey et L. G. Westerink. I. Introduction generale. Paris, 1968, p. IX-LXXXIX.
P. Bastid. Proclus et le crepuscule de la pensee grecque. Paris. 1969.
S. Breton. Philosophie et mathematique chez Proclus. Paris, 1969.
Beierwaltes W. Platonismus und Idealismus. Frankfurt a. M.: Klostermann, 1972. [Ит. перевод, Vita et Pensiero, 1987.]
Trouillard J. L'Un et l'ame selon Proclos. P.: Les Belles Lettres,1972.
Gersh S. E. Kinesis akinetos. A Study of Spiritual Motion in the Philosophy of Proclus. Leiden: Brill, 1973 [Philosophia antiqua 26].
S. E. Gersh. Cinesis acinetos. A study of spiritual motion in the philosophy of Proclus. Leiden, 1973.
G. Mагtano. Proclo di Atene. L'ultima voce speculativa del genio ellenico. Napoli, 1974. Beierwaltes W. Identitaet und Differenz. Frankfurt a. M.: Klostermann, 1980. [Ит. перевод, Vita et Pensiero, 1989.]
Lowry J. M. P. The logical principles of Proclus' Stoicheiosis theologikeas systematic ground of the cosmos. Amsterdam, 1980.
Westerink L. G. Texts and Studies in Neoplatonism and Byzantine Literature. Amsterdam: Hakkert, 1980.
Charles-Saget A. L'architecture du divin. Mathematique et philosophic chez Plotin et Proclus. P.: Les Belles Lettres, 1982.
Trouillard J. La mystagogie de Proclos. P.: Les Belles Lettres,1982.
Beierwaltes W. Denken des Einen. Frankfurt a. M.: Klostermann, 1985. [Ит. перевод, Vita et Pensiero, 1991.]
Moutsopoulos E. A. Les structures de l'imaginaire dans la philosophic de Proclus. P.: Les Belles Lettres, 1985.
Chitchaline J. L'Imagination chez Proclus, Porphyre et Erigene // Hermatena CLV1I, 1994, p. 57-66.
Siorvanis. Proclus. Neo-Platonic Philosophy and Science. Edin burgh, 1996.

Сборники статей

PROCLUS ET SON INFLUENCE. Actes du Colloque de Neuchatel [juin 1985], ed. par G. Boss et G. Seel, avec une introduction de F. Brunner. Zurich: Grand Midi, 1987:

Beierwaltes W. "Das Seiende Eine. Zur neuplatonischen Interpretation der zweiten Hypothesis des platonischen Parmenides; das Beispiel Cusanus ", 287-297;
Benakis L. "Neues zur Proklos-Tradition in Byzanz", 247-259;
Combes J. "Proclus et Damascius", 224-246;
Erler M. Interpretieren als Gottesdienst. Proklos' Hymnen vor dem Hintergrund seines Kratylos-Kommentars, 179-217;
- Lloyd A. C. "Parhypostasis in Proclus", 145-157;
Schwyzer H. R. "Proklos uber den Platoniker Origenes", 45-59;
Segonds A. Ph. "Philosophic et astronomie chez Proclus", 159-177;
Steel C. "L'anagogie par les apories", 101-128;
Sturlese L. "Il dibattito sul Proclo latino nel medioevo fra l'universita di Parigi e lo Studium di Colonia ", 261-285;
Westerink L. G. "Proclus commentateur des Vers d'Or", 61-78;
Westra L. "Proclus' Ascent of the Soul towards the One in the Elements of Thieology: is it Plotinian?", 129-143.

PROCLUS, LECTEUR ET INTERTERPRETE DES ANCIENS. Actes du Colloque international du CNRS [Paris 2-4 octobre 1985], publies par J. Pepin et H. D. Saffrey. P.: Ed. du CNRS, 1987:

Beierwaltes W. "Proklos. Ein "systematischer" Philosoph?", 351-368;
Brisson L. "Proclus et l'Orphisme", 43-102;
Combes J. "Les trois monades du Philebe selon Proclus", 177-190;
Dillon J. "Proclus and the Parmenides and Dialectics", 165-175;
Erler M. "Platons Schriftkritik und der Sinn der Aporien im Parmenides nach Platon und Proklos", 153-163;
Faraggiana di Soriana Ch. "Le commentaire a Hesiode et la paideia encyclopedique de Proclus", 21-41 ;
Guerard C. "L'hyparxis de l'ame et la fleur de l'intellect dans la mystagogie de Proclus", 335-345;
Kristeller P. O. "Proclus as a Reader of Plato and Plotinus, and his Influence in the Middle Ages and in the Renaissance", 191-211;
Lamberz E. "Proklos und die Form des philosophischen Kom-mentars", 1-20;
Mueller I. "Mathematics and Philosophy in Proclus' Commentary on Book I of the Euclid's Elements", 305-318;
Romano F. "Proclo lettore e interprete del Cratilo", 113-136;
Saffrey H. D. "Proclus, diadoque de Platon", XI-XXVII;
Segonds A. Ph. "Proclus. Astronomie et Philosophie", 319-334;
Slieppard A. D. R. "Proclus, Philosophical method of Exegesis. The Use of Aristode and the Stoics in the Commentary on the Cra-tylus", 147-151;
Sorabji R. "Proclus on Place and Interpenetradon of Bodies", 293-304;
Steel C. "Proclus et Aristote sur la causalite efficiente de l'intellect divin", 213-225;
Taran L. "Proclus and the Old Academy", 227-276;
Westerink L. G. "Proclus et les Presocratiques", 105-112;
Whittaker J. "Proclus and the Middle Platonists", 277-291.

ON PROCLUS AND HIS INFLUENCE IN MEDIEVAL PHILOSOPHY, ed. by E. P. Bos and P. A. Meijer. Leiden: Brill, 1992 [Philosophia antiqua 53].

Beienvaltes W. "Primum est dives per se. Meister Eckhart und der Liber de causis", 141-169.
De Rijk L. M. "Causation and Participation in Proclus. The pivotal Role of "Scope distinction" in his Metaphysica", 1-34.
Meijer P. A. "Participation and Henads and Monads in the Theo-logia Platonica III 1-6", 65-87.
Saffrey H. D. "Accorder entre elles les traditions theologiques: une caracteristique du Neoplatonisme athenien", 35-50.
Steel C. "Le Sophiste comme texte theologique dans l'interpretation de Proclus", 51-64.

Работы об отдельных сочинениях Прокла

Жмудь Л. Я. История математики Евдема Родосского // Hyperboreus 1997, vol. 3, fase. 2, p. 274-297 (о возникновении "каталога геометров" в комментарии Прокла на "Начала" Евклида).
С. Gallavotti. Eterogeneita с cronologia dei Commenti di Proclo alla Republica.- Rivista di filologia e d'instruzione classica, 1929, 57. p. 208-219.
A. Вielmeier. Die neuplatonische Phaidros interpretation, ihr Werdegang und ihre Eigenart. Paderborn, 1930.
O. Zimmermann. Platons Parmenides und der Kommentar des Proklos. Bottrop. 1936. Diss.
A. M. Вonadies Nani. Gli inni di Proclo.- Aevum, 1952, 26, p. 385-409.
R. Westman. Observatio critica ad Procli in Platonis Rem publican commentaries.-Arctos (Acta filologica fennica), N. S. 1954. p. 190-191.
H. D. Saffrey. Sur la tradition mamiscrite de la Theologie platonicienne de Proclus.- In: Autour d'Aristote. Louvain, 1955, p. 384-430.
G. C. O. P. Anawati. Un fragment perdu du De Aeternitate Mundi de Proclus.- In: Melanges de philosophie grecque offerts я Mgr. Dies. Paris. 1956. p. 21-25.
E. Turolla. Premesse a una prima versione della "Theologia Platonica" di Proclo.- Siculorum gymnasium, 1957, 10, p. I-20.
E. Vogt. Zu den Hymnen des Neuplatonikers Proklos.-Rheinisches Museum fur Philologie, 1957, N. F. 100, S. 358-377.
H. D. Saffrey. Vicissitudes de la tradition du commentaire sur le Par-menide de Proclus.-Philologus, 1961, 105, p. 317-321.
T. Whittaker. The Neo-Platonists. A Study in the History of Hellenism. Hildesheim, 1961 (o коммент. Прокла с. 229-314).
A.-J. Festugiere. Modes de composition des Commentaires de Proclus - Museum Helveticum, 1963, 20, p. 77-100.
T. Gelzer. Die Epigramme des Neuplatonikers Proklos.-Museum Helveticum, 1966, 23, S. 1-36.
M. Baltes. Die Weltentstehung des platonischen Timaios nach den antiken Interpreten. 2. Leiden, 1978 (воззрениям Прокла на платоновского "Тимея" посвящен весь второй том этого издания).
Saffrey H.-D. Recherches sur le Neo-Platonisme apres Plotin. P.: Vrin, 1990. [Сборник статей о различных авторах и идейных течениях после Плотина.]

Основные категории и их терминология

М. Altenburg. Die Methode der Hypothesis dei Platon, Aristoteles und Proklos. Marburg, 1905. Diss.
E. von Ivanka. "Teilhaben", "Hervorgang" und "Hierarchie" bei Pseudo-Dionysios und bei Proklos.- In: Actes du XI-ieme Congres International de Philosophie. 12. Amsterdam, 1953, p. 153-158.
J. Trouillard. Reflexions sur l'ochema dans les "Elements de Theologie" de Proclus.- Revue des etudes grecques, 1957, 70, p. 102-107.
J. Trouillard. Le sens des mediations proclusiennes.- Revue philosophique de Louvain, 1957, 55, p. 331-342.
J. Trouillard. Ame et creation selon Proclus.- Les etudes philosophiques, 1957, 3, p. 430-433.
J. Trouillard. Sur un pluriel de Plotin et de Proclus.-In: Bulletin de l'Association. G. Bude. Paris. 1958, p. 88-91.
J. Trouillard. "Agir par son etre meme". La causalite selon Proclus.- Revue des sciences religieuses, 1958, 32, p. 347-357.
J. Trouillard. La monadologie de Proclus.- Revue philosophique de Louvain, 1959, 57, p. 309-320.
J. Trouillard. Ame et esprit selon Proclus.- Revue des etudes augusti-niennes, 1959, 5, p. 1 - 12.
J. Тrouillard. Un et etre.-Les etudes philosophiques 1960, 15 p. 185-196.
J. Тrouillard. L'intelligibilite proclusienne.-In: La philosophie et ses problemes (Recueil d'etudes de doctrine et d'histoire offert a M R Jolivet) Paris, 1960, p. 83-97.
J. Trouillard. Note sur prooysios et pronoia chez Proclus.- Revue des etudes grecques, 1960, 73, p. 80-87.
P. Courсelle. Temoins nouveaux de la "region de dissemblance" (Polii. 273d).- Bibliotheque de l'Ecole des Chartres, 1960, 118, p. 20-36.
L. H. Grondijs. L'ame, le nous et les henades dans la theologie de Proclus.- Mededelingen der Koninklijke Nederlandse Akademie van Wetenschappen. Afd. Letterkunde, 1960, 23, 2, p. 29-42.
J. Trouillard. Convergence des definitions de l'ame chez Proclus. Revue des sciences philosophiques et theologiques. 1961, 45, p. 3-20.
W. Beierwaltes. Eine Reflexion zum Geist-Begriff des Proklos.-Archiv fiir Geschichte der Philosophie. 1961, 43, S. 119-127.
W. O'Neil. Time and Eternity in Proclus.-Phronesis. 1962, 7. p. 161 - 165. W. Beierwaltes. Der Begriff "unum in nobis" bei Proklos.-Miscellanea Mediaevalia, 1963, 2, p. 255-266.
P. Boyance. Note sur la phroyra platonicienne. - Revue de philologiques 1963, 37, p. 7-11
L. J. Sweeney. The Origin of Participant and of Participated Perfections in Proclus' Elements of Theology,- In: Wisdom in Depth. Essays in Honor of H. Renard. Milwaukee, 1966, p. 235-255.
J. Тrouillard. L'ame, "lieu des idees" selon Proclus.- Sciences ecclesiasti-ques, 1966, p. 18-31.
J. Тrouillard. La genese de l'hylemorphisme selon Proclus.- Dialogue, 1967, 6, p. 1 - 17.
A. Charles. Note sur apeiron chez Plotin et Proclus.- Annales de la faculte des lettres et sciences humaines d'Aix, 1967, 43, p. 147-161.
A. Charles. Sur le caractere intermediaire des mathematiques dans la pensee de Proklos.- Etudes Philosophiques, 1967, 22, p. 69-80.
A. Charles. La raison et le divin chez Proclus.-Revue des sciences philosophiques et theologiques, 1969, 53, p. 458-482.
A. Charles. Analogie et pensee serielle chez Proclus.- Revue Internationale de philosophic, 1969, 87, p. 69-88.
A. Charles. L'imagination, miroir de l'ame selon Proclus.- In: Le Neoplatonisme. Paris. 1971, p. 241-248.
J. Тrouillard. La mone selon Proclos.- Ibid., p. 229-238.
S. Sambursky, S. Pines. The concept of time in late neoplatonism. Jerusalem, 1971 (тексты Прокла - с. 48-63).
J. Trouillard. L'un et l'ame selon Proclos. Paris, 1972.
H. Dorrie. La doctrine de Fame dans le neoplatonisme de Plotin a Proclus.- In: Etudes neoplatoniciennes. Neuchatel, 1973, p. 42-58.
J. M. Rist. Prohairesis: Proclus, Plotinus et alii.- In: Entretiens sur l'anti-quite classique. XXI. De Jamblique a Proclus. Vandoeuvres - Geneve, 1975, p. 103-118.
J. Whittaker. The Historical Background of Proclus' Doctrine of the Aythypostata,- Ibid., p. 193-231.

Теория науки

N. Hartmann. Des Proklos Diadochus philosophische Anfangsgrunde der Mathematik nach den ersten 2 Buchern des Euklidkommentars dargestellt. Giessen, 1909. Перепечатка - Berlin, 1969.
J. Bidez. Proclus. Peri tes iatrices technes.- Annuaire de l'Institut de Philologie et de I'Histoire orientales, 1936, 4, p. 85-100.
W. Honegger. Untersuchung fiber die psychologischen Grundlagen der Mathematik im Anschluss an Proklos Diadochus. Zurich, 1938. Diss.
M. Steck. Proklos Diadochus und seine Gestaltlehre der Mathematik. Halle, 1943.
A. Speiser. Proklus Diadochus iiber die Mathematik.-In: Die Mathema-tische Denkweise. Basel, 1952 2, S. 59-67.
W. Beierwaltes. Das Problem der Erkenntnis bei Proklos.- In: Entretiens sur l'antiquite classique. XXI. De Jamblique a Proclus. Vandoeuvres - Geneve, 1975, p. 153-184.
J. Trouillard. L'activite onomastique selon Proclos.-Ibid., p. 239-252.

Этика

J. Stiglmауr. Der Neuplatoniker Proclus als Vorlage des sogenannten Dionysios Areopagita in der Lehre vom Uebel.- Historisches Jahrbuch, 1895, 16, S. 253-273, 721-748.
E. Elorduy. El problema del mal en Proclo у en Ps. Areopagita.- Pensa-miento, 1953, 9, p. 481-499.
J. Тгouillагd. La vertu selon Proclus.-In: Atti del XII Congresso In-ternazionalle di Filosofia (Venezia, 1958-), 2. Firenze, 1960, p. 177-183.

Эстетика

А. А. Тахо-Годи. Эстетические тенденции в комментариях Прокла к платоновскому сТимею".- В кн.: Эстетика и жизнь. М., 1977, вып. 5, с. 270-295.
С. Gallavotti. L'estetica greca nell'ultimo suo cultore (il neoplatonico Proclo) Torino. 1930 (Atti della Reale Accademia di Scienza di Torino, 67).

Символ

A. A. Тахо-Годи. Термин "символ" в древнегреческой литературе.- В кн.: Образ и слово (Вопросы классической филологии, 7). М., 1980 с 16- 57 (о Прокле - с. 45-53).
Р. Crome. Symbol und Unzulanglichkeit der Sprache: Jamblichos Plotin Porphyries, Proklos, Munchen, 1970.

Мифология

A. J. Fried1. Die Homerinterpretation des Neuplatonikers Proklos Wiirz-burg, 1936. Diss.
F. Robert. Zeus et Hera sur le Gargaros.-C. R. Academie Inscriptions et Belles Lettres, 1941.
F. Вuffiere. Les mythes d'Homere et la pensee grecque. Paris, 1956 (o Сириане и Прокле - с. 541-558-).
J. Troui11ard. Le merveilleux dans la vie at la pensee de Proclos _ Revue philosophique, 1973, 163, p. 439-452.

Религия

A. Bremond. Un texte de Proclus sur la priere et l'union divine.- Recherches de science religieuse, 1929, 19, p. 448-462.
E. R. Dodds. The Unknown God in Neoplatonism.- Указ, выше издание греч. текста "Первооснов теологии", 2-е изд., 1963, с. 310-321.
H. Lewy. Chaldaean Oracles and Theurgy. Mysticism, Magic and Platonism in the Later Roman Empire. Cairo, 1956.
E. Elorduy. La filologia de Proclo у su tendencia religiosa - Emerita 1959, 27, p. 5-14.
C. Zintzen. Die Wertung von Mystik und Magie in der neuplatonischen Philosophic.- Rheinisches Museum, fur Philologie, 1965 N.F. 108, Hf. 1, S 71-100.
A.-J. Festugiere. Proclus et la religion traditionelle.-In: A.-J. Festugiere. Etudes de philosophie grecque. Paris. 1971, p. 575-584 (перепеч. статьи 1966 г.).
A.-J. Festugiere. Contemplation philosophique et art theurgique chez Proclus.-Ibid., p. 585-596 (перепеч. статьи 1968 г.).
H. D. Saffrey. Allusions antichretiennes chez Proclus: le diadoque platonicien.- Revue des sciences philosophiques et theologiques, 1975, 59, p. 553-563.
H. D. Saffrey. Theologie et anthropologie d'apres quelques prefaces de Proclus.- In: Images of Man in Ancient and Mediaeval Thought (Studia Gerardo Verbeke ab amicis et collegis data). Leuven, 1976, p. 199-212.

Прокл и другие мыслители

J. Freudenthal. Zu Proklos und dem jungeren Olympiodor - Hermes 1884, 16, S. 201-224.
J. Stiglmауr. Die "Streitschrift des Prokopios von Gasa" gegen den Neuplatoniker Proklos.-Byzantinische Zeitschrift, 1899, 8, S. 263-301.
L. G. Wester ink. Proclus, Procopius, Psellus.-Mnemosyne, 1942 10 p. 275-280.
E. Brehier. Les analogies de la creation chez Cankara et chez Proclus.- In: Etudes de philosophie antique. Paris, 1955, p. 284-288.
E. Brehier. Neoplatonisme et spinozisme.- Ibid., p. 289-291.
A. C. Lloyd. Neoplatonic Logic and Aristotelian Logic.-Phronesis 1955- 1956, 1, p. 58-72, 146-160.
H. D. Saffrey. Aristote, Proclus, Bessarion: a propos de l'Un transcendental.- In: Alti del XII Congresso Internationale di Filosofia. 2. Firenze I960 p. 153-158.
H. D. Saffrey. Vicissitudes de la tradition du commentaire sur le Parmenide de Proclus.-Philologus, 1961, 105, p. 317-321.
P. Boyance. Ciceron et le Premier Alcibiade.-Revue des etudes latines, 1963, 41, p. 210-229.
W. Beierwaltes. Die neukantianische Interpretation des Begriffes hypothesis.- In: W. Beierwaites. Proklos. Grundzuge seiner Metaphysik. Frankfurt am Main, 1965, S. 270-274.
S. Sambursky. Plato, Proclus, and the Limitations of Science.- Journal of the History of Philosophy, 1965, 3, p. 1 - 11.
H. Schroedter. Kinesis. Eine Untersuching flber Denkart und Erfahrungs-horizont del Platonismus am Werk des Proklos.- In: Parusia, Festgabe fur J. Hirschberger. Frankfurt am Main, 1965, S. 219-237.
H. D. Saffrey. Un lien objectif entre le Pseudo-Denys et Proclus.- Studia Patristica, 1966, 9, p. 98-195.
C. J. d e Vogel. Some Reflections on the Liber de Causis.- Vivarium, 1966, 4, p. 67-82.
J. Trouillard. Proclos et Erigene: Quelques aspects de la theorie de l'ame.- Annuaire de PEcole pratique des Hautes Etudes, V-е Section, 1968- 1969, p. 197-202.
J. M. Di11on. Plotinus, Enn. 3.9.1, and Later Views on the Intelligible World.- Transactions and Proceedings of the American Philological Association, 1969, 100, p. 63-70.
W. Beierwaltes. Hegel und Proklos.-In: Hermeneutik und Dialektik (Festschrift Gadamer). Tubingen, 1970, S. 243-272.
A. C. Lloyd. Neoplatonists' Account of Predication and Mediaeval Logic.- In: Le Neoplatonisme. Paris, 1971, p. 357-362.
I. P. Sheldon-Wi11iams. Henades and Angels: Proclus and the ps.- Dionysius.-Studia Patristica, 1972, 11, p. 65-71.
W. Beierwaltes. Die Entfaltung der Einheit. Zur Differenz plotinischen und proklischen Denkens.- Theta-Pi, 1973, 2, S. 126-161.
H. J. Вlumenthal. Plutarch's Exposition of the De Anima and the Psychology of Proclus.- In: Entretiens sur l'antiquite classique. XXI. De Jambli-que a Proclus. Vandoeuvres - Geneve, 1975, p. 123-147.
F. P. Hager. Proklos und Alexander von Aphrodisias uber ein Problem der Lehre von der Vorsehung.- In: Kephalaion, Assen, 1975, S. 171 - 182.
S. Gersh. From Jamblichus to Eriugena. An Investigation of the Prehistory and Evolution of the Pseudo-Dionysian Tradition. Leiden, 1978.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 765 korisnika na forumu :: 24 registrovanih, 5 sakrivenih i 736 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _Sale, A.R.Chafee.Jr., acatomic, cenejac111, darcaud, darkangel, HogarStrashni, kuntalo, KUZMAR, Marko Marković, mean_machine, micoboj, Mikulino, milijarder, miodrag, mnn2, mustangkg, pavle_pzs, RJ, samsung, voja64, zdrebac, zuxbg, 1107