offline
- tuzor
- Legendarni građanin
- Pridružio: 03 Sep 2007
- Poruke: 4115
- Gde živiš: U Kraljevstvu duha
|
Napisano: 08 Jun 2009 20:27
Da vidimo koje su to glavne prepreke koje, po Fromu, stoje na putu bivanja, odnosno otežavaju učenje umeća življenja.
1. Velike prevare
Šta je posledica primene načela da se proizvodnja upravlja prema najvećem mogućem profitu, a ne prema najvećoj korisnosti po ljudska bića? To, da smo svi prevareni, i da se varamo svakoga dana. Svaka reklama je, u osnovi, laž, ne samo zato štro većinom ističe osobine koje ono što se reklamira nema, nego zato što izaziva veštačku potrebu za takvim "proizvodom". I to važi kako u sferi ekonomije, tako i u sferi politike. Ništa manjeg obima nisu ni prevare u sferi umetnosti i književnosti.
Citat:Nekoliko činilaca je uzrokovalo ovaj defekt. Među njima prednjači najprostija cerebralna orijentacija većine ljudi - oni čitaju ili slušaju samo reči i misaone pojmove, a ne slušaju "trećim uhom" ne bi li čuli dokaze autorove autentičnosti.
Osim ove cerebralne orijentacije, tu je svakako i hipnotička privlačnost moći i slave, i to što ljudsko biće u komercijalizovanom društvu sebe doživljava kao "kapital" koji treba da se uloži na tržištu kako bi se ostvario maksimalni profit - uspeh.
Citat:Unutarnja vrednost ljudskog bića ne ceni se ništa više od vrednosti paste za zube ili sredstava za kontracepciju. Malo je važno da li je neko prijatan, pametan, radan, srčan, ako mu sve te osobine neće pomoći da postane uspešan.
Najvažnija i najpogubnija varka prisutna je na polju čovekovog spasenja, "njegove dobrobiti, unutarnjeg rasta i sreće". Najopasnija od njih je ona, kada njeni počinioci iskreno veruju u to, što je sadržina nesvesne prevare. Nesigurni i pometeni ljudi prosto vape za ovakvim prodavcima spasenja. Razni pokreti poslednjih nekoliko decenija bili su usmereni na oslobođenje tela i uma. Ali, za razliku od začetnika tih pokreta, koji su problemu prilazili sa naučne strane, kao i uz duboko poznavanje istočnjačkih ideja, sve je ubrzo poprimilo razmere masovnog tržišta. Obećava se velika promena ličnosti, a nudi se "privremeno zalečenje simptoma", a u najboljem slučaju - "priliv energije i izvesno opuštanje". Eklatantan primer jeste tržišna orijentacija pokreta transcedentalne meditacije, i komercijalizacija spasenja koje ovaj pokret nudi. Umesto da se čovekov um pročisti, postaje sve više pometen i pun novih obmana. Opuštanje tela i uma je svakako dobro, i poželjno. Međutim, na ovaj način je nemoguće ostvariti ono što je imanentni cilj svakog čoveka: Da svoju egocentričnost preoblikuje u unutarnju slobodu. Potrebno je stalno podizanje svesti o stvarnosti, i otklanjanje svih obmana i opsena. Vera i pouzdanje u sebe i u druge mora biti "sagrađena na čvrstoj steni realnosti", a čovek treba da bude sposoban da vidi zlo tamo gde ga ima, da spozna prevaru, sebičnost i destruktivnost, čak i kada su dobro prerušeni i racionalizovani.
Citat:Zapravo ni Buda, ni proroci, ni Isus, ni Ekhart, ni Spinoza, ni Marks, ni Švajcer nisu bili "mekušci". Naprotiv, svi su oni bili tvrodokrni relaisti, i uglavnom niko od njih nije bio progonjen i zlostavljan zato što je propovedao vrlinu, nego zato što je govorio istinu. Nisu uvažavali moć, zvanja, slavu, i zali su kad je car go; i dobro su znali da moć može ubiti "istinozborce".
2. Prazne priče
Trivijalni (isprazni, plitki, izlizani) razgovori jesu takođe prepreka umeću postojanja. Trivijalnost proizilazi iz "učmalosti, ravnodušnosti, obamrlosti, ili iz vođenja brige o nečemu što nikako nije povezano sa središnjim čovekovim zadatkom: da bude u potpunosti rođen". Ogromna većina ljudi sa zadovoljstvom nalazi sebe u trivijalnim razgovorima. Spremni su da pričaju o "velikim" stvarima bez ikakvog udubljivanja, bez ikakve namere da sagledaju korene i uzroke pojava o kojima govore. Kao da je komunikacija moguća samo ako se govori o ratovima, zločinima i skandalima. Kao da bez tih tema ljudi ne bi imali o čemu da razgovaraju. No, to je sasvim logična posledica toga, što su ljudi inače pretvoreni u potrošnu robu.
Ogromna je potreba da se priča o sebi. Bolesti, zdravlje, deca, putovanja, uspesi, pojedinosti svakidašnjice... Svako je svestan da ne može BAŠ STALNO da priča o sebi, jer bi postao dosadan. Zato svako i pristaje da neko vreme bude spreman da sluša druge dok pričaju o sebi.
Citat:Prisni društveni susreti između pojedinaca (a često i susreti udruženja i grupa svih vrsta) zapravo su male tržnice gde svako razmenjuje sopstvenu potrebu da priča o sebi i želju da ga saslušaju s potrebom drugih koji tragaju za istom mogućnošću.
U svakoj prosečnoj osobi prisutna je navedena potreba. Savremeni čovek je, u suštini, vrlo usamljen, otuđen od drugih, pri čemu se plaši bliskih dodira sa drugima. Voleo bi da ostane sam, a da ne bude usamljen. Pričanjem o sebi potvrđuje vlastitu egzistenciju. Potreban mu je slušalac, koji stvara iluziju dijaloga, dok se zapravo radi o monologu. Ipak, bilo koji kontakt između dva ljudska bića proizvodi neku promenu, neki uticaj. Čak i slučajan susret može takvu promenu da iznedri. Svi smo mi osetili da nam vreme provedeno u nečijem društvu donosi živost, vedrinu i dobro raspoloženje, čak i kada tema razgovora nije direktno povezana sa ovom "promenom na bolje". Ali, u društvu drugih obuzima nas beznađe, potištenost i umor, iako tokom razgovora nije bilo reči koje bi izazvale ovakvu reakciju.
Potrebno je izbegavati zlo i trivijalno društvo. Ako je to nemoguće, čovek ne treba da dozvoli da bude obmanut, nego da vidi sve što se krije iza maske i lažnih poza. Ne bi trebalo ni da glumi kao da je "naseo na varljivu spoljašnjost" (time samog sebe uvodi u neiksrenost). Lošim ljudima ne treba govoriti o onome što se kod njih vidi, ali ne treba ih ostavljati ni u uverenju da smo slepi pred nihovom iskvarenošću. Ipak, slobodan čovek objašnjenje duguje jedino sebi, odnosno svom razumu i savesti.
3. "Bezbolno, bez napora"
Evo još jedne velike prepreke! Najgore je što ova pogubna doktrina svoj danak uzima i kada su u pitanju deca, njihovo obrazovanje i vaspitanje. I u osnovnim i u srednjim školama teži se onom: Olakšati i olako prihvatati! Izgleda kao da su preko potrebni ljudi površnog znanja. Vlada pogrešno uverenje da niko nije primoran da radi ono što radi, nego da mu se to dopada. "Prisila je kamuflirana pristankom; pristanak je dobijen metodama masovne sugestije".
Tačno je da je tehnički progres doprineo smanjenju ulaganja fizičkog napora. Međutim, ovaj "dar" savremenog napretka ima i drugu stranu - pojavu ideala apsolutne lenjosti, i odbojnosti prema bilo kakvom stvarnom naporu. "Bez muke se sablja ne sakova, bez muke se pesma ne ispoja!" Oslobođena ljudska snaga se ne ulaže u plemenite i kreativne zadatke, nego u besposličenje i lagodnost. Po ovoj pogubnoj doktrini, sve na ovom svetu treba da bude lako, i bezbolno. From je potpuno u pravu, kada kaže da su ljudi razvili "svojevrsnu hroničnu fobiju od bola". Potpuno se zaboravlja da se vrlo mali broj ljudi na svetu može nazvati zaista srećnim. Pate skoro svi. A temelj ljudske solidarnosti nalazi se upravo u iskustvu "deljenja sopstvene patnje s patnjom svih ostalih".
4. "Autoritarnost"
Važnu prepreku predstavlja i fobija od svega što se smatra autoritarnim. Sve što je oličenje kakve-takve discipline, izgleda nam odbojno i nametnuto sa strane. From sagledava socio-ekonomski koren ove fobije, koja je svesno začeta kao "želja za slobodom", povezujući ga sa načelima kapitalističke ekonomije. Ali, dolazi do postepenog potiskivanja egzistencijalne želje za slobodom, usled želje da se zaštiti lična imovina.
Paradoks je da je autoritarnost u savremenom društvu znatno smanjena, ali da se znatno smanjila i faktička sloboda pojedinca. Nekadašnja potčinjenost neposrenom autoritetu (kralju, svešteniku, učitelju, upravitelju) zamenjena je potčinjavanjem organizaciji (tekućoj traci, preduzeću, vladi). Organizacije ubeđuju pojedinca da je slobodan, da je samostalan, da se sve radi samo i isključivo u njegovom interesu. U odbrani na ovakvu potčinjenost, čovek je izgradio ideal apsolutne i neograničene slobode (na primer - seksualna sloboda). U suštini, reč je o ustoličenju SLOBODE HIRA, a ne SLOBODE VOLJE. Hir nastaje spontano, "bez strukturne povezanosti s ličnošću u celini i njenim ciljevima". Hir odgovara na pitanje "zašto da ne?", a ne na pitanje "zašto?" Hir, hir, hir, sve je samo hir - tako je nekada pevala Josipa Lisac. Nije više bitno postojanje razloga da se nešto uradi - dovoljno je da ne postoji razlog da se to ne uradi.
Citat:Povođenje za hirom je u stvari rezultat duboke unutarnje pasivnosti izmešane sa željom da se umakne dosadi. Volja se zasniva na aktivnosti, hir na pasivnosti.
Borba protiv autoritarnosti imala je svakako pozitivan značaj. Ali, antiautoritarnost je postala i opravdanje za veliku narcisoidnost, popustljivost prema sebi, lagodan život bez prepreka, sklonost ka prekomernom uživanju...
Citat:Konačno, strah od autoritarnosti služi da se racionalizuje jedna vrsta ludila, želja za bekstvom od stvarnosti. Stvarnost nameće čoveku svoje zakone, koje on može izbeći samo u snovima ili stanju transa - ili u ludilu.
Dopuna: 20 Jun 2009 8:36
* * * * * * * * * * * * * *
------------------------------
Posle jezgrovitog prikaza prepreka koje, po Fromu, stoje na putu bivanja i dostizanja umeća življenja, red je da se pozabavimo uslovima čije je ispunjenje nužno kako bi se postiglo i dostiglo više od proseka.
1. "Hteti samo jedno"
Podrazumeva se da je prethodno stvorena odluka, kao i cilj kojem se čovek predao. Celokupna ličnost čovekova posvećuje se prema tom jednom cilju, i sve svoje snage usmerava ka ostvarenju tog cilja. "Rascepkanost" ciljeva za posledicu ima izdeljenost snaga, a time i umanjenje energije i stvaranje plodnog tla za sukobe i neuspehe. From nalazi da "učestalost nerazrešenih sukobljenosti ciljeva" delimično potiče od raskola u našoj kulturi, sa dvema surpotnim postavkama: hriščansko milosrđe i altruizam, i buržoaska ravnodušnost i sebičnost. U praksi je daleko više prihvaćena norma sebičnosti, dok se posao skoro nikada ne obavlja "od sveg srca". Mehanizovanost i rutina odnose svoj danak, kao i pogubna monotonija. Samim tim u bitnome se osujećuje težnja čovekova da stremi ka izvanrednosti. Ako uzmemo u obzir društveni aspekt rada, mrežu međuljudskih odnosa i međusobni uticaj okruženja i pojedinačnog života, rešenje bi moglo da se nađe u izgrađivanju ZAJEDNICE. Pretpostavka za to jeste da "zaposleni" dostignu nov kvalitet, odnosno da učestvuju u pravljanju preduzećem/ustanovom/organizacijom. Tako bi se omogućilo davanje ličnog doprinosa ods veg srca.
Citat:Međutim, da bi se ovo postiglo, trebalo bi da društvo i njegov politički predstavnik, država, prestanu da budu sile postavljene iznad i protiv građanina i da umesto toga budu proizvod njegovog rada.
2. Biti budan
Dotakli smo ovu odrednicu u razmeni mišljenja povodom onoga što je postavila Natrix (svest i funkcije svesti). Jedno vreme prosto je zavladala manija "menjanja i proširivanja svesti". Razmere tih maničnih pokreta upravo govore o tome na koliko niskom stepenu se nalazi naša svest, obamrla i uljuljkana u lažne predstave. Umesto da se čovek skoncentriše na probuđenost i omogućavanje normalnog razvoja svoje svesti, upušta se u čudnovate poduhvate sa vrlo neizvesnim i rizičnim ishodom. To je samo glupi pokušaj da se iz stanja sužene svesti odmah dostigne nekakva "izmenjena" svest, dok u suštini čovek i dalje ostaje polubudan. Jasno je da između stanja spavanja i stanja budnosti postoje fiziološke i psiho-biološke razlike. U stanju budnosti čovek ulaže napore radi opstanka, dok se u spavanju oslobađa ove primoranosti, pritiska "zdravog razuma" i zabluda. Sanjarenje u budnom stanju svedoći o mentalnoj lenjosti, dok snovi često svedoče o čovekovim kreativnim aktivnostima. Međutim, i u stanju budnosti, čak u jednom trenu, moguće je da čovek brzo prelazi iz stanja umora u stanje intenzivne razbuđenosti, i obratno. Jasno je da se ovde u obzir moraju uzeti pokretački motivi, vitalni interesi i ciljevi kojima strastveno težimo. Ali, mahom je reč o pragmatičnoj razbuđenosti. Kada govorimo o potpunoj budnosti, mislimo na stanje u kom je čovek svestan sebe, i celog sveta, ljudi i prirode oko sebe, kada celinu i pojedinosti vidi jasno i razgovetno, kada sagledava "i površinu i korene".
3. Biti svestan
Svesnost je znanje ili saznavanje u stanju vrlo pomne pažnje (u korenu reči aware stoji značenje "pažnja" ili "pozornost"). From objašnjava kako je znanje da dišemo neštoi sasvim različito od "svesnosti o činu disanja", i na jednostavnom ogledu (disanje u opuštenom položaju i lagano podizanje ruke) pokazuje da se modus mišljenja i modus svesnosti isključuju. "Čim mislim o svom disanju, ne mogu da budem svestan čina disanja". Proživljavanje iskustva pokreta ruke je nešto sasvim drugo od "biti svedok pokreta ruke". Takva razlika svesnosti i mišljenja postoji i kada su u pitanju osećanja i raspoloženja. Kada je reč o osvešćivanju onoga što je skriveno i potisnuto, podrazumevamo aktivni napor koji vodi "razotkrivanju svesnosti". From ovde navodi dve najznačajnije kritičke teorije - Marksovu i Frojdovu, i za oba mislioca nalazi da su radili na oslobađanju čoveka, pri čemu su njihove teorije ubrzo izgubile kritičnost, usled pretvaranja u ideologiju. From ustvrđuje da obe teorije istu ideju izražavaju u dve dimenzije, s obzirom da "svesnost upućuje ne samo na razotkrivanje unutrašnjih sukoba, nego podjednako i na sukobe u društvenom životu koji se poriču i izmiruju ideologijama (društvenom racionalizacijom)".
Citat:Kritička moć ljudskog uma je jedinstvena: verovati da neko može videti unutra a biti slep za spoljašnji svet slično je kao reći da sveća daje svetlost samo u jednom pravcu, a ne u svima. Za razum je sposobnost kritičkog, prodornog, razotkrivajućeg mišljenja isto što i svetlost za sveću.
Ako i možemo da ustvrdimo da je oslobađajuće dejstvo svesnosti moguće, poteškoće nastaju pri razmatranju pitanja: da li je svesnost uvek nužno poželjna? Kada se neki sukob ne može rešiti, nije li bolje živeti u zabludi nego sa bolnom istinom (koja ne pomaže oslobađanju u stvarnom životu)? From polazi od toga da osvešćivanje izvesne istine ima oslobađajuće dejstvo, da "snaži čoveka i razbistrava mu um".
Citat:Ishod je veća nezavisnost, centriranost u spostvenom biću, veća životnost. Neko može u potpunosti shvatati da se stvarnost ni u čemu ne može izmeniti, pa da ipak uspe da živi i umre kao ljudsko biće, a ne kao ovca.
Dakle, najvažniji korak u umeću bivanja jeste ono što nas vodi ka sposobnosti za povišenu i poboljšanu svesnost, i što naš um vodi ka kritičkom ispitivačkom mišljenju. Od pomoći mogu da budu unutarnje nepotčinjavanje i stav dubokog nepoverenja.
4. Usredsrediti se
Skoro sve u životu savremenog čoveka usmereno je na razvlačenje njegove pažnje i na odsustvo usredsređenosti i koncentracije. To ima veze i sa time što čovek nijednom cilju ne teži strastveno (pa onda ni usredsređivanje nije vredno napora), a još više sa strahom čoveka da će se izgubiti ako se isuviše udubi i unese (u ideju, u neki događaj, u drugo ljudsko biće). Tu je i drugi strah: da usredsređivanje može izazvati zamor, zato što je reč o "suviše napornoj aktivnosti".
Citat:U stvari je tačno upravo suprotno, što svako može zapaziti kod samog sebe. Čovek se zamara od pomanjkanja usredsređenosti, dok ga usredsređenost razbuđuje.
From nalazi da se uzroci nalaze u strukturi savremenog sistema proizvodnje i potrošnje, jednoličnosti procesa rada, i tržišnoj ponudi elemenata za zabavu. Međutim, i umećem usredsređivanja može se ovladati, praktičnim i opuštajućim vežbama (i pored brojnih prepreka kao što su nepoželjne misli i pospanost). Onaj ko shvati da su neuspesi i razočarenja sastavni delovi svakog puta ka dostizanju umeća, neće biti još u početku obeshrabren. Suština usredsređivanja na drugu ličnost ne razlikuje se od usredsređenosti na misli. Retko kada ljudi, prilikom stvaranja suda o drugome, zagrebu dalje od površine.
Citat:Ukratko, zapažamo personu, masku koju nam neko pokazuje, a ne ličnost (person) iza nje, što je moguće samo ako se usredsredimo na njega. Ali izgleda da se mi bojimo da nekoga u potpunosti upoznamo - računajući tu i same sebe.
5. Meditirati
Nužno je razlikovanje dve vrste meditacije:
a) Stanje lakog samoizazvanog transa u koje se dospeva tehnikom autosugestije i koja mogu dovesti do umnog i telesnog opuštanja (primer: autogeni trening), i
b) Oblik meditacije čiji je cilj dostizanje višeg stepena odvojenosti i oslobođenosti od pohlepe, mržnje, neznanja i zabluda (dosezanje višeg nivoa postojanja).
From se posebno bavi opisom budističke meditacije autora Nijanaponike Mahatere, ukazujući da se posvećenost uma ne vežba samo u svakodnevnim meditacijama, nego da se primenjuje u svakom trenutku života. Šta god da radimo i bilo kada da radimo, treba da radimo sa punom usredsređenošću i potpuno svesni, a nikada odsutno. Život biva "potpuno transparentan", a čovek postaje sasvim budan, "svestan stvarnosti u svoj njenoj dubini i zgusnutosti". Budistička misao postavlja zahtev za najpotpunijom osvešćenošću procesa u sebi i van sebe. Cilj jeste uvećanje jasnoće, snaženje svesti i prikazivanje slika stvarnosti pročišćenih od iskrivljavanja, izveštačenih naslaga i lažnosti. From ustvrđuje da reči Nijanaponike Mahatere o meditaciji kao putu ka "prirodnom, bliskom i prijateljskom dodiru sa podsvesnim" pružaju solidnu osnovu za nadograđivanje ovako shvaćene meditacije psihoanalitičkim metodom.
|
