|
Citat: ...Politika Velike Britanije prema srpskom pitanju, i
Srbiji posebno, bila je uslovljena mnogim obzirima i obavezama. Oni su bili
posledica britanskih potreba i rešenosti da se očuva Otomansko Carstvo, tj.
potrebe da se kriza reši na način koji će osigurati da britanski interesi budu
očuvani, zaštićeni, pa čak i prošireni. Ne manje značajno bilo je i naglašeno
britansko neprijateljstvo prema Rusiji i njenoj politici na Balkanu, kao i
potrebe da obezbedi neophodnog saveznika za diplomatski i politički obračun sa
njom, ukoliko se za tim ukaže potreba. Njega je Britanija našla u
Austro-Ugarskoj, namernoj da se širi ka jugu i obezbedi teritorije na Balkanu.
U vladinim krugovima i javnom mnjenju u Britaniji preovladalo je uverenje da e
Srbija bila odgovorna za mnoge probleme i nevolje sa kojima se suočavalo
Otomansko carstvo - pripisivalo joj se podsticanje i pomaganje ustanka u Bosni
i Hercegovini i njihovo eventualno ujedinjenje sa Kneževinom. Takva delatnost
predstavljala je ugrožavanje integriteta otomanske države, što britanski
službeni krugovi nisu odobravali.
Zbog toga je izbijanje srpsko-turskog rata, u leto 1876. godine, izazvalo buru
negodovanja u Britaniji. Pored toga, u toj zemlji se na Srbiju i Crnu Goru
gledalo kao štićenice Rusije i njeno oruđe u nastojanju da se destabilizuje
Otomansko Carstvo. To je još više pojačalo neraspoloženje prema njima. Kad je
nakon ruskog pritiska u jesen 1877. godine, Srbija, iako nevoljno, po drugi put
objavila Turskoj rat britansko neraspoloženje je preraslo u ogorčenje, koje se
nije skrivalo. U oktobru 1877. godine britanski premijer lord Bikonsfild (ranie
Bendžamin Dizraeli) izjavio je da u rešavanju balkanskih pitanja "Srbiju treba
zanemariti, pošto ona nije zasluživala nikakve obzire". Takvo neraspoloženje
dobilo je svoj pravi izraz. Britanski politički krugovi i javno mnjenje oštrim
rečima su osudili, u decembru 1877. godine, kneza Milana Obrenovića, iako su
odgovornost za objavu rata Srbije pripisali Rusiji i njenom pritisku.
Da bi sprečila širenje Srbije i Crne Gore u Bosnu i Hercegovinu, britanska
diplomatija je užurbano tražila saveznika, kao i način da to postigne. U tome
traganju je nastala ideja da se dve provincije stave pod nadzor Austro-Ugarske.
Sporazum o tome između vlada u Londonu i Beču, ostvaren u predvečerje početka
rada Berlinskog kongresa, sprečio je ujedinjenje dve provincije sa Srbijom i
Crnom Gorom. Istovremeno, Velika Britanija je dobila određene ruke, slobodu da
svoju pažnju upravi prema istočnom delu Balkana, Carigradu, Moreuzima i
Sredozemlju uopšte. Rešenje je bilo sledeće: Austro-Ugarska će dobiti
ovlašćenje da okupira Bosnu i Hercegovinu i u njima uvede potrebne reforme, dok
će sultan zadržati formalni suverenitet nad njima.
Ipak, stvari se nisu odvijale u skladu sa britanskim namerama. Zaključenje
Sanstefanskog ugovora između Rusije i Turske (3. mart 1878-) izazvalo je veliku
uzbunu u Londonu i pojačalo nameru vlade da spreči ostvarenje njegovih odredbi...
Opsirnije
http://www.mail-archive.com/sim@antic.org/msg42935.html
|
